Zelimo Da Budemo Kamenje Na Livadi

Irena Javorski

Želimo da budemo kamenje na livadi
Don DeLilo Tačka Omega
(Geopoetika, 2010)
Savremeni rat, najsuroviji primer prime-ne digitalizovanih strategija, koje simul-tano planiraju i kalkulišu rizike i posledice na nivou vojnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih strategija, uz najveći stepen otuđenja kreatora, učesnika i sve-doka u istoriji čovečanstva, ukazuje se kao potpuno apstraktan - osim žrtvama - i zahteva nove načine propa-gande
U novom romanu Dona DeLila Tačka Omega (Geopoetika, 2010) savremena konceptualna umetnost ponovo izbija u prvi plan - setimo se DeLilovog romana Podzemlje, u kojem je prikazan razvoj moderne umetnosti druge polovine 20. veka, studenti u pustinji, koji učestvuju u happeningu farbanja korodiranih šasija vojnih aviona, loft žurke u Njujorku, itd. - ali sada u vidu jednog svetski pozna-tog video arta, škotskog konceptualiste Daglasa Gordona, Dvadesetčetvoročasovni Psiho, iz 1993. godine. Ovaj rad (film i video instalacija) ulazi u sastav DeLilovog romana, pružajući setting za ok-virnu epizodu (radnja prvog i poslednjeg poglavalja, smeštena je u galerijski prostor Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, u leto 2006. godine, za vreme Gordonove izložbe), ali ne samo to; Dvadeset-četvoročasovni Psiho je spiritus movens čitave radnje romana Tačka Omega i tematski okvir za glavnu priču, odnosno centralnu epizodu, smeštenu u Kalifornijsku pustinju Ansa-Borego.
DeLilo je opsednut konceptualnom umetnošću, jer u osnovi konceptualne umetnosti leži ideja – verbalna poruka, koja prethodi svakoj drugoj poruci. Koncep-tualna umetnost predstavlja ono što umetnik prethodno odluči da usvoji (sve može postati njenim predmetom), a primalac iščitava kontekst i dolazi do smisla dela, odnosno ona uvek počiva na tautologiji – u protivnom, ne bi imala smisla/ne bi bila razumljiva. Upravo ta proizvodnja viška smisla, od strane autora i od strane primaoca (neophodnost postojanja verba-lizacije, tj. kontekstualizacije) jeste ključni problem koji zaokuplja DeLila u romanu Tačka Omega i koji on implicitno nastoji da ispita, prepoznajući u njemu jednu od osnovnih karakteristika novih, hiper-tehnoloških društava današnjice.

Nije slučajno što Don DeLilo dodeljuje jedno od središnjih mesta svog romana nekadašnjem pro-pagatoru rata u Iraku. Posao sedamdesetro-godišnjeg Ričarda Elstera - inače, po zanimanju profesora lingvistike - sastojao se u verbalizovanju akcija vojnih stratega i analitičara: „Pokušali smo da preko noći stvorimo nove realnosti, brižljivo stvorene skupove reči koji po sugestivnosti i ponavljanju podsećaju na reklamne slogane. Bile su to reči koje bi na kraju stvorile slike, a onda postale trodimen-zionalne… Zbog toga sam bio tamo, da im dam reči i značenja. Reči koje ranije nisu koristili, nove načine razmišljanja i gledanja“. Savremeni rat, najsuroviji primer primene digitalizovanih strategija, koje simul-tano planiraju i kalkulišu rizike i posledice na nivou vojnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih strategija, uz najveći stepen otuđenja kreatora, učesni-ka i svedoka u istoriji čovečanstva, ukazuje se kao potpuno apstraktan - osim žrtvama - i zahteva nove načine propagande, kako su to eksplicirali junaci… Ovaj primer je samo jedan od mnogih (u Tački Omegi biće ih više) koji svedoče o proizvodnji viška značenja (smisla) i akumulaciji informacija u digitalnoj eri.
Don DeLilo nastoji da preispita stanje modernog čoveka, bačenog u svet virtuelne stvarnosti – tehno-loškog i dehumanizovanog pejzaža – tačnije, čovekovu još uvek neodigranu transhumanističku promenu (približavanje čoveka i mašine) u novi humanizam ili poništavanje čovečanstva putem samounuštenja. S tim u vezi, DeLilov junak, Ričard Elster, zastupa tezu o iscrpljenosti ljudske svesti, koja je posledica globalnog procesa proizvodnje i emi-tovanja viška značenja (život u virutuelnoj stvarnosti). Ovaj proces bi trebalo da rezultira evolutivnoj degradaciji pojedinačne ljudske svesti, sve do redukcije humaniteta, u krajnjoj instanci, na neor-gansku materiju. Iako inspirisan mišlju opata Pjera Tejara de Šardena, Ričard Elster nastupa kao zastupnik prevratne evolucije, čije ubrzanje uviđa u sve učinkovitijem delovanju „gena samouništenja“ čovečanstva. Tejar de Šarden je formulisao tezu o evoluciji materije, u pravcu sve veće kompleksnosti, ali i svesnosti – od „geosfere“, preko „biosfere“, pa sve do „noosfere“ – sfere ljudske misli; sama „noosfera“ nastavlja sa evolutivnom transformacijom, zahvaljujući razvoju formi ljudske komunikacije, procesom sve većeg združivanja ljudskih svesti, do trenutka poništavanja pojedinačne svesti i esha-tološkog klimaksa – sinteze svih umnih entiteta u jednu tačku – „tačku Omega“, kada prestaje da postoji svet kakav poznajemo.
Šardenova „tačka Omega“ je poslednja tačka evolutivnog razvoja kosmosa i čoveka, u kojoj dolazi do konačnog povezivanja živog i neživog (duha i materije), u jednoj svesti – tj. u sveobuhvatnom, živom kosmosu, dok Elsterova „tačka Omega“ predstavlja poslednju tačku evolutivnog razvoja humaniteta kakvog poznajemo, redukovanog do nežive prirode: „Sad je vreme da se vratimo neorganskoj materiji. To je ono što želimo. Želimo da budemo kamenje na livadi“.
e-novine

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License