Zive Knjige Mrtvih Logorasa

Intervju: Branka Prpa, direktorka Istorijskog arhiva Beograda

Objavljeno: Sre, 15. 04. 2009. 15:55

ŽIVE KNJIGE MRTVIH LOGORAŠA

Srbijanska realnost je šizofrena, jer ne može da se vrednosno odredi o tome da li je njeno istorijsko nasleđe fašizam ili antifašizam. A to je strateško određenje ne samo prošlosti, već i budućnosti. Treće strane nema, između antifašizma i fašima nema sredine. To su polarizovani vrednosni sistemi koji su civilizacijsko nasleđe Evrope. Pitanje kako se određujemo prema svom civilizacijskom nasleđu nije samo pitanje istoriografije, nego kompletne državne politike

Razgovarao: Bojan Tončić

Istorijski arhiv Beograda otvoriće ovih dana izložbu „Logor Banjica - Logoraši” kojom podseća na stradanja ljudi u ovom logoru iz Drugog svetskog rata. Tim povodom za e-novine govori istoričarka Branka Prpa, direktorka Arhiva, koja nam pokazuje i deo postavke, potresne fotografije ubijenih i pretučenih logorašica i logoraša, od koji su mnogi deca, ekshumacije ubijenih u selu Jajinci kod Beograda, nacističke slike masovne egzekucije u selu Skela. „Arhiv ima jedan od bogatijih evropskih fondova o fašističkoj okupaciji, tu su dokumentacije Gestapoa, Nedićeve uprave Beograda i koncentracioni Logor Banjica. U depoima imamo osam knjiga sa približno 24 hiljade imena logoraša i njihova imena ćemo uskoro objaviti. A te knjige i danas su žive, jer iz celog sveta dobijamo zahteve ljudi da u knjigama Banjičkog logora pronađemo dosijea njihovih najbližih i mi pokušavamo da rekonstruišemo njihovu sudbinu”, kaže Branka Prpa i dodaje: „Imamo ozbiljan problem da sa lakoćom zaboravljamo svoju prošlost i sa istom lakoćom je brišemo iz sećanja. Prošlo je svega šezdesetak godina od jednog od najtežih okupacionih sistema u kojem je bila Srbija, posebno grad Beograd, a sa takvom jednostavnošću se zaboravljaju ljudi koji su bili njegovi građani. Ovo je svedočanstvo o tome”.

S druge strane, imamo zahteve za rehabilitaciju ljudi koji su za te zločine odgovorni. Gde je između toga srbijanska realnost?
Očigledno je realnost šizofrena. Jer, ne može da se vrednosno odredi o tome da li je njeno istorijsko nasleđe fašizam ili antifašizam. A to je strateško određenje ne samo prošlosti, već i budućnosti. Treće strane nema, između antifašizma i fašima nema sredine. To su polarizovani vrednosni sistemi koji su civilizacijsko nasleđe Evrope. Pitanje kako se određujemo prema svom civilizacijskom nasleđu nije samo pitanje istoriografije, nego kompletne državne politike.

Primer Milana Nedića to najbole pokazuje. I danas se njemu tepa da je bio „srpska majka”…
Milan Nedić je primao izbeglice, ali to nije mogao da radi bez nemačke dozvole, to su bile izbeglice sa teritorija koje su etnički čišćene, a čistile su ih nemačka i ustaška okupaciona vlast. I definicija Nedića kao „srpske majke” je najobičnija ratna propaganda. Ko je servisirao okupacionu vlast Nemačke? Milan Nedić! A poetski su se nazvali „Vlada nacionalnog spasa”. A iz knjige koju pripremamo videće se kako su ispunjavane nemačke kvote „sto za jednog”. Cela sela iz okoline Beograda su dovođena u Banjički logor da bi poslužila za kvotu, cele ulice. Pohapse i streljaju. Iza toga je stajao Milan Nedić. Imao je „odeljenja za Jevreje i Cigane”. Tačno se po dokumentima vidi koliko je ljudi dovedeno na Banjicu, šta je radilo Četvrto odeljenje Specijalne policije i šta stoji u njihovim personalnim dosijeima. Mi ćemo štampati osam knjiga sa 24 hiljada imena, to nije pitanje apstraktnih brojki, nego su to imena i prezimena. A pritom se pretpostavlja da ta brojka ide i do 30 hiljada, jer, imamo dokaza da neki ljudi nisu zavedeni u knjige.

Da li u Srbiji nešto treba zabraniti kao u posleratnoj Nemačkoj?
Neznanje je u 50 odsto slučajeva uzrok afirmisanja ljudi koji su bez sumnje ratni zločinci. Kako objasniti da fotografija Dragomira Dragog Jovanovića visi u Skupštini Beograda među ostalim gradonačelnicima? A on je bio šef srpke državne bezbednosti, čovek preko kojeg se sprovodio projekat Banjički logor, koji je formirao Specijalnu policiju. On je krvnik Beograda, o tome postoji na stotine dokumenata.

Knjige dosijea banjičkih logoraša imate, a šta je sa logorom Staro sajmište? Šta mislite o idejama da se od ovog mesta napravi memorijalni kompleks?
Sajmište je mesto ogromne, zastrašujuće ljudske patnje. Ali takvi toponimi su svuda u gradu. Pogledajmo samo Topovske šupe, na njih niko ne reaguje, užas. A to je, takođe, mesto kumulirane ljudske patnje. Tu su dovođeni maloletni Jevreji i Romi, stari 14 - 15 godina i odatle izvođeni na streljanje u Jajince. Na koji način je to obeleženo. A da ne govorimo o Milišićevoj ciglani. Zidaju se zgrade, na mestu gde je bio logor. Ubijeno je 500 partizana, kopaju se temelji za novogradnju, a nalaze leševe… Nisu građani krivi što stratišta nisu obeležena, oni biraju svoje predstavnike u državne institucije. Oni imaju zavode za zaštitu spomenika, arhive, a neko treba da ih obavesti gde su stratišta, kuda hodaju. Po čemu bi jedan prosečni Beograđanin morao da zna da je negde stratište, ako ono nije adekvatno obeleženo, da se zna da je to mesto ćutanja, pijeteta. A možemo ići i u dublju prošlost: gde nam je u Beogradu spomenik žrtvama Prvog svetskog rata? To je generalni odnos prema žrtvama, prema mrtvima, ali i način na koji se odnosimo prema svojim živima. Civilizacijski odnos prema smrti, a pogotovu prema masovnoj na silnoj smrti. O tome moramo da razgovaramo kao o državnom pitanju, a ne samo na nivou pojedinačnih inicijativa.

Kada je počelo vređanje i nipodaštavanje antifašističke borbe i antifašizma?
Osporavanje antifašizma počelo je uoči razbijanja zajedničke jugoslovenske države i radi se, apsolutno, o ozbiljnom političkom projektu. Jer, jugoslovenska država nije mogla biti razbijena, ako nije osporeno njeno antifašističko nasleđe. Kako bi inače mogao da bude ubijen čovek druge vere? Razbijanje Jugoslavije i negiranje antifašizma projekat je državnog vrha. Nije se država raspala u nekakvoj Bartolomejskoj noći gde su se pripadnici različitih nacija i vera spontano sukobili, već se raspala odlukama državnog vrha. A on je promenio ideološku potku načina na koji su južnoslovenski narodi živeli zajedno. Izmenili su tip govora, ideju njihove istorije. To je bilo najdrastičnije u Srbiji i Hrvatskoj. Negiranje antifašizma je projekat „elita” koje su to nastavile u projektu definisanja novih država koje su nastale na lešu stare. I to se i danas vuče kao rep.

Dobili ste dosijea tajnih službi, iako zakon o dosijeima nije donet. Da li ste dobili vruć krompir, ako jeste, šta ćete sa njim?
Srećom, dobili smo personalna dosijea Gestapoa i Nedićeve Uprave Grada Beograda. Kod njih postoji kontinuirana logika policije: ako je formiran još u Kraljevini Jugoslaviji, njega preuzima Nedićeva Uprava Grada, a posle nje nova vlast. Tako, recimo, imamo osnivača Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, hapšenog u Kraljevini, čiji dosije preuzima Nedićeva Uprava, a posle FNRJ. Tako da imamo za istoričare interesantan kontinuitet totalitarne vlasti, političke krivice. Kako ga, zapravo, svaka vlast, bez obzira na svoju političku opciju, vodi kao neprijatelja. Reč je o ozbiljnom pitanju, u svetu se najviše vodi računa o trećim licima koja mogu da budu povređena. Jer, pošto je politička policija radila na detaljima iz nečijeg privatnog života, može da se nastavi sa političkom kompromitacijom te osobe. Pitanje je ko štiti takva lica, treće osobe, svedoke. To mora da radi država jasnim zakonom. A oni su došli i iskipovali dokumenta, kod nas se to zaustavilo na ovom periodu, Arhiv Srbije je nastradao, kod njega je došao i period Informbiroa. I sad, pojedinačno, postoje zahtevi za rehabilitacijom nekih ljudi, a nemamo zakon kako da se koriste personalna dosijea. I zahteve sudova da se to njima kopira. Mi se pitamo ko to plaća i odakle nama služba da to radi i servisira sudove koji postupaju po Zakonu o rehabilitaciji. To sve suštinski govori o neozbiljnosti političkih aktera koji učestvuju u toj priči. Ja sam na osnovu britanskog i slovenačkog zakona napravila pravilnik o korišćenju podataka o dosijeima.

Ponovo je otvoreno pitanje Kočevskog roga?
To je zaista neverovatno. U toj jami su nemački vojnici sa Istočnog fronta i ustaški vojnici. I sada o tome govore kao o zločinu. Ne, to nije zločin, to je rat. To su neprijateljski vojnici, pripadnici fašističke alijanse. I način na koji se pokušava redefinisati Drugi svetski rat preko jugoslovenskih partizana je neverovatan. Jer, ako ćemo da govorimo o zločinima s ove druge strane, možemo da govorimo o Hirošimi i Nagasakiju i sravnjivanju Drezdena i drugih nemačkih gradova. Po čemu je to Kočevski rog važniji? A sada se od jedne jame pravi velika predstava u kojoj se vrši ključna zamena teza: ko je ovde krvnik, a ko žrtva. Nisu krvnici žrtve, oni su krvnici, uloge ne mogu da se menjaju. Naknadnim lamentima nad krvnicima koji pokušavaju da dobiju oreol žrtve pokušava se redefinisanje istorije.

http://www.e-novine.com/sr/intervju/clanak.php?id=25038

Interesantni su i komentari

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License