Zoran Janic Odbrana Cosiceva I Hajdegerovi Poslednji Dani

Zoran Janić

ODBRANA ĆOSIĆEVA I
HAJDEGEROVI POSLEDNJI DANI

Za ime Martina Hajdegera vezuju se najčešće dve stvari: zaslužena slava jednog od najuticajnijih filozofa XX veka kao i činjenica da je izvesno vreme bio povezan sa nacizmom. Dok se izjašnjavanje o ovome prvom aspektu najradije prepušta stručnjacima, zane-senjacima i samim filozofima (ovi poslednji su najčešće mešavina onih prvih dveju pomenutih), dotle se o Hajdegerovim nacistističkim danima govori kao o kratkotrajnoj epizodi, nekoj vrsti mladalačkih zabluda politički naivnog mislioca, tamnoj mrlji na njegovoj inače besprekornoj karijeri predavača, fundamentalnog ontologa i zaljubljenika u mir i tišinu Crnih šuma, na čijem obodu je, u malom seocetu Todnabergu, na jednom blagom obronku podigao usamljenu brvnaru, gde se povlačio u osamu od buke i taštine ovozemaljskih problema. Izlazak knjige Viktora Farijasa (Farias), poreklom Čileanca, Hajdeger i nacizam 1987. godine – napisana na španskom, prvo je bila odbijena u Nemačkoj, a kasnije, kad se prevod pojavio u Francuskoj i nekim drugim zemljama, ipak je dozvoljeno njeno objavljivanje – izazvao je veliku uzbunu i talas polemika u akademskim krugovima kako Evrope tako i Amerike. I sam negdašnji Hajdegerov student, Farijas je građu za svoju knjigu prikupljao nekih deset godina, prekopavajući dostupne arhive, dnevnike i raspoloživu korespondenciju, razgovarajući sa preživelim svedocima i učesnicima tog istorijskog razdoblja, uspevši čak da dođe do dokumenata pohranjenih u arhivama ondašnje Istočne Nemačke (našavši tu, neplanirano, ujedno i sekundarnu građu o vezama čileanske Socijalističke partije sa nemačkim nacistima tridesetih godina, kao i neke tajne sporazume Sovjetskog Saveza sa vladom Salvadorea Aljendea, iz čega će nastati njegova druga knjiga, čiji naslov već dovoljno kazuje: Salvador Aljende – kraj jednog mita).
Iz Farijasove studije hronologija Hajdegerovog nacističkog angažmana izgledala bi ovako: u maju 1933. Hajdeger postaje prvo rektor a nedugo zatim i firer-rektor na Univerzitetu u Frajburgu (Univerzitet se stavlja na raspolaganje državi, a firer-rektor samom vrhovnom Fireru), rekavši u pozdravnoj reči studentima i ovo: “Neka se vaše biće ne upravlja teorijama i ‘idejama’ kao dosad. Sam Firer, i niko drugi do on sam predstavljaće nemačku stvarnost i njen zakon, kako danas tako i za ubuduće“. Vlasnik partijske knjižice br. 312589, člana-rinu će redovno uplaćivati sve do konačnog sloma Nemačke 1945. Na novom nameštenju, u svojstvu rektora, do izražaja će doći čitav krug njegovih ne baš pohvalnih osobina i ličnih karakternih nedostataka, počev od korumpiranošću vlašću pa do sklonosti ka potkazivanju kolega jevrejskog porekla i liberalnih shvatanja (na šta će uslediti otkazi a ovi ostati bez posla). Kao novoimenovani rektor, u skladu sa zakonima o “rasnoj čistoti“ donosi uredbu po kojoj novčanu pomoć na fakultetu mogu očekivati samo studenti arijevskog porekla, članovi SS i SA, nikako i Jevreji i marksisti. Ne sme se zaobići ni slučaj Maksa Milera, jednog od najdarovitijih Hajdegerovih đaka i studentskog pred-stavnika, koga će, zbog doslednih antinacističkih uverenja, Hajdeger takođe potkazati u pismu rektoratu, navodeći “kako nije politički podoban“ i smeniti prvo sa mesta prodekana, a zatim mu onemogućiti i dalju profesorsku karijeru, opet uredno pismeno obrazloženo i u zvaničnoj formi, gde administraciji fakulteta dostavlja svoje mišljenje po kojem ih izveštava da je Miler izvrstan naučni radnik “ali nenaklonjen režimu“.
Kasnije, nakon rata, pred Komisijom za denacifikaciju Hajdeger će, naravno, gledati da se nekako odbrani – sudbina i tok sveta očito nisu bili naklonjeni ni njemu ni Nemačkoj - i u tome će se, kao krivac i autentični predstavnik sopstvene filozofije i sopstvenog Dasaina, služiti autentičnim neistinama ili pragmatičnim polu-istinama (to će biti prva linija njegove odbrane), pa će tako izjaviti sledeće: “Nisam posećivao partijske sastanke niti nosio partijsku značku, kao što nisam svoja predavanja i javna obraćanja posle 1934. otpočinjao tzv. ‘germanskim pozdravom’ (“Hajl Hitler!”)“. Istina je, međutim, (navodi Farija u svojoj knjizi) drugačija: postoji fotografija na kojoj se vidi Hajdeger sa nacis-tičkim oznakama, njegov student Karl Levit sreo ga je u Rimu 1936. sa značkom u obliku kukastog krsta na reveru, a ima i pouzdanih svedočanstava o tome kako je Hajdeger sve do 1936. započinjao i završavao svoja pre-davanja redovno sa hitlerovskim pozdravom.
Nakon zabrane bavljenja profesurom koju donosi Državna denacifikaciona komisija 1949 – optužen je kao “nacistički saputnik“ – Hajdeger se, na zauzimanje kolega sa filozofske katedre, već nakon dve godine vraća predavanjima i ostaje aktivan na fakultetu sve do kasnih šezdesetih; to bi bila druga linija njegove odbrane – naime, odbijanje uskih, strukovnih krugova u Nemačkoj da dopuste da se razotkriju neke neugodne činjenice o njihovom uvaženom kolegi. (Prva saslušanja počela su još 1946, ali je Hajdeger pretrpeo slom živaca i morao je da se leči nekoliko sedmica u sanatorijumu u Baden-vileru.)
Najčešće se govori o ludilu kao pratiocu genijalnog uma, no čini se ipak (istorija nam daje barem dovoljno primera o tome) da se kao saputnik velikih umova mnogo češće javlja izvesna svesno izabrana imbecilnost, ma odakle dolazila i ma čime se pravdala. Hajdeger se posle rata nikad nijednom rečju nije izjasnio o svom predratnom angažmanu, kao ni o antisemitizmu i Holokaustu, a tu je “sramnu ćutnju“ (Derida) narušio samo jednom, u predavanju tek naknadno objavljenom i naslovljenom Kon-figuracija (1949), gde govoreći o pošastima savremene tehnologije po današnji svet iskazuje potpuni moralni idiotizam (po svemu sudeći, hotimičan), stavljajući konc-logore u isti kontekst sa problemima poljoprivrede i proizvodnje hrane: “Poljo-privreda je danas mehanizovana industrija proizvodnje hrane – u suštini, kao i proizvodnja tela u gasnim komorama ili konc-logorima, slično kao što je nametanje blokade i izgladnjivanje pojedinih nacija u osnovi isto što i proizvodnja atomske bombe“. U tišini Crnih šuma, napisao je o sebi sledeće grandomanske reči: “Onaj ko poseduje velike misli, prisiljen je da čini i velike greške“.
Treća linija Hajdegerove odbrane bila je inter-nacionalna akademska javnost, široki front sastavljen redom od uglednih imena što će zdušno stati uz njega, od Hane Arent, Karla Jaspersa do Sartra, Kloda Levi-Štrosa i Deride, i svi će oni manje-više eufemistički govoriti o Hajdegerovom “flertu sa nacizmom“. Tek je Farijasova knjiga prekinula opštu tišinu i probila sve tri linije Hajdegerove odbrane, ali dokumentovano, iz srca stvari, zaobišavši bedeme odbrane kao Mažino liniju, doka-zujući na mnoštvu primera kako je fašizam zapravo inherentan osnovnim postavkama Hajdegerove filozofije a ne slučajna epizoda ili eventualno zastranjenje, kako je dotle vladalo zvanično tumačenje. Kao reakcija na Farijasovu knjigu, u roku od svega osam meseci pojavilo se čak šest različitih publikacija koje za temu imaju Hajdegera i njegov odnos sa nacizmom. Naravno, ne treba da čudi što je odgovor apologeta bio najžešći u Francuskoj, gde je Hajdegerova misao izvršila najveći uticaj posle II svetskog rata (Sartr, Klod-Levi Štros, Fuko, Derida); takođe, valjda je samo u Francuskoj mogućno da Farijas bude optužen kako “vodi stalji-nističke procese protiv Hajdegera”! Argumentacija Hajdegerovih branitelja išla je od potpunog negiranja činjenica i navoda iz Farijeove knjige do Deridine ocene “kako u knjizi nije izneto ništa novo što već nije odranije poznato“.
No pri tom su na svetlost dana izašle i neke zanimljive činjenice o krugu Hajdegerovih dugogodišnjih vernih poštovalaca i propagatora. U Francuskoj, Žan Bofre (Beaufret) prevodilac Hajdegerov koji je u poslednjih trideset pet godina bezrezervno radio na promovisanju ovog filozofa (napisao je i nekoliko knjiga razgovora sa Hajdegerom), kao bivši član Pokreta otpora uživao je, razume se, puni kredibilitet, sve dok nakon njegove smrti 1982. nije otkrivena njegova prepiska sa istoričarem revizionistom Robertom Furisonom, poznatom po osporavanju Holokausta; kao i pomenuti istoričar, i Hajdegerov prevodilac je izražavao sumnju u postojanje gasnih komora i konc-logora. U Americi, posthumno je izašlo u javnost da je Pol De Man, poznati teoretičar dekonstruktivizma i jedan od glavnih propagatora Haj-degera u Sjedinjenim Državama, za vreme II svetskog rata u rodnoj Belgiji sarađivao sa okupacionim vlastima i pisao čak antisemitske članke za njihove novine. U tom svetlu, podrška Ernsta Noltea, još jednog istoričara revizioniste, ne treba nipošto da čudi. Nolte čak i ne dovodi u pitanje Hajdegerov nacistički angažman, za njega je to jedini nužan i logičan odgovor na veliku Rusku revoluciju od 1917, a time on, isto tako, pravda i Holokaust i logore: “Nije nemoguće da su nacional-socijalisti i Hitler sproveli ‘azijatsko’ delo (Holokaust) samo stoga što su sebe i svoje ljude smatrali poten-cijalnim ili aktuelnim žrtvama sovjetskog ‘azijatskog’ dela. Zar nije ‘arhipelag Gulag’ prethodio Aušvicu?”
No jedna od najvećih zasluga Farijasove knjige leži u tome što je obnovila interesovanje za jednu raniju studiju o Hajdegeru, napisanu na istom tragu, autora Pjera Burdijea (Bourdieu), pod naslovom Politička ontologija Martina Hajdegera, u kojoj autor vrši lingvističku analizu političkog govora nemačke krajnje desnice iz dvadesetih godina prošlog veka, smeštajući u taj diskurs i Hajdegerov mutni filozofski žargon. Iz njegove tekstualne analize sledi da Hajdegerov jezik prosto vrvi od mesta koja se po sebi podrazumevaju za ondašnji politički diskurs pripadnika švapske desnice. To će podstaći Johanesa Fričea (Fritsche) da 1999. ode još dalje. U studiji Istorijska sudbina i nacional-socijalizam u Hajdegerovom Bitku i vremenu, po njegovim rečima implicitni politički sadržaj Hajdegerovog najpoznatijeg dela Bitak i vrema, iako šifrirano ispisan, bio je potpuno vidan, blizak i razumljiv prvim čitaocima, generacijama desničara dvadesetih, da bi tek kasnije postao nepro-ziran. Uporednom analizom Friče se čak prihvata dokazivanja sličnosti idioma kojim su napisani Majn Kampf i Bitak i vreme.
Ovde dolazimo i do (jedine) zajedničke tačke između ćosićevskog nacionalističkog diskursa i hajdegerovske filozofske i političke misli, koje inače nemaju ništa zajedničko i stoje daleko kao nebo i zemlja. A to što im je zajedničko jeste mesto prećutanog kao mesto skrivene istine. “Državotvorna“ Ćosićeva misao u sebi sadrži, prećutno, sliku onoga kako bi trebalo da izgleda idealni državni organizam Srbije, kao nekakvog vitalističkog entiteta što istrajava kroz istoriju, često menjajući oblik, veličinu i mesto (nešto poput džinovske, pokretne amebe) što Ćosićevi “državotvorno“ ustrojeni čitaoci i bez reči, u pola nagoveštaja, u pola miga, i sami odlično shvataju (“gledamo se nemo, al’ se razumemo“). U ovom slučaju pisac i njegovi čitaoci združenim snagama vajaju oblike sanjanog carstva i iscrtavaju granice “srpskog nacionalnog bića” (od “potkovice” do masov-nih grobnica), iz knjige u knjigu, od intervjua do intervjua. Izveštavajući sa Ajhmanovog suđenja u Jeru-salimu, Hana Arent je izrekla onu nadaleko poznatu frazu o “banalnosti zla“. Ali zlo nema samo jedno lice, ono je zlo upravo stoga što je spremno da se uvek ponovo javlja u nekom infamno izmenjenom, dotle neviđenom i nezamislivom vidu. Zlo nikad ne prestaje da iznenađuje, ono je neiscrpno u svojim radikalnim mogućnostima transformacije. (Da je, na primer, umesto Ajhmana bio Mengele uhapšen i da je prisustvovala njegovom suđenju, teško da bi Arentovoj ikad palo na pamet da upotrebi sintagmu o “banalnosti zla”.) Kao što ne postoji jedno zlo i jedna mogućnost zla, tako isto ne postoji jedan “nacizam”, istorijski i geografski vezan za jedno određeno mesto i neku specifičnu etničku grupu, već postoje “nacizmi i nacizmi”, beskrajna mogućnost ponavljanja raznih “nacizama”. Istorija devedesetih u Evropi je istorija srpskog nacizma, autohtonog i nepo-novljivog, i nije nipošto slučajnost da je državotvorni književnik Ćosić upravo tada bio predsednik SR Jugoslavije (u razdoblju 1992-93), kada je jedan drugi državotvorni književnik (“pesnik”) imenom Radovan Karadžić krenuo u krvavo komadanje Bosne. To su valjda dva jedina književnika na svetu čije su razgovore obaveštajne službe snimile i njihove transkripte objavile na zvaničnom sajtu Međunarodnog suda pravde u Hagu; već i po tome stekli su besmrtno ime za buduća pokolenja.

U jednom od tih razgovora, kao dve groteskne emanacije beketovskih likova Didija i Estragona, Ćosić i Karadžić izmenjuju između sebe blezgarije o onome o čemu nemaju pojma: o Havelu i o srednjoevropskoj kulturi i filozofiji – dvojica razaratelja svake kulture i čitavih gradova u okvirima viševekovne bosanske civi-lizacije! Prenosimo deo tog razgovora:

Estragon Karadžić: “Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.“
Didi Ćosić: “E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.“
Estragon Karadžić: “Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija…“
Didi Ćosić: “Ništa…”
Estragon Karadžić: “Ništa nema tu šokova. To nema fundamenta uopšte.”

Za državotvornog Ćosića, koji u navedenom raz-govoru tvrdi kako “istorija radi punom parom“, Češka ima dva pisca: Švejka i Kafku, (državno je ovde malko pretegnulo na račun književnog, Ćosić zaboravlja da Švejk nije pisac već književni lik), a Srednja Evropa i Kundera, to su trice i (erotske) kučine: “Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo… I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta Srednja Evropa nema.“
Erotika se za njih dvojicu davno preselila u prostorno, u otimanje prostora, a istorija u memorandume SANU i haubice i minobacače JNA. U jednom ranijem knji-ževnom razgovoru između Ćosića i Karadžića (takođe presretnutom) Ćosić pita Karadžića nameravaju li njego-ve trupe uzeti Sarajevo ili Banja Luku za glavni grad.

“Nema govora, Sarajevo je glavni grad“, uzvraća Karadžić.
Ćosić: „Da, da, slušajte, je l’ se dodiruju negdje ove če-tiri regije?“
Karadžić: „Sve je u jednom komadu“.
Ćosić: „A povezuju se?”
Karadžić: „Povezuju se potpuno sve“.
Ćosić: „A, dobro. Muslimani i ne pokušavaju da gene-ralizuju svoj prostor".

Erotizirani govor ofanzivnih osvajača, koji penetriraju prostor dugim cevima vojnog naoružanja; dovoljno je oslušnuti kojim se glagolima i sintagmama služe: „dodi-ruju se“, „povezuju se“, „sve u jednom komadu“. Čak i nemušta Ćosićeva upotreba izraza ‘generalizovati’ u ovom kontekstu vuče na prisilnu erotizaciju; u njegovim ustima rečenica „Muslimani i ne pokušavaju da gene-ralizuju svoj prostor“ zvuči pre kao „ne pokušavaju da genitalizuju svoj prostor“.
Genitalizacija prostora srpstvom ili, kako bi to državotvorni Ćosić nazvao, “zamena teritorija i humano preseljenje“. U poslednjim mesecima predsednikovanja ovog državotovornog pisca otpočeće i granatiranje i opsada Sarajeva, a njegovom rukom zacelo su potpisani neki od (zasad) zaštićenih dokumenata u Haškom tribu-nalu, u kojima se pominju reči kao što su: oružje, oruđe, kamioni, avioni, helikopteri, municija, granate, stare-šinski kadar, jer je državotvorni Ćosić, sem obaveza na predsedničkom mestu, u to vreme bio i vrhovni koman-dant Vojske Jugoslavije, a poznato je kako su za rat u Bosni logistika i naoružanje išli iz Beograda. Zločini tokom njegovog predsednikovanja (za koje postoje dokazi o njegovoj ličnoj odgovornosti) jesu otmica i ubistva muslimanskih civila u Sjeverinu i Štrpcu. Kad je reč o otmici putnika iz voza na stanici Štrpce, vojska i najviši državni organi bili su u posedu dokumenta u kojem je, mesec dana pre stvarne otmice, jasno stajalo tačno mesto i vreme otmice kao i ko će je izvršiti, sa čime je državotvorni pisac bio upoznat, ali ništa nije preduzeo (iako večito obuzet strepnjom). Na mestu predsednika odigraće kratku i neslavnu rolu onoga što Anglosaksonci nazivaju “usefull idiot” (korisni idiot), u trajanju od ravno godinu dana (jun 1992-jun 93), nakon čega će ga Milošević odbaciti kao staru krpu.
Za razliku od Hajdegera, državotvorni Ćosić danas može da računa samo na jednu liniju odbrane; na svoje “čitaoce“ (od kojih ga većina nikad nije ni čitala), iliti “narod“ čije je interese navodno cele spisateljske karijere zastupao. Za internacionalnu javnost Ćosić, kao umet-ničko ime, jednostavno ne postoji, a na ovdašnju akademsku podršku, kad je reč o kulturnim krugovima unutar zemlje, uopšte ne treba računati iz prostog razloga što kulture u Srbiji zapravo i nema, ona je davno, još pre dvadeset godina doživela potpuni slom; uostalom, ne može se sprovoditi genocid, rušiti gradove i proterivati stanovništvo i, istovremeno, tvrditi kako se gaji nekakva kultura. Ono što, dakle, jedino preostaje Ćosiću to su njegovi “čitaoci“ i njihovo zajedničko osećanje krivice i onog priznatog ili nepriznatog saučesništva. Sa njim dele istu perspektivu i iste skučene vidike, a sebe svi zajedno doživljavaju kao retku, endemsku vrstu bilja u nepri-jateljskom okruženju Evrope – Ramonda Serbica (ili “cvet-feniks”): endemski autohtoni raritet koji raste samo u Srbiji. Ramondu je otkrio poznati srpski pri-rodnjak Josif Pančić 1874. godine, a za ovu biljku vezana je jedna neobična i retka pojava: čak i potpuno sasušena, njena gomoljika u stanju je da ponovno oživi kad se zalije. Veruje se da je, upravo zahvaljujući ovoj sposobnosti, srpska ramonda preživela i poslednje ledeno doba.
Do ovog otkrića došao je ruski botaničar Pavel Černavski slučajno, stavivši 1928. godine ovu biljku u svoj herbarijum na koji se prevrnula čaša sa vodom, koju je nespretno zakačio rukom, da bi nekoliko dana nakon toga začuđeni ruski prirodnjak primetio kako je potpuno suva biljka procvetala, isteravši čak i jedan pupoljak iz tanušnog stabla. Ovo slučajno ali važno otkriće još te iste godine objavljeno je u Ruskom botaničkom žurnalu.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License