Zatvorska Podmornica

Ana Šomlo

Zatvorska podmornica

Autor knjige pod naslovom “Zatvorska pod-mornica”, Željko Krstić, objavio je zbirku svo-jih stručnih i naučnih radova nakon deseto-godišnjeg rada i iskustva u Kazneno-popravnom zavodu u Valjevu, gde je zaposlen kao vaspitač.

Željko Krstić je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu – Odseku za sociologiju, sa temom “Teorijska shvatanja u jugoslovenskoj urbanoj sociologiji” 1992. Tokom studija i kasnije učestvovao je u mnogim sociološkim istraživanjima kao anketar i koordinator. Još kao student počeo je da se bavi novinarstvom. Objavljivao je svoje tekstove u “NIN-u”, “Politici”, “Radio-Jugoslaviji”, časopisima “Sociologija” i “Nova srpska politička misao”, kao i u gradskim valjevskim listovima “Napred” i “Revija Kolubara”. Mogle bi se navesti i mnoge druge publi-kacije u kojima je objavljivao rezultate svojih istraživanja koja je tokom rada obavljao.

U knjizi su predstavljene institucije koje su uključene u rad popravnih zavoda, kao što je “Centar za socijalni rad” koja je nadležna za is-pitivanje delikvenata od 14. do 18. godina. Rad ovakvih institucija sadrži nekoliko faza: otkri-vanje prestupa; dijagnostiku; tretman i post-tretmanski postupak, kako se u praksi sprovode vaspitne mere i kako one utiču na delikvente.

Razmatrani su, pre svega, poremećenost po-rodičnih odnosa: siromaštvo, odnosi medju roditeljima, uslovi stanovanja…, ali i situacija u društvu, prosvetne institucije u kojima se malo-letnici vaspitavaju i druže. Autor je analizom prestupa kroz pojedinačne slučajeve mladih osoba koje su upućene u Zavode za maloletnike, stvarao svoje zaključke. To nisu bili samo sta-vovi koje je stekao na osnovu ličnog, profesio-nalnog iskustva već i studijom ponašanja deli-kvenata u drugim zavodima u Srbiji, gde su smešteni maloletni delikventi, kao što je, recimo, VP Dom u Kruševcu, Dom za decu bez roditelj-skog staranja u Banji Koviljači i sličnim institu-cijama, na osnovu čega je stvorio tipologiju osu|enika. Istovremeno, sociolog Krstić je u svom tekstu formirao i odre|ene grupe ličnosti, uključene u rad zavoda: “kolektivce”, “margi-nalce”, “psihopatske ličnosti”, “cinkaroše”, “nar-komane” i druge jedinice.

Sem praćenja rada zavoda u Srbiji, u “Zatvorskoj podmornici” predstavljeni su i zna-čajni autori teorije “maloletničkog prestupništva”, kao što je Mišel Fuko dao u svom delu “Nad-zirati i kažnjavati”, gde navodi nekoliko defini-cija: “Zatvor je malo strožija kasarna, nemilo-srdna škola, sumorna radionica”, ali i: “omnidisciplinarna institucija, čije je dejstvo na jedinku celovito i potpuno, to je neprekidna disciplina” (1997). Kazneno popravna kolonija za mlade, koju opisuje Fuko, slična je Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu, a otvorena je u Francuskoj 1840. godine, 125 godina ranije nego u našoj zemlji.

Koristeći neformalne intervjue sa osobljem i zatvorenicima pripremajući svoju knjigu “Zatvoreničko društvo” Jelena Špadijer Đinić koristila je neformalne intervjue sa zatvorenicima i osob-ljem kao i osuđenička pisma, koja, kako je na-pisala “predstavljaju dušu zatvora”, ali je do njih teško doći.

Sociolozi Vlajko Petković i Duško Sekulić objavili su značajne radove u časopisu “Sociologija” krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Suština njihovog rada je proučavanje neformalnih organizacija. Oni smatraju da nije bitno ko se u popravnom zavodu formalno deklariše (bilo osu|enik ili rukovodilac-službenik), već je važno ko šta radi i kako se ponaša.

Na osnovu tipologije ličnosti, angažovanih u popravnim zavodima, autor knjige dolazi do zaključka da je “profesionalac” – tip vaspitača koji pokušava da radi ne praveći razliku me|u osu|enima, “najčešće postaje žrtva neformalnih grupa, kako osu|enih, tako i zaposlenih, jer su i jednima i drugima “trn u oku” zbog dobronamernih kritika. U zavodu postoji korupcija, dogovori uprave sa “kolektivcima”, osudjenicima koji vode glavnu reč u radu, tako da formalna struktura institucije nije bitna. Stoga se često doga|a da osu|eni maloletnici nakon izdržvanja kazne, uskoro posle novih prekršaja, čak ozbilj-nijih zbog kojih su prvobitno bili dovedeni, učestvuju u težim pljačkama, tuči, prodaji droge, pa čak i ubistvu. Svi ovakvi primeri prikazani su autentičnim doga|ajima, navo|enjem inicijalima imena učesnika, datumom i mestom zbivanja.

Zaključak sociologa-vaspitača je da je rad u vaspitno-kaznenim zavodima onemogućen okoštalim stilom rada i da ne vodi ka uspehu ovakve institucije.

U knjigu “Zatvorska tamnica” uključena su i poglavlja “Zatvorski rečnik i termini” i “Kriminalni razvoj i nasilničko ponačanje” koja do-prinose shvatanju ove veoma ozbiljne teme i čijim sadržajem autor Željko Krstić, vaspitač, smelo zaključuje da popravni domovi za maloletnike nemaju svrhu i ne ispunjavaju svoju dužnost u savremenom društvu Srbije.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License