N. JANKOVIĆ, 08.03.2009 18:16:43
VIŠEGRAD - Otkako Lotike nema, sve je u Višegradu pomalo pokvareno i zapušteno, kao da je moćna Drina kasabu sa njenim divljim građevinama, nasukala na čuvenu ćupriju. Čak je i grob neobične žene čije ime zna svaki obrazovan čovek - izlomljen, naružen, zaboravljen. Nema mira za Loti Celermajer, junakinju svog vremena i Andrićevog romana. Kriva je, kažu, poratna nemaština. Jevrejsko groblje na levoj obali Drine, na Okolištu, zaraslo je u korov, opasano zarđalom žicom. Među desetak zapuštenih grobnica, na jednoj od ispranih ploča, izlomljenih mrazom i suncem, jedva prepoznajemo njeno ime: Loti Celermajer.
Umrla je Lotika 1938. u 70. godini, dok je kasaba još bila kosmopolitsko čudo, košnica svakodnevnih dogodovština ovdašnjih Jevreja, pravoslavaca, katolika, muslimana… Sedam godina posle njene smrti, Loti, istorijska ličnost, postaće Lotika, junakinja romana ovenčanog Nobelovom nagradom. Opisivao je Andrić Milošu Vidakoviću, dok još nije slutio da će ovekovečiti lepu Jevrejku u romanu “Na Drini ćuprija”, kako u Lotikinom hotelu - kafani, “traži srokove i ispija pivo kriglama”.
Prepliće se večni mit o Lotiki, onaj Andrićev, sa još živim sećanjima u kasabi. Možda je Višegrad lepu ženu namerno zaboravio, jer mnogi kao njenu najupečatljiviju crtu uzimaju detalj iz romana, da je u svoju sobu iza mlečnobelih vrata, ova lepotica - primala muškarce. Svojevremeno su se poratni partijski komesari pobunili kad je predloženo da se mali gradski brodić nazove “Lotika”: Zar po jednoj tako nemoralnoj ženi?
Brodić je ipak zaplovio Drinom, potopljen je u najnovijem ratnom vihoru.
- Pričao mi je jedan od poslednjih Jevreja u varoši, Romano Avram Mamić (1910-1989), ovdašnji mesar, kako je sahranio Lotiku. Padala je jaka kiša. Skupilo se mnogo sveta da je isprati, veliki događaj - kaže novinar i hroničar varoši Radoje Tasić. - A spomenici stoje tako razrušeni još od neke saobraćajke. Poodavno je bilo, kamion s gornjeg puta uleteo u groblje, uništio sve. Od tada, nije popravljano.
Još je Lotika strankinja, ne napušta je usud opisan u romanu. U Višegrad je svastika ugostitelja Zilera došla iz Poljske, kažu pešice, bila je mlada, savršeno lepa, slobodnog jezika i muške odrešitosti. Pravilan izgovor nikada nije do kraja naučila, zadirkivali su je mlađi sugrađani, dok su je stariji poštovali i od nje pomalo strahovali. Toliko je bila upečatljiva, da Zilerov hotel narod nije zvao pravim imenom, već njenim.
- Obnovićemo u dogledno vreme jevrejsko groblje i Lotikin spomenik. Činjenica je da dugo nije bilo novca, ni za golo preživljavanje, takvo je stanje bilo, loše… Napravićemo listu znamenitosti koje želimo da stavimo pod zaštitu - obećava Tomislav Popović, načelnik opštine Višegrad.
DUHOVI LUTAJU
SA druge strane Drine, opstaje njena građevina. Umesto središta kasabe koje je pisca opčinilo, danas je to renovirani poslovni prostor u privatnom vlasništvu, Kreditna fondacija “Sanrajz”, Sarajevo. Ničega nema, osim duhova koji lutaju Višegradom, a nemaju gde da se skrase.
EPITAF VOLjENIMA
LOTIKIN hotel i grob, Andrićeva kuća, pa ni spomenici pomajci i poočimu velikog pisca, nisu na listi kulturne baštine Višegrada. Zajednička grobnica koju je književni velikan podigao najmilijima, Ani Andrić-Matkovščik i Ivanu Matkovščiku, samo što se nije srušila. Iskrivljena je i zarđala gvozdena ograda, grobnica obrasla u korov, ploča izbledela. Ispod toplih epitafa voljenima, ispisano je Andrićevo puno kršteno ime Ivan, koje se osim na koricama prvog izdanja pripovetke “Put Alije Đerzeleza”, više nigde ne može pročitati.