Zapis O Gordom Nisu

ZAPIS O »GORDOM NIŠU«
Napisao Moša Mandil - apotekar iz Niša i Bele Palanke

Porodica Mandil Niš. U sredini sede Rahela i Mordehaj Mandil, slikano oko 1907/08 god. Br.1 kći Flora,br.2 sin Moša, br.3 kći Lenka, br.4 kći Buhora /Bukica/

U knjizi Evidencija Niške crkveno školske Jevrejske opštine Niš računajući od 1. januara 1895, pod rubrikom - tekući broj porodica 108., piše da je starešina kuće Sabitaj I. Mandil star 60. godina i supruga Vinezja stara 50 godina, upisano je i troje dece Mordehaj-star 30 godina, Rivka –stara 18 godina i Jakov star 9 godina.
Mordehaj Marko- Mandil rodjen je u Nišu 1865g.,po zanimanju bio je žitarski trgovac sa suprugom Rahelom Leon udatom Mandil, imali su četvoro dece :
1.Buhora-Bukica Mandil, rodjena u Nišu, udata bila za bugarskog Jevrejina Moše Bahara, koji je umro pre II sv.rata. Imali su dvoje dece, sinove Marka i Persi Bahara,živela u Bugarskoj, preživeli su ratne strahote i 1948 god. brodom »Radnik« dolaze u Israel. Živela i umrla u Ludu u Israelu.
2.Flora Mandil , rodjena u Nišu, po zanimanju bila krojačica, udata za bugarskog Jevrejina Šloma Mesijaha, koji je umro pre II sv.rata. U braku se rodio sin Joži Mesijah. Preko Bugarske gde je živela, dolazi posle rata u Israel, prvo vreme je živela u Ludu a kasnije u Tel Avivu, udala se po drugi put za bugarskog Jevrejina Ćilibi Franka.
3. Moša Mandil , rodjen u Nišu 22.02.1903 godine, apotekar po zanimanju, dugo je stažirao u Beogradu a apotekarske radnje imao u Nišu i Beloj Palanci.
Venčao se u Banja Luci juna 1938 godine sa Ernestinom- Tinom Altarac rodjenom 17.11.1911 godine, rodjenoj u Banja Luci . U braku su rodjene dve čerke, Ela Mandil 01.07.1940 god. u Nišu i Lea Mandil rodjena 1947 god. u Beloj Palanci. Živeli su jedno vreme u Nišu a do početka II svetskog rata u Beloj Palanci gde su držali apoteku i stanovali u Staljinovoj ulici broj 9.

Tina i Moša Mandil, na ulicama Niša

Rat porodicu Mandil zatiče u Beloj Palanci, Risto Jerotijević i žena Danka, kao i Ristin brat Živan Jerotijević izvode porodicu Mandil na konjskim kolima iz Bele Palanke i po noći ih odvode u Kuršumliju. Put i bežanje se nastavlja za porodicu Mandil dalje preko , Prištine , Skadra do Albanije. Rat su svi preživeli, 1948 godine su otišli u Israel. Živeli i imali apoteku u Ludu u Israelu.
Ela Mandil udata Sacher, bila udata za Josefa, koji je poginuo u ratu u Israelu i ima tri sina, Jaron, Oded i Gideon.Živi u Raanani./2008g./
Lea Mandil udata Yahalom, udata za Hanana, imaju dvoje dece sina Jaira i kći Nou. Živi u Raanani. /2008g./

4.Lea –Lenka Mandil, rodjena u Nišu 1907 godine udata bila za Šaula Nisima, rodjenog u Nišu 1899 godine, imali su dve kćeri Rašelu-Elu-Eku rodjenu 1933 god. i kći Delisiju-Deziku-Dezi rodjenu 1929 godine u Nišu. Svi ubijeni za vreme II sv.rata, najverovatnije Šaul Nisim ubijen na brdu Bubanj kod Niša a žena Lea, sa ćerkama Rašelom i Delisijom su ubijene u Beogradu .

Šaul Nisim

Lea Mandil udata Nisim

kći Rašela Nisim

kći Delisija Nisim

Palata Braće Nisim, Niš ulica Obrenovićeva

ZAPIS O »GORDOM« NIŠU
Zapisao Moše Mandil

Moša Mandil, apotekar u Nišu i Beloj Palanci, slikano 1937 godine
Pokušaću da pišem o Nišu o »gordom Nišu« kako su ga zvali, gde sam proveo detinjstvo i mladost u krugu velike familije i prijatelja, kojih sada više nema.
Rodio sam se u Nišu od oca Marka, žitarskog trgovca i majke Rahele Leon. Imao sam tri sestre, Bukica i Flora udale su se u Bugarskoj a Lenka je bila udata u Nišu za Šaula Nisima, uglednog veletrgovca staklarske robe i pred sam II sv.rat predsednika Mesne cionističke organizacije u Nišu
1907 god. prešao sam iz Niša u Smederevo i tu sam završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije. U to vreme 1912 god, bio je balkanski rat, posle toga 1913 god. bio je Bugarsko srpski rat, 1914 god. počeo je prvi svetski rat. Tako da sam detinjstvo proveo u ratu. Za vreme Prvog svetskog rata vraćamo se u Niš i tu sam nastavio gimnaziju.
Tada je u Nišu bilo mnogo Jevreja, naročito mnogo porodica Mandil, koje nisu bile sve u srodstvu. Niš su tada Jevreji zvali MANDILGRAD ili kako ga je zvala jevrejska omladina MANDILOVAC. Svi su živeli složno, radili u svim granama privrede za razvitak i dobrobit grada Niša kojeg su voleli. Bavili su se Jevreji i zanatima, poslovali sa kožom, žitom, , radili bankarske poslove tj.bavili se »saraflukom«, osim toga bilo je mnogo intelektualaca, lekara, inženjera, apotekara, advokata i.t.d., tako da je kulturni nivo za ono vreme bio na visini.
Žene su se školovale, učile šivenje, radile ručne radove i bile dobre domačice. Odgajale su decu u jevrejskom duhu a kasnije od 1918 god. t.j. posle rata u cionističkom duhu. Tada su se stvarala cionistička omladinska udruženja.
Početkom XX veka u Nišu su postojala tri hrama, Veliki hram /Il Kal grandi/ i mali hram /Il Kal čiku/ i treći nešto manji, gde bi se Jevreji okupljali kada ih nije bilo puno. Nalazili su se pored Nišave izmedju dva mosta a tu je bila i »Jevrejska mahala« ili kako su je nazivali »Čivutana«.
U kući se govorio srpski jezik i ladino, jer je večina nas bila Sefarda. Sefardi su se doselili u Niš već posle progona iz Španije, misli se da su došli preko Turske. Tako se Niš razvija u svim pravcima a naravno i da su se mnogi iselili iz Niša i najviše odlazili za Beograd.
Moram da naglasim, da pored toga što su Jevreji živeli u svojoj mahali, oni su se vrlo dobro slagali sa svojim sugradjanima Srbima. To nije bilo ni malo konkurencije, ni malo mržnje, ni malo antisemitizma. Svi su živeli kao braća. Čak se išlo tako daleko, da kad bi nekoga upitali, šta je po narodnosti, Jevrejin bi odgovarao »Ja sam Srbin mojsijeve vere«.
Posle gimnazije odlazim u Zagreb na studije i nakon završetka Farmaceutskih studija dolazim za stalno u moj Niš. Tu sam radio u apoteci Pere Aranđelovića.
Svi su marljivo radili, svako u svom poslu, ali pored toga »Srpske slave« se nisu zaboravile! Bilo je puno »Slava«, tada smo mi išli kod svojih drugova u kuće, gde se slavilo. Tu nije bilo poziva, vrata su bila otvorena za svakoga.Domaćin bi dočekao svakog gosta s pićem i žitom i naravno raznim jelima, a naravno da i Cigani s muzikom nisu nedostajali. Za uzvrat tome, naši drugovi su kod nas Jevreja dolazili za naše praznike t.j. na Purim i Pesah, jer su voleli naše običaje. Svaki naš jevrejski praznik imao je svoje specijalitete. Spremao se »burekas«, kizadikas, baklava, tišpišti itd. Uporedo sa tim stvorila su se i Omladinska jevrejska udruženja, na čelu sa Dr.Avramom Nisimom, a kasnije je stvorena i Mesna cionistička organizacija na čelu sa Šaulom Nisimom.
Jevreji su se okupljali oko raznih udruženja, plaćao se Šekel,postojale su i plavo bele kasice. Omladinci koji su išli na studije, vraćali su se kući kao završeni lekari, inženjeri, advokati, bankari itd. Niš je tada »cvetao«, sve je bio lepo, puno života i snage sve dok nije došla /nemačka/ neman smrtna i sve srušila. Tragedija Jevreja u Nišu je tragedija, kao i mnogih Jevreja u to vreme, tu našu tragediju su nacisti po strašnom planu pripremali. U oči rata u Nišu je živelo preko 100 porodica sa oko 360 Jevreja.
Kad su Nemci ušli u Niš 9. aprila 1941 godine, nastalo je teško stanje za nišlije, posebno za Jevreje. Predsednik Jevrejske opštine bio je Dr.Borivoje Beraha a pred sam rat Borivoje Hazan. Jevreji su skupljeni u Logor na Crvenom krstu, u početku su neki građani puštani kući iz Logora i to pola dana, da mogu nabaviti šta kome treba od hrane a time su ih i zavaravali da će ih uskoro sve pustiti iz Logora. Jedan od njih , koga su puštali u grad je bio i moj zet Šaul Nisim. On je za mnoge nosio stvari i hranu i Logor, moja sestra Lea je za taj dan, kada bi on trebao da dodje, spremala mnogo jela da bi ih on mogao nositi u Logor, zatvorenicima i logorašima. To nije trajalo dugo! Ja sam tada bio u Beloj Palanci, još uvek sam radio u svojoj apoteci. Nisam se kretao mnogo napolje, prijatelji su nam donosili hranu, t.j. sve što nam je trebalo. Moja žena Tina Mandil,sa svojom drugaricom Dobrinkom Živković upravnicom Osnovne škole, spremala je hranu koja može duže da traje i nosila je u Niš. Kada se jednom približila stanu gde je moja sestra Lea Nisim živela, rastala bi se od drugarice i sama bi ušla u stan porodice Nisim, nekada bi zatekla tu mog zeta Šaula. On je po prirodi bio optimista, uvek veseo, hrabar i sada u susretu sa ženom i decom, ugušio bi u sebi veliki bol i tugu, imao je još snage da ih ohrabri, razveseli govoreći Još malo, svi će biti pušteni na slobodu iz Logora, svi će se vratiti svojim kućama. Moja žena Tina, predala mu je hranu i lekove koje je tražio, zatim se pozdravila sa njim i više ga nikada nije videla. Stanje je bilo isuviše opasno, već nikoga nisu pustali iz Logora da izlazi napolje.U februaru 1942 godine , Jevreji su izvedeni na brdo Bubanj van grada Niša na streljanje. Streljani su u grupama i ubijanje je tu izvršeno.
Neki logoraši su uspeli da pobegnu a tada bi nastala još masovnija streljanja, dok nisu sve pobili i uništili.
U novembru 1941g. ja sam sa ženom i detetom od godinu dana , uspeo da izadjem iz Bele Palanke na konjskim kolima,pri čemu mi je pomogao Risto Jerotijević, koji me je do Kuršumlije odvezao, a bežanje sam preko Prištine i Skadra nastavilo do Albanije. Po završetku rata, vratio sam se u Niš za mene prazan grad, jer nije bilo više Jevreja, samo nekolicina njih je ostala u životu jer su bili u nemačkom zarobljeništvu.
To je istorija nekada »Gordog Niša«.
Moša Mandil
Za VESNIK priredila Jasna Ćirić

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License