Zakova Prica O Sreci

ŽAKOVA PRIČA O SREĆI
Jutrom rano stigao je ujak i fijakerom se dovezao sa stanice.
Zak je još ležao. Kroz san je čuo kad je fijaker stao pred kuću, potom radosno klicanje i razgovor, te je brzo skočio iz postelje i kroz odškrinuta vrata izvirio da vidi ko je došao.
Nikad dotle Zak nije Video svog ujaka, ali slušao je o njemu i tako se, kad ga je spazio i video ona radosna lica, setio da će to biti on. Onda je brže-bolje pobegao da se obuče pa se vratio.
Ušao je polako, na prstima, stao iza ujakovih leđa, pa pošao dva-tri koraka levo i desno, gledajući samo kra-dimice u gosta da ga tako ošacuje sa svih strana.
Ujak i mama su, međutim, bili utonuli u razgovor i praviti se da ga tobože ne vide.
Najzad se Žak odlučio. Stao je prema gostu i pogledao ga pravo u oči.
—Šta je, sine? Zar se tako pozdravlja ujak i gost? — pitala ga mati.
Zak se stidljivo smešio.
— Pa je li to taj Žak? — pita sad ujak i privlači ga sebi, grli ga i ljubi.
Onda se podiže da raspakuje poklon što mu je doneo: sanke za klizanje.
— Uh, što su fine! — kliče zadovoljno dečak. — Pa još s naslonom! — oduševljava se dalje. Onda ih podiže, zagrli ih kao kakvu bebu i šapuće, sijajući od sreće: — E, baš sam srećan!
Taj usklik iznenadio je ujaka:
— Tako? Pa zar ti nisi uvek srećan? — upitao ga.
Žak nije sasvim siguran.
Jest, da… Srećan je, dabome… Ali zimus, kad je mama bila bolesna…
—Mama, smem li da ispričam ono?
— Zar nemaš ništa lepše da ispričaš? — odgovara majka i značajno ga pogleda.
Zaku se, međutim, čini da je to najlepše i, ne čekajući dalje na odobrenje, počinje da priča:
— To je bilo ovako… Bila je zima, i to vrlo hladna. Sve mi zeble ruke i smrzavale mi se uši kad sam išao u školu. A mama je bila bolesna.. . A onda, kad dođe vreme da se pođe u školu, a tata još nije doneo hleba, onda. .. ali to nije važno, pošto ja onda za vreme odmora dotrčim brzo kući i tako onda dobijem doručak.. . Ali ponekad…
Ponekad se događalo da tata ni onda još ništa nije doneo. A Žak je znao: ako je mama namrštena, onda ne treba pitati. Toga dana je mama opet bila namrštena i Žak nije pitao. Nije pitao, ali nije hteo ni da se vraća gladan u školu.
— … I to je bila velika sreća!…
Da: bila je velika sreća. Jer nije samo on bio gladan nego su to bili i Lea, i Maza, i Joško. A onda je bolje ako se on nađe uz njih. Jer on ih zabavlja, priča im priče, te oni tako zaborave da su gladni…
… A tamo, u kutu, stajala su kolica za bebu, koja su sada služila kao korpa za rublje. Žak se doseti da bi se deca lepo zabavila ako bi ih vozikao u tim kolicima. On uze da sklanja ono rublje, kad ti odjednom nađe jedan zavežljaj i u njemu neki novac.
— Pogledaj šta sam našao, mama! Novac neki! — viče on i ne zna šta će od sreće.
— To je stari novac, sine. Taj više ne vredi, — veli majka na to.
— Otkud ne vredi? — odvraća razočarano dečak. — Vredi on, mama! … Videćeš da vredi! — i, pre no što je mati stigla da mu objasni, on je već istrčao na ulicu.
U tri skoka bio je kod pekara. A tamo — gužva. Ipak on se progurao i potražio hleb od pekara.
Ovaj, njihov komšija, pružio mu hleb i primio novac. Žaku potpuno stalo srce. Sav se pretvorio u iščekivanje.
Srećom, pekar nije zagledao novac, bacio ga u fioku i već se obratio drugoj mušteriji.
Žak, što ga noge brže nose, žuri kući. Srećan je i pre-srećan. I jedva se uzdržava da već putem načne onaj hleb, toliko je gladan. Ali ipak se uzdržao.
Evo ga kod kuće.
Deca kliču, blistajući od radosti:
— Evo bate s hlebom!
— Daj mi hleba, mama!
— Najpre meni, ja sam najgladniji — viče Joško. Ali sada se dogodilo nešto najstrašnije. Majka je sela na krevet i najledenijim glasom naređuje:
— Ne, deco! Vi nećete jesti ukraden hleb!
A Žaku strogo naređuje, kao da mu nije majka i kao da ga nije ona rodila:
— Odmah da si vratio taj hleb! I da priznaš pekaru da si ga ukrao!
— Ali, mama! — pokušava Žak da umilostivi majku, no ona ga i ne sluša:
— Ni reči! Odmah da si se pokupio! Napolje!
— Mama, pa mi smo gladni! — viču deca u glas i plaču, zapomažu.
Ali sve je uzalud:
— Neću da čujem! Idi, ili ću ja bolesna ustati i vratiti taj ukradeni hleb!
To je bilo užasno!
Gladan, a hleb u ruci! Miriše, golica, a prazna utroba krči, previja! U ušima plač gladne dece, a u majčinim očima taj srdit i prezriv pogled! I njen bolan i očajan glas! … I sramota koja ga čeka kad bude priznao pekaru! … Međutim, Žak uopšte nije znao da je to krađa. On je samo bio gladan i… i… i… pa, eto, otkud ti možeš da misliš kad si gladan! … I kako je to glupo sa tim novcem: sad vredi, sad — ne vredi!…
Mislio je da će umre ti od stida i sramote. Ah, samo da mama nije bila bolesna!… Ta, ne bi se on vratio pekaru, pa makar ga i ubila! Ali ako On sada rasrdi i ožalosti bolesnu majku, ili je natera da ustane i sama odnese hleb pekaru pa još i umre, šta onda?
Nema razmišljanja! Žak je stegao srce i pošao natrag u pekaru. Progurao se uprkos gunđanju onog sveta i pružio hleb pekaru:
— Čika Rade, ja sam pogrešio — veli mu.
— Šta si pogrešio? — pita Rade nestrpljivo.

— Ovaj… pogrešio sam — ponavlja Žak, a nikako da mu preko usana pređe ona zlokobna reč.
— Ta govori, dete, šta je? Nisam ti vratio kusur, je li? - pita i ljuti se pekar. — Zar ne vidiš koliko sveta čeka? Zašto vraćaš taj hleb?
— Ne vraćam, čika Rade, nego.. . znate… onaj novac… — muca Žak.
— Nego šta je? Kusur ti nisam dao, je li to?
— Nije, čika Rade, nego znate… onaj novac ne vredi — najzad je Zaku prešlo preko jezika.
— Pa što si mi ga dao ako ne vredi? — pita opet Rade, koji se u onom metežu oko njega prosto i ne doseća šta je posredi.
— Pa nismo imali drugi — zaplaka se Žak.
A Rade se samo nasmejao i dobroćudno odgovara:
— Pa dobro, brate, ako niste imali sada, a ti donesi kad budete imali. A sada nosi taj hleb! Čisti se!
Kako je posle bilo kad se Žak vratio kući s hlebom u ruci — to ne treba ni da vam pričam.
—… Onda sam bio najsrećniji na svetu — dovršava Žak svoju priču. — I da li da kažem, mama —okrenuo se onda majci — da li da kažem kako si me onda ljubila i kako smo svi plakali, i smejali smo se, i plakali i uopšte…
I tako, eto, Žak priča tako zgodne stvari, a ujak i mama ni usta da razvuku!
On već i po treći put pita majku da li da kaže, ali šta vredi kad se ona udubila u onaj svoj rad kao da se to nje ništa ne tiče.
Pa i ujak tako. Privukao je Žaka sebi na krilo, zagrlio ga, pa kao da je odsutan, ne znaš sluša li ili ne.
A Žak prosto ne zna na čemu je. I kako to da su se oni toliko zamislili, pa možda čak i prečuli sve ono smešno što im je sad ispričao. Jer ima li nešto zgodnije i smešnije no kad imaš sreće pa se najmučnija situacija tako zgodno završi? A Žak je baš to hteo da kaže. ..
Pa sad, ako njima nije smešno, njemu jeste. A, naposletku, ne mora on ni da im priča. A oni su sad već počeli da razgovaraju o nečem drugom i prosto zaboravili na njega.
— Pa, mi ništa drugo i ne tražimo — pomisli Žak i odjuri da pokaže drugovima svoje sanke. ..

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License