Zapisi Podcoveka

Lešek Kolakovski

ZAPISI PODČOVEKA
SA ŽUTOM ZVEZDOM

Sasvim je sigurno da će Dnevnici… Viktora Klemperera postati brzo ili su već postali klasičan tekst te vrste pisanja. Čitalac se predaje tim zapisima i uopšte ne oseća dosadu, iako je tamo toliko niti i žalbi, sve veća glad, sve gore zdravlje, sve manje novca, sve više straha, sve manje nade, sve više mučnih naređenja hitlerističkih vlasti, sve manje poznanika – bespovratno eksportovanih u logore, onih koji vrše samoubistva i umiru od iscrpljenosti. Pred nama sa svim detaljima prolazi svakodnevni život Jevrejina od prvog do poslednjeg dana Trećeg Rajha.
Jevrejina? Klemperer više puta ponavlja da je Nemac, da se nikim drugim nije smatrao. Jevrejsku tradiciju gotovo da nije znao, tek kad je sam postao žigosani Jevrejin počeo je da čita knjige na jevrejske teme. Bio je kršten u luteranskoj crkvi, hrabro se borio za vreme Prvog svetskog rata, dobivši visoka odlikovanja. Na drezdenskoj politehnici predavao je francusku književnost i objavljivao rasprave iz te oblasti. Cionizam mu je bio podjednako odbojan kao i nacizam, jer je takođe bio prožet rasizmom, prema Teodoru Herclu* se odnosio s odbojnošću, istočno jevrejstvo mu je bilo krajnje strano. Pa ipak, imao je jevrejske pretke, te je prema Nirnberškom zakonu bio Jevrejin. Odnosno, podčovek.
U tom pogledu u Nemačkoj nije predstavljao nikakav izuzetak, čak naprotiv, obrazovani nemački Jevreji – procenat Jevreja u Nemačkoj bio je veoma mali u poređenju s Poljskom – po pravilu su se smatrali Nemcima, s obzirom da su se obrazovali i živeli u nemačkoj kulturi.

_
*Teodor Hercl (1860-1904), jevrejski pisac i osnivač cionizma.- Prim. prev.

Sve noviji zakoni i uredbe Trećeg Rajha ili lokalnih vlasti: Jevrejin nema prava da ima auto; takođe nema prava da koristi taksi; Jevrejin ne sme da sedne u tramvaj, Jevrejin ne sme da se vozi tramvajem; Jevrejin nema prava da ima pisaću mašinu i telefon; nema prava da drži ni domaće životinje; Jevrejin ne sme da pozajmljuje knjige iz javne biblioteke; Jevrejin ne sme da ide u bioskop i na koncerte; Jevrejin nema prava da kupuje knjige, ni cigarete, ni da ide kod frizera, niti da koristi zanatske usluge kod ne-Jevrejina, na primer obućara ili krojača, ne sme da se vozi biciklom; samo tokom jednog sata tokom dana Jevrejin sme da kupuje hranu u prodavnici; Jevrejin ima izglađujuće sledovanje hrane; Jevrejin mora da se preseli u jevrejsku kuću; Jevrejin mora da nosi žutu zvezdu čvrsto prišivenu za odeću – a ne prikačenu – i nikada ne sme da je nečim zaklanja; ako Jevrejin nosi ime koje ne ukazuje na njegovu rasu treba mu dopisati drugo ime ( recimo, Viktor Izrael); Jevrejin ne sme da otputuje iz grada; Jevrejin nema bonove za mleko, ribu, voće; Jevrejin nema prava da nosi krzno…
Strah od nove vlasti od početka je ogroman, međutim od početka mu ne preti avet holokausta. Prvih godina Jevrejin je mogao još da emigrira i neki koriste tu mogućnost. Jevrejin brzo uviđa da ne postoji nikakav zakon koji ga štiti pred brutalnošću vlasti, da Gestapo može da radi šta hoće; na kraju kad su već svima postali poznati nazivi Terezienštat i Aušvic, kada se počeo smanjivati broj podljudi u gradu, više nije bilo sumnje: Jevreji su osuđeni na propast.
Ta svest razlikuje položaj Jevreja od drugih ugroženih. U okupiranoj Poljskoj ne-Jevrejin je veoma lako mogao da strada iz najrazličitijih razloga i videli smo nebrojene hiljade tih koji su stradali. Pa ipak, položaj Jevrejina je bio drugačiji: on je kao potomak jevrejskih predaka bio lično i neopozivo osuđen na smrt, išao je sa žigom osuđenika i ništa nije moglo da ga spase osim srećnog slučaja i pomoći bližnjih. I ne-Jevrejin koji je preživeo rat takođe je to mogao smatrati srećnim slučajem: neko je pored mene stajao i poginuo, a ja nisam poginuo; nekog su uhvatili nemački žandari, a ja sam uspeo da po-begnem; mnogi od nas imali su takva iskustva. Pa ipak, Jevrejin je bio drugačije ugrožen: nosio je smrtnu presudu koja mu je lično presuđena za ono šta je i ko je – što su odredili njegovi preci.
Klemperer je svojevremeno bio frontovski vojnik i svakodnevno mu je pretila opasnost od gubitka života, kao što su to proživljavali nevojnici u vreme bombardovanja, frontovske pucnjave, deportacija. Međutim drugačiji je parališući strah osuđenih na svoje jevrejstvo. Frontovski vojnik može računati na srećan slučaj, može da ga ne napušta dobro raspoloženje; Jevrejin pod hitlerističkom vlašću ne može doživeti ni časak opuštanja ili lepog ras-položenja, on je u svakom trenutku izmoren hajkom.
I Klemperer se na kraju spasao, mada njegovi Dnevnici… pokazuju da je sve manje verovao u to da će dočekati kraj Trećeg Rajha; ponavlja se žaljenje zbog sve slabijeg zdravlja, često je gubio nadu. Ne samo što je dočekao kraj hitlerističke države već je živeo još petnaest godina, vratio se radu na uni-verzitetu u istom istočnonemačkom Drezdenu, umro je u NRD-u, a postao je i član komunističke partije. I pored tolikih stradanja dogurao je skoro do osam-desete.
Bilo je nekih srećnih slučajeva, naravno, a pre-življavanju je pomoglo i prisustvo žene arijke. Konačno, pomogla mu je, čini mi se, i disciplina koju je Klemperer sebi nametnuo, pišući Dnevnike… Jer kako se može spasti duhovno ili da sačuva svoje dostojanstvo neko koga neprestano pljuju i šutiraju mračni prostaci iz Gestapoa, ponižavaju u svakoj prilici, onaj koji je mučen i neprestano mora da pokazuje žig svoje podčovečnosti, žutu zvezdu. Ipak se pokazalo da je to moguće, upravo zahvaljujući pisanoj reči. Klemperer je, naravno, znao da bi ga svaki pretres koji bi otkrio te stranice koštao života, kao i da bi glavom platila arijka koja je čuvala rukopis. Takođe je znao da su šanse da se rukopis sačuva male, zbog čega je često padao u depresiju pitajući se zbog čega piše, ako od toga ništa neće ostati? Međutim, pisao je, rukopis je i pored pretresa, požara i bombardovanja sačuvan. Podčovek je u dvoboju sa Gestapoom, s Hitlerom, s nacističkom partijom, s nemačkom državom pobedio. Rukopis je spasen.
Klemperer nije mogao da prestane da bude Nemac, jer je to bio njegov jezik, i njegovo vaspitanje, i njegova kultura. Izgubio je, ne treba se tome čuditi, sva patriotska nemačka osećanja koja su ga nekad u životu podsticala. Njegove opaske na temu odnosa prema hitlerizmu i Nemačkoj nisu dosledne, govore o promenljivom osećanju. Katkad iznosi da novi režim nije nemački, beleži užasavajuću i nasilnu identi-fikaciju miliona s vladarima varvarima. Beleži i sve suprotne simptome, kojih je u vreme rata bilo sve više, s obzirom da je život svih postajao sve teži, pogotovu otkad su se počeli umnožavati vojni porazi Rajha. Beleži susrete s ljudima koji mu krišom ukazuju sitnu pomoć – dajući mu komadić sapuna ili nekoliko cigareta – koji daju do znanja da mrze ili u najmanju ruku da uopšte ne vole režim. Maja 1945. sa svećom je trebalo tražiti naciste, jer su svi bili ne-prijatelji hitlerizma. I, šta se na osnovu tih zapažanja može zaključiti? Klemperer citira razne Gebelsove članke, Hitlerove govore i novinsku propagandu; iz tih materijala nepobitno proističe jedan zaključak: celokupna hitleristička ideologija se gradi oko Jevrejina, kroz mržnju prema Jevrejinu, ukazivanja na to da je za sva zla sveta kriv Jevrejin. To je okosnica celokupne doktrine, to je državna religija Rajha. Ta ideologija se čini hranom najmračnijeg ološa i nužno se postavlja pitanje - kako je ona doista funkcionisala u društvu koje se ponosilo visokom i sjajnom kulturnom tradicijom, gde je bilo veoma mnogo obrazovanih ljudi. To je skupina tako primitivnih slogana, tako lakih za usvajanje – što je vrlina ideologije (osim „udri Jevrejina“ u njoj se malo šta drugo može naći) – tako da je primitivan marksizam-lenjinizam utuvljavan u glave ljudstva u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama, ništa u poređenju s tom ozbiljnom, racionalno promišljenom i dobro ute-meljenom teorijom.
Stvarno ne znamo ili znamo na osnovu anegdota kakva je bila vera Nemaca u Trećem Rajhu. Nisu postojale niti su mogle postojati verodostojne sondaže javnog mnjenja, jer su one jedino moguće u pravnim zemljama, u uslovima slobodnog izražavanja. S druge strane, tamo gde su sondaže moguće, samo njihovo postojanje utiče na rezultate - proučavanja šta društvo misli i oseća, koje su objavljivane i bile javno dostupne. Što se tiče „javnog mnjenja“ u Trećem Rajhu o njemu ne možemo imati verodostojne infor-macije već spektakularne manifestacije podrške vlastima koje, iako su podložne manipulacijama, nisu mogle biti sasvim lažne.
Svakako da deluje i strah. Tamo gde su mrki bataljoni uz užasnu buku prolazili ulicama grada, iskušenje da se ljudstvo sa njima identifikuje, sigurno je bilo veliko. Strah? Da, ali malo ko će potvrditi – ili čak pred samim sobom priznati – da neku ideologiju ili doktrinu podržava iz straha; obično će tražiti druga opravdanja. Klemperer takođe govori o ljudima koji nisu podržavali nacizam zbog mržnje prema Jevrejima već zbog toga što je – kako su govorili – boljševizam bio gori i opasniji.
I Klempererove opaske o uspešnosti hitlerizma, kao i predviđanja njegove dalje sudbine menjaju se u zavisnosti od vlastitog raspoloženja, od susreta s ljudima i intriga koje je čuo. Jednom očekuje da se rat brzo završi porazom Nemaca, a drugi put da će imperija trajati još decenijama. Jednom se vidi da narod poštuje Hitlera, a drugi put da ga odbacuje. To su, naravno, impresije koje se ne mogu preobratiti u promišljenu shemu. Klemperer zna i ne jednom ukazuje na notorne laži režima, ali ne i verodostojne informacije; čak se čini da su Poljaci u vreme okupacije imali bolje informacije od ondašnjih Ne-maca, jer su postojala brojna glasila ilegalne štampe.
Dnevnici… često, kako čitalac primećuje, sadrže opaske koje se odnose na jezik novog režima – LTI (Lingua Tertii Imperii). Od tih opaski trebalo je upravo pod tim naslovom da nastane knjiga koja će biti objavljena odmah posle rata (poslednje izdanje – Reclam, 1996). To je veoma originalna i vredna analiza, po svoj prilici prva, totalitarističkog jezika (setimo se i Orvelovih analognih razmatranja i ranijih, Karla Krausa, dok je u Poljskoj peerelovski* jezik izvrsno analizirao Mihal Glovinjski; jezici totalitarnih država po svoj prilici imaju slične kuriozitete, ali se i razlikuju; ne znam da li postoje neke uporedne studije o tome). U predgovoru svojoj knjizi autor primećuje da je jezik nacizma obeščastio i zatrovao mnoge pojmove i osećanja, da je prilično uspešno prodro u svakodnevni govor ljudi. U tom govoru se vidi mržnja
prema mišljenju, strah od čoveka koji misli. Jezik je militarizovan, uostalom i celokupan život je sve više poprimao militaristički oblik. Posle rata mladi ljudi su koristili fondove tog jezika nesvesno, bez ikakvih ideoloških razloga, jer su ih njemu jednostavno naučili (tu takođe vidimo razliku s komunizmom u Poljskoj, gde je takođe došlo do kvarenja jezika, međutim u privatne odnose, u nejavni govor je malo prodro). Dovitljiv čitalac u Trećem Rajhu iz poplave laži u štampi ipak je mogao nešto da ulovi. Treći Rajh je neprestano, do kraja težio hvalevrednoj i brzoj pobedi; pa ipak, čitalac novina o „našim odredima koji se junački bore“ mogao je odmah saznati, ako je imao gram razuma, da je na frontu loše.
Klemperer prati najrazličitije osobitosti tog korum-piranog govora koji stoji na usluzi lažima i pri-nudama. U njemu ne postoji razlika između govora i pisanog teksta, članak je uvek krik, poziv na boj, bučna i nemilosrdna osuda neprijatelja. Reči menjaju smisao ili boju: najčešće korišćeni izrazi su „fana-tičan“, „fanatizam“ – u krajnje pozitivnom smislu. Pridev „istorijski“ je takođe veoma popularan, svaki događaj u hitlerističkoj Nemačkoj je istorijski. Jedno od zanimljivih Klempererovih opažanja o jeziku odnosi se na interpunkciju. Naučnici, kaže on, veoma vole tačku i zapetu kao interpunkcijski znak koji je kategoričniji znak od zapete koji označuje slabije granicu u rečenici od tačke; skeptik Renan kaže da

_

*Od PRL – Poljska narodna republika.- Prim. prev.
ne treba često upotrebljavati znak pitanja. Sturm und Drang je voleo uzvičnike. LTI uprkos tome, što se od njega ne može očekivati, uopšte nije koristio uz-vičnike. Njegov omiljeni znak je ironični navodnik: „pobeda“ crvenih u Španiji, „ruska „strategija“, „državnici“ Ruzvelt i Čerčil, „naučnik“ Ajnštajn, „nemački“ pisac Hajne. Čitalac odmah zna kako treba da shvata i misli ili pre – kako da reaguje: „naučnik“ kao Ajnštajn ili „nemački“ pesnik kao Hajne –smešne su budalaštine (sovjetski novogovor takođe je bogato koristio ta sredstva za iste ciljeve).
Jezik nacizma je, kako se čini, pretpostavljao krajnju ograničenost čitaoca; recimo, iz kominikea se saznaje da je dvesta hiljada neprijateljskih vojnika opkoljeno u Kijevu, a nekoliko dana kasnije da je u tom kotlu uhvaćeno šesto hiljada zarobljenika. Da li se ljudi mogu potpuno zaglupeti? Verovatno da mogu (ovo je moj komentar) – u određenim uslovima, ali ne u svim; čitaoci ne treba da usmeravaju pažnju na same činjenice, niti da ih primećuju („činjenica je glupa“ – rekao je Niče), već da se njima unapred oduševljavaju, jer sve svedoče o neslabećem maršu Istine kroz svet.
Semantičko smetište, stilističko smetište, sintak-sičko prostaštvo, leksička ubogost – sve su to karak-teristike jezika koji nema o čemu da informiše, niti da uverava (ukoliko uveravanje pretpostavlja korišćenje racionalnih argumenata), već da opija, zastrašuje, batina, poziva na čin, da u ushićenju baca na kolena, da podstiče na kvazi-religioznu ekstazu. Često veoma uspešan jezik, ali da bi stvarno bio uspešan mora imati monopol, pri čemu je zahtev za monopolom deo tog jezika („Koliko ćemo dugo slušati te podle jevrejsko-boljševičke laži?“). Klempererova razmatranja se ne odnose samo na Treći Rajh; slične pojave su opšte, mada na sreću ne mogu da dominiraju u jeziku tamo gde postoji sloboda izražavanja i štampe. Čini se, da se lako može utvrditi u kojim budžacima poljske gluposti danas imamo posla s jezikom sličnih svoj-stava.
Nisam čitao Klempererove rasprave o istoriji francuske književnosti, zbog toga ništa ne mogu da kažem o njihovoj vrednosti. Međutim dva teksta o kojima je ovde reč – Dnevnici… i anliza LTI-ja – su trajni pečati kulture XX veka.

Iz knjige Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja, Krakov, 2009.

Sa poljskog prevela Biserka Rajčić

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License