Zavicaj

Lu Sin (Lu Xun, 1881-1936)

Zavičaj

Uprkos jakoj zimi, prevalio sam dve hiljade lija 1 vraćajući se u zavičaj s kojim sam se rastao pre više od dvadeset godina.
Već je bila duboka zima. Dok sam se približavao zavičaju, tamni oblaci prekrivali su nebo, studeni vetar se hučeći probijao u unutrašnjost džunke. Kroz šupljine kabine od bambusa gledao sam napolje, ispod svetložućkastog neba nizala su se, što u blizini, što u daljini, samotna napuštena sela u kojima se nije nazirao ni trag života. Dušu mi je nezadrživo pre-plavio talas tuge.
Ah! Zar je to moj zavičaj koga sam se tako često, tokom ovih deset godina, sećao?
Zavičaj koji je bojio moje sećanje bio je potpuno drugačiji. Moj zavičaj bio je mnogo bolji. Ali kada je trebalo u sećanju da obnovim njegovu lepotu, da izreknem njegove dobre strane, nikakav utisak nisam imao o njemu, ostajao sam bez reči. Činilo mi se da je baš tako. Sam sebi sam objašnjavao: zavičaj i jeste takav - iako nije bilo nikakvog napretka, to nije nužno povlačilo tugu koju sam osećao. Bilo je to samo zbog promene mog raspoloženja, jer tokom mog povratka u zavičaj nisam bio bogzna kako raspoložen.
Ovog puta dolazio sam samo da bih se oprostio od njega.
Stara kuća u kojoj je dugo godina živela cela moja porodica već je bila prodata nekom drugom. Rok za predaju kuće isticao je ove godine, zato smo morali da se pre lunarne Nove godine zauvek oprostimo od starog znanca – stare kuće. Morali smo da odemo daleko od zavičaja i da se preselimo u drugo mesto, tamo gde sam zarađivao za hleb.
Drugog dana, u zoru, došao sam pred vrata doma. Između ćerpiča na krovu bilo je puno iskidanih sasušenih stabljika trave koje su podrhtavale na vetru i kao da su kazivale zašto ova stara kuća neizbežno mora da promeni vlasnika.
Porodice nekoliko naših rođaka verovatno su se već odselile, tako da je bilo veoma mirno. Stigao sam do vrata naše kuće, majka je već izašla da me dočeka, a s njom je istrčao i osmogodišnji Huner.
Majka se veoma obradovala, ali joj se u izrazu skrivala neka velika tuga. Pozvala me je da sednem, da se odmorim, popijem malo čaja, i zamolila me je da ne pominjem odmah selidbu. Huner, koji me nikada ranije nije video, stajao je podalje i samo me posmatrao.
Ipak smo progovorili o selidbi. Kazao sam joj da sam već zakupio kuću u drugom mestu, da sam kupio nešto malo nameštaja, te da ćemo morati da prodamo sav nameštaj koji ovde imamo da bismo nabavili ono što nam tamo nedostaje. Majka se s time složila i stvari je već bila skoro pripremila. Pola nameštaja koji nije zgodan za selidbu već je prodala, samo što to još nije bila naplatila.
“Odmori se dan-dva, obiđi rodbinu, pa onda možemo da krenemo”, reče majka.
“Dobro.”
“Tu je i Žuntu, svaki put kada dođe kod nas, pita za tebe, i baš želi da se vidi s tobom. Već sam mu rekla kada otprilike treba da dođeš, i možda će i on naići.”
Tog trenutka, u duši mi iznenada sinu jedna čudesna slika: na tamnoplavom nebu visi zlatastožuti okrugli mesec, dole su peskovita polja uz more, a na njima posejane beskrajne leje zelenih lubenica. Među njima stoji jedan dečak od jedanaest-dvanaest godina, oko vrata mu srebrna ogrlica, u rukama čelične vile koje iz sve snage hitne ka jazavcu, koji se hitro izmigolji, izbegne udarac i šmugne mu kroz raširene noge.
Taj dečak bio je Žuntu. Kada sam ga upoznao, imao sam nešto više od deset godina. Bilo je to pre skoro trideset godina. Otac mi je tada još bio živ, porodica je bila dobrostojeća, a ja sam bio mladi gospodar. Te godine, naša porodica bila je na redu da upriliči veliki žrtveni obred duhovima predaka. Za taj žrtveni obred se kaže da tokom više od trideset godina porodica dobije priliku da ga samo održi jednom. Zato je on veoma značajan i svečan. U prvom mesecu lunarnog kalendara, odaje se pošta idolima predaka. Mnogo se toga prinosi na žrtvu. Obredne posude posebno se biraju. Pošto veliki broj ljudi dolazi da prisustvuje žrtvenim obredima, potrebno je da se ti obredni predmeti sačuvaju od krađe. Naša porodica imala je samo jednog slugu za mesečnu ispomoć ( kod nas su se sluge delile u tri grupe: ako su tokom cele godine služile u porodici, zvale su se “godišnja ispomoć”; ako su obavljale kraće poslove koji su se dali uraditi za dan, zvale su se “dnevničari”, a oni koji su obra-đivali sopstvenu zemlju i koji su samo za Novu godinu ili neki praznik pozivani da rade, zvali su se “mesečna ispomoć”), on nije mogao sve da postigne, pa je predložio ocu da pozove njegovog sina Žuntua da dođe da se brine o obrednim predmetima.
Moj otac se s tim složio, a i ja sam se obradovao, jer sam već ranije čuo za Žuntua, i znao sam da je on istih godina kao i ja, rođen prestupnog meseca po lunarnom kalendaru, pa mu od pet elemenata 2 nedostaje zemlja, zato ga je otac i nazvao Žuntu 3 . Umeo je da postavlja zamke i hvata ptice.
Danima sam željno iščekivao Novu godinu. Jer kad dođe Nova godina, dolazi i Žuntu. Tako sam jedva dočekao kraj godine. Jednog dana, majka mi je rekla da je stigao Žuntu. Izleteo sam da ga vidim. Bio je u kuhinji, preplanulog, okruglog lica, na glavi je imao pustenu kapicu, a oko vrata je nosio svetlucavu srebrnu ogrlicu. Iz toga se videlo da ga otac mnogo voli i da se plaši da mu ga smrt ne otrgne. Zavetovao se pred božanstvom Bude da će ga ogrlicom sačuvati od svih nevolja sveta. Stideo se pred ljudima, samo se mene nije plašio. I čim u blizini nije bilo drugih, razgovarao je sa mnom. Za pola dana druženja postali smo dobri drugari. Ne znam o čemu smo onda raz-govarali. Jedino čega se sećam jeste njegova velika radost. Govorio mi je da je po dolasku u grad video mnogo stvari koje nikada ranije nije video.
Sutradan sam ga već molio da lovi ptice. On mi je kazao:
“Ne može sada. Tek kad padne veliki sneg. Na pesku, kad padne sneg, očistim od snega komad zemlje. Kratkim kočićem poduprem veliku bambu-sovu košaru i pod nju pospem pleve. Smestim se malo dalje, i kada vidim da je ptice zobaju, povučem ko-nopac kojim je vezan kočić i ptice ostanu zarobljene ispod košare od bambusa. Ima tu svega: fazana, ćuborki, grlica, senica…”
Tako sam opet jedva čekao da padne sneg.
Žuntu mi je još rekao:
“Sada je isuviše hladno, dođi kod nas na leto. Danju ćemo ići na morsku obalu da tražimo školjke. Ima ih crvenih, zelenih, ima i ‘strašila za demone’, ‘ruku Guanjing’ 4 . Kada uveče s tatom odem da čuvam lu-benice, ići ćeš i ti s nama.”
“Čuvate ih od lopova?”
“Ma ne. Kada neki putnik namernik ožedni i ubere lubenicu da utoli žeđ, kod nas se to ne smatra krađom. Mi ih čuvamo od bodljikavih prasadi, ježeva, jaza-vaca. Kada na mesečini začuješ zvuk grickanja, to jazavci žvaću lubenice. Onda zgrabiš vile i lagano im se približiš…”
U to vreme nisam uopšte znao šta je jazavac - ni danas nisam načisto s tim - samo sam ga zamišljao kao nešto što liči na malog, krvoločnog psa.
“Zar on ne ujeda čoveka?”
“Zašto onda imaš vile. Primakneš se, i kad ugledaš jazavca, nabodeš ga. Samo, ta zver je vrlo lukava, ona hitro skoči ka tebi i šmugne ti kroz noge. Ima krzno klizavo kao ulje…”
Nikad nisam ni pomislio da na svetu ima tako mnogo čudesnih stvari. Da na morskoj obali ima bezbroj raznobojnih školjki, da lubenice prolaze kroz tako opasne avanture. Ranije sam samo znao da se one prodaju u prodavnici voća.
“Na našoj peščanoj plaži, kad nadođe plima, ima puno skakutavih riba, koje samo skaču. One imaju dve noge kao žabe …”
Vaaa! Žuntuova glava bila je puna bezbrojnih čudesnih stvari koje moji prethodni prijatelji nisu znali. Oni nisu znali neke stvari. Kad je Žuntu bio na moru, oni su svi, kao i ja, samo posmatrali pravo-ugaono nebo omeđeno visokim zidovima dvorišta.
Nažalost, prvi mesec lunarnog kalendara je prošao. Žuntu je morao da se vrati kući. Ja sam briznuo u histeričan plač. On se sakrio u kuhinju jecajući. Od-bijao je da izađe odatle, ali ga je njegov otac na kraju ipak odveo. Kasnije mi je preko svog oca poslao paket školjki i nekoliko divnih ptičijih pera. I ja sam njemu takođe, jedno dva puta, slao poklone. Ali se od onda više nismo videli.
Sada kada ga je majka pomenula, sve moje uspo-mene na vreme provedeno ovde, odjednom su u celosti, poput bleska munje, oživele. I učinilo mi se da vidim svoj prelepi zavičaj. Odgovorio sam:
“Pa to je sjajno. Kako je on?…”
“On?… Njegov život i nije baš bogzna kakav…”
Dok je to govorila, majka je gledala kroz prozor.
“Evo opet onih ljudi. Rekli su da hoće da kupe nameštaj, a uzimaju sve što im dođe nadohvat ruke. Moram da odem i pogledam šta rade.”
Majka je ustala i izašla. Napolju su se čuli ženski glasovi. Pozvao sam Hunera da dođe da bih s njim malo popričao. Pitao sam ga ume li da piše kineske karaktere i raduje li se odlasku.
“Hoćemo li ići vozom?”
“Ići ćemo vozom.”
“A džunkom?”
“Prvo ćemo džunkom …”
“Ha! Tako! Kako mu je velika brada!”, odjednom je doviknuo čudan piskutav glas.
Začudio sam se, naglo sam podigao glavu i ugledao ženu od oko pedeset godina s upadljivo izbačenim jagodicama i tankim usnama. Podbočila se, bez suknje vezane oko pasa 5 , raširenih nogu, baš kao šestar, instrument za crtanje s tankim nožicama.
Zbunio sam se.
“Zar me ne poznaješ? Pa ja sam te nosila u na-ručju!”
Još više sam se zbunio. Na sreću, u tom trenutku majka je ušla i rekla joj:
“On je dugo bio odsutan od kuće, sve je zaboravio”, pa je okrenula ka meni i rekla: “Trebalo bi da se sećaš, to je druga snaha Jang, koja živi preko puta nas … ima prodavnicu sojinog sira.”
Pa da, setio sam se. Kad sam bio dete, činilo mi se da je u radnji sa sojinim sirom, koja se nalazila preko puta, skoro po ceo celciati dan sedela druga snaha Jang. Ljudi su je zvali “lepotica sojinog sira”. Ali tada je bila napuderisana, i jagodice joj nisu bile tako izražene, niti su joj usne bile tako tanke. A uz to, po ceo dan je sedela, tako da nikad nisam video njenu čitavu pojavu, sličnu šestaru. Tada su ljudi govorili da je zbog nje promet u radnji bio izvrstan. Ali, vero-vatno zbog godina, na mene nije ostavila neki naročit utisak, tako da sam sve zaboravio. Gospođa Šestar nije mogla da se pomiri s tim. Prezrivo me je po-gledala, kao da ismeva Francuza koji nije čuo za Napoleona, ili Amerikanca koji nije čuo za Vašing-tona. Hladno se osmehnu i rekla mi:
“Zaboravio si, a? Za gospodina nisan dostojna neke pažnje…”
“Ma kakvi… ja…”, zbunjeno sam odgovorio i ustao.
“Eee, onda me saslušaj brate Sin. Sad si bogat čovek, a i selidba svega ovoga nije baš tako laka stvar. Šta će ti ovaj izanđali nameštaj, daj da ja to odnesem. Našoj siromašnoj porodici to će još biti od koristi.”
“Ali ja se nisam uopšte obogatio, moram da prodam ovo, jer tek tada mogu da …”
“Aaaa, postao si vladin službenik i još mi kažeš da se nisi obogatio ? Imaš tri konkubine, izlaziš u nosiljci koju nosi osam slugu i još mi pričaš kako nisi bogat ? Pa znaš li ti da se ništa od mene ne može sakriti.”
Znao sam da nemam šta da pričam s njom. Nisam prozborio ni reč. Tako sam ćutke stajao.
“Haaa, istina je, što si bogatiji to si veća tvrdica, a što si veća tvrdica to si bogatiji…” Gospođa Šestar ljutito se okrenula i uz laparanje lagano krenula ka izlazu. Usput je uzela rukavice moje majke i ćušnula ih u pojas, i izašla.
Kasnije su došli rođaci da me vide. Primio sam ih, ali sam koristio svaki slobodan trenutak da pakujem stvari. U tome mi je prošlo tri-četiri dana.
Jednog veoma hladnog popodneva, sedeo sam posle ručka i pijuckao čaj. Učinilo mi se da je neko ušao. Okrenuo sam se i pogledao oko sebe. Kada sam video ko je došao, našao sam se zatečen, žurno sam ustao i krenuo da ga pozdravim.
Bio je to Žuntu. Iako sam na prvi pogled prepoznao Žuntua, ipak to nije bio onaj Žuntu koji je bio utisnut u moje sećanje. Izrastao je duplo veći nego što je ranije bio. Njegovo okruglo lice, nekad preplanulo, postalo je pepeljasto žuto, izbrazdano dubokim borama. Oči su mu bile iste kao u njegovog oca, natečenih kapaka i crvene. Znao sam da svi ljudi koji rade na zemlji pored mora i koji su po ceo dan izloženi morskim vetrovima, izgledaju tako. Na glavi je imao iznošenu pustenu kapu, bio je obučen u tanko postavljenu jaknu, drhtao je od zime. U rukama je držao jedan paket uvijen u papir i jednu dugačku lulu. A ni ruke mu više nisu bile one preplanule, spretne i jake ruke koje sam zadržao u sećanju. Bile su to ogrubele i nezgrapne ruke, ispucale kao borova kora.
Obradovao sam se, ali nisam znao šta da kažem, samo sam izgovorio:
“Oooo! Brate Žuntu, došao si ?! …”
Tog trenutka, u glavi mi se pokrenulo mnogo toga što sam želeo da kažem, i samo što nije iz mene poteklo, kao kad se osipa niska bisera: ćuborke, leteće ribe, školjke, jazavac … sve se to vrtelo u mojim mislima. Jezik mi se vezao i ništa nisam bio u stanju da prozborim.
Stajao je, na licu mu se video izraz pomešane radosti i tuge; pomerao je usne, ali nije pustio ni glasa. Najzad je, pun poštovanja, jasno izgovorio: “Gospo-daru …”
Prošli su me ledeni žmarci: bilo mi je jasno da nas deli jedan zastrašujuće debeo zid. Ostao sam bez reči.
Okrenuo se i rekao: “Šuišeng, pokloni se gospo-daru.”
Povukao je dete koje se skrivalo iza njega, i pojavio se baš onaj Žuntu od pre dvadeset godina, samo nešto bleđi i mršaviji, bez srebrne ogrlice oko vrata.
“Ovo mi je peto dete. Nije videlo sveta, pa je zato stidljivo …”
Majka je sišla sa Hunerom. I oni su, verovatno, čuli glasove.
“Gospođo, pismo sam ranije dobio. Iskreno sam se obradovao kada sam saznao da će se gospodar vratiti …”, reče Žuntu.
“Ooo, kako to da si tako preterano učtiv. Zar se ranije niste oslovljavali kao braća? Ma, ponašajte se kao i ranije, zovi ga brate Sin”, veselo reče majka.
“Eh, gospođo baš ste … Zar bi to bilo uljudno ponašanje. Onda smo bili deca, nismo razumevali stvari …”, rekao je Žuntu, ponovo pozivajući Šuišenga da se pokloni. Dete se strašno postidelo i snažno prilepilo za njegova leđa.
“To je Šuišeng? Peto dete? Svi smo za njega nepoznati i nije čudo što se stidi. Neka Huner izađe s njim”, reče majka.
Kada je to čuo, Huner je prišao i pozvao Šuišenga. On je odmah, bez ustručavanja, prihvatio poziv i izašao s njim. Majka je pozvala Žuntua da sedne. On se malo snebivao, ali je na kraju seo. Naslonio je dugu lulu pored stola, a meni je pružio paket uvijen u papir i rekao:
“Zima je, nema bogzna šta. Molim da gospodar primi ovo malo suvog graška koji smo sami osušili i …”
Upitao sam ga kako živi. On je samo odmahnuo glavom.
“Veoma teško. Čak nam i moje šesto dete pomaže, ali nam uvek nedostaje hrane i … nema ni mira … gde god čovek da ode, traže mu novac. Nema utvrđenih zakona … a i žetva je loša. Posejemo, uberemo plod i to odnesemo da prodamo, ali smo primorani da nekoliko puta platimo namete, tako da smo na gubitku. A ako ne odemo da prodamo, to onda istruli i opet propadne …”
Samo je odmahivao glavom. Iako mu je lice bilo izbrazdano borama, nijedna se nije pomerila, bio je kao od kamena isklesan. Verovatno je osećao samo gorčinu, ali to nije umeo da izrazi. Na trenutak je zaćutao. Uzeo je lulu i u tišini je zapalio.
Znajući da je veoma zauzet oko kućnih poslova, majka ga je upitala kada mora da se vrati. I kada je čula da je to već sutradan, i da ništa nije ručao, pozvala ga je da sam ode do kuhinje i sebi isprži pirinač.
Izašao je. Majka i ja smo uzdahnuli, saosećajući s njim. Mnogo dece, gladne godine, nameti, vojska, razbojnici, državni službenici, lokalni moćnici, sve ga je to toliko iscrplo da je ličio na neki drveni kip. Majka mi je predložila da mu poklonimo sve što ne možemo poneti, i da sam odabere šta želi.
Po podne je odabrao nekoliko stvari: dva dugačka stola, četiri stolice, kadionicu i svećnjake i jedan kantar. Još je hteo da mu damo sav pepeo od slame i pleve (kod nas se za spremanje jela koristila pirinčana slama za potpalu, dok se njen pepeo upotrebljavao kao đubrivo za peskovitu zemlju), i rekao je da će onog dana kada budemo odlazili doći džunkom da to odnese.
Te noći opet smo ćaskali, govorili smo o nebitnim stvarima; sledećeg jutra, otišao je sa Šuišengom.
Proteklo je još devet dana, i osvanuo je dan našeg odlaska. Žuntu je došao u zoru. Šuišeng nije bio s njim. Poveo je samo petogodišnju ćerkicu da mu pripazi na džunku. Tokom celog dana bili smo toliko zauzeti da nismo imali vremena za razgovor. Imali smo mnogo gostiju. Bilo je onih koji su došli da se oproste, onih koji su došli da uzmu stvari i onih koji su došli i da se oproste i da uzmu stvari. Kada je uveče došlo vreme da se ukrcamo na džunku, sve stare i bedne stvari, velike i male, prefinjene i obične, bile su već “počišćene” i soba je bila potpuno prazna.
Džunka je zaplovila. Zelene planine na obalama reke okupane žućkastim svetlom sutona postajale su tamnoplave i lagano su uzmicale ka krmi džunke.
Huner i ja bili smo naslonjeni na prozor kabine. Gledali smo u rasplinut prizor oko nas, kad me on iznenada upita:
“Striče, kada ćemo se vratiti?”
“Vratiti? Kako to, nismo još ni otišli a hoćeš da se vratiš?”
“Ali dogovorio sam se sa Šuišengom da odem do njega i da se igramo …”, širom je otvorio svoje velike crne okice, u njima se videlo mnogo čežnje.
Majka i ja takođe smo osetili neku prazninu i neraspoloženje. Ponovo smo pomenuli Žuntua. Majka mi je rekla da je ona druga snaha Jang, “lepotica sojinog sira”, od trenutka kada smo počeli da se pakujemo dolazila svakog dana, i da je prekjuče u pepelu pronašla deset sakrivenih činija i tanjira. Posle rasprave o tome ko je to mogao da učini, zaključili su da je to sigurno bio Žuntu, koji je nameravao da ih ponese zajedno s pepelom. Posle ovog otkrića, druga snaha Jang je ocenila da mora biti nagrađena, pa je sa sobom ponela “pseći bes” (Jednu napravu koja se koristila kod nas za hranjenje kokošaka. Preko drvene ploče stavljala se rešetka, a unutra se nalazila hrana. Kokoške su mogle da proture glavu i kljucaju je, a pas nije mogao da dođe do nje. Samo je mogao da gleda i da besni zbog toga.) i odletela trčećim korakom. Bilo je čudno kako je sa onako vezanim stopalima mogla da trči tako brzo.
Što sam se više udaljavao od stare kuće, to je i pejzaž mog zavičaja lagano bivao sve dalji od mene, ali zbog toga uopšte nisam osećao neku žalost. Samo sam osećao da me neki nevidljivi zidovi okružuju, da me odvajaju od sveta i čine potpuno samim. To me je strašno pritiskalo. Lik malog junaka sa srebrnom ogrlicom u polju lubenica koji sam ranije tako jasno video sada je odjednom bio prekriven velom magle. To me je strašno rastužilo.
Majka i Huner utonuli su u san. Ležao sam i slušao zvuk vode koja je proticala ispod džunke. Znao sam da idem svojim putem. Razmišljao sam: iako smo se Žuntu i ja toliko razdvojili, naši potomci su i dalje, na neki način, povezani. Nije li Huneru upravo nedo-stajao Šuišeng? Nadam se da oni neće biti kao ja, da se neće kasnije opet udaljiti jedan od drugog … Ali opet nisam želeo da zbog te vezanosti žive tako tegobno kao ja i da često menjaju mesto. Niti sam želeo da žive tegobno i ravnodušno kao Žuntu, niti da imaju tegoban i nemilosrdan život kao drugi. Oni treba da žive novim životom, životom kakav mi nikad nismo okusili.
Odjednom me te nade uplašiše. Smejao sam se Žuntuu kada je poželeo kadionicu i svećnjake, smejao sam mu se što se klanjao idolima i što to nikada nije zaboravljao da učini. A ove moje takozvane nade, nisu li i to idoli koje sam oblikovao svojim sopstvenim rukama? Samo što su njegove nade realnije i bliže, a moje su nejasne i daleke.
U polusnu mi se pred očima ukazaše ona zelena peščana polja uz more, a iznad, na tamnoplavom nebu, okačen zlatastožuti okrugli mesec. Mislio sam: nada je nešto čega nema a što može biti, ili ono čega nema i što ne može biti. Baš kao i putevi na zemlji. U početku, u stvari, nije ni bilo puteva na zemlji. Ali kad mnogo ljudi krene, oni utabaju staze i tako raskrče put.

S kineskog preveli Jin Xiaolei i Radosav Pušić


1 Jedan li iznosi 500 metara. (Prim.prev.)
2 Pet kineskih elemenata jesu: voda, vatra, zemlja, vazduh, drvo. U staroj Kini postojalo je verovanje da je čovekova priroda u tesnoj vezi s ovim elementima. Karakterne crte i mogući nedostaci, objašnjavani su manjkom ili viškom ovih elemenata. (Prim. prev.)
3 Žuntu (Runtu) znači “prestupna zemlja”. (Prim. prev.)
4 Guanjing (Guanying), budističko božanstvo, poznato i pod imenom Avalokitesvara. Verovalo se da ono može čoveka spasiti svih nevolja, da podstiče plodnost, da ima trideset tri telesne manifestacije i obično se predstavlja u ženskom obliku. ( Prim.prev. )
5 Sastavni deo ondašnje ženske odeće. ( Prim.prev.)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License