Žan-Pol Sartr - Razmišljanja o jevrejskom pitanju
Mi se u jednoj stvari slažemo s antisemitom: ne verujemo u ljudsku "prirodu", ne prihvatamo da neko društvo posmatramo kao zbir izdvojenih ili izdvojivih molekula; smatramo da biološke, psihičke i društvene pojave treba posmatrati u sintetičkom duhu. Samo, mi se razilazimo s njim što se tiče primenjivanja tog sintetičkog duha. Nipošto ne poznajemo jevrejski "princip" i nismo manihejci, ne prihvatamo ni da "pravi" Francuz tako lako koristi iskustvo ili tradicije koje su mu zaveštali njegovi preci, ostajemo vrlo skeptični što se tiče psihološkog nasleđa i prihvatamo da koristimo etničke pojmove samo u onim oblastima gde su dobili eksperimentalne potvrde, to jest, pojmove biologije i patologije; za nas, čovek se, pre svega, određuje kao biće "u situaciji". To znači da on obrazuje sintetičku celinu sa svojom biološkom, ekonomskom, političkom, kulturnom itd. situacijom. Ne možemo ga razlikovati od nje, jer ga ona odlikuje i odlučuje o njegovim mogućnostima, ali, obrnuto, on je taj koji joj daje smisao birajući se u njoj i prema njoj. Biti u situaciji, po našem mišljenju, znači birati sebe u situaciji i ljudi se razlikuju među sobom kao što se njihove situacije međusobno razlikuju, kao i prema samoizboru svoje vlastite ličnosti. To što je zajedničko među njima svima nije priroda, već stanje, to jest, skup granica i prinuda: nužnost umiranja, rada za život, postojanja u svetu koji je već naseljen drugim ljudima. A to stanje je, u suštini, samo osnovna ljudska situacija ili, ako više volimo, skup apstraktnih osobina zajedničkih svim situacijama. Slažem se, dakle, s demokratom da je Jevrejin čovek kao i drugi, ali to mi ne pokazuje ništa posebno, osim da je slobodan, da je u isto vreme rob, da se rađa, uživa, pati i umire, da voli i da mrzi, kao svi ljudi. Ne mogu da izvučem ništa drugo iz tih suviše opštih podataka. Ako hoću da znam ko je Jevrejin, pošto je on biĆe u situaciji, moram najpre da pitam o njemu njegovu situaciju. Upozoravam daću ograničiti svoj opis na Jevreje Francuske, jer je naš problem problem francuskog Jevrejina.
Neću osporiti da postoji jevrejska rasa. Ali, najpre treba da se razumemo. Ako pod rasom podrazumevamo onu neodredljivu mešavinu gde se zbrdazdola trpaju telesne osobine i intelektualne i moralne crte, ja u nju ne verujem ništa više nego u stolove koji se okreću. Ono što ću, u nedostatku boljeg izraza, nazvati etničkim osobinama, to su neki nasleĐeni telesni sklopovi koje sreĆemo češĆe kod Jevreja nego kod onih koji to nisu. Još je uputno pokazati se opreznim: trebalo bi pre reći jevrejske rase. Znamo da svi Semiti nisu Jevreji, što otežava problem; znamo takođe da su neki plavi Jevreji iz Rusije još udaljeniji od kudravog Jevrejina iz Alžira nego od nekog Arijevca iz Istočne Pruske. Uistinu, svaka zemlja ima svoje Jevreje i predstava koju mi možemo sebi stvoriti o Izrailjcu malo odgovara onoj koju o njemu stvaraju naši susedi. Kada sam živeo u Berlinu, upravo u vreme kada je uspostavljan nacistički režim, imao sam dva prijatelja Francuza, od kojih je jedan bio Jevrejin, a drugi nije. Jevrejin, je predstavljao "naglašeni semitski tip"; nos mu je bio povijen, uši klopave, usne debele. Francuz bi ga bez oklevanja prepoznao kao Izrailjca. Ali, kako je bio plav, suv i hladnokrvan, Nemci nisu ništa opažali; on se ponekad zabavljao izlazeći sa esesovcima, koji nisu sumnjali u njegovu rasu, i jedan od njih mu jednog dana reči: "Ja sam kadar da prepoznam Jevrejina na sto metara." Moj drugi prijatelj, naprotiv, Korzikanac i katolik, sin i unuk katolika, imao je crnu i malo kovrdžavu kosu, burbonski nos, bledu boju kože, bio je nizak i debeo: mangupi su ga gađali kamenicama na ulici nazivajući ga "Judom": zato što se približavao izvesnom tipu istočnjačkog Jevrejina koji je poznatiji u predstavi Nemaca. Kako bilo da bilo, čak i ako prihvatimo da svi Jevreji imaju izvesne fizičke crte zajedničke, iz toga ne oismo mogli zaključiti, osim putem najmaglovitije sličnosti, da oni treba da pokazuju i iste crte karaktera. Još bolje: fizički znaci koje možemo zapaziti kod Semita prostorni su, te se, dakle, mogu postaviti jedan pored drugog i odvojiti. Ja odmah mogu da pronađem jedan od tih znakova kod nekog Arijevca, kao izdvojen. Da li ću iz toga zaključiti da i taj Arijevac ima takvu psihičku osobinu koja se obično pripisuje Jevrejima? Ne, očigledno. Ali, tada se čitava rasistička teorija ruši: ona pretpostavlja da je Jevrejin nerazgradiva celina, a, eto, načinili smo od njega mozaik gde je svaki element kamen koji možemo ukloniti i postaviti u neku drugu celinu; ne možemo ni zaključivati o moralnom prema fizičkom, niti tražiti psihofiziološki paralelizam. Ako se kaže da treba posmatrati telesne osobine u celini, odgovoriĆu: ili je ta celina zbir etničkih crta, a taj zbir nikako ne može da predstavlja prostorni ekvivalent jedne psihičke sinteze, ništa više nego što udruživanje moždanihĆelija ne može odgovarati jednoj misli, ili, pak, kada se govori o fizičkom izgledu Jevrejina, podrazumeva se sinkretička celina koja se podaje intuiciji. U tom slučaju, zbilja, tu može postojati "gestalt" u onom smislu u kojem Keler (Köhler) shvata tu reč, i upravo na to prave aluziju antisemiti kada tvrde da "nanjuše Jevrejina", da "imaju čulo za Jevrejina", itd. Samo, nemoguće je opaziti telesne elemente, posebno psihička značenja koja se s njima mešaju. Evo jednog Jevrejina koji sedi na pragu svoje kuće, u Ulici ruža. Ja ga smesta prepoznajem kao Jevrejina: ima crnu i kovrčavu bradu, blago povijen nos, klopave uši, naočari s gvozdenim okvirom, polucilindar nabijen do očiju, crno odelo, brze i nervozne pokrete, osmeh pun neke neobične bolne dobrote. Kako razdvojiti fizičko od moralnog? Njegova brada je crna i kovčava: to je telesna osobina. Ali, na mene naročito ostavlja utisak to što je on pušta da raste; time izražava svoju privrženost tradicijama jevrejske zajednice, označava sebe kao nekoga ko dolazi iz Poljske, ko pripada prvoj generaciji emigranata; da li je njegov sin manje Jevrejin zato što se obrijao? Druge crte, kao oblik nosa, klopavost ušiju čisto su anatomske, a druge čisto psihičke i socijalne, kao izbor odeće i naočara, izrazi i mimika. Šta je to, dakle, što mi ukazuje da ja on Izrailjac, ako to nije neraskidiva celina, gde se psihičko i fizičko, socijapno, religiozno i individualno uzajamno prožimaju, ako to nije ta živa sinteza koja očigledno ne bi mogla biti preneta nasleđem, a koja je, u suštini, ista kao čitava njegova ličnost? Mi uočavamo, dakle, telesne i nasledne osobine Jevrejina kao jedan od činilaca njegove situacije, a ne kao odlučujući uslov njegove prirode.
U nemogućnosti da Jevrejina odredimo njegovom rasom, da li ćemo ga odrediti njegovom religijom ili strogo izrailjskom nacionalnom zajednicom? Ovde se pitanje komplikuje. Zacelo, postojala je u nekoj davnoj epohi religiozna i nacionalna zajednica koju su zvali Izrailj. Ali, istorija te zajednice je istorija dvadesetpetovekovnog raspada. Ona je najpre izgubila svoju samostalnost: robovala je Vaviloncima, potom je došlo do persijske premoći, najzad do rimskog osvajanja. Ne treba u tome videti posledicu prokletstva, osim ako tu nije bilo geografskih prokletstava: položaj Palestine, raskršća svih puteva drevne trgovine, smrvljene između moćnih carevina, dovoljan je da objasni to lagano izvlaštenje. Religiozna veza se pojačala između Jevreja iz dijaspore i onih koji su ostali na svojoj zemlji: ona je dobila smisao i vrednost nacionalne veze. Ali to "prenošenje" je, kao što to možemo slutiti, pokazalo oduhovljenje kolektivnih veza, a oduhovljenje, uprkos svemu, znači slabljenje. Nešto kasnije, uostalom, razdor se uvukao sa hrišćanstvom: pojava te nove religije izazvala je veliku krizu izrailjskog sveta, podižući iseljene Jevreje protiv onih iz Judeje. Nasuprot "čvrstoj organizaciji", što je otprve bilo hrišćanstvo, hebrejska religija se pojavljuje odmah kao slaba organizacija, na putu raspada; ona se održava samo složenom politikom popuštanja i tvrdoglavosti. Odoleva progonima i velikoj raspršenosti Jevreja u srednjovekovnom svetu; mnogo manje odoleva širenjima prosvećenosti i kritičkog duha. Jevreji koji nas okružuju imaju prema svojoj religiji još samo obredni i uljudan odnos. Pitao sam jednog od njih zašto je dao da mu obrežu sina. On mi je odgovorio: "Zato što je to pričinjavapo zadovoljstvo mojoj majci, a zatim, to je čistije". "A zašto je vašoj majci stalo do toga?" "Zbog njenih prijatelja i suseda." Shvatam da ta suviše racionalna objašnjenja skrivaju prigušenu i duboku potrebu da se ponovo veže za tradicije i da se, u nedostatku nacionalne prošlosti, ukorene u prošlosti obreda i običaja. Ali, upravo religija je ovde samo simbolično sredstvo. Ona nije mogla odoleti, barem ne u Zapadnoj Evropi, združenim napadima racionalizma i hrišćanskog duha; Jevreji ateisti, koje sam pitao, priznaju da se njihov dijalog o postojanju Boga nastavlja s hrišćanskom religijom. Religija koju napadaju i od koje žele da se oslobode, to je hrišćanstvo; njihov ateizam se nipošto ne razlikuje od hrišćanstva Rožea Martena di Gara (Roger Martin du Gard) koji veli da se oslobađa katoličke vere. Nijednog trenutka oni nisu ateisti nasuprot Talmudu; a sveštenik je, za sve njih, župnik, a ne rabin.
Prema tome, dakle, takvi su, izgleda, podaci problema: konkretna istorijska zajedncia je najpre nacionalna i religiozna; elem, jevrejska zajednica, koja je biga i jedno i drugo, očistila se malopomalo od tih konkretnih osooina. Rado bismo je nazvali apstraktnom istorijskom zajednicom. Njena raspršenost podrazumeva raspad zajedničkih tradicija; a ukazali smo ranije da joj njenih dvadeset vekova razbacanosti i političke nemoći zabranjuju da ima istorijsku prošlost. Ako je istina, kao što to kaže Hegel, da je jedna zajednica istorijska u onoj meri u kojoj ima pamćenje o svojoj istoriji, jezrejska zajednica je najmanje istorijsko od svih društava, jer ona može da čuva uspomenu samo na dugo mučeništvo, to jest, na dugu pasivnost.
Šta je to, dakle, što jevrejskoj zajednici održava privid jedinstva? Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba se vratiti ideji situacije. Sinove Izrailja ne ujedinjuju ni njihova prošlost, ni njihova religija, ni njihovo tle. Ali, ako poseduju jednu zajedničku vezu, ako svi zaslužuju ime Jevrejina, to je stoga što imaju zajedničku situaciju Jevrejina, to jest, što žive u krilu zajednice koja ih smatra Jevrejima. Rečju, Jevrejin sa savršeno prilagođava modernim nacijama, ali se određuje kao onaj kojeg nacije ne žele da usvoje. Njega od samog početka muči to što je on Hristov ubica. Da li smo razmišljali o nepodnošljivoj situaciji tih ljudi osuđenih da žive u krilu društva koje obožava Boga ubijenog njihovom rukom? U početku, Jevrejin je, dakle, ubica ili ubičin sin što je, u očima zajednice, koja odgovornost shvata u prelogičkom obliku, potpuno isto on je kao takav tabu. Očigledno nije u tome ono što objašnjava moderni antisemitizam; ali, ako je antisemit izabrao Jevrejina za predmet svoje mržnje, to je zbog religioznog užasa koji je ovaj oduvek izazivao. Posledica tog užasa bila je neobična ekonomska pojava: ako je srednjovekovna crkva podnosila Jevreje, dok ih je mogla silom asimilovati ili narediti da se pobiju, to je stoga što su oni ispunjavali preko potrebnu ekonomsku funkciju: prokleti, oni su obavljali proklet, ali neophodan posao; budući da nisu mogli posedovati zemlju ni služiti vojsku, oni su se bavili trgovinom novca, koje se hrišćanin nije mogao latiti a da se ne uprlja. Tako se prvobitno prokletstvo uskoro udvostručilo ekonomskim prokletstvom, a poglavito je ovo poslednje odolelo.
Prigovara se danas Jevrejima što obavljaju neproizvodna zanimanja, a da se ne vodi računa o tome kako njihova prividna samostalnost u okviru nacije potiče otuda što su im najpre izdvojili u ova zanimanja zabranjujući im sva druga. Tako nije preterano reći da su hrišćani stvorili Jevrejina izazivajući naglo zaustavljanje njegove asimilacije i dajući mu, uprkos njemu samome, posao u kojem se od tog doba odlikovao. I ovde je opet reč samo o sećanju: razlikovanje ekonomskih funkcija je danas takvo da se Jevrejinu ne može dodeliti određena služba; najviše bismo mogli zabeležiti da ga je dugo isključivanje iz izvesnih zanata odvratilo od toga da ih obavlja kada je stekao mogućnosti za to. Ali moderna društva su se dočepala tog sećanja, načinila su od njega izgovor i osnov svog antisemitizma. Tako, ako hoćemo da znamo šta je to savremeni Jevrejin, treba pitati hrišćansku savest: ne treba je pitati "šta je to Jevrejin?" već" šta si načinila od Jevreja?"
Prevela s francuskog Mirjana Vukmirović
1 Odmah zabeležimo da je ovde reč o legendi koju je stvorila hrišćanska propaganda dijaspore. Očigledno je da je krst rimska kazna i da su Hrista, kao političkog buntovnika, pogubili Rimljani.
Beleška o ovom delu i njegovom piscu
Sudbina knjiga, uostalom, kao i ljudi, zavisi od situacije, u onom značenju tog pojma kako ga shvataju filozofije egzistencije, posebno Sartrova. Zlosrećna kob nekih od njih se čak ponavlja u sličnim istorijskim razdobljima više puta bi završavale u plamenu lomača, ili bi bile prekrivane zaboravom, nesumnjivo zato što prikazuju neku opasnu, graničnu situaciju koja se kao pošast ponavlja u istoriji, kao i zato što je njihov pisac biće u situaciji, hrabro načinio slobodan, autentičan izbor.
Prigovore kritičara, Sartrovih savremenika, da ovaj pisacfilozof piše romane s tezom, a da, posmatrajući i slušajući njegove ličnosti na pozornici, gledalac ima utisak da prisustvuje filbzofskim raspravama, sve češće opovrgavaju savremeni egzegeti, priznajući da su neke aktuelne situacije nametale te teze, a moral žustre rasprave o njima. Setimo sežestokog efekta pozorišnog komada Muve (Les Mouches), prikazanog u vreme prošlog svetskog rata. U nisu antropoloških eseja, Sartr je, međutim, svoje teze otvoreno i eksplicite primenjivao na neke pisce, koje je izdvajao po izbornoj srodnosti, kao u knjigama o Bodleru i Floberu, ili Žanu Ženeu, Svetom Ženeu, komedijašu i mučeniku. Ta dela nam, koliko o piscima o kojima je reč, podjednako govore i o Sartru i o koherentnosti njegovog filozofskog sistema.
Među Sartrovim delima, knjiga o takozvanom "jevrejskom pitanju" ima posebno mesto. Napisana je još 1944. Plod je intelektualnog poštenja i stida pred posledicama iracionalnih strasti kojima je strano svako razumno rasuĐivanje, pred koncentracionim logorima, genocidom izvršenim nad Jevrejima.
Knjigu nije objavio sve do 1954. Na njenim stranicama možemo naslutiti razloge tako dugog čekanja. Neposredno posle "smešnog rata" ("drôle de guerre") kada je Jevrejin, po bogzna koji put u istoriji, postao za antisemite uzrok svih zala i alibi za rđavo stvoren svet, Sartr se povinovao prećutnoj želji preživelih Jevreja, među kojima je imao mnogo prijatelja, da ih posle žestokog napada ne izloži novoj neprilici odveć žestokoj odbrani. Uveren da je razum izašao kao pobednik iz krvave igre iracionalnih strasti, Sartr, pored ukazivanja na neka, kako se čini, utopijska rešenja, kojima se svakako ne može osporiti dobronamernost, na kraju knjige parafrazira rečenicu pisca crne puti Ričarda Rajta, da kao što u Sjedinjenim Američkim Državama ne postoji "crni" već samo "beli" problem, tako je i antisemitizam "naš problem". Budući da knjiga analizira položaj Jevreja u Francuskoj, Sartr pod naš nesumnjivo podrazumeva francuski problem. Ali, svakako, ne samo francuski. Jer retki su u svetu oni narodi u čijoj se sredini u mirnim istorijskim razdobljima ne pokreću beskrajni procesi Jevrejima, koji se u vreme kriza, kao u Kafkinom romanu, uprkos nedokazanoj krivici, završavaju njihovim pogubljenjem.
Tražeći kod neumornog hroničara Sartrovog intelektualnog kruga tih modernih mandarina, šta se to događalo godine 1954. što bi navelo Sartra da konačno objavi Razmišljanja o jevrejskom pitanju, na stranicama Moći stvari Simone de Bovoar srećemo rečenicu: "Ljuti šovinizam koji su širili pobeđeni u Indokini počinjao je da kuži javno mnenje."
Knjiga Žan-Pola Sartra Razmišljanja o jevrejskom pitanju prvi put se, posle gotovo pola veka, pojavljuje na srpskohrvatskom jeziku u izdanju izdavačke kuće „Grafos“.
Mirjana Vukmirović
