Zak Nece Vise Da Bude Mamin Veliki Sin

ŽAK NEĆE VIŠE DA BUDE MAMIN VELIKI SIN

Njihova kuća uvučena je u zatarabljenu avliju, iza prvog raskršća sokaka. Na kapiji je na komadu nakrivo prikovane daske, ne baš mnogo ispisanim rukopisom, naškrabana firma: Salon za dame.

Ne treba po toj firmi donositi zaključke o salonu, još manje o poštovanim damama, klijentkinjama salona, a ponajmanje o samoj vlasnici, gospođi Klari. To naročito ne treba činiti sada, jer ona je danas rđavo raspoložena, upravo ljuta je.

Naljutila se gospa Klara, inače tako dobra i pitoma žena, pa joj došlo nekako zgodno da svojim dvema učenicama očita lekciju koju su zaslužile.

Ona to čini retko. Ali ako već dođe do toga, onda su to lekcije koje se pamte: zbog iscrpnosti, zbog dužine, zbog stila, pa i zbog smelih i često sasvim neočekivanih zaključaka.

Večeras imamo, na primer, ovu situaciju:

a) već je pola sedam, a još nije dovršena haljina za bal koji se večeras priređuje, a za koju već tri puta dolaze;

b) na Klarinoj vlastitoj haljini treba da se izvrše izvesne izmene u smislu najnovije mode; uz to se ona još nije ondulirala, a kolmajzla je neznano gde zaturena. Gospa Klara je, međutim, tvrdo rešena da ide na taj bal, jer, najzad, nije ona stvorena na ovom svetu samo za to da radi i da argatuje;

c) Nisimova košulja još nije ni uštirkana, niti su pantalone ispeglane.

A sada da vidimo na kakvu pomoć može ona da računa.

Tu valja najpre pomenuti njene đve učenice. Međutim — ako je verovati večerašnjoj pridići — one, u stvari, samo misle kako će ovo i ono da zature: sad konac, sad aufpuc, sad makaze i šta ti sve ne. I to, razume se, baš onda kad se Klari najviše žuri! Sve u svemu — ništa!

Ali, zato ona ima: desnu ruku — Zaka, i desnu ruku -— Leu, što s njenom sopstvenom desnom rukom čini ravno — tri desne ruke.

Tako, na primer, spremanje večere spada u nadležnost desne ruke — Lee (razume se, u ovakvim iznimnim prilikama). Lea je odlična kuvarica. Pa, ako joj se ponekad i dogodi da kupi ulje u posudi za petrolej, pa posle tim uljem napravi zapršku, jela su i onda vrlo ukusna, samo im je miris malo čudan.

Druga desna ruka, Zak, ima u svojoj nadležnosti spoljnu službu (veze s klij entkinj ama i pomodnim radnjama) i brigu za održavanje reda i mira u salonu, stalno ugroženom od strane ono drugo dvoje sitne dece.

I tu ti sad, usred takve situacije, kao grom iz vedra neba, stiže vest od Ciganke da je bolesna te da večeras neće doći da čuva decu. Tako ta četvrta desna ruka, Mara!

Mara im donosi vodu, a ponekad, kao u ovoj prilici, postaje guvernanta.

Nova bura gneva i jedna specijalna pridika na Marinu adresu. Međutim, kako se ni posle toga nije sva žuč izlila, Klara se odlučuje da se razračuna i sa samom sudbinom.

Ima li sudbine? Nema? … Ne znam. Nauka kaže da nema. Ali Klara nije u to uverena, te je sada iskoristila priliku da i njoj očita bukvicu zbog te njene glupave i opake naravi da nekima sve ugađa, dok o drugima uopšte ne vodi računa.

I tako je svako dobio svoje.

Klara je ućutala. S vremena na vreme otme joj se još neki uzdah, prolije i neku suzicu, utučena i ogorčena, a onda joj odjednom prostruji kroz glavu spasonosna misao:

— Pa zašto ja imam velikog i pametnog sina? … I tepa Žaku: ižo grande de la madre!

Kod naše sirotinje je tako: ona gleda u deci, osobito u prvencu, spasioca iz bede i nemaštine i takoreći s majčinim mlekom ga zadoji svešću o toj dužnosti.

Žak je lane pošao u školu. On zna za taj san svojih roditelja i prima obavezu. To je u redu. Ali, brate, nije u redu što se već sada njemu postavljaju zahtevi čija je opravdanost veoma sumnjiva. Ovo ižo grande treba da se smatra i kao neka počast, a ovamo se od njega traži da svaki čas trčkara do mušterija i pomodnih trgovina, da prenosi poruke i šta ti ja znam. A onda mu sleduje poruga od strane drugova i prebacivanje da je kvari-igra. A što je najgore, valja pamtiti te poruke koje prenosiš, a celim putem ti pažnju privlače tolike stvari, pa te tako ponesu da i sopstveno ime zaboraviš!

Zbog toga su mu pošle i nadimak prikačili, još kako uvredljiv nadimak! »Kazala-mama-uf!« — tako su ga prozvali. Jer, kad ga je majka jednom poslala s porukom nekoj klijentkinji, koja je daleko stanovala, on je, dok je tamo stigao, zaboravio šta treba da saopšti. Pa da je bar to primetio pre no što je ušao… I tako se celo saopštenje svelo na:' »Kazala mama, uf!« … »Kazala mama, ufff!« … Stenjao je, naravno, a ko ne bi!? A posle je klij entkinj a to pričala u salonu, a one pakosnice, Lea i Maza, jedva dočekale. …..

Jednom reči, počast je bila preskupo plaćena. Osim toga, sam, Zak nije ni tako siguran da je on baš toliko pametan kako njegova mama tvrdi. Nije, nije. A nije mu ni stalo!
Ali, sad nije bio trenutak da se to pitanje po trže. Zakasnio je. Ne možeš ti načelno da diskutuješ kad se već prešlo na pojedinosti! Majka pita zašto ona ima velikog i pametnog sina, a gleda te pogledom koji i miluje i poziva u pomoć. E pa, izvoli, odupri se ako možeš! A majka već precizira:

— Šta će meni Mara kad ja imam velikog sina!
Zak ume da oceni situaciju. Zato je odmah procenio da će teško doći do večere, ako bi on sada najpre pošao da traži zamenu za Maru. Zato se on ne buni, niti se išćuđava što se njemu poverava ta nova dužnost: da ostane po noći sam s decom i da ih čuva.

Sad se ha njega izliva sva nežnost materina i tepanju nema kraja. Kao čarobnim štapićem ušao je mir u radionicu, odjednom je sve pošlo lako i brzo, i sve se na vreme završilo, u jednoj atmosferi šale i prisnosti celog »kolektiva« tog mode-salona.

Roditelji su uspavali decu i pošli. Mama je još jednom poljubila sina junaka i obećala mu da se neće dugo zadržati.

U niskoj i stvarima prenatrpanoj sobi mali čuvar sluša pucketanje vatre iz plehane peći. Pri čkiljavoj svetlosti petrolejke jedva se nešto vidi, ali on se dugim gledanjem privikao. Njegov pogled je uperen ka zidu na kome, s vremena na vreme, zaigra lelujava senka plamena koja stvara čudne i stravične slike. Dva-tri puta je ustajao da osvetli sobu i proveri jesu li to senke. Pored njega spava Joško, a na drugom kraju postelje Lea i Maza. Zak leži budan, sluša kako svi kraj njega mirno dišu, onda se okreće ' na drugu stranu i pokušava da zaspi.

Sve je tiho i ništa se ne čuje. U toj tišini ima nečeg beskrajnog, nečeg jezivo praznog, u čemu se mališan oseća kao izgubljen. On zatvara oči i čuje kako ta praznina odzvanja i buči u njegovim ušima i glavi.

Napolju je zalajalo pseto. On zaustavlja dah i osluškuje. »Lopovi« — sinulo mu kroz glavu. Ali već je opet sve umuklo. I dok mu srce ludo bije, on ponavlja u sebi majčina uveravanja da lopovi ne idu siromašnima, pošto kod njih nemaju šta da ukradu.

Ali, njega nije baš toliko strah. Nije to strah nego nekako isuviše dugo traje. .. Uh, eto, sad opet Lea govori u snu… Luda jedna, kako ga je uplašila! On je obazrivo budi i nudi joj vode. Ona pije, ne otvarajući oči, a potom dalje spava.

E, kad bi Lea bila muškarac, onda bi i ona mogla ponekad da bude veliki sin. Da bude pametna i junak, a ne uvek on. Evo, ona sada spava, a on se boji da zaspi. Jer, treba da ih brani. Od koga? Od čega? On ne sme da misli na to. Sav se kupa u znoju, grlo mu se osušilo, neki teret se svalio na njega pa ga pritiskuje i davi.

On se s mukom otrže od svega toga, te ustaje da bolje osvetli sobu. Tako… Sad je slobodniji. On bi rado to tako ostavio, ali plaši se da se brat ne probudi. Opet prituli i leže.

Sada oseća kako ga polako nestaje. Tek poneka iskra misli prostruji mu kroz glavu. Sve više ga osvaja osećanje bespomoćnosti, ugodne i prijatne, i on mu se sav predaje da najzad utone u dubok san.

Onda je nastupilo ono najstrašnije: Joško se probudio. Na njegovu dreku Žak se trgao kao ošamućen. Njegovo »pajki, pajki«, koje je pokušavao da kaže kao majka, bilo je sasvim neubedljivo i to je još više razdražilo malog plačljivka.

Tek sada je Žak ozbiljno prionuo poslu. Jedan za drugim padali su mu na um razni trikovi: tepao mu, pevao uspavanke, pretio baba-rogom, lajao, maukao, rzao, mumlao, rikao kao pravi laf. Ali rezultat je bio porazan, jer od toga se kanda on uplašio više no Joško. Ili jedino on.

Onda se probudila i Lea, a za njom Maza. Pogledale su uplašeno šta se zbiva i pitale zašto Joško plače. Ne dobivši odgovor, zamišljeno su posmatrale sva ta Zakova nastojanja da umiri brata, a najzad su i same udarile u plač, pošto su, naravno, najpre lojalno i pošteno upozorile obojicu da će i same zaplakati ako to tako potraje. Na tu opomenu Zak ih je pogledao pogledom koji je pre delovao kao poziv na plakanje. Najzad se i njemu samom situacija učinila tako žalosnom da se i sam pridružio opštem ridanju.

Ko zna koliko je to trajalo. U međuvremenu je ponekom možda i ponestalo suza, ali niko nije hteo da izgleda manje očajan i manje dostojan sažaljenja od drugih, te plakanje nije prestajalo.

Svako je plakao kako je najbolje znao i što je jače mogao. A kad su se najzad pojavili tata i mama, nastao je —u očekivanju slatkih reči utehe i milošte — nov, najjači val plača.

Ali, onda se dogodilo nešto nepojmljivo: umesto utehe i milošte, na Zaka se osula takva granja da su svi ućutali. Usledilo je i malo batina, ali, naravno, više forme radi, i Zak se na to ne bi ni osvrnuo da nisu bile propraćene najtežim uvredama:

— Žalosna mi majka s takvim velikim sinom!

A to je izazvalo krik bola i očajanja, krik uvređenog ponosa i ubijene vere, krik koji je kao nožem parao:

— Zašto?… Zašto? … Zašto? ! …

Klara je ustuknula, zastidevši se. Ono zašto čudno joj je zazvučalo u ušima. Nije li to i njeno svakodnevno pitanje? Gle! Kao sudbina njoj, i ona je detetu pre vremena svalila na pleća teško breme briga i dužnosti! Kako je mogla tako da postupi prema rođenom detetu?!

Sad ona pokušava da objasni detetu zašto je kažnjeno. To se postepeno pretvara u slatko tepanje. Zak je umiren, pusti još poneku suzu, ali kao da je zaboravljena velika nepravda. On želi samo još jedno:

— Mama, ja neću više da budem tvoj veliki sin!

— Eto ga! Sad daje ostavku! — podsmeva mu se otac.

— Dobro. Onda i mi dajemo ostavku. Ja neću više da budem tvoj tata. Neće ni mama više da bude tvoja mama!

— Je l' hoćeš tako, sine? — pita ga i majka. — Onda ćeš morati da tražiš drugu mamu!

Mališan je čvrsto zagrlio majku, što je čvršće mogao. Svako je mogao iz toga da razume da se predomislio i da povlači ostavku…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License