Zajednistvo Stvarnog I Zamisljenog

Zajedništvo stvarnog i zamišljenog
Pol Oster: Nevidljivi (Geopoetika)
Ono neuhvatljivo – moguće u svojoj potenciji, nikada do kraja ne može biti ispisano i zato Nevidljivi ostaje igra fiktivnih ogledala; ili, kako kaže Oster u intervjuu za The Times: Ja se osećam kao da sam u poziciji čitaoca. Ja ne znam da li je Born ubio Sesilinog oca. Ja mislim naj-verovatnije da ne.

Invisible is a word for what can’t be known
P. Oster

U poslednjem romanu pod nazivom Nevidljivi (Geopoetika), Pol Oster nastavlja sa svojim dosadašnjim stilom pisanja – postmodernističkim preispitivanjem (u svom najčistijem obliku) rela-cija između kategorija realnog i imaginarnog, unutar jednog metatekstualnog narativa, koji je sačinjen od više međusobno zavisnih semiotičkih ravni, tj. nivoa značenja. Međutim, u slučaju Nevidljivog, ovaj odnos izbija u prvi plan, tematizuje se, i po rečima samog autora, nado-vezuje na njegov prethodni roman Čovek u mraku: „Bril misli: realno i imaginarno su jedno. Misli su stvarne. Pa, čak i misli o nerealnim stvarima. I to je istina.“ (intervju, The Times, oktobar, 2009). Takođe, u Nevidljivom Oster se ne zadržava samo na pitanju podudarnosti stvarnog i fikcionalnog sveta; zapravo, ono što njega interesuje tiče se pitanja upisanosti Realnog u jezik, tj. u umetnost.
Oster piše roman, sastavljen od nekoliko različitih polu-fikcionalizovanih rukopisa – delo-va ispovedne i umetničke proze, dnevničkih zapisa, pisama - sa elementima sopstvene auto-biografije, koji su poređani oko zajedničkog stožera – tajanstvene i monstruozne figure, izvesnog profesora Borna, lika koji će bitno odrediti sudbine junaka Nevidljivog. Ove beleške pišu tri naratora/junaka, ne računajući poziciju implicitnog autora, tj. samog Ostera, od kojih su dva projekcije Osterovog alter-ega – Adam Voker, pisac nedovršene knjige sećanja na 1967. godinu, koja je ušla u sastav Nevidljivog u vidu tri poglavalja: Leto, Jesen i Zima 1967, rođen iste godine kad i Oster, takođe studirao književnost na univerzitetu Kolumbija, i 1967. godine našao se u Parizu i odseo u istom hotelu Hotel du Sud, s dve godine zakašnjenja u odnosu na pravog Ostera; Džim Friman, poznati pisac i stanovnik Bruklina, priređivač rukopisne građe i stvaralac Nevid-ljivog, a kako kasnije saznajemo dvostruko fikcionalizovani Pol Oster, koji se krije iza pseudonima, i koji radi zaštite privatnosti Ada-move sestre menja imena svih aktera ovog kvazi-autobiografskog romana; pored njih, tu je i Sesil Žuen, teoretičarka književnosti i autorka dnev-nika, naknadno integrisanog od strane Džima Frimana na kraju Nevidljivog, u vidu razrešenja, tj. „koda“, koji „celom projektu daje novi smisao“. Ova višestruko umnožena, (meta)-tekstualna svedočanstva, ili „priče u priči“ predstavljaju skup fiktivnih ispovesti, kojima je Oster dao mogućnost, upisivanjem činjenica iz sopstvenog života i umnožavanjem naratorskih perspektiva, da postanu realni ili mogući tekstovi onog Drugog, odnosno pojedinaca/fiktivnih ju-naka, u susretu sa ličnim istorijama - simboličkim reprezentacijama - koje su sami ispisali, odnosno fikcionalizovali.
Oster ovim romanom pokušava da prevaziđe nepodudarnost između „realnosti“ kao simbolički konstruisane datosti (svet u koji smo uronjeni kao subjekti i kojim vlada označavajući lanac simbola – govora, jezičkih znakova) i „Realnog“, shva-ćenog kao ono što izmiče mreži simbola, što nikada ne može biti simbolizovano – primor-dijalno, užasavajuće, nesvesno, a samim tim strano, traumatično, jednom rečju – prazno. Iako njegovi junaci pišu tekstove koji nisu umetnička proza – npr. Fridman na jednom mestu komentariše Vokerove memoare: „Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinita priča, verovatno bih prionuo i tih šezdeset i nešto strana posmatrao kao početak romana (na kraju krajeva pisci ubace u delo lik koji nosi njihovo ime) i onda bih zaključio da je završetak nemoguć – ili previše nagao… ali pošto sam mu od početka pristupio kao autobiografiji, Vokerova ispovest me je potresla i ispunila tugom“, oni to postaju Fridmanovom/Osterovom intervencijom (obliko-vanjem i dopisivanjem rukopisa), čime se onom neuhvatljivom i nepojmljivom, tj. „realnom Realnog“ – Žižek bi dodao „vrtlogu nad vrt-lozima“ – omogućava pojavu u formi čulnog: varke ili privida. Lik Rudolfa Borna je upravo primer toga; imaginarna utvara; obična kon-strukcija; tačka oko koje se okupljaju svi tekstovi i junaci Nevidljivog u trenutku hermeneutičkog razrešenja; rupa koja zjapi i preti; fantomski označitelj bez označenog; tj. čista forma Zla.
Centralni tekst Osterovog romana, knjiga o „toj dugoj godini (1967)“ Adama Vokera, motivisana Vokerovom potrebom za iskupljenjem potencijalne krivice i svođenjem računa: „Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imam sasvim dovoljno vremena da raz-mišljam o svojim motivima… mislim da je sve počelo 1967, kada sam video kako Born nožem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak…“ - vrlo brzo se čitaocu ukazuje kao jedna od Osterovih konstrukcija (tzv. igra reči sa rečima), u funkciji (pored ljubavnog i kriminalnog zapleta – mani-festni nivo priče) tematizacije odlučujućeg susreta Vokera sa traumatskom pojavom – egzistencijom Rudolfa Borna, tj. živim otelotvorenjem, u Lakanovom smislu shvaćenog super-ega; što će biti slučaj i sa ostalim junacima romana. Bornov identitet počiva na prisvajanju apsolutne slobode, on je eksternalizovani Zakon, koji zahteva pokornost - nije slučajno što je u romanu Born prikazan kao politički ekstremista i radikalni desničar, čiji je moto „ubij ili budi ubijen“, i koji je svoju karijeru započeo mučeći muslimanske zatvorenike, u Alžirskom ratu za nezavisnost.
Takođe, pitanje želje u Nevidljivom je ključno i tiče se zavodljivosti „Realnog“ u imaginarnom: „Nisam mogao da suspregnem želju da mu se dopadnem“ – Voker će prokomentarisati već na samom početku romana. Iako je osećao da mu je Born otkrio neke stvari o njemu samom, zbog kojih se postideo, on se neće odupreti zahtevima super-ega – instance koja naređuje užitak (jouis-sance) i biva zadovoljena jedino kažnjavanjem (u Vokerovom slučaju užitak predstavlja incest, koji će počiniti sa rođenom sestrom, dok u slučaju Sesil Žuen, čin odricanja od ljubavi).
Međutim, ono neuhvatljivo – moguće u svojoj potenciji, nikada do kraja ne može biti ispisano i zato Nevidljivi ostaje igra fiktivnih ogledala; ili, kako kaže Oster u intervjuu za The Times: „Ja se osećam kao da sam u poziciji čitaoca. Ja ne znam da li je Born ubio Sesilinog oca. Ja mislim naj-verovatnije da ne. Ali, on je neko ko je možda razmišljao o tome. Da li se incest stvarno dogodio ili ne? Džim misli da se verovatno dogodio: inače, zašto bi to Adam napisao? Ali, Gvinino poricanje deluje veoma ubedljivo. Tako da vi ne znate, jednostavno ne znate“.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License