Kažu da čovek umire dvaput. Jedanput, kad umre fizičkom smrću - a drugi put, kad zamre priča o njemu. Ono što važi za pojedinca – trebalo bi da važi i za skupine (bez obzira na to da li je ono što ih čini skupinom nacionalna, verska – ili bilo koja druga zajednička svest) – a ako je tako – onda je neumorna Ženi Lebl svojom novom knjigom (Do 'konačnog rešenja', Jevreji u Beogradu 1521 – 1942, Čigoja štampa, Beograd 2001) sprečila drugu smrt Jevreja Beograda – jer je prenela sledećim pokolenjima njihovu priču od početka – pa do onoga što je, zamalo, pa i postao njen definitivni kraj. Nije na odmet da napomenem da reči 'od početka' ovde treba uzeti sasvim doslovno - jer bez Ženinog predanog bdenja nad starostavnim protokolima i presudama rabinskih sudova, ova priča bi bila ispričana od sredine – jer, gle čuda, istoričari koji su se dosad bavili ovim pitanjem pristupali su mu kao da su Jevreji neko nepismeno pleme tragovi o čijem životu se mogu naći samo u nadgrobnim spomenicima, turskim poreskim popisima, sidžilima turskih kadija i putopisima evropskih pustolova. Nije čudo što su informacije o Jevrejima Beograda sadržane u bezbrojnim protokolima rabinskih sudova i rabinskim presudama beogradskih, otomanskih, italijanskih i holandskih rabina ostale nepoznate istoričarima koji nisu vladali hebrejskim jezikom i pismom. – Ono što iznenađuje je da čak ni onim istoričarima beogradskog Jevrejstva koji su imali rabinsko zvanje (a samim tim i neophodni instrumentarij za nošenje sa literaturom rabinske responze) nije palo na pamet da bi možda i jevrejski pisani izvori mogli imati šta da kažu na temu istorije beogradskih Jevreja. Razlozi za prenebregavanje rabinskih šeelot utšuvot u savremenoj jevrejskoj istorijografiji su brojni – i nisu tipični samo za jugoslovensko Jevrejstvo. Nesumnjivo je da su isti bitno uslovljeni ideologijom i duhom vremena (moderni, evropski obrazovani jevrejski učenjaci, kako rabini – tako i laici, često gaje prema post-španjolskoj a predmodernoj rabinskoj literaturi izvjesnu antipatiju - odbacujući je kao opskurnu pseudo-mističnu tlapnju – ili, u boljem slučaju, kao puku sholastičku kazuistiku) – ali najčešće se, ipak, radi o pukom nepoznavanju izvora i nedostatku svesti o vrsti i količini informacije koja bi se iz njih dala izvući – te o neinventivnom oponašanju prethodnih autoriteta. Istovremeno, učenici ortodoksnih ješiva koji poznaju korpus rabinske responze, njen world of reference i njenu specifičnu terminologiju – po pravilu kao da su operisani od istorije i sličnih 'sekularnih' nauka. Njihovo i Ženino proučavanje responzi savršeno se nadopunjavaju. Sve što njih zanima (halahičko izlaganje i razmatranje, pravni postupak – i, konačno, presuda) Ženi preskače – dok ono što oni preskaču kao puki okvir za halahičku raspravu za Ženi predstavlja samu srž i smisao priče. Bilo kako bilo, i Ženi je kao i oni, uložila ogroman trud i napor da ovlada pismom responze (responze su najšešće štampane sitnim slovima tzv. Raši pisma), njenim tehničkim rečnikom koji naprosto vrvi skraćenicama, aramejskim frazama i talmudskim referencama – pa, sledstveno, ako je njihovo učenje krunisano rukopolaganjem za rabine – možda ne bi bilo suludo da i mi Ženi proglasimo nekim jugoslovenskim sekularnim rabinom – jer ako nema Jevreja bez rabina – ko je onda rabin sekularnog Jevrejstva ako ne ljudi poput Ženi?
Kažu da se ljudi retko pitaju o stvarima koje uzimaju zdravo za gotovo – a Ženino pisanje na teme istorije Jevreja jugoslovenskih zemalja i redovno dobijanje nagrada na anonimnim konkursima Saveza Jevrejskih Opština Jugoslavije za isto je nešto s čim smo svi mi mlađi odrasli kao s nečim što se samo po sebi podrazumeva – ali kada se Ženi i njeno delo sagledaju očima posmatrača sa strane – automatski se nameće pitanje otkud neko Ženinog vaspitanja, opredeljenja i pogleda u spisku lektire doktoranata rabinskih akademija? Čini mi se da je Ženi njena lična istorija omogućila da sagleda istoriju Jevreja svog zavičaja izvan prizme kurentnih ideologija i misaone mode. I tako, dok neki istoričari svode Jevrejstvo Beograda 1560-e godine na petoricu oženjenih muškaraca, dok drugi priznaju da ih je moralo ili moglo biti i više - i razmatraju zašto onda nisu bili upisani u spisak poreznika - Ženi nam podastire na uvid navode iz rabinske responze na osnovu kojih postaje očigledno da su već četrdesetih godina šesnaestog veka u Beogradu delovala najmanje tri jevrejska suda - te da je zajednica imala predstavništvo od deset članova. Mnogi podaci koje je Ženi ponovo iznela na videlo naprosto vape za nekim budućim Andrićem koji bi ih pretočio u neku Beogradsku hroniku. U jednom momentu, čitajući knjigu imao sam osećaj da se, na nekom simboličkom nivou, posle višegodišnjeg dobrovoljnog izgona u Makedoniju, ovim delom Ženi vraća kući – u Srbiju, u Beograd.
Možda nije zgoreg da se kažu i dve-tri reči o Ženinom stilu. Iako se Ženi s vremenom razvila u svetski poznatog i priznatog stručnjaka (tačnije arbitra) za pitanja istorije Jevreja naših prostora (sa posebnim osvrtom na Srbiju i Makedoniju) - ona, srećom, još uvek piše u stilu svog prvog poziva – tako da je i ovo novo delo napisano britkim, kratkim i jasnim jezikom novinarske reportaže, jezikom razumljivim svakome ko je kadar da čita novine – bez tračka profesionalnog opskurantizma, cepidlačkog prepiranja, zamornog citiranja, i opterećenosti suvišnim detaljima kojima počesto vrvi ova vrsta štiva. Na putu za Hvar, gde sam na Bejahadu (kulturnoj manifestaciji Jevreja sa prostora bivše Jugoslavije) trebao predstaviti ovu knjigu, Ženi mi je priredila ugodno iznenađenje, sasvim u njenom stilu, uručivši mi svoje najnovije delo (četrnaesto po redu) – istoriju Jevreja ostatka Srbije (pre priključenja Vojvodine) (Do 'konačnog rešenja', Jevreji u Srbiji, Čigoja štampa, Beograd 2002). Sve što sam napisao o istoriji Jevreja Beograda važi i za istoriju Jevreja Srbije. Isto suvereno vladanje prenebregnutim izvorima, isti pitki stil koji omogućava brzo varenje mnoštva novih podataka. Sve više mislim da bi ova dva dela mogla poslužiti ne samo romanopiscima - nego i scenaristima i dramaturzima - a lično se nadam da će se Ženin genij, sada kada se konačno vratio na Drinu, uskoro okrenuti i na Bosnu…
Eliezer Papo, Hvar, Avgust 2002
