Žuti prkos
Ono ce sada zove „antiimperijalistički, antirevizionistički voćnjak". Pekinška omladinska crvena garda zatvorila je groblje za strance u Pekingu. Pripadnici Crvene garde vraćali su juče strane diplomatske predstavnike i novinare koji su pokušali da se odvezu do groblja u istočnom delu grada, a na obližnjoj tabli kaže se da je strancima zabranjeno da ga posećuju. Veruje se da je na ovom groblju sahranjeno oko 200 stranaca, uglavnom Brita naca i Francuza. Na crvenom transpa rentu se kaže: Želimo da izbrišemo sve tragove imperijalizma u našoj zemlji i uništimo sve grobove imperijalista i revizionista.
Neće se dozvoliti da bilo kakvi tragovi agresora i revizionista ostanu u našoj velikoj naciji, a naročito ne u Pekingu, centru svetske revolucije. Među starijim grobovima na ovom groblju nalaze se i oni u kojima su sahranjena „tela imperijalističkih elemenata koje smo ubili u vreme kada je armija osam saveznika vršila invaziju Kine", kaže se na transparentu, aludirajući time na „bokserski" ustanak iz 1900. godine.
Autobus je prolazio kroz oblak prašine. Iza prozora nije moglo gotovo ništa da se vidi od pobelelog stakla. Lea je samo nazirala niske krošnje oraha. Naslućivala je, negde u blizini, šumu jorgovana, ali, kako ona cveta u maju, a sada je već oktobar, nije prepoznala kraj kojim je nekada, davno, često putovala. Poslednji put prolazila je ovuda jednog zimskog jutra, kada je na već ogolela stabla padao sneg. Kao da se taj trenutak od pre dvadesetak godina spojio sa ovim sadašnjim, u čežnji za danima kada je sa ocem obilazila bolesnike. Ponekad je ostajala dole u krčmi, a njemu bi dali skije da se uspne do porodilje ili obolelog deteta. Njegov pogled blagotvorno je delovao na seljake. Odmerenim i sigurnim korakom umirivao je sve oko sebe. Lea bi sedela kraj zapaljene bubnjare i čekala da se otac vrati po nju. Leti su se zaustavljali da beru orahe. Skidala je sočnu zelenu ljusku. Majka bi uvek grdila oca što je dozvolio da joj prsti požute, a onda bi ih limunom trljala. Orah je izgledao kao mozak neke životinjke. Mirisao je na mastilo.
Zaželela je da dodirne hladnu ljusku oraha i protrlja je u ruci, kao čudotvoran kamenčić koji treba stegnuti u šaci i izgovoriti čarobnu formulu da bi se saznala istina za kojom se traga.
Šofer je naglo zakočio i objavio da će se za vreme odmora ručati u obližnjoj kafani. Lea požuri šljunkovitom stazom. Grlo joj je bilo suvo, a ruke se lepile. Sela je pod lipu. Starija koleginica iz fabričkog lista koja je celim putem hrkala, prenula se kada je autobus stao. Lea je želela da ona ne sedne s njom za sto. Usput je na jednom od zadnjih sedišta, zapazila Kostu Marinovića. Njegovo lice, doduše nešto mlađe, viđala je u novinama na zaglavlju tekstova koje je slao sa raznih meridijana sveta. Sada mu se kosa malo proredila i zalisci pobeleli. Pogledi su im se ponekad sretali u ogledalu autobusa i Lei se činilo da se već dugo poznaju. Neke ljude znala je godinama, provodila s njima dane u školi, na univerzitetu, u redakciji, ali s njima, kao ni sa onim devojkama iz Doma, koje su spavale s njom u sobi, nije imala ničeg zajedničkog. Bili su joj sada više tuđi od prolaznika na ulici. Iza raširenih novina sakrila je svoju glavu da Kosta ne bi primetio da ga očekuje.
- Mogu li da sednem kraj vas? Taj glas kao da je već čula. Htela je to da mu kaže, kao i da joj je strašno blizak, čak drag, da je radosna što je seo kraj nje.
- Čini mi se da se mi poznajemo odnegde?
- Ne poznajemo se, to vam se samo čini. Ljutila se na sebe što joj glas zvuči oporo.
- Tako mi je suvo grlo rekla je.
- Zvaćemo kelnera, a onda ću vas povesti do divnog izvora u šumi, pet minuta odavde. Dok nam spreme ručak bićemo već natrag.
-Poznajete ovaj kraj?
- Prolazio sam često ovuda. Kada sam počeo da se bavim novinarstvom najviše sam iz ovog kraja donosio tekstove. A vi, kako rekoste da se zovete?
- Pa kažete da se znamo, niste mi valjda zaboravili ime? Lea Štraser.
- Lea Štraser. Da, pišete u Listu. Čitao sam vaše tekstove, sećam se dobro one serije u nedeljnom broju Lista „U korak s vremenom". Šta zapravo obuzima ličnosti iz politike i kulture, sporta, van domena njihove profesije i kako ostavljaju za sobom dela koja će, na neki način, ostati kao tragovi našeg doba. Mislim da vam je to bilo uspelo. Vidite da se znamo, i to vrlo dobro?
Lea je izgubila dah. Nikada joj niko nije rekao da čita njene tekstove, da oni nešto znače. Ponekad joj se posao činio zbog toga besmislenim. Sada, međutim, došlo joj je da klikne, kao da je ceo svet njen. Prišao je kelner. Njegov beli kaputić bio je podjednako prljav kao i stolnjak. Kosta je uzeo jelovnik.
- Prvo ćemo mladog ovčijeg sira. Imate li lepinje? A onda jagnjetinu na ražnju sa zelenom salatom. Važi?
Lea je klimnula glavom.
- Vi ćete nam sve to lepo servirati, a mi ćemo poći do izvora iza gostione, postoji li još?
Kelner odmahnu glavom i ode. Kosta uhvati Leu za ruku i povede je.
- Pa, zar ne vidite da izvora nema više? upitala je Kostu, ali je pošla za njim. Stidela se sebe i priznanja u sebi da bi s njim pošla na kraj sveta i pristala da je ovako drži za ruku.
- Misliš zbog ovog kelnera? Ne poznaješ kraj. Tako oni potvrđuju, za razliku od nas.
Lei prostruji sećanje kroz glavu. Svež planinski vazduh dopirao je odasvud. Na okolnim bregovima sve je bilo bistro, kao da je jutrošnja rosa svaki list i kamen oprala. Tišina je godila. Šuma pred njima bila je bujna. Ponegde, čak i pri samom vrhu, u čestaru se nazirao krov. Zastala je i posmatrala kućerke, dok najzad nije ugledala belu seljačku košulju, kako izvire i nestaje, kao dete koje nad jamom u polju očekuje da se pojavi krtica. Zamišljala je brvnaru. Da li izgleda kao nekada, sa izdeljanim drvenim tronošcima, škrinjama i ognjištem u uglu, gde se u bakraču puši čorba, dok žena otresa vrelu pogaču od pepela, tek što je izvadila iz crepova, da bi odlomila parče i pružila ga Lei. Da li još uvek dečačići u belim lanenim košuljicama s golim stražnjicama skakuću oko majke i vuku je za skute, dok ih ona tera mašući rukama kao da želi da se oslobodi mušica. Zaželela je da ponovo kroči u taj svet.
- Šta gledaš tako pomno? upita je Kosta, stavljajući joj ruku na rame. Divan je to svet. Da imamo vremena, poveo bih te da vidiš prave ljude.
- Zar mi to nismo?
- Svakako da jesmo, ali ta jurnjava po asfaltu, ta jagma za prestižom, oduzela nam je ono pravo osećanje izvorske vode i čistog vazduha. Sami sebi zagađujemo život.
- Moj prvi tekst, probni, bio je o zagađenosti ljudske sredine.
- Leo, reci mi da li si se pokajala što se baviš novinarstvom, da li si shvatila da si upala u sopstvenu zamku?
- Čudno, svi govorite o zamci, o vezanosti za novinarstvo, kao da ste u lošem braku, a ne uspevate da se razvedete…
- Ima nečeg od toga reče Kosta, smejući se glasnim grlenim smehom. – Leo, dopada mi se kako govoriš. Strašno mi se dopada.
Čudno je izgovarao to Leo. Niko je nikada nije tako zvao.
- Pa, što se ne bavite nekim umnijim poslom koji čoveku ostavlja veću slobodu?
-Jednom će i tebe to neko pitati, ali kada si već na izvoru vesti, događaja, čini ti se, valjda, da si u centru sveta i onda, kao kada odeš u veliki grad, ne možeš više da se vratiš u brda, ma kako video da je tamo pravi vazduh, čista voda. Ne ostavljaš više upaljeni asfalt i zadimljenu redakciju. Ipak treba naći formulu.
-A ona glasi? Stigli su do izvora. Voda se uz žubor spuštala niz koru drveta kojom se usmerava mlaz. Lea podmetnu lice pod slap ledenih kapi. Voda joj se slivala niz kosu i ulazila u okovratnik. Pustila je da joj teče niz podlaktice. Poželela je da se okupa tom hladnom vodom, koje se čovek teško može napiti, jer koliko je više piješ, žedniji si.
-Ličiš mi ovako na košutu. Kao da pripadaš ovoj šumi rekao je, saginjući se nad izvor.
-Moramo natrag opomenuo je.
-Hoću čarobnu formulu izusti Lea.
Čarobnu formulu, pomisli. Malo pre sam sama tragala za nekom drugom, ali ta želja je iščezla kao san koji sadrži sve i nestaje kada se otvore oči.
Kosta joj je prebacio ruku preko ramena.
-Bojim se vatre kroz koju ćeš proći. Naša sredina je nemilosrdna. Osnovno je u novinarstvu da stvari, događaje, ne treba uzimati doslovno i konačno, shvataš?
-Dakle, da ih ne interpretiram kao ozbiljno previranje društva u jednom vremenu?
-Interpretacija je jedno, a tvoj odnos, kao ličnosti prema određenom trenutku, mora da nađe ravnotežu i odstojanje, izvesnu rezervisanost.
-Bezličnost?
-To ne. Mlinar melje pšenicu. Da upadne sa žitom bio bi samleven. Brašno ne bi valjalo.
-Dakle, treba biti indiferentan?
-Iz ličnog aspekta. reče Kosta i sagne se da uzbere ciklamu i zadene je Lei za uho. Odmakne se i pogleda je s divljenjem.
-Ma šta će tebi sve to? Budi žena, rađaj decu, čuvaj svoju lepotu. Da li su ti često govorili da si lepa?
-Ne na ovaj način. Počeo si: iz ličnog aspekta…
-Iz ličnog aspekta? Da, iz ličnog aspekta. Dušo, hteo bih da te naučim da se lično ne uključuješ. Da te sačuvam. Kao novinar ti moraš da se prilagođavaš određenim društvenim i političkim normama, jer zastupaš određenu sredinu.
-Mislim da čovek mora da zastupa samo sopstveni lični stav, koji se uklapa ili ne uklapa u neke opšte stavove. Inače neće sačuvati integritet sopstvene ličnosti.
Približili su se kafani. Društvo je već uveliko utonulo u sopstveni žamor. Neki su započinjali pesmu.
-Mlada si reče Kosta. Jednog dana će ti se i tvoji lični stavovi prema određenim događajima, prema određenim ljudima, činiti komičnim zabludama. Nećeš sebe razumeti, sebe iz ovog vremena. Društvene norme su tako kompleksan sklop okolnosti, da kasnije, kada pokušavaš da raščlaniš zašto se nešto baš tako zbilo, ne uspevaš da se uneseš u sebe od pre dvadesetak godina.
-Sada govorite o sebi?
-Ne. Ne samo o sebi. Mislim na tebe. Mutna je to voda, bez dovoljno kiseonika. Događaji imaju svoju pravu vrednost samo u trenutku kada se zbivaju.
-Možda nemam vaše iskustvo, ali moja pretpostavka sasvim je drugačija prekide ga ona događaji se mogu definisati tek nakon mnogo vremena, sa izvesnog rastojanja, kada se sagledaju i njihove posledice.
-Da, ali tako se procenjuju veliki istorijski događaji, značajni ljudi. Naš život ne čine te velike stvari. Nas uzbuđuje ono što se zbiva oko nas, samo fragmenti istorije i to ne opšte, već naše, skoro privatne. Mislim, jednu sredinu čini mali krug ljudi, a tebi se čini da je kraj ili početak sveta. Kasnije ih zasene drugi događaji, drugi odnosi, i ono što ti se jednom činilo kao nezaboravan događaj, revolucija, potres, rat, postaje prošlost i odnos se menja. Otkrivaju se zablude, a mnoge stvari zaboravljaju, ne prepoznaju. Čak i onda kada se radi o milionima ljudi. I jučerašnje vesti nisu više vesti. Te iste vesti koje smo sinoć saznali danas gube aromu, samim tim što juče nije više danas. Uostalom, novine su što i život, čini ih svakodnevica koja se zaboravlja.
Lea pomakne svoje rame, oslobađajući ga Kostine ruke. Nije mogla da razabere glasove koji su se mešali, dolazeći od stolova, ali je razaznala jedan od njih, ženski, da Kosta neodoljivo privlači mlade devojke i da bi mogao već da misli i na svoju generaciju.
Koleginica iz fabričkog lista sedela je za njihovim stolom. Izvadila je iz torbice istovetan sendvič u staniolu kao i onda kada su polagale prijemni u Listu.
- Mlada koleginice, nadam se da mi nećete zameriti što sam vam se priključila. Mi smo tako nekako bliske, skoro istih sudbina. Istodobno smo počele da radimo, doduše, ja koji dan kasnije. Znala sam da ćemo uspeti. Prošlo je tri godine od našeg prvog susreta.
Lea je prostreli pogledom.
- Hoćete li malo sendviča? Mama mi je spakovala. Znate, ona je tako brižna. Još od osnovne škole sprema mi sendviče, ne može da zamisli moj odlazak bez užine.
- Zar to čini više od četrdeset godina? prekide je Kosta zlobno. Mirjana Zlotović pogledala ga je raširenih očiju, razumevši njego vu aluziju. Kelner im je doneo crepulju sa sirom. Lea je pokušala da savlada svoj bes, ali istovremeno i nelagodnost zbog Kostinog ponašanja.
- Baš me interesuje kako će nas dočekati u Gradu. Čujem da je tamo veoma izgrađeno. Koleginice, hoćete li da uzmemo zajedničku sobu? pitala je, dovršavajući svoj sendvič. Bilo bi tako lepo da ćaskamo uveče u krevetu. Najteža su mi ova putovanja što moram da spavam sama u sobi. Oh, biće nam divno. Imam kutiju kolača.
- Što niste poveli mamu? preseče je Kosta.
Lea je, naprotiv, najviše uživala da putuje zbog toga što je mogla da zaključa za sobom vrata i okupa se u kadi vrele vode. Unapred se radovala mirisu orahovog šampona.
- Ja sam već rezervisala sobu slaga koleginicu.
U autobusu je dremala. Ponekad je primetila u ogledalu Kostine oči. Nije seo kraj nje. Otišao je na svoje staro mesto. Ušli su u Senovo. Ljudi su ga sada nazivali novim imenom. Lei se činilo da je podozrivo posmatraju dok pominje negdašnja vremena u Senovu. Pokazivali su im Gradski muzej i mape u koje je uneto novo ime grada, a ono bivše naznačeno je uz naselje, podignuto u vreme Rimljana, gotovo kao školsko štivo. Ljubazno su saslušali njeno pitanje o ulici koja je nosila ime cara Dušana i učtivo slegali ramenima: „Biće da je to ono mesto gde je sagrađen soliter, tamo kraj nove samousluge. „ Govorili su da ne pamte stara imena, ili da su se doselili tek pedesetih godina, a u to vreme već je bilo malo starosedelaca.
Lea je s nestrpljenjem očekivala da se ta nesnosna zvanična šetnja završi. Htela je sama da luta nepoznatim gradom. „Čudno", izgovorila je u sebi, misleći na svoj zavičaj, „Senova više nema. Iščezao je grad u kome se rodila. Postojim li ja onda?"
Čak ni na groblju ne bi mogla da pronađe neki trag. Niko od njenih nije ovde sahranjen. Iz dokumenata koja su joj u Domu dali, saznala je da joj je otac rođen u Solunu, dok o majci nikakvih podataka nije imala.
U Leinim ušima žamorile su reči. Blještava žega zaslepljivala joj je pogled.
- Ovo su naša dva solitera objašnjavao je vodič. Stanovi su najčešće dovosobni. Kada bude gotov i treći paviljon, popularno ih zovemo kulom, naši gorući stambeni problemi biće rešeni. Investicije su opštinske. Ovde je i samousluga gde se naši građani snabdevaju. To je moderan deo grada.
Taj profil, glas, činili su se Lei poznatim. Utrnula je za trenutak, prozivajući imena dečaka i devojčica s kojima se u Senovu igrala. To lice bilo joj je ipak sasvim tuđe. Prepoznala ga je, ipak. To je ono lice iz gomile koje liči na svakog i ni na kog, istovremeno. Pepeljasto je obojeno i dobro artikulisanog glasa, kao kod radiospikera koji istim tonom najavljuje dnevni red sednice mesne zajednice i zasedanja Ujedinjenih nacija.
-Gde je ovde Živa voda? upita.
Predstavnik Socijalističkog saveza, vodič, pogleda je umornim očima.
- Ako, drugarice, mislite na stari deo grada, tamo je sada podignut tekstilni kombinat. Naši proizvodi, a posebno trikotaža, šalju se na Sajam mode u Beograd. Celokupna ovogodišnja proizvodnja otkupljena je unapred, najviše su zainteresovane Skandinavske zemlje.
- A gde je česma? upita tiho, svesna da je to delovalo nametljivo. Jednu zvaničnu posetu koristila je u lične svrhe. Uvidela je da to izaziva utisak privatizacije, pa je pokušala da svom pitanju prida opšti značaj. Živa voda je, zapravo, bila česma sa prirodnim izvorom. Verovalo se da njegova voda isceljuje rane i vraća zdravlje. Ovamo su, dok je bila dete, dolazili seljaci iz planinskih sela.
-Da. nervozno je prekinuo domaćin, čije je ime zaboravila. Da bi se raskinulo s tom malograđanskom praksom, bili smo primorani da na taj bunar nadovežemo vodovod i usmerimo ga ka kanalu koji će se koristiti za navodnjavanje okolnih polja.
Uvidela je da zamara i ostale goste, pa je prestala da postavlja pitanja. Niko više ništa nije ni pitao. Već je bilo podne. Jara je omekšala asvalt. Reči vodiča bubnjale su joj u ušima, ali nisu dopirale do nje, kao da joj se obraćao nekim potpuno stranim jezikom.
Suv vazduh palio je nozdrve. Soliteri su delovali kao bunkeri. Okrugli prozori, poput onih na lađi koja je nekada plovila Dunavom, o čijem se automatskom otvaranju i zatvaranju vodič posebno povoljno izrazio, nisu mogli da pruže nikakav oslonac žardinijerama. Najzad, muškatle tim slepim prozorima ne bi ni pristajale. Hodajući tako, razmišljajući gde su nestali oni grmovi divljih ruža koje su se puzale uz tarabe, bokori krizantema što u kasnu jesen dobijaju boju opalog lišća, a one poslednje, bele, bivale otrgnute ispod snega, protresene i unete u kuću, da bi uz zrele dunje na ormanu skratile malo vreme do prvih ljubičica. Ko li je iščupao sve te cvetove, zaštićene kamenim patuljcima i staklenim kuglama u vrtovima kojima se od pasa čuvara nije moglo prići?
Sada su ulazili u jednu poprečnu ulicu pod kaldrmom. Strma je i vodič se izvinjavao. Kaže da je to poslednji ostatak Turaka u njihovom gradu, ali da je urbanistička komisija odlučila da pretvori ovaj sokak u turističku atrakciju, tako da će strani gosti moći da kupuju opančiće, testije i druge predmete primenjene umetnosti, kao i šarene tkanice koje su se nekada ovde nosile, a danas su moderne čak i u Evropi. Bilo ih je, kaže, kao aplikacija na poslednjem Sajmu mode na njihovim konfekcijskim artiklima.
Lea je zastala gubeći dah od uzbuđenja. Njen grad. Prvi put prepoznaje među kamenjem žuti prkos. Saginje se da ga uzbere, ali onda pomišlja: njegove će nežne latice na ovom vrelom vazduhu u ruci začas da se sparuše. Posmatrala ga je kao jedinog preostalog poznanika posle atomskog rata i hrabro ga napušta, kao da nosi neku tajnu lozinku koju bi ovi tuđi ljudi mogli da zloupotrebe. Ostavlja ga, a nosi u sebi. Pomišlja ubrzo neko će ga od njih zgaziti, a onda bolje je, uginuće na svom tlu.
Pozivaju ih na svečani ručak, kažu: biće možda i zamenik predsednika opštinske skupštine. Lea se izvinjava sunčanicom i odlazi u svoju hotelsku sobu. Pokušava da beležnicu dopuni podacima. Prelistava je, ali ne nalazi ništa čime bi mogla svom tekstu da da bilo kakvu specifičnost, po kome bi se razlikovao od onih koje svakodnevno čita u štampi: progres, soliteri, samousluga, opštinske investicije, i već vidi svoj članak u rubrici: Iz naših krajeva. Sklapa notes. Na mestu nekadašnjeg Senova, piše u sebi, maloj provincijskoj varošici, sa udžericama, opančarskim i abadžijskim dućanima, danas se diže moderan grad s fabričkim dimnjacima. Bože moj, kako se to kaže, ne mogu da se setim prave reči, imena za varošicu, selendru, predratno zabito mesto zaostala palanka.? Ali znala je da sve to nije bilo to, zapravo da ga danas u televizijskom dnevniku ne nazivaju tako, već jednom specifičnom pežorativnom rečju koja budi ona divna sećanja na duga letnja popodneva, kada se iskradala iz dečje sobe i bosa izlazila u dvorište, da je ne bi vratili i primorali da zaspi, dok broje do deset. Dugo se prevrtala po krevetu dok nije naučila da zažmuri na devet, a onda, kada se zatvore vrata i tišina zavlada, iskrade i izađe, da bi sela na vrelo stepenište.
U njenom vrtu nije bilo ruža. Rastao je samo slez. Iznikao je sam. Volela je da zabode nos u njegove krunice, da bi joj požuteo. Uz tarabu je puzala loza. Pokušali su da je ubede da je divlje grožđe otrovno. Donosili su joj iz obližnjih vinograda muškat i greac, ali njoj su modre bobice divljeg grožđa, presvučene belom izmaglicom imale čaroban ukus. Kada je ta opora zrna prvi put okusila bila je spremna da se otruje, ali u dnu srca verovala je da će samo zaspati dugim snom, kao Trnova ružica. Bila je spremna da sačeka lepog princa na belom konju, ako treba, ali naravno, ni kasnije, za večerom, kada je pomišljala da reakcija otrova treba već da počne i da je kucnuo čas kada mora sve da prizna i zahteva da joj poslednja želja pred smrt bude uslišena, ništa se nije događalo. Divlje grođže smatrala je svojom velikom tajnom. Odala je jedino Tadiji. On nije imao smisla ni za šta čarobno. Pozobao je svo zrnevlje, od čega ga je strahovito boleo stomak. Kako nije imao smisla ni za konspiraciju, bili su otkriveni. Budila se kada bi zeleni orah tresnuo sa ulične strane o beton. Bilo joj je važno da ga dograbi pre drugih i sakrije. Nije smela da ga razbije ciglom, jer bi se ostali razbudili. Stalno su je grdili što prlja ruke orasima, a usne joj se zaspu ještrvicama. Sem toga, njena majka smatrala je da orahe treba čuvati za slatko kojim su, uz ledenu vodu sa česme, preko cele godine služili goste.
Od sunca, sada nije mogla da drži otvorene kapke. Plastični šaloni na hotelskim prozorima izgledali su kao pokvarena lepeza. Okrenula je glavu od tog nesnosnog vrelog svetla, pokušavajući još jednom da se seti kako u TV dnevniku nazivaju varoši poput ove u kojoj se rodila. Ispod mezuze na pergamentu beležila je imena dečaka koji su joj se dopadali. Možda ona još uvek visi iznad kućnog praga, jer jednom, kada je majka pokušala da je skine, da bi je očistila, nije uspela da je pokrene s mesta. Kada su ih izbacili iz kuće i sve potrpali na kolica koja su susedi vukli na periferiju, gde im je jednu šupu ustupio očev bolničar, Lea se vratila po mezuzu, ali ona je urasla kao mahovina u zid. Poći će večeras da je potraži. Slika kolica iz kojih su uz zveket ispadali instrumenti doktora Štrasera, a ljudi ih svesrdno skupljali, kao i knjige njihove ogromne biblioteke, donoseći ih u tu šupu iza Žive vode, odvijala se tako jasno pred Leinim očima. Razaznavala je lica koja su davno iščezla iz njenog sećanja, čula je glasove, bila je sigurna da se to odvijalo tu negde, u podnožju novog Ineksovog hotela. Kada bi izbegla lift, to vujugavo stepenište, kada bi razgrnula pokidane roletne, znala je zasigurno, jednim skokom našla bi se u toj povorci. Nije zapazila kada je utonula u san.
Trgla se mučena sumornim priviđenjima, napolju je već bio mrak. U prvom trenutku nije mogla da razabere gde se nalazi, vrat joj je bio ukočen. Upalila je svetlo i skočila. U kupatilu je tekla ili vrela ili ledena voda. Nije uspevala da podesi tuš. Pustila je da je šiba hladna voda. Zaboravila je da zaštiti kosu. Taj letnji popodnevni san potpuno je ošamutio. Bila je žedna. Podigla je glavu i širom otvorila usta. Dugim gutljajima pila je vodu. Odmah je prepoznala. Takav ukus imala je samo Živa voda. Okrepila ju je i sasvim razbudila. Pogledala je na sat. Bilo je pet minuta do osam. U pola devet morala je da bude na večeri. Tamo je trebalo da se nađu svi novinari, gosti Senova. Novo ime grada nije mogla ni u sebi da izgovori. Zvučalo je ubitačno, kao da više ničeg njenog nema, kao da su joj svi koreni iščupani, čak i ovde, gde je, doduše, kao ona divlja loza prijanjala uz, sada već davno srušenu, ogradu.
Skupila je kosu u čvor. Voda joj se slivala niz ramena. Na šminku nije ni pomišljala. Navukla je sandale bez potpetica, farmerke, i sišla niz stepenište novog Ineksovog hotela. Ostalo joj je još pola časa za traganje. Mora da u ovom gradu postoji bar još jedan kutak, neke crte lica, koje će je uveriti da potiče iz ovog kraja.
Neonsko svetlo davalo je bledu zelenu osenčenost. Prolazila je kraj voštanih lica. Iz solitera su se pomaljale glave kao iz nekih jazbina. Podigavši oči da bi nazrela iza zidova ugodnu porodičnu atmosferu koja se svija u večernjim časovima, vrisnula je, naletevši na neku spodobu. Povukla se zbunjeno i rekla: Izvinite a onda je zapanjeno stala. Pred njom je, sav uvijen u krpe, stajao starac, kao gromada, duge bele kose i brade. „Lazar Muroj", prošaputala je. U njegovim očima, koje su imale mirnoću kameleona, pročitala je prepoznavanje. Samo trenutak je zastao. Učinilo joj se da je njegovim kosmatim licem prolebdeo osmeh, a onda je odmah šmugnuo iza kanti za otpatke, odakle je bio i izronio. Možda su godine prošle a da nije osetila kako joj je prilikom nekog susreta prostrujala prava, iskrena radost. Tek tada je shvatila da je već mnogo godina indiferentna prema ljudima koje sreće.
Stajala je na uglu, očekujući da se Lazar Muroj ponovo pojavi, iako je znala da ga više neće videti. Njegova prava priroda kameleona, da iskrsne i iščezne, da je prisutan, a, kada to neće, ne vidi se, nije ga napuštala ni posle toliko godina. Sada joj je izgledalo da su soliteri i ovo novo zeleno svetlo Senova samo neka kora mimikrije koja će se, kao sneg pod naglim toplim vetrom, otvoriti i da će, kao što je to nekada u Senovu u proleće bilo, izroniti crveni krovovi i grmovi divljih ruža.
Pamtila je da su nekada pričali da Lazar ovde živi već nekoliko stotina godina. Znali su ga i najstariji Senovljani, a oni su opet čuli legendu o njemu, koja je ušla u mnoge zbirke narodnih priča. Jedne zimske večeri Lazar je stajao sa svojom mladom ženom kraj prozora. Jato divljih gusaka najavljivalo je svojim gakanjem sneg. U jednom trenutku Lazareva žena, za koju se znalo da je bila prava lepotica, uzviknula je:
- Moj je prednjak! - Ne, nego moj - rekao je Lazar. Ja sam ga prva videla usprotivila se žena. Ja sam ga prvi čuo odgovorio joj je Lazar. Ni u kom slučaju neću ti ga prepustiti tvrdoglavo je svojatala Lazareva žena prednjaka jata. Ako ne popustiš, ja ću da legnem i više neću ustati pretio joj je on. Ali, ona se inatila da će uvek ostati pri „svom prednjaku". Onda je Lazar legao u krevet i zahtevao da se pozove pop, da bi mu očitao molitvu i ispovedio ga. Žena ga je poslušala. Došao je pop i poturio Lazaru sveću u ruku. On se pretvarao da umire, a žena mu je navukla svečano odelo i pozvala susede da ga polože u kovčeg. Dalje se sve odvijalo kao što pristaje kad čovek umre. Kad je na groblju opevano opelo, Lazar je iznenada podigao poklopac i uzviknuo: „Moj je prednjak! „ Odmah je spustio poklopac nad sobom, da žena ne bi mogla ništa da mu odgovori. Od tog njegovog glasa i pokreta cela se pratnja uplašila i razbežala, tako da ni grobari nisu ostali da mu kovčeg spuste u raku. Tako je Lazar kao pobednik napustio groblje. Kada je otvorio vrata svoje kuće, žena mu je presvisla od straha, a svi ostali su bežali od njega, uzvikujući, bilo gde da se pojavi: „Lazar Muroj". Lazar je od tada lutao ulicama Senova, a ljudi su verovali da je on vampir. Imali su sažaljenja za njega, ostavljali su mu hranu i odeću pred vratima. Znali su da će tokom noći doći. Kako su nekada zime u Senovu bile žestoke, a sneg tako visok da se na ulicu izlazilo kroz prozor, jer su vrata bila zatrpana, to je Muroj sve što je dobijao od odela navlačio na sebe i nosio i leti po tri odela i bar dva para cipela, jer mu nisu dozvoljavali čak ni na groblju da ima svoje skrovište, stvarno su verovali da je vampir. Istovremeno, znalo se da, iako je onemeo u danu svoje prividne smrti i glas mu niko od tada nije čuo, zna bolje od svih šta se u gradu zbiva.
Lea je tako, sada, bila sigurna da on nije slučajno banuo pred nju, zažalila je što nije uspela da mu se zahvali za dobrodošlicu. Bila je isto tako sigurna da Lazar nije zaboravio Seder, kada su vrata za svakog došljaka bila otvorena, a u Senovu se podrazumevalo da taj namernik može da bude samo Lazar, koji je tada i na prag smeo da stane, a ona bi mu iznela vino i jaja.
U njegovim mudrim kameleonskim očima pročitala bi zahvalnost i duboku odanost. I tada je želela nešto da mu kaže, ali je on iščezavao pre no što je uspevala da otvori usta. Spazila ga je poslednjeg dana, kada su im stvari izbacili iz kuće. Činilo joj se da su mu se duboke oči ovlažile, jer je i sam znao šta znači biti beskućnik. Njegov hitar pogled bio je kao munja koja blesne kroz nož i nikada ga se nije kao ostala deca plašila, niti ga je zadirkivala. Njenu naklonost mogao je da sazna samo iz njenog ponašanja, jer joj nikada nije pružio šansu da izgovori reč. Ali, kako je bio nem, to mu reči, valjda, nisu ni bile sinonim iskrenog osećanja. Zvono na Maloj crkvi dva puta se oglasilo. Izbilo je pola devet. Obišla je solitere i pogledala školsko dvorište koje se ulivalo u crkveni vrt. Toranj s koga je pala Angelina, crkvenjakova kći, i zbog toga čitavog života vukla na svojim dugim nogama grbu, nije joj sada izgledao tako okomit i opasan. Kuće u kojoj je odrasla nije bilo.
Ušla je u restoran. Među kolegama, koje je uglavnom upoznala u autobusu koji je po njih u Beograd poslao predsednik opštine, bilo je nekoliko gradskih funkcionera, prosvetnih radnika i predstavnika mesnog lista i radiostanice. Domaćini su postavili duž jednog zida svečane sale, stolove. Kraj svakog tanjira, namenjenog gostu, stajao je crveni karanfil, kao da je primanje u Partiju mladih kadrova. Kada je ušla, domaćini su joj pokazali mesto. Nije volela da seda tamo gde joj drugi namene. Pretvarala se kao da nije shvatila i spustila se na stolicu kraj jedne crne mlade žene. Domaćini su uglas govorili: va [ana šom^to] 106 še mesto je ovde. Tako je bila primorana da sedne kraj vodiča s leve strane i zamenika predsednika opštinske skupštine s desne strane. Dodelili su joj počasno mesto, ali ga ona nije želela. - Kako ste, drugarice, proveli dan? - pitao je vodič, zapravo predsednik Socijalističkog saveza. Nije vas bilo na svečanom ručku?
Odgovorila je da je dobila glavobolju i da je spavala celo popod ne.
- Da li ste otkrili još nešto?
Učinilo joj se da u njegovom tonu čuje neki podsmeh, mešan s blagonaklonošću, kao prema nekoj osobi nedorasloj da bude prisutna ovako značajnom skupu.
Objasnila mu je još jednom da je spavala, ali se on raspitivao o njenim starim poznanicima ili rođacima, jer je tvrdila da je „navodno" ovde rođena.
Postoje ljudi koji vas slušaju sa skepsom kada govorite i o takvim činjenicama da ste rođeni. Za njih je i to pod znakom pitanja: sve treba ispitati i proveriti neprijatelj je pritajen. Služi se veoma bezazlenim alibijem: rođen je tu i tu, a posle, ako ste budni (jer neprijatelj stalno vreba) može se dokazati da takva ličnost i nije rođena. Pri tome, takvi ljudi govore u ime slobode i pravde, sa ubeđenjem, o nekim banalnim apstrakcijama, kao da su ih upravo u ovom trenutku otkrili i dokazali oni lično (pod pokroviteljstvom rukovodioca, kažu: evo i drug sam to može da potvrdi), a te mislene imenice služile su kao lozinka od doba hrišćanstva, francuskih i oktobarskih revolucija, do naših dana i usput izgubile svoje enciklopedijsko značenje, da bi ih uvek pokupili i nosili na svom barjaku koji vam, ne da neće dozvoliti da budete jednaki i omogućiti vam ličnu slobodu, već će vas podrivati u korenu, nemajući poverenje ni u vaše postojanje.
Za istim stolom, preko puta nje, sedela je jedna žena. Po njenom izgledu Lea nije mogla da odredi koliko joj je godina. Mogla je imati i dvadeset i četrdeset. Kosa, kovrdžava od samog korena i crna, mekog sjaja koji se preliva u ljubičastu nijansu i zelenih kosih očiju koje je razdvajao uzan povijen nos s treperavim nozdrvama, neodoljivo je podsećao na nekog. Lea nije mogla da odvoji oči od nje. Imala je pogled koji se pamti. Bila je sigurna da je već ranije videla.
Pokušavala je da se koncentriše i odgurne u nekom kutu sećanja njeno ime, ali ničeg, ničeg što bi predstavljalo bar jednu kockicu u mozaiku ličnosti koja je pred njom, nije nalazila. Znala je da joj je nekada morala biti bliska.
Nevažni detalji, ponekad, ali se podvuku pod kožu i čovek ne može da se otarasi svog detektora koji pokušava da mu otkrije osobu pred koju je slučajno stao. Devojka je ćutala celo veče i pažljivo slušala razgovor o mogućnostima otvaranja novog vinarskog kombinata na Javorovu, bregu u čijem podnožju leži Senovo.
Lea se pretvarala da sluša, ali glasovi nisu dopirali do nje, sem onog jedinog, nemog, koji je bezglasno dolazio od crne devojke. Pokušavala je da je podstakne da nešto kaže, ali, iako je profesionalno veoma brzo savladala intervju i obično imala jednostavan, komunikativan odnos s ljudima, oduvek i u svakodnevnim susretima, sada ničeg nije mogla da se seti što bi moglo da pokrene dijalog s tom ženom. Bila je sigurna da su se nekada poznavale. Ali, instinktivno, predosećala je da mora biti oprezna, jer ako joj se direktno obrati, biće to kao kada goluba koji joj se kraj nogu šeta pokuša da dotakne, a on prhne bez povratka.
Kosta je seo daleko od nje i živo učestvovao u razgovorima. Ponekad bi osetila njegov kos pogled, ali nije želela da mu pokaže da je očekivala da će ovo veče provesti zajedno.
Devojka je u jednom trenutku ustala, pre svih i krenula. Ljupko se osmehnula:
- Moram da idem, ustajem rano. Radim od pola sedam.
Njen glas, sedefast i pomalo grlen, odjednom je sonorno zazvučao u Leinom sećanju.
- Palite svetla, palite svetla. Plašim se mraka.
Pred nju je iskrsla sićušna devojčica zelenih očiju i preteške kose za krhku građu tela. Mala Rena. Bila je sigurna. Mala Rena koja im je svaku igru žmurki pokvarila. Rena, Levijeva kći. Njena majka, Luna, uletela bi razjareno u sobu i palila sva svetla: „Zašto mi plašite dete? Zar ne umete da se igrate nečeg lepšeg nego da se podvlačite pod krevet? Kakva je to glupa igra?" Onda bi prigrlila Renu na grudi i tiho je ljuljala. Lea bi bila istovremeno i besna što Rena kvari igru i dirnuta nežnošću kojom je Luna tešila svoju devojčicu. Rena je uvek pristajala na igru i obećavala da neće plakati, a čim bi se svetla ugasila i deca potrčala da potraže sklonište, ona bi počela da se trese i cvili. Lea je sada potrčala za njom.
- Celo veče pokušavam da se setim vašeg imena, a sada sam.
-Milena Petrović prekinula je Leu ljupko. Nekom otmenošću uzdržano joj je pružila ruku i rekla: Laku noć!
Da li je moguće da se tako prevari? Bila je uverena da ne greši, ali Milena Petrović? Mogla je da bude udata Petrović. Otkud Milena? Doduše, seća se da je odmah posle rata čula da su Levijevi iz Senova stradali kod sela Jabuke. Video ih je jedan šofer koji je tamo bio na prinudnom radu. Kaže da su ih natovarili kao marvu u kamione, a onda naterali da iskopaju jame. Primorali su prvo roditelje da gurnu sopstvenu decu u rake, a onda su ih žive prelili krečom. Posle toga su tako spretno streljali roditelje da upadnu u jamu preko svoje dece. Pokušala je jednom da nađe tu poljanu. Lutala je do samog sumraka oko Jabuke, dok najzad nije ugledala jednu zarđalu tablu na kojoj su kiše isprale slova kojima je obeleženo mesto na kome su izgubili život, sem nekoliko stotina Jevreja, i porodica Žaka Levija iz Senova. Na toj poljani nikle su bulke, ali niko nije negovao cvet koji bi ukazivao da još postoji neko ko pamti ove ljude. Njihovi grobovi nisu bili ničim obeleženi. Nije to bilo veliko skrnavljenje potrpati te ljude bez kovčega, jer Jevreji ionako svoje mrtve sahranjuju uvijene u čaršav, ali o ovom mestu, sem vetra i kiše, niko se nije brinuo, kao da su pali u večni zaborav.
- Ko je ova devojka? - pitala je vodiča. Rekao joj je da je bibliotekar i ponovio ime kojim joj se i sama predstavila. Pokušala je da se uključi u razgovor i zaboravi Levijeve, ali oni su bili prisutniji od svih ljudi koji su je okruživali.
Žak Levi sa svojim nasmejanim očima.
Kao mađioničar vadio je bombone iz rukava, zasipajući Leu sa svih strana i istovremeno dižući je visoko kao da je bez težine: „Da li je to, možda mlada gospođice, ono što ste očekivali. ili ovo. Da nije slučajno ovo. Možda ste baš ovo očekivali, draga gospođice Lea. „ Pri tome je uvek sa neke neočekivane strane ispadao slatkiš u čarobnom šarenom papiru. Jednom je doneo neke punjene višnjama a prelivene čokoladom, čak iz Španije. Tom prilikom otvorio im je narandže čiji je plod bio crven. Lea nikada kasnije nije okusila voće tako opojnog mirisa. Ipak, najviše od svega, impresionirala je njegova uvek kao sneg bela košulja. Pregršt bombona koje su joj zapadale posvud u haljinu i zavrat, volela je da pokupi, sedne na pod i izbroji. Zlatne hartijice i šarene papire presovala je u knjizi Bajke celog sveta, jer je mislila da je samo ona dostojna takvog bogatstva.
Poslednji put kada je videla Žaka Levija, u očima nije više imao sjaj. Govorio je nešto tiho s njenim roditeljima. Uzaludno je očekivala vragolasti osmeh zasut bombonama. Nekim dečjim instinktom naslutila je da se nešto ozbiljno zbiva, i kao životinja, kada oseti opasnost i pokušava da se umiljava oko svojih gospodara, pripila se uz majčin skut.
Te rane uspomene utisnu se u pamćenje kao magnetoskopski snimak. Pamte se i boje i mirisi, kao zlatnim slovima upisani događaji prvog dnevnika svesti, bistri poput jutra opranog letnjom kišom, posle tmurnog svitanja.
I sada, posle toliko godina, prene se iz sna u kome su opet zajedno i žive ovaj njen život u kome je ostala sama. Želela je da sklopi tu knjigu. Zato se nikada nije vraćala u Senovo. Uspela je da potisne svesno tih prvih sedam godina svog života, iako su se one umnožavale više puta u njenim snovima.
Jednom, dok je bila studentkinja, na žuru kod drugarice, smejala se nekim pričama. Bila je raspoložena i potpuno opuštena. Sama nije govorila. Uvek je volela više da sluša no da priča. Opazila je da je jedna cura lutkasnog izraza, plavih očiju i prćastog nosa, posmatra.
- Vi ste odrasli u Dečjem domu, zar ne? - pitala je bezazleno, piljeći u nju.
- Da - odgovorila je. Ni sada ne bi znala da kaže zašto je odjednom bilo stid.
- Odmah sam vas prepoznala. Uvek prepoznam domce. Imaju nečeg u očima.
U njenom glasu bilo je ponosa kao kada dečaci pogode model automobila. Lea se tada blokirala. Društvo je nastavilo da čavrlja. Možda niko nije ni zapazio ono o čemu su dve devojke razgovarale, jer svi su znali da Lea živi sama. No ona je sačekala prigodan momenat i klisnula bez pozdrava iako se društvo tek sakupljalo. U gimnaziji je u pismenim zadacima opisivala svoju neku nepostojeću porodicu, koja živi u gradu u kome je bivao njen dečji dom. Jednom joj je prišao za vreme odmora nastavnik sa ispravljenim zadatkom i rekao da je mislio kako Lea nema nikoga. Počeo je da je ispituje, a ona ga je prekinula i oštro mu rekla da je pretpostavljala da on uči pismenosti, a ne ljubopitljivosti i da ga se njene privatne stvari ne tiču. Posle toga pozvala je razredna i upozorila da nastavnik iz srpskog nije imao nikakve loše namere, a da Lea ne bi smela da bude tako divlja. Lea je zamolila da gleda svoja posla. Njen bolećivi ton izazivao joj je odvratnost.
Levijevi, Levijevi. Stara gospođa Levi. Sedela je uvek u dubokoj kožnoj fotelji, ogrnuta crnom heklanom maramom. Umela je da ple¬te i ne gleda u igle. Kvrgave ruke su joj spretno preplitale konce, sve dok joj kukica ne bi izletela iz ruku. Tada bi se vragolasto zakikotala i pokazala glavom: Lea, skok! Rena i ona bi se zatrčale kao pas na kosku i koja je prva stigla, bila bi nagrađena nekim slatkišem. U osmehu stare gospođe Levi bilo je nečeg mladalačkog i mnogo je podsećao na smeh njenog sina Žaka. Ličila je na staru Indijanku. Ten joj je bio bakarne boje i usred zime, što je odudaralo od snežne, bujne kose koja joj se iznad visokog čela svijala u punđu.
Samo nju je videla kada su ih vodili. Mama je Leu gurnula u kapiju a stare se gospođe Levi uvek seća kako sa dostojanstvom, uzdignute glave prolazi kroz špalir suseda, koji su pokušavali da joj doture ćebe, jabuku.
Ona ništa nije primala, znajući, valjda, da joj na tom putu ništa neće zatrebati.
- Zašto si tako odsutna? Jedan mladi novinar nikada ne sme da sanjari - prenuo je Kostin glas.
- Mislila sam da smo sada na večeri. Jedanaest je prošlo, zar radni dan nije gotov? - odgovorila je resko.
- Za novinara ne! Uvek moraš da budeš na oprezu. Nešto interesantno, nova tema ili čovek uvek vrebaju. Ako se šansa jednom propusti, situacija se neće ponoviti.
Osvrnula se, oslušnula.
- Ništa slično ne vidim i ne čujem, ili ste vi, možda, večeras videli temu i čuli čoveka? Nisam primetila da me bilo šta vreba. Pogledala ga je namerno drsko i zapazila da njegov pogled izvire iz čudnih plavih dubina.
- Možda je greška do vas, mlada koleginice. Nedostatak oka ili sluha, što bi bio veliki hendikep za našu profesiju.
- Čini mi se da sam to već čula - odgovori Lea.
- Nisam imao namere da budem originalan. U pravu si, to je stara, otrcana fraza: „biti uvek budan". Hteo sam, znajući da si upoznata s tim, samo da te podsetim.
- Ne volim da me podsećaju, a pogotovo da me podučavaju, u kasne sate. - Gledala ga je ravno u oči, ali on se ravnodušno osmehivao, što je počelo da je ljuti.
- U stvari rekao je, smešeći se hteo sam malo i da te naljutim, ali mislio sam da će to teže ići. Hteo sam da te pitam, u stvari. Zašto reaguješ nekim prezrivim osmehom na sve ono što su nam ovi ljudi u Senovu pokazali? Na sve ono što su postigli?
- Postigli?
- Da, postigli. - U njegovom glasu bilo je neke uporne mirnoće. Delovao je staloženo i sigurno.
- Možda zato što su uništili grad u kome sam provela detinjstvo. Senovo pamtim kao cvetnu baštu. Sada deluje skorojevićki, sa soliterima i onom užasnom samouslugom. Nervira me to njihovo samozadovoljstvo, bezličnost… Ta neonska svetlost…
- Podsećaš me na mojeg sina rekao je. Posle rata ga je čuvala baka na selu, jer je u Beogradu bilo teško nabaviti hranu. Imao je valjda oko četiri godine kada ga je majka dovela u Beograd. Odveli smo ga na Terazije. Mislili smo da će ga zadiviti velike zgrade, automobili. Oboje smo uprli svu snagu da mu pokažemo veliki grad. U jednom trenutku on nam se otrgao iz ruku i kliknuo ushićeno: „Mama, vidi kucu! „ Potrčao je za džukcem. Od velegrada, jedino ga je on impresionirao.
- I ja vas podsećam na vašeg malog sina?
- Neodoljivo.
- Treba li da budem polaskana?
Uhvatio je za ruku. - Opet mačka grebe i frkće. Bio sam i ja u ovom gradu i pre rata i nakon rata, više puta i dobro ga znam. Tvoje su opaske donekle tačne. Ima nečeg skorojevićkog u kaskanju za velikim gradom, ali ako ti smeta što su pogazili cveće da podignu solitere, ako ti smeta samousluga, koja, dozvoli, ipak predstavlja neki standard u odnosu na opančarske i abadžijske radnjice. Ne možeš da im ne odaš priznanje za dom zdravlja koji su podigli, tekstilnu fabriku. Priznaj da nisi objektivna.
Tražila je reči da se pribere. Nikada tako brzo nije shvatila da nije u pravu, ali svoj poraz nije umela da prizna.
- Ima neke logike u vašim rečima. Ipak, zašto treba dehumanizovati, oduzeti fizionomiju nečemu što je delovalo poetično? Zar umesto tih slepih kula nisu mogli da sagrade kuće sa baštama, a ovo novo naselje podignu van starog grada?
- U tom slučaju - rekao je sve bi bilo daleko skuplje, komplikovanije oko vodovoda i verovatno bi mnoge radničke porodice ostale bez stana. Hodali su polako, nogu pred nogu. Bila je topla, zvezdana noć. Moraš da razlikuješ bitno od nebitnog rekao joj je blago.
- Ko kaže da moram? Zašto moram? Zašto uvek nešto moram?
- Takvu si profesiju odabrala.
Da ponovim da je ovo noć, da sam radila do malopre i da ne želim nikakve pouke? Najzad, zašto bih morala uvek da budem objektivna i ko me može ubediti da ste vi u pravu, sada, ili bilo kada?
- Opet me podsećaš na mačkicu koja bi grebala i frktala, ali joj kandže još nisu dovoljno izrasle.
-Vaše rekla je kao da su otupele i odmah se pokajala kada je to izgovorila.
- Zašto si stalno tako puna gorčine, neke mržnje? pitao je. Što tako jetko razgovaraš sa mnom, sa tim ljudima?
Prošli su kraj hotela i nisu se zaustavili. Bila je zadovoljna. Ono što je Kosta govorio prolazilo je mimo nje, nije joj bilo važno. Želela je da stavi glavu na njegovo rame. Od trenutka kada ga je videla u autobusu želela je to. Prvi put od kada je Zoran Gal otišao sa Kosanom poželela je da bude u blizini nekog muškarca, da bude sasvim u njegovoj blizini.
Išli su jednom ulicom Senova za kojom je danas tragala i u čijoj je okolini bila, ali je ipak nije našla. Iza taraba izviralo je granje kajsija, a miris petonija davao je blagost noćnom miru. Ljudi su već bili usnuli. Lea i Kosta peli su se kaldrmom. To je bila staza niz koju se zimi spuštala sankama. Sa vrha, a to je bio najviši deo Senova, često je sanjala, kao dete, da uzleće. Samo raširi ruke i prhne u zrak, kao da je leteti najobičnija i najlepša stvar na svetu. Odlazila bi posle takvog sna do vrha, ubeđena da će uzleteti. I sada je imala to osećanje.
- Zašto si tako smrknuta, gorka? - pitao je Kosta.
- Nisam - odgovorila je. - To samo tako izgleda. „Nisam", ponovila je, i u tom trenutku verovala da bi pre no što uzleti sa Senova, mogla da obujmi ceo svet. Podigla je ruke, zažmurila i nasmejala se. Pričajući mu o svom snu iz detinjstva znala je da krši nemi zavet, da odaje tajnu. Naslućivala je da će se pokajati, ali je istovremeno znala da neće odoleti i da će mu sve ispričati.
Podigla je ruke uz glavu, dok je on obujmio oko struka. Neki novi treptaj prostrujao joj je telom. Sklopila je oči.
Ni ovog puta nije uzletela iz Senova. Trenutak ushićenja ponovio se, ali se i sada, kao i nekada prenula iz divnog sna.
Kosta je stajao pred njom, gledajući je iz nekih svojih dubina koje su ih razdvajale.
- Hajdemo - rekao je.
Od njegovog zagrljaja ostao je samo plavi pulover koji joj je prebacio preko ramena i Lea dugo, ne mogavši da zaspi, nije mogla da odgonetne da li je on samo ogrnuo ili je onaj treptaj bio struja koja ih je spojila nepredvidljivim impulsom.
Da nije sanjala kratke, isprekidane snove od kojih se budila, mislila bi da je probdela noć u mori.
U sivom svitanju pokušala je da povrati trezvenost hladnim tušem. Istrljala se velikim ubrusom i zamolila da joj donesu čaj u sobu. Tako okrepljena, osetila se ponovo snažnom i poverovala da je vrh Senova zaista ludo mesto.
Sišla je niz stepenice, lupajući potpeticama, ne priznajući sebi, kao da joj je četrnaest godina, da se nada da će joj Kosta prepoznati hod. Ulica je vratila svakidašnjici. Ljudi su žurili na posao. Pola sedam, izbilo je dva puta sa male crkve.
- Gde je ovde biblioteka? - upitala je jednog prolaznika. Pokazao joj je žutu oronulu kuću. Učini joj se poznatom ta dotrajala zgrada sa izlogom, premazanim belom bojom sa uškrabanim imenima, verovatno u dokolici onih što čekaju da im se pronađu dela školske lektire.
Prišao joj je suvonjav bezbojan mladić. Rekla mu je da je iz Lista s grupom novinara, gost Socijalističkog saveza i da želi da piše o biblioteci. Pri tom se osvrtala, tražeći svoju poznanicu. Sladunjav i pomalo otužan miris starih knjiga štipao je za nos i prodirao u sve pore kože i odela. Sada se pojavila ona, sa naramkom knjiga pred sobom. Izgledale su preteške za njenu nežnu konstrukciju. Iza knjiga pomaljale su joj se zelene oči.
Pokušala je da promakne, ali je mladić zaustavi:
- Milena, ti si sinoć bila na večeri, da li su ti pominjali da će neki novinari praviti intervju s nama o biblioteci?
Ona klimne glavom Lei a onda, spuštajući knjige na sto, slegne ramenima i zavrti glavom, kao da je nema.
- Nismo se dogovarali da ja dođem ovamo - reče Lea, ali mene prosto interesuje biblioteka, kao institucija, želela bih da je pomenem u svom tekstu. Zato su mi potrebni i podaci. Mislim dodala je za jedan ovakav grad, u kome nema ni pozorišta ni koncertne dvorane, biblioteka je jedina ustanova koja se bavi kulturom. Interesuju me.
- Izgleda da drugi ne misle tako odgovorio je jetko mladić, ali ja nažalost nisam ovlašćen da govorim, a ni Milena. Sačekajte našeg upravnika, on će oko podne navratiti, sada je na sastanku komisije.
Lea je objasnila da za jedan čas autobus polazi za Beograd, ali je istovremeno znala da oni broj svojih knjiga, pročitanih i nepročitanih, čuvaju kao svetu tajnu. Ali, ona i nije zbog biblioteke došla. Uputila se ka Mileni.
Nije nalazila onu pravu reč kojom bi joj se obratila. Kao da treba da napiše novinski članak. Tema je uhvatila potpuno, a ona sedi pred belinom hartije, nema, blokirana.
- Ni koleginica vam bez ovlašćenja ne može pomoći čula je glas za sobom koji joj je dao šlagvort.
Pretvarala se da ne čuje ovu primedbu.
- K vama dolazim, privatno obratila se devojci. Želela bih da porazgovaramo.
Sada je bila potpuno sigurna. Rena ima oči koje se pamte. Igra žmurki se nastavlja, pomisli Lea sa osećanjem krivice.
- Možete me potražiti po podne, sada radim - njen glas bio je veoma uzdržan.
Prigušila je svoj bes. Rena je čula da njihov autobus polazi, i sinoć je znala da rano napuštaju Senovo, o tome se razgovaralo. Ali, istovremeno, Lea je znala da bi ona svaku njenu opasku primila kao preplašena grlica. Jedan nepromišljeni pokret i ona će se vinuti u daljine. Prepoznala je strah u njenim očima, devojčicu koja se užasava mraka. Sada su obe bile neme.
- Vi zaista ne želite da me prepoznate? - pitala je tiho.
- Mi se ne poznajemo - odgovorila je Rena stisnutih usana.
- Da - pokušala je Lea - možda me se ne sećate. Vi ste mlađi od mene.
Renino lice poprimilo je tvrdoću. Tanak, povijen nos, sa izvijenim nozdrvama Levijevih, odavao je uzbuđenje.
- Ja sam Lea Štraser. U Senovu su bile samo dve porodice. Mi i … Rena pokri lice rukama. Tresla se. Njena bujna, crna kosa treperila je od oluje što se zavitlala u njoj iznenada.
- Rena - prošaptala je. - Rena - glas joj se jedva provukao kroz stegnuto grlo.
Ustala je i izašla iz čitaonice. Za nekoliko trenutaka vratila se sa starom maskom na licu, koja bi nepoznatome odavala mirnoću.
- Zašto ste odbili da me prepoznate? - upita Lea, pokušavajući da nekom lažnom smirenošću pridobije njeno poverenje.
Renin glas, neđutim, poprimio je staru odbojnost:
- To je vreme o kome ne želim da govorim. Sada sam Milena Petrović. Rena je nestala s porodicom Levi. Ona zaista ne živi.
Lea je tada počela da je ubeđuje da se stvarima mora gledati u oči, da je i ona nekim pukim slučajem ostala jedina iz svoje porodice živa, sama, ali da je pred njom život, jedan lanac, u kome su njih dve samo karike. Prekinućemo ga ako nestanemo.
- Rena rekla joj je. Tvoj otac Žak bio bi nesrećan kada bi znao da želiš da ga zaboraviš. Pamtim hrabar pogled stare gospođe Levi. Ako nastaviš da živiš svoj život, rodićeš možda jednog Žaka.
Njene su reči kliznule niz Reninu prisutnost, ne dotičući je se, kao kad se kapi kiše slivaju niz okno bez traga. Počela je i sama da veruje da izgovara banalne reči, bez težine, pa se odmah, čim navru sa usana bezglasno rasplinu.
- Sećaš li se moga Amosa? Njene prve prave reči presekle su Lei dah. Sada je prestajala igra i ljubopitstvo.
„Amos", ponovila je, znajući da ne izgovara prvi put to ime. Pred nju isplovi slika dečačića kako puzi po sobi, sa kosom kao u ježa, zelenih kosih očiju.
„Amos, Amos", čula je glas Žaka Levija kako doziva, i stare bake koja ga zove, i brižno Lunino dovikivanje: „Amose, Amose", kao neki zaboravljeni eho, odzvanjalo joj je u ušima i mešalo se s kliktanjem mališana koga se toliko godina nije setila.
- Amosa, da, sećam se - rekla je, stideći se što je i iz njenih uspomena tako davno iščilio.
Rena je iz fijoke pred sobom izvukla stari hebrejski molitvenik, povezan u izbledeli ljubičasti pliš. Prelistavala je požutele stranice. To je sve što mi je ostalo rekla je. Otac mi je gurnuo u ruke. Čuvaj je, rekao mi je, i ja sam je kao najveće blago sačuvala. Samo mi je to rekao, u vozu, pre no što sam pobegla.
- U vozu? pitala je.
Rena joj je ispričala kako se rastala sa svojim roditeljima. Sprovodili su ih iz Senova. Voz je bio pretrpan. U kupeu je bilo i drugih putnika, uglavnom seljaka. Rena je zapazila da je jedna mlada žena posmatra. Celu kompoziciju pratila su dva nemačka vojnika, ona je, bar, samo njih videla. Povremeno su izlazili i vraćali se. I u drugim kupeima bilo je još nekoliko jevrejskih porodica iz drugih gradova, kako je Rena pričala. Njen otac je neke prepoznao.
U jednom momentu, kada su oba Nemca izašla, mlada seljanka je šapnula Leviju: Iskačite, gospodine, brzo, iskačite, sve će vas po¬biti. - Moj se tata, pričala je Rena, smeškao mirno, kao da je neka šala u pitanju i rekao da bi u tom slučaju, kada bi oni pokušali da beže, stradali i nevini ljudi.
Onda se žena došaptavala sa svojim mužem, da bi rekla Leviju:
- Gospodine, daj mi je - pokazujući na mene. Čuvaću ti je kao oči. Ako preživiš vratiću ti je. Mi smo Petrovićevi iz Elinova… U tom su se momentu vratili Nemci, a onda se desilo nešto neobično. Mlada seljanka je počela da vrišti i da se baca po podu kupea. Svi su se zbunili, a Nemac je pitao šta se tu zbiva. Bio je verovatno Švaba iz Banata, jer je dobro govorio srpski.
- Snašlo je - rekao je seljak - uzdržavao sam je, a sad se mnogo plaši, prvi put vidi Nemce. Izađi de, gospodine, dok ju ne smirim, jer mi smo ti u prvo selo, pa će voz da mi prošiša. Seljanka znaš, ma neću više da je metem u voz. Nemac je objasnio kolegi o čemu je reč, dok se seljanka i dalje bacala kao da ima epileptični napad.
- Njeno ponašanje sam tek kasnije shvatila. U stvari, možda tek nedavno. Oni mi nikada nisu ništa objašnjavali, a ja sam događaj zapamtila kao oluju, kao elementarnu nepogodu koja se ne raščlanjuje. Kako su Nemci izašli, seljak je zgrabio Renu, zabradio je ženskom maramom. Ona je, pak, skočila sa poda, skinula svoju kecelju i uvila Renu u nju.
- Bila sam prestravljena, ne shvatajući šta se zbiva - nastavila je Rena -tako da nisam ni zaplakala. Bila sam tanušna, seljak me je prebacio preko ramena, a onda me poneo u naručju. Otac mi je ugurao u ruke ovu Bibliju. Samo se Amos zaplakao. Od njegovog plača se još uvek noću prenem iz sna… - Glas joj je opet zadrhtao.
- I? - Lea se trudila da joj glas bude staložen, ali nije mogla da progovori.
- Ništa. Nikada ništa više nisam čula o njima. Moji su, mislim ljudi kod kojih sam odrasla, Miloš, pokušavali preko Crvenog krsta, preko štampe. I nedavno sam pročitala u Listu Miloševu belešku o događaju u vozu. Naravno, ne sa detaljima, već samo: „Na pruzi Senovo, prema severu", datum i molbu ako je neko nešto saznao o porodici Levi. Doneo mi je prošlog petka, zajedno s kajmakom i ostalim namirnicama. Kaže: „Evo, majka ti šalje i ovo". Gledam ga i ćutim. Nikada je nisam nazvala majkom. Kako bih moju mamele. Ni Miloša. Levi je moj jedini otac. Miloš je to znao i nikada mi nije zamerio. Školovali su me. Bili su pravi roditelji. O mojoj porodici se nikada nije govorilo. Ja sam, kao dete, imala napade plača. Naročito u snu, zbog Amosa. Oni bi me tešili. Miloš je obećavao da će mi ih naći, da će me vratiti ocu, da mu je to obećao. Jednom sam, tako, užasno počela da vrištim. Znala sam da ih više nema. Onda mi je on kasnije samo govorio kada se vraćao s puta: „Bio sam u gradu. Išao sam svuda. Raspitivao se. Pokušaće preko međunarodnog Crvenog krsta. Išao sam u Jevrejsku opštinu". Ali ja sam znala. Oduvek. Njih nema više. Znaš li da ih nikada nisam pomenula. Nikome. Danas tebi. Odmah sam te prepoznala i plašila se da ćeš i ti mene. Bila sam u pravu. Znala sam da će me ovaj susret potpuno izbaciti iz koloseka. Kao da sam priznala da ih više nema. Da sam i sama možda tome kriva.
Lea je pokušala da je ubedi da život treba primiti onakvim kakav je, da se tu ništa ne može promeniti prećutkivanjem. A sama je Jabuku prećutala. Ne samo to. Možda je prvi put tog jutra u Senovu zapazila da nikada nikome o Štraserovima nije govorila. Samo u Dečjem domu, kada je morala da da svoje podatke. Sve ostalo, sem suvih činjenica, ostalo je pokopano u njoj. Pomišljala je ponekad noću, pred Šabat, kako će svom sinu pričati o porodici. Ali nije srela još ličnost koja bi imala pravo da sazna šta se sa Štraserovima zbilo.
Osetila je da je neko posmatra. Osvrnula se. Pred izlogom je stajao Kosta. Rukom je pokazivao na sat. Videla je, zbunjeno, da već petnaest minuta kasni. Autobus je mogao da krene bez nje. Brzo je napisala Reni svoju adresu, poljubila je i istrčala napolje. Njen očajnički pogled nemo je pratio.
Autobus je prolazio kroz šumu jorgovana. Nekada je ovuda prolazila sa ocem. Tada još nije bilo asvaltiranog puta. Za njihovim automobilom podizao se oblak prašine, a dečaci u belim košuljicama i bez gaća trčali su za kolima koja su predstavljala pravu retkost za ovaj kraj. Doktor Štraser nije bio od ljudi snalažljivih u finansijskom pogledu. Interesovala ga je jedino medicina. U ordinaciji je provodio čitav dan, sem kada bi išao nekom bolesniku. Njegov princip je bio da siromašnim pacijentima ne naplaćuje vizitu. Četvrtkom je, obično, popodne uzimao fijaker i odlazio na Živu vodu. To je bilo siromašno naselje sa mnogo dece i starog sveta. Uzeo bi Leu za ruku i rekao veselo: „No , Lea, idemo u vizitu?"
Vraćali su se kasno uveče, već po mraku. Kočijaš bi ih zimi pokrivao svojim grubim ćebetom koje je mirisalo na štalu. Otac se zadržavao u ponekoj kući, razgovarao s ljudima, savetovao ih. Novac nije primao, a oni bi mu leti uzbrali prvu voćku, a zimi spakovali kolač sa liciderskim srcem. Otac bi pokušao da plati kočijašu, a ovaj bi to od¬lučno odbijao rečima: „Pa što bih ja vama, gos'n doktore, naplatio, kada vi nama na Živoj vodi ne naplaćujete vizitu?"
Automobil je Lea lično dobila s vlasničkom knjižicom od strica Arona, najmlađeg očevog brata, koji je tada živeo u nekom dalekom gradu, čije ime nije zapamtila. To su bila njegova stara kola. On je sebi kupio druga, a kako je znao da njegov brat ne bi primio automobil na poklon, on ih je za rođendan poklonio Lei, uz dogovor: tata će se služiti njima svakoga dana, a ona nedeljom, kada s drugaricama bude išla na izlet. Kola su nazvali Julka i ona su nestala s celokupnim njihovim životom. Lea je pamtila samo da su bila crna i četvrtasta. Tada su joj se činila ogromnim kolima, ali verovatno je to neki običan Fijat, jer i stric nije bio izuzetno bogat čovek, iako ona dugo u to nije verovala. Kad god bi ih posećivao davao bi joj hrpu bioskopskih ulaznica, tvrdeći da je to iz njegovog bioskopa. Kada bi zaželela sama da ode u taj bioskop, on joj je davao novac za kartu. Govorila mu je da će za te pare kupiti sladoled, a vrataru se predstaviti. On joj je objasnio da bi to bilo nezgodno, a onda su odjednom svi prsli u smeh, a za nju je to bilo veliko razočaranje, jer je želela da vodi i svoje drugarice u bioskop, besplatno. Tada joj se bioskop činio najznačajnijom svojinom. Stric joj je onda dao novac za tri karte, i za drugarice. Majka joj je ispričala kasnije da se stric bavi poslovima neke drvare. Imao je dva sina starija od nje. Pamtila je da je par puta bio u finansijskom škripcu i da mu je otac slao novac. Kako nije ni sam imao, njena majka, Tamara, prodala je svoj nakit, što je ocu bilo neugodno. Pred Leom je govorio da je stric neozbiljan i obećavao majci da će joj kupiti lepši nakit. Ona tome uopšte nije pridavala značaj. Nije se sećala da je ikada videla s nekom ogrlicom ili grivnom. Samo poslednjeg dana, pre no što će krenuti u logor, ušivala je u svoje pufne od svilenih crvenih papuča dukate koje je Lea dobila od strica, prilikom rođenja. Kako je njoj to bilo čudno, Tamara je objasnila da će im možda biti potrebni, a da ih u papučama niko neće pronaći. Sirota, kako je bila naivna, mislila je Lea.
Kada sam prethodne noći polazila na put bilo je vetrovito, grad je bio prašnjav od košave. Nisam mogia da pronađem svoj stari vojnički širijel. Iako ga dvadeset godina nisam videla činilo mi se da mi je neophodan, jer je ponovo u modi. Bilo je dvadeset minuta do devet kada sam shvatila da ga neću naći. Susetka me je upozorila da voz već kreče. Osećala sam njegovu čvrstu ruku na ramenu i bilo mi je lepo da sa njim šetam vetrovitim ulicama. Tvrdio je da taj voz uvek kasni, jer i sam u tom pravcu često putuje. Potražila sam ime grada na geografskoj karti. More i sunce potpuno su izbrisali moje putovanje. Sledeće večeri osetila sam mučninu. U hirurškom ogledalu spazila sam da su mi creva pričvršćena samo tankom crvenom gumicom, kakvom sam nekada kosu vezivala u konjski rep. To nije smetalo rnašineriji u mom stomaku da radi u raznim točkićima i oprugama kao da je unutrašnjost nekog mehanizma.
U momentu, izgledalo mi je znaeajnije što nesvesno upravljam tako komplikovanim sistemom, kao da znam nešto o fizici, no što ovako amaterski pridržavam sopstvena creva.
Nisam mogla da se prisetim zašto je trebalo da dođem u taj grad, iako je izgledalo da sam baš tamo nameravala da stignem. Glavna ulica bila je siva i blatnjava, a svet koji sam sretala neraspoložen, bezličnog izraza. Nisam mogla da odredim koje je doba dana ili noći, čak ni koje je godišnje doba. Izlozi su bili neosvetljeni. Nazirali su se samo sudovi od plastike u samousluzi. Kupaca nije bilo. Neodređeno sam osećala umor i prazninu u stomaku, što me je uputilo ka hotelu. Ali, umesto neke sobice koju sam priželjkivala, našia sam se u stanu neke nepoznate žene u crnini. Ona mi se vrlo intimno obraćala, kao da se samo po sebi razume to što sam baš k njoj došla. Objasnila mi je svoje nespokojstvo kada je trebalo da dođe u ovaj grad da se uda. Pokazala mi je svoju fotografiju na kojoj je izgledala slično kao i sada. Ne bi se reklo da je bila lepa. Crne obrve i kosa. Objasnila mi je da je sa ostrva, a meni je bilo neugodno da je zamolim da mi kaže gde se nalazi grad u kome smo, ukoliko takav grad uopšte postoji.
OSTALI DELOVI KNJIGE Žuti prkos Ane šomlo
POP-ART
KOŠAVA
HIPOKSIJA
ŽUTI PRKOS (integralna digitalizacija)
IZMEĐU ŽIVOTA I PARAGRAFA
ETIKA
U NEKOM DALEKOM GRADU
