З А Б Е Л Е Ш К Е
- Ђорђе Јанковић у раду Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с.27, полазећи од дефиниције тврђава као грађевина чисто војне намене, поседнутих искључиво војском, ближе је одредио оне припадајуће области Аквис на следећи начин: ''Оне дуж Дунава су непосредно на обали; њихово oсновни задатак је да бране границу и путеве; зидане су по једном нацрту, четвороугаоне основе са округлим кулама на угловима; у темељу су зидане каменом и малтером, а у горњем делу само опеком, или и каменом и опеком, који су везивани малтером са туцаном опеком.'' У нашем тексту изрази тврђава, утврда и утврђење употребљавани су као синоними, варош и град такође.
(1) Милутин Гарашанин, Археолошки вестник, 5, 1954, с.225-236. Ово подручје у литератури означавано је именима: Kladovo, Kladovia, Kladova, Kladow, Cladovo, Cladova, Gladov, Gladova, Gladowa, Kladowo, Zanes, Claudia, Clodovam, Clodova, Kukastru, Neokastron, Neokastro, Neocastro, Novigrad, Neograd, Newe hausz, Nowogastro, Nowocastro, Novigradino, Nukastru, Dar i selam, Dolma palanka, Feth ul Islam, Fethi Islam, Feth-il-islam, Feth-il-selam, Fethislam, Fet Izlam, Fetislam, Vetislam, Fetislav, Svetislav, Кладово… Углавном се ради о три основна имена- Кладово, Фетислам, Новиград. Клаудиа је назив употребљаван са румунске стране Дунава да би се означило ово место а за Занес није потврђено да је име припадало античком насељу баш на локалитету Кладова. Долма паланка ређе је у употреби и може се сматрати термином за ближи опис кладовског утврђења. За Светислав је највероватније да је Србима ближа транскрипција Фетислама, мада се можда може везати за историјске личности кијевског кнеза Свјатослава који је 968. постао владар источне Бугарске и господар доњег Подунавља или бугарског цараТеодора Светослава који је почетком XIV века након смрти татарског хана Ногаја успео ревитализовати бугарску државу. Покушај да се Глад, бугарски војвода пореклом из Видина означи родоначелником имена Кладово, какав став заступа историчар Јован Пејин, неутемељен је, код околности да је он у IX веку имао територије- војводство у склопу Бугарског царства у Банату, преко Дунава почев од реона данашње Оршаве, односно није доказано да се његова власт над Кладовом, тада неоспорно у склопу Бугарског царства, нешто специјално везивала баш за овај локалитет. Шта више, нема помена имена Гладово/Кладово за подручје данашњег Кладова у то доба.
(2) Драгослав Срејовић, Доње Бутроке Кладово- насеље старијег неолита и позног енеолита, ''Старе културе на Ђердапу'' Каталог изложбе у Галерији САНУ 1969.г, с.69.
(3) Vladimir J. Fewkes, Neolithic sites, Procedings American Philosophical Society, vol.78, 1938, s.355.
(4) Александрина Цермановић Кузмановић, Римско утврђење код Кладова, ''Старинар'' 1979.г, с.127
(5) Исто, с.130 .
(6) Исто, с.130.
(7) Исто, с.132.
(8) Детаљније Ранко Јаковљевић, Атлантида у Србији, Београд 2008, с.30, Џемс Фрејзер, Златна грана, Београд 1992, с.220-221.
(9) Александрина Цермановић Кузмановић, наведени рад, с.132.
(10) Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с.91-99.
(11) Исто
(12) Исто,с.129.
(13) Исто, с.176.
(14) Исто, с.177-178.
(15) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 198, књига 2, с.493. На овом месту Османлије су подигле тврђаву Фетислам, и данас је углавном то име које преовлађује у стручној литератури, док је термин Стари град одомаћен међу мештанима Кладова. У нашем раду Стари град се користи као заједнички појам за неколико насеља за која се претпоставља да су постојала на подручју данашњег Кладова- неименовано римско насеље, Новиград, Claudia, Gladova тј. Кладово и на крају Фетислам, дуго времена називан од околних Срба Светислав.
(16) Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига II, Београд 1876.г, с. 986.
(17) Исто, с.493. Новија истраживања нису дала потврду Каницовој тези о римској насеобини у оквиру места данашњег Старог града- Фетислама: М. и Ђ.Јанковић, Археолошки преглед, 15, 1973, с.110-112. Каницов закључак да је водовод јужно од Фетислама снабдевао тврђаву међутим има потпоре утолико што је и на овом потесу регистровано постојање античке насеобине, а из његовог атара и данас видљиви озидани водовод иде ка Фетисламу, те да је 1933.г. на обали Дунава уз утврђење Фетислам пронађен низ остатака материјала из римског доба. Видети: Vladimir J Fewkes, Neolithic, с.356, забелешка 1.
(18) Аутору овог рада наведене детаље, као и некадашњу четвороугаону основу испод кружне куле, показао је на терену Жељко Живковић из Кладова, 5.9.2009. године.
(19) М. и Ђ.Јанковић, Фетислам- Кладово- турско утврђење, ''Археолошки преглед'' бр.15, Београд 1973, с.111.
(20) Идризијев текст објавио је Лелевел у делу ‘’Geographie du moyen age’’ Breslau 1852, vol.III, p.115. Наведено према: Јован Н. Томић, Нови Град- Кладово- Фетислам- прилог историјској географији Србије, Глас СКА LXX, други разред 43, Београд 1906.г, с.8. О Идризију видети: http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Gazetteer/People/Idrisi/Britannica_*.html ; http://www.britanica.com/EBchecked/topic/282089/ash-Sharif-al-Idrisi. На неким интернет сајтовима пореклом из Републике Македоније могу се наћи интерпретације Идризијевог дела у смислу да је тврдио како је Кукастру /Кладово/ било под суверенитетом Mакедонског царства цара Самуила /крај X и почетак XI века/.
(21) Documente privitore la Istoria Romanilor, vol. II, partea II, с.378-379 и 379-380, за две повеље из 1396 и Huber A, Geschichte Oesterreichs, II, с.529, нота 3, за повељу из 1419.г. Цитирано према Јован Н.Томић, Нови Град- Кладово- Фетислам, Београд 1906, с.9. ноте 12. и 13.
(22) Цитирано према Јован Н.Томић, Нови Град- Кладово- Фетислам, Београд 1906, с.10.
(23) Јустин Поповић, Житија светих за децембар, 1977.г. Детаљније о св.Никодиму: Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима, Београд 2007.г.
(24) Душанка Бојанић Лукач, Крајина у време турске владавине,на основу извора из XV и XVI века, Гласник етнографског музеја, књ.31-32, Београд 1969.г, с.68-69. Сима МИлутиновић у својој Историји Србије изнео је тезу која завређује опрезан и критички приступ, да су Турци Кладово назвали Фетисламом јер су ту некада ''страшно разбили Каравласе, а то ће бити по свој прилици онда, када се прича да је и Краљевић Марко ту био, и погинуо у Крајини близу Неготина у Душанову селу''; наведено према: Станиша Војиновић, Сима у Крајији и Кључу, Неготин-Кладово 1987, с.29
(25) Исто, с.67-68. О пресељењу Срба из крајева под османском влашћу пише римском папи угарски краљ Матија Корвин, наводећи да се само у периоду 1479- 1483.г. на тло Угарске доселило око 200.000 Срба, од којих знатан део на подручју данашње Румуније: Љубивоје Церовић, Срби на тлу данашње Румуније од раног средњег века до Париске мировне конференције, ''Темишварски зборник'' бр.1, Нови Сад 1994. г, с.40.
(26) Душанка Бојанић Лукач, Турски пописи насеља неготинске крајине у XV и XVI веку, ''Развитак'' Зајечар, 1969.г, бр.6, с.65. Иначе за име Кључ уврежено је становиште да потиче од облика подручја које ова регија захвата, оивиченог Дунавом; оно је у целости било видљиво са оближњих узвисина, попут Подвршке чуке. По другим схватањима име би могло потицати од ''кључале воде'' тј. запенушане, ''узавреле'' воде у ђердапским брзацима, каква је била пре подизања нивоа Дунава услед изградње хидроелектране Ђердап. Чини нам се вредном пажње још једна могућност повезивања имена и повода. У Влашкој је дуго времена постојало међу бојарима (феудалним великашима) звање Кључар, какво је забележено и у писму упућеном од стране руског изасланика у Србији Теодора Ивановича Недобе познатом трговцу у Крајови Хаџи Јанушу, од 21.2.1813.г. ''Велики Кључар'' ( румунски ''clucer'') је звање главног интенданта на кнежевском двору у Букурешту, који је имао уз себе још два помоћника- ''кључаре'', такође из реда бојара. Можда је кладовски крај, вековима под румунском управом као домен некога од бојара- кључара добио назив Кључ, прихватљив и Србима због асоцијација на географски положај омеђен Дунавом; писмо је објављено у књизи Радослава Перовића ''Прилози за историју Првог срспског устанка'' Београд, 1980, с.220.
(27) Историја српског народа, друга књига, Сима Ћирковић, Момчило Спремић и група аутора, Београд 1982, с. 223, приказ граница деспотовине према нацрту Момчила Спремића. Постоје аутори који такву тезу негирају. Тако Драгољуб Петровић пише: ''Браничево до Пореча било је у саставу српске државе до пада Деспотовине половином XV века, Кључ и Тимочка крајина никада''; Д.Петровић, Миграције и инкорпорирање Влаха у српску нацију, Зборник Десети конгрес историчара Југославије, Београд 1998, с.146.
(28) Исто, с.259.
(29) Душанка Бојанич Лукач, Крајина у време турске владавине, с.67-68 и Турски пописи, с.65.
(30) Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд 2002, с.135. Нажалост, аутори не наводе основе овакве тврдње.
(31) Наведено према: Глигорије Елезовић, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, Београд 1941, с.43-44, позивом на ''Путопис'' с.456-457, књига 7. Неки наизглед проблематични детаљи попут Евлијине тврдње да се изнад капије налази џамија имају потврду, у случају локације џамије, у ликовном делу- акварелу познатог српског сликара из прве половине XX века Тодора Швракића /1882. Приједор-1931. Сарајево/. Он је овде боравећи 1927. године начинио импресиван приказ тврђаве, гледано са њене источне стране. И те године, тачно изнад капије постојала је грађевина- простор, у време Евлијине посете са функцијом џамије. Приликом Швракићевог боравка у Кладову исте године настала је и слика са приказом Дунавске капије утврђења и две куле у позадини, на западној страни. Слике су биле изложене у Београду на изложби ''Ладе'' 1928.г. Њихове црно- беле репродукције публиковане су у часопису ''Развитак'' Зајечар 1966.г, бр.6. Одредницу ''рибњак'' историчари новије генерације заменили су са ''рибарница''.
(32) Олга Зиројевић, Општина Кладово у периоду турске владавине (до 1683.г.), ''Баштиник'' бр.1, Неготин 1997, с.7-8.
(33) Исто, с.8, позивом на Евлија Челебија, Путопис, Одломци о југословенским земљама, Х.Шабановић, Сарајево 1967, с.544.
(34) О.Зиројевић, наведено дело, с.7, забелешка 23.
(35) Јован Н.Томић, Нови Град- Кладово- Фетислам, прилог историјској географији Србије, Глас СКА LXX Београд 1906.г, други разред 43, с.34-36, позивом на писмо папског посланика на угарском двору, барона дел Бурђа од 17. августа 1524.г./ Docum.privit. la Istor. Roman., vol.II, part III стр.478 .
(36) Исто, с.484, писмо барона Дел Бурђа од 28.11.1524.
(37) Јован Н.Томић, наведено дело, с.15 и напомена 21.
(38) Гордана Симић, Тврђава Фетислам у Кладову, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Неготин- Кладово 1984.г, с.70
(39) Петар Милосављевић, Кладово и околина у првој половини XIX века, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Неготин-Кладово 1984, с.51.
(40) Душанка Бојанић Лукач, Турски пописи насеља неготинске крајине у 15. и 16.веку, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1969.г, с.56.
(41) Исто, напомена 8, стр.68: ''Evliya Celebi, Siyahatname, VII, Istanbul 1928, 458, 456.
(42) Хазим Шабановић, коментар уз Путопис Евлије Челебије, Сарајево 1957.г, 1. књига, с.83, фуснота 24 и 2. књига, с.66, фуснота 66; о учешћу у борби код Мохача: ''Историја Мађара'' с.186. У тајним преговорима са Павлом Томоријем, ''капетаном Доњих крајева'' Угарске, јануара 1525. Бали бег Јахјапашић питао је надбискупа је ли он тај Томори за којег му је отац казао да у Угарској има рођака Павла Томорија, што је тумачено као жеља да се разговара о крупним стварима. Париски легат кардинал Кампеђо, тада стациониран у Будиму, допуштао је да је то сродство можда истинито ''пошто су сви из Босне''- Историја српског народа, Сима Ћирковић, Момчило Спремић и група аутора, Београд 1982, књига 2, с.470, забелешка 12. Иначе, П.Томори је знао српски и посебно је био уложио труда у организовање људства за ратовање на бродовима /насадиста/; претежну већину бораца и нижих старешина у њиховим редовима чинили су Срби- Историја српског народа, 2, 472.
(43) Nic.Isthvanfii, Regni Hungarici Historia, Coloniae Agripp.1685, стр.32; цитирано према Јован Н.Томић Кладово-Нови Град- Фетислам, забелешка 21, стр.15.
(44) Историја српског народа, књига 2, с.459, забелешка 42. Исто место, уз цитат Marino Sanuto, Vilagkronikaja I 135 садржи следећу одредницу: ''Док је турски посланик боравио у Угарској и док се краљ Владислав Други спремао да окупи војску у Бачу, Милош Белмужевић и један од великаша из прододице Кишхорват, на своју руку су у лето 1500.г, са око 9000 ратника продрли на турску територију, нанели велике штете и вратили се с пленом преко Дунава''
(45) Франц Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Нови Сад 1968, с.17.
(46) Исто, с.276.
(47) Исто, с.288.
(48) Исто, с.325.
(49) Исто, с.326-327.
(50) Душанка Бојанић Лукач, Крајина у време турске владавине, с.73.
(51) Мирољуб Јевтић, Престанак важења исламско- османског државног права и настанак српских закона у XIX веку са освртом на Тимочку крајину, ''Архивско наслеђе'' бр.1, Зајечар 2004, с.120; Историја Бугарске прир. Срђан Пириватрић, Београд 2008, с.140.
(52) Опис утврђења дала је детаљно на следујући начин Гордана Симић, наведено дело, с.70-72. Иначе, унутрашњост малог утврђења била је знатно богатија у другој половини XIX века него што се закључује након археолошких истраживања сто година касније, на основу чијих резултата Гордана Симић даје опис унутрашњости Мале тврђаве. На фотографијама из тога доба јасно се види да у њему постоји огромна грађевина од камена са два нивоа/спрата изнад тла, на југоисточној страни, одмах иза главне капије. Феликс Каниц, наведено дело, с.494, крајем XIX века констатује: ''Значај средњовековне тврђаве настале на римским рушевинама опадао је после проналаска барута, а још више је угрожен сталним напредовањем балистике. Удаљена свега 1200 корака од оближњих висова који њоме доминирају, тврђава данас има шест кула, бастионе и бедем који окружава кастел /''римски''/ унутрашњу тврђаву и барутану. Преко јарка широког 4 м са зиданом контраескарпом, три капије- Дунавска, Ороспи и Варош капија- као и неколико споредних излаза воде у унутрашњост земље. Од одласка Турака /1867/ тамо се ништа није изменило, султанови знаци и натписи на вратима, џамија са минаретом, бунар и тамница предвиђена за 20 осуђеника, касарна за мали гарнизон- све стоји онако како је било, само што сад свуда влада већа чистоћа; и тако ''град'' са својим белим кулама, оживљеним романским зупцима, изазива данас пријатан утисак, који још појачавају историјске успомене везане за њега''. Прецизније мере Малог утврђења наведене су у раду М. И Ђ. Јанковић, Фетхислам-Кладово- турско утврђење, ''Археолошки преглед'' бр.15, 1973.г, с.110: Утврђење Мали Град подељено је попречним бедемом на горњи и доњи део. Горњи део града је правоугаоног облика /унутрашње димензије 35х 23,50 м/ са две округле куле /на југу и западу/, две квадратне /на северу и истоку/ и по једном правоугаоном, пуном кулом, на средини североисточног и југозападног бедема; на средини северозападног бедема је троугаони, пуни испуст. У унутрашњости горњег дела Малог Града постоји једна полуукопана зграда /димензије 15,30 х 13,55 м/ са полуобличастим сводом; грађена је од камена са малтером и има две просторије. Мали Град претрпео је низ разарања, поправки и доградњи све до у други светски рат када су бедеми и куле последњи пут преправљени и коришћени од стране Немаца и последњи пут разорени приликом њиховог повлачења''
(53) Душанка Бојанић Лукач, Крајина у време турске владавине, с.85 и Турски пописи насеља неготинске крајине у XV и XVI веку, с.66.
(54) Д. Бојанић Лукач, Турски пописи…с.66.
(55) Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији, 1459-1683, Историјски институт Београд 1974.г, књига 18, с.92.
(56) О Мишкин Баби, исламском мистицизму на Ади Кале и фетисламском имаму: Val Cordun, Les saints thaumaturges d’Ada Kaleh, Revue d’etudes turques TURCIA, tome III 1971, Editions Lilncksieck Paris, p.100-116.
(57) Душанка Бојанић Лукач, Крајина у време турске владавине, с.94-95; превод из збирке видинских кануна у попису 1586.г.
(58) Макс Вебер, Привреда и друштво, књига II, Београд 1976, с.299. О значају тржишта за унапређење живота у средњовековним градовима: Александар Молнар, Грађанин, објављено у ''Критичком појмовнику цивилног друштва'' књига 2, Београд 2004, с.11-35.
(59) Опширни дефтер Видинског санџака из 1586.г, фол 9 ро табла XIV; Историјски институт Београд II 11365а; исто код Д.Бојанић Лукач, наведено дело, с.96.
(60) Опширни дефтер Видинског санџака из 1586.г, фол 9, во табла XV; исто код Д.Бојанић Лукач, наведено дело, с.97.
(61) Душанка Бојанић Лукач, Крајина у време турске владавине, с.87.
(62) Исто.
(63) D.Urquart, The Spirit of the East, vol II, pp.236-237, цитирано према: Божидар Језерник, Дивља Европа, Београд 2004, с.264.
(64) Душанка Бојанић, Крајина у време турске владавине, с.87..
(65) Олга Зиројевић, наведено дело, с.11.
(66) Наведено према: Љубивоје Церовић,Срби на тлу данашње Румуније, с.42.
(67) Documente privitore la Istoria Romanilor, vol II, partea 2, стр.198, наведено према: Јован Н.Томић, Нови Град- Кладово- Фетислам, с.22, напомена 30
(68) Исто, стр.197, наведено према Ј.Н.Томић, с.22, напомена 29.
(69) Љубивоје Церовић, наведено дело, с.42.
(70) Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад 1929, књига Матице српске бр.50, напомена 2 уз текст на стр.210, позивом на Szamoskozy Istvan, Torteneti Maradvanyai 1565-1603, Kiadta Szilagyi Sandor, II kotet, Budapest 1876,s.46.
(71) Исто.
(72) Исто, с.240-245.
(73) Baltazar Walter, Scurta si adevarata descriere a faptelor savarsite de lo Mihai, domnul Tarii Romanesti, Literatura romana veche (1402-1647), vol. II Editie ingrijita de Gh. Mihaila si Dan Zamfirescu, Bucuretsi 1969, 45-46; цитирано према: Никола Гавриловић, Румунски извори о Баба Новаку, у зборнику Срби и Румуни- српско румунске везе кроз векове, Београд-Нови Сад 1997, с.369, забелешка 3.
(74) Историја Бугарске, с.144-145.
(75) Алекса Ивић, наведено дело, с.213.
(76) Docum.privit, vol.XII str.397, наведено према Ј.Н.Томић, наведено дело, с.23, напомена 31.
(77) Никола Гавриловић, Румунски изворио Баба Новаку, ''Баштиник'' бр.3, Неготин 2000.г, с.11.
(78) Docum.privit, vol.XII стр.409, наведено према Ј.Н.Томић, с.23, напомена 32. Душанка Бојанић Лукач, Зајечар и Црна Река у време турске владавине /XV-XVIII век/, Гласник етнографског музеја 42, Београд 1978, с.69, везано за прелазак преко Дунава од стране влашког војводе Михајла 1598.г, разарање Никопоља, Рахова, Видина и Кладова, но без заузимања тврђава, говори да је враћајући се са похода влашки војвода одвео са собом у Влашку око 50.000-60.000 породица. Цитирано према: Словољуб Гацовић, Куд се дедоше Румуни Тихомира Ђорђевића, Бор 2008, с.75-76.
(79) Ioachim Craciun, Cronicarul Szamoskozy si insemnarile lui privitoare la romani (1566-1608), Cluj 1928, 97-98.
(80) Nicolae Iorga, Istoria lui Mihai Viteazul, Editura militara, Bucuresti 1968, 208/209; Literatura romana veche, II, editie ingrijita de Gh.Mihaila si Dan Zamfirescu, Edit Tineretului 1969, 45. Цитирано према: Никола Гавриловић, Румунски извори о Баба Новаку, ‘’Баштиник’’ бр.3, Неготин 2000, с.7. Интересантно је да Гавриловић у свом раду не спомиње преостале знамените Србе који су учествовали у истим походима као и Старина Новак- Дели Марка или Ђорђа Сланкаменца, као што и Алекса Ивић у свом раду ‘’Срби у Војводини…’’ не помиње Старину Новака, изузев на једном месту, стр.216, док Дели Марка помиње на 20 места. То једно место гласи: ‘’Војвода Михаило се са остацима војске повлачио после пораза према Влашкој, те се код Фогараша сједини са војском Бабе Новака и Дели Марка, који се вратише из Молдавске’’. Гавриловић је претежно користио румунске књиге из седамдесетих и шездестеих година XX века и румунске изворе, а Алекса Ивић се ослањао углавном на мађарску документарну грађу. Ипак, обојица су имала у виду хронику Иштвана Шамошкозија.
(81) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ- насеља и порекло становништва, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001, с.232; Hadzi Kalfa, Rumilii und Bosna ubers. Von Hammer, Wien 1812…
(82) Цитирано према: Славољуб Гацовић, Куд се дедоше Румуни Тихомира Ђорђевића, Бор 2008, с.76, позивом на истраживања Душанке Бојанић Лукач.
(83) Евлија Челеби, наведено према: Глигорије Елезовић, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, с.43-33.
(84) Душан Пантелић, Из прошлости Тимочке крајине, Историјски институт III 1866, Београд , с.9.
(85) Јован Н.Томић, Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683-1693), Београд 1902, стр.58.
(86) Душан Пантелић, наведено дело.
(87) Исто, с.10.
(88) http:// www.rastko.rs/antropologija/lj.cerovic_srbi_slv.html#_Toc412640844 Љубивоје Церовић, Срби у Словачкој. По њему, Стефан Продан Штета био је Србин пореклом из Коморана.
(89) Душан Пантелић, наведено дело, с.10.
(90) www.archive.org/stream/posebnaizdanjav00umetgoog/posebnaizdanjav00umetgoog_djvu.txt ; Иларион Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу, СКА, с.56, према Енгеловој Историји Влашке, с.337.
(91) Феликс Каниц, наведено дело, књига 2, с.494.
(92) Вук Караџић, Историјски списи, књига друга, Београд 1969.г, с.280-281.
(93) Више о томе: Јован Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово дело, Београд 1911.г; Јелка Ређеп, Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање, Нови Сад 1991.г. Лик Ђорђа Бранковића послужио је Милораду Павићу као инспирација за писање једног од најпопуларнијјих српских романа XX века- Хазарског речника, у чијој фабули је Кладово значајна одредница.
(94) Душан Пантелић, с.10.
(95) Kriegsarchiv, AFA, Ungarn, 1717, 9/4-a. Цитирано према: Срета Пецињачки, Ситне вести о Браничеву и Тимочкој крајини у 1717.години, ''Развитак'' бр.1, Зајечар 1973, с.76.
(96) Гордана Симић, наведено дело, с.72
(97) Марко Поповић, Утврђења у Србији, Смедерево 2003, с.28-29.
(98) Wien, Staatsarchiv, Turkei, V, Band II, F-513-517. Цитирано према: Срета Пецињачки, Различити подаци о Браничеву и Тимочкој Крајини из 1718-1738.г, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1972, с.71.
(99) Извод из ''Преписа цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту'' 5.10.1735, Банатска Паланка, Архив САНУ Сремски Карловци ПМ ''А'' 345/1735.
(100) Казивање Драгана Шепецановића, Кладово, рођеног 1960.г и Жељка Живковића рођеног 1959.г, лично присустних ископавањима којом приликом су нађени аустријски употребни предмети- чаше, тањири, комади металног новца.
(101) Летопис цркве кладовске, Храма Светог Великомученика Ђорђа Победоносца, ''Баштиник'' бр.6, Неготин 2003, с.311.
(102) http://www.rastko.rs/drama/marambo/vjovanovic-drame-1_c.html На тему функције тврђава да буду складишта, одакле име у корену словенске речи за тај појам, Луис Мамфорд у ‘’Граду у историји’’ пише: ‘’Што се њене војничке функције тиче, прва цитадела служила је као складиште у коме ће харамбашин плен, углавном жито и евентуално жене, бити сигурни од чисто локалне пљачке…’’ Београд 2001, с.37.
(103) Срета Пецињачки, Ситни фактографски исписи из државног архива Мађарске, ''Развитак'' бр.5, Зајечар 1971, с.82.
(104) Исто.
(105) Срета Пецињачки, Основни подаци о Браничеву и Тимочкој крајини из 1720.године, ''Развитак'' бр. 2, Зајечар 1971, с.59.
(106) Срета Пецињачки, Ситни фактографски исписи… с.84, податак за 1737.г.
(107) Димитрије Руварац, Митрополија Београдска око 1735, ''Споменик'' СКА XLII, 208-211.
(108) Флориан Копча, Istoriografia Romanilor din Serbia de sud-еst, Craiova 2008, стр.115.
(109) По сведочењу Петра Ђенића, рођеног 1924.г. и Жељка Живковића, рођеног 1959.г, обојице из Кладова.
(110) Радослав Грујић, Прилози за историју Србије за време аустријске окупације 1718-1739, ''Споменик'' СКА III, 190.
(111) Санктпетербуршке ведомости бр. 86, 27-10-1737, бр.88, 3-11-1737 и бр.92, 17-11-1737, цитирано према: Милорад Радусиновић, Најстарије вести о Тимочкој и Неготинској области у руској штампи XVIII века, ''Развитак'' бр.2, Зајечар 1986.г, с.69.
(112) Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, Београд 1876.г, с.988.
(113) Климент Џамбазовски, Македонци у Кнежевини Србији у првој половини XIX века,Зборник Десети когрес историчара Југославије, Београд 1998, с.182.
(114) Радмила Тричковић, Катастарски попис Крајине и Кључа из 1741.г, с.201-203.- Попис харача Крајине и Кључа за 1153.г. по хиџри /1740/, Историјски институт, Мешовита грађа 2, Београд 1973.
(115) Радмила Тричковић, исто, с.244.
(116) Историја Османског царства, приређивач Робер Мантран, Београд, 2002, с.443.
(117) Радмила Тричковић, Катастарски попис Крајине и Кључа из 1743.г, с.287.
(118) Радмила Тричковић, Катастарски попис Крајине и Кључа из 1743.г, с.280-288.
(119) Франц Ксавер Покорни, Војно-географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784.г, Душан Пантелић, ''Споменик'' СКА LXXXII, цитирано према часопису ''Развитак'' бр.1, Зајечар 1971.г.
(120) Никола Гавриловић, Срби и Румуни, с.388. Навод према Хроници Баната Николаја Стојке де Хацег, сведока догађаја: Nicolae Stoica de Hateg, Cronica Banatului, studiu si editie de Damaschin Mioc, Bucuresti 1969, с.273.
(121) Милорад Радусиновић, Руска штампа о Крајини у време Кочине крајине 1788-1791, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1988.г, с.66.
(122) Николај Стојка, с.280.
(123) Милорад Радусиновић, с.69.
(124) Николај Стојка, с.284.
(125) Сава Јанковић, Влашка народна песма о Стојану Булибаши, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1969, с.49-55. То није прво књижевно дело у коме се помиње Кладово. Јован Рајић аутор је поеме ''Бој змаја с орлови'' о рату Русије и Аустрије против Турске и о ослобођењу Београда, где пише и о Кладову.
(126) Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, Београд 1876, с.1009-1012.
(127) Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку 1492-1992, Београд 2007, с.147.
(128) Писмо проте Николе Ст. Казимировића, ''Крајина је била султанијин емин'', ''Баштиник'' бр.10, Неготин 2008, с.234.
(129) Цитирано према: Владимир Стојанчевић, Крајински обор кнезови и Крајина- од краја Првог устанка до ослобођења Источне Србије, монографија Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815-1839, Београд 1995, с.77.
(130) Сава Јанковић, Влашка народна песма о Стојану булибаши, с.48. У верзији познатој Милану Ђ. Милићевићу Стојан Буљубаша пред смрт каже: ''Нишлије сам натерао, те су давали са коња потковице, за парче пројице'', наведено дело, с.1011.
(131) Феликс Каниц, наведено дело, с.434. В.Стојанчевић, наведено дело, с.77. А.Николић„ Грађа за србску повестницу, Подунавка 1858, 76.
(132) Вук Караџић, Рјечник 1852,
(133) Феликс Каниц, с.434.
(134) Вук Караџић, Рјечник 1852.
(135) Сава Јанковић, Белешке из историје Тимочке крајине у једној хроници из 1825.годоине, ”Развитак'' бр.3-4. Зајечар 1971.г, с.87.
(136) Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Загреб 1970, с.292. Аутор не наводи историјски извор за ове тврдње.
(137) Исто, с.380.
(138) Исто, с.293.
(139) Феликс Каниц, наведено дело, с.524.
(140) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001, с.9.
(141) Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812. године, Историјски часопис САНУ, бр.44, Београд 1998, с.157.
(142) Исто, с.158.
(143) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића- Карађорђе и Русија- зборник Отаџбина, књига 17, Београд 1887, с.271-272; текст овог писма и следујуће преписке, у нешто измењеном стању, објављен је у књизи Лазара Арсенијевића Историја српског устанка, , с.466 и даље, цитирањем ''Руског весника'' из 1863, бр.8, с.530 и даље.
(144) Детаљније: Ранко Јаковљевић, Руси у Србији, Београд 2004, с.67-85.
(145) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа, с.14.
(146) Лазар Арсенијевић, Историја српског устанка, 2 књига, с.562. Вук Караџић, Историјски списи, књига 1. Београд 1969, с.34.
(147) Вук Караџић, О војној сарадњи руске војске и српских устаника 1807-1812, Голуб Добрашиновић, Вук у Крајини и Кључу, Кладово- Неготин 1986, с.52
(148) Феликс Каниц, Србија земља и становништво, књига 2, с. 495, позивом на Documente privitore la Istoria Romanilor, 1709- 1812, Bukuresti 1887, стр.102 и даље.
(149) Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, с.988.
(150) Исто, с.989- 990, превод са руског језика сачинила Драгана Тодоровић из Неготина.
(151) Бранко Богдановић, с.159-160. Међу мештанима данашњег Кладова из фамилије Букатаревић постоји сећање да су приликом једног од покушаја српских и руских снага да освоје Фетислам, заробљен козак Иван Букатаров, пореклом из Украјине, ''а како је знао да пече хлеб задржали су га у Фетисламу као пекара''; ''Букатаревић- породична монографија'' приређивач Димитрије Букатаревић, Неготин 2005.г.
(152) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа, с.18 наводи датум 2. август по старом календару, без упућења на извор. Вук Караџић, Правитељствујушчи совјет српски, Историјски списи 2, Београд 1969, с.80. Караџићеву тврдњу прихвата и Петар Милосављевић- Кладово и околина у првој половини XIX века, с.53. Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, с.381 помиње датум 2. септембар, после пада Неготина, што је супротно тврдњи Константина Ненадовића да се Неготин предао 26. септембра. Ненадовић налази да је ''пуковник Звилнев са 1200 Руса са Србима отишао Кладову и ојачао опсаду Фетислама под Петром Добрњцем, где им Турци град на крају септембра предаду… у граду нађу 21 топ и 6 барјака''- Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, књига 1, написнао 1883, репринт издање Београд 1971, с.238. и 239.
(153) Сима Милутиновић, Србијанка, 2, 155-157, 1826.г.
(154) Радослав Перовић, Прилози за истороију Првог српског устанка, Београд 1980, с.189.
(155) Исто, с.215-216. Р.Перовић запажа, на основу садржаја једног Карађорђевог писма Совјету од 22.8. 1812.г. где му се наређује ''да се сол засада не пушта у Турску'', да је ''продаја соли Турцима, противно примљеним обавезама вршена не само илегално, већ и са дозволом врховних власти, из државних магацина''. Наведено дело, с.216-217.
(156) Наведено према: Јеврем Дамњановић, Србија и на истоку, Неготин- Зајечар 2004.г, с.233 и 235.
(157) Цитирано према: Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001, с.5.
(158) Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Књига 2, Београд 1876, с.986, напомена 2.
(159) Сava Јанковић, Хајдук Гица, Развитак бр. 3, Зајечар 1967.г, с.84.
(160) Вук Караџић, Историјски списи 1, с.38.
(161) Милан Ђ.Милићевић, с.990.
(162) Мирослав Ђорђевић, Карађорђев ратни план, Војноисторијски гласник бр.1, фебруар 1952, с.103, цитирано према: Добривоје Јовановић, Везе Поморавља и источне Србије у првом српском устанку, ''Баштиник'' бр.6, Неготин 2003, с.155.
(163) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост, с.34.
(164) Исто, с.37-38.
(165) Летопис Матице српске за год 1863, година 37, књига 108, 42-43.
(166) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа, с-38.
(167) Детаљније: Ранко Јаковљевић, Ада Кале, ''Баштиник'' бр.11, Неготин 2009.г.
(168) Извештај мајора Петра Пејашиновића, цитирано према: Петар Милосављевић, Кладово и околина у првој половини XIX века, Неготин-Кладово 1984, с. 54
(169) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа… с.41.
(170) Вук Караџић, Даница за 1827.годину, Сабрана дела, Београд 1964, с.136
(171) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ- насеља и порекло становништва, репринт у часопису ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001,с.231.
(172) Милан Ђ. Милићевић, с.991.
(173) Исто, с.991. Деведесетих година XX века исламски симбол на посебној плочи изнад плоче са натписом је уклоњен са капије од стране непознатих лица.
(174) Исто, с.991-992.
(175) Гордана Симић, Тврђава Фетислам у Кладову, с.82.
(176) Исто, с.81. Следујући опис Великог утврђења преузет је из рада Гордане Симић.
(177) Луис Мамфорд, Град у историји, Београд 2001, с.43.
(178) Миодраг Лекић, Грађа за историју штампарства у Србији у писмима из поречког деловодног протокола, Развитак бр.2, Зајечар 1968, с.71.
(179) Милан Ђ. Милићевић, с.962-963, коме је ово писмо дао унук капетана Павла Богдановића
(180) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа, с.45.
(181) Архив Србије, БК. Ибр.37 (р.бр.11. Фетислам), цитирано према: Видосава Стојанчевић, Етно- демографске карактеристике и традиционална култура у Кључу у XIX веку, до првог светског рата, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001, с.95-102.
(182) Јован Цвијић, Метанастазичка кретања, Насеља и порекло становништва XII, Београд 1922, с.70, цитирано према: Богумил Храбак, Пресељавање пресловенског становништва на Балкан током средњег века, Зборник радова Десети конгрес историчара Југославије, Београд 1998, с.74-75. Из новијих времена интересантан преглед теорија о пореклу Влаха, са критичким освртом на одређена ''медиокритетска'' мишљења, изнео је Славољуб Гацовић у књизи Куд се дедоше Румуни Тихомира Ђорђевића, Бор 2008.
(183) Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863.г, Неготин 2001, с.190. О пстављењу Тодора Владовића из Кључа за члана суда у нахији крајинској, уз Марковић Илију и Марковић Ђуру из Крајине говори акт кнеза Милоша датиран 13.јула 1833.г. у Брзој Паланци, КК/XIX- 28, објављено у часопису Баштиник бр. 3, Неготин 2000.г, с.189. Владовић је био и жртва сукоба турске и срспке власти, када га је септембра 1833.г. у фетисламском граду ‘’избио и нагрдио Сулејман бег’’- КК/XIX-62, ''Баштиник'''бр.3, с.194.
(184) Даница Милић, Прилог биографији Мише Анастасијевића, ''Баштиник'' бр.8. Неготин 2005, с.73.
(185) Протокол Главне коншкрипције од капетаније кључке у окружју неготинском, Архив Србије, Министарство финансија, Главно казначејство, бр.37, цитирано према: Даница Милић, Формирање земљишног поседа, пољопривреда и шумарство у Кључком срезу у 19.веку, ''Баштиник'' бр.6, Неготин 2003, с.165.
(186) Жарко Милошевић, Основно школство Тимочке крајине 1833-1850, зборник Тимочка крајина у XIX веку, Књажевац 1988.г, с.171
(187) Исто, с.153.
(188) Писмо Стефана Стојановића упућено Кнезу Милошу 10. априла 1835, Но.152, КК Нахија Неготинска 1835, Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, с.169-170.
(189) Исто
(190) Архив Србије КК/XIX-376, ''Баштиник'' бр.5, Неготин 2002.г, с.223.
(191) Исто, КК/XIX-377, ''Баштиник'' 5, с.224.
(192) Исто,-609, ''Баштиник'' 5, с.233.
(193) Цитирано према: Видосава Стојанчевић, Етнодемографске карактеристике…с.106.
(194) АС,с.233.
(195) Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа…с.171, КК, Нахија Неготинска 1838, бр.20.
(196) Тихомир Ђоређевић, Архивска грађа… с.171-172, КК Нахија Неготинска 1838 бр.21.
(197) Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, бр.22, с.172, КК Нах.Неготинска 1838.г. Преглед садржаја објављен и у ''Баштинику'' бр.5, с.233, са сигнатуром КК/XIX-609 (8).
(198) Јован Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938.г, с.7-8. Бранислав Глигоријевић у раду ''Кладово и околина између два светска рата'' /Неготин 1999/ изнео је мишљење да је градња насеља на лошем земљишту, изложеном плављењу била условљена настојањем мештана да буду ближе не тврђави већ кладовском пристаништу, ради лакшег приступа пијаци, смештеној у самом центру новосаграђеног дела Кладова. Но овај разлог трпи критику утолико што је део кладовског насеља, како показује графика Виљема Хенрија Бартлета ''Village of Gladova'' с краја прве половине XIX века, са фетисламским градом у позадини, већ у то време постојао уз Дунав баш на месту данашњег кладовског пристаништа, која локација својом висином је онемогућавала плављења својствена доњем делу новог Кладова- данашњи реон ''старе чаршије'', 400 м низводно од кладовског пристаништа. Један од разлога формирање дела кладовског новог насеља на плавном подручју могао би лежати у чињеници да је његов средишњи сегмент, у непосредној близини данашњег православног храма, чинила пијаца. Ово српско тржиште на датој локацији било је видљиво голим оком из тврђаве коју су још увек насељавали муслимани- вероватно најзначајнији купци робе са кладовске пијаце, којима су безбедносни разлози налагали да такве послове врше што ближе свом гарнизону.
(199) Станиша Војиновић, Сима Милутиновић у Крајини и Кључу, Кладово- Неготин 1987, с.37.
(200) Јован Гавриловић, Речник геограгфиско статистични, Београд 1846.г.
(201) Андрија П. Ивановић, Описаније окружја крајинског, Гласник Друштва србске словесности бр.5, Београд 1853, прештампано у часопису Баштиник бр. 6, Неготин 2003.г, с.292.
(202) Илија Пчелар, Окруженије Крајинско, Гласник Друштва срспке словесности свеска 9, Београд 1857, с.214-215.
(203) Живота Ђорђевић, Почеци културне делатности у Тимочкој крајини, зборник Тимочка крајина у XIX веку, Књажевац 1988, с.183,
(204) Исто
(205) Писмо Штакелберга кнезу Михаилу, цитирано према: Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Београд 1987, с.358-359.
(206) Дејвид Мекензи, с.383
(207) Текст фермана преписан из фототипског издања у књизи Маринка Пауновића Ђердап и Тимочка крајина, с.376. О правном и политичком значају предаје тврђава: Ранко Јаковљевић, Фрагменти српске аутономности, ''Баштиник'' бр.2, Неготин1998.г, с.78-81. Аутор ових редова имао је част да на његов предлог дан предаје Фетислама Србији буде 2002.г. проглашен празником општине Кладово. Образложење гласи: ''Овај дипломатски успех кнеза Михаила Обреновића круна је његових настојања да интеграционе процесе на Балкану оплемени српским упливом у позитивне европске цивилизацијске токове. Тек деценију раније ослобођена руског протектората, Србија се доказала кадром да заједничке гаранције великих европских сила по питању њене државности, преточи у активну политику потпуне и коначне националне еманципације. Почев од 26. априла 1867. године Кладово је у континуитету израз српског суверенитета.''
(208) Обавештајни извештај, Архив Србије, збирка Илије Гарашанина бр.280, цитирано према: Вишеслав Живановић, Предаја кладовске тврђаве Фетислам Србима 1867. године, ''Баштиник'' бр.10, Неготин 2007, с.50-51.
(209) Шематизам округа крајинског 1839-1924, Неготин 2005.г.
(210) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ- насеља и порекло становништва, ''Баштиник'' бр.4, с.232.
(211) Петар Опачић, Ослободилачки рат Србије против Турске 1876. године, Неготин 2006, с.28.
(212) Владимир Јовановић, Успомене, Београд 1988, с.311.
(213) Цртеж репродукован у монографији Радована Ковачевића и Момира Марјановића ''Балканска ружа ратова- Србија и Црна Гора и земље Југоисточне Европе из пера страних путника од краја XVIII до пред крај XIX века'', Београд 2007, с.146. Аутори дају објашњење да су на горњем делу илустрације представљени Бугари, мада у горњем десном углу стоји ''Cosaques de Caucase'' док је у левом гроњем углу назначено да у том делу илустрације јесу Бугари. Средишњи део појашњен је речима ''Forteresse Kladowa en Serbie''
(214) Исто, с.224.
(215) Владимир Јовановић, наведено дело, с. 354.
(216) Исто, с. 356.
(217) Исто, с. 405.
(218) Феликс Каниц, с.494.
(219) Извештај екипе о обиласку влашких села среза Кључког- Кладово 1951.г., Историјски архив Неготин, инв.бр.4153, детаљнији изводи објављени у монографији Р.Јаковљевића Уместо домовине читав свет, Београд 2006, с.114-126.
(220) Летопис кладовске цркве, с.313.
(221) Радослав Веснић, Др.Миленко Веснић, грансењер српске дипломатије, Београд 2008.г, с.167-168.
(222) Сретен Ј. Стојковић, Путничке белешке са Ђердапа, Београд 1893; преузето из рада Ранко Јаковљевић, Гвоздена врата Атлантиде, Београд 2006, с.148.
(223) Наведено према: Ђорђе С. Костић, Добро дошли у Србију- крајеви Србије у немачким водичима за путнике 1892-1914., Београд 2006, с. 113 и 150. На начин уклопив у сентенцу да су Срби често већи католици од папе, Ђ. Костић примећује: ''У сва четири Мајерова издања забележено је да се, током пловидбе бродом од Ђердапа, наилази на ''српско утврђење Кладово'', док о турском Фетисламу нема ни речи''. Наведено дело, с.61.
(224) Детаљније: Андреј Митровић, Продор на Балкан и Србија 1908-1918, Београд, с. 162-166. Преглед аспирација на подручје Ђердапа сачинио је Божидар Благојевић, Дипломатске активности великих сила око Источне Србије 1913-1915, Баштиник бр.8, Неготин 2005, с.169-182.
(225) Писмо групе грађана Кладова од 17.6.1937.г. потписано је од стране др.Љутице Димитријевића, Драгутина Штефића, Димитрија Слатинашевића, Ђорђа Манзаловића, Саве Бечејца, Анђела Јовановића, Богосава Чуберовића, Јована Букатаревића, Бранислава Сандуловића, Михаила Гуцића, Михајла Ђенића, Косте Ђорђевића, Косте Јанковића, Ђорђа Марићевића, Василија Џингалашевића, Глигорија Буртановића, Драгољуба Ташића… Архив Југославије, фон бр.37, фасц.54, јединица отписа 348
(226) Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999.г, с.72.
(227) Марко Милуновић, Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу, рукопис, с.14.
(228) Сведочење једног од починилаца убистава, Златка Гашића, забележио Драган Витомировић, објављено у специјалном издању ''Тимочке ревије'' Зајечар, мај 2000.г, с.35-37.
(229) Марко Милуновић, Од немила до недрага, Стокхолм 1990.г, део текста објављен у ''Тимочкој ревији'', Зајечар, мај 2000.г, с.32-34.
(230) Источна Србија у рату и револуцији- зборник докумената, књига 3, Зајечар 1981, с.77-78.
(231) Исто, с.176.
(232) Према казивању Петра Д. Димитријевића, рођеног 1951.г. у Кладову, забележено 1.3.2010.г. Директор погона био је Боривоје Грујић, грађевински техничар из Кладова.
(233) Документација о ОРА Ђердап, у поседу Ратомира Стојановића једног од руководилаца радне акције. Према сећањима бивших акцијаша, 1968.г. у Фетисламу је смештено 1200 бригадиста, 1969.г. било их је 2275, сврстаних у 69 омладинских радних бригада али ''и поред ударничког рада те године акција је пословала са губитком''. ''Већ наредне и последње 1970.године, акција је поправила укупан биланс- пословање позитивно; у 41 омладинској радној бригади радило је око 1600 бригадира'';
Видети: http://moforaja.com/print.php?threadid=25336&page=10&sid=KSrchEngID0000000000…
(234) Просторни план општине Кладово, Завод за урбанизам и комуналну делатност СР Србије, Београд 1978, с.247.
(235) Исто, с.56-58.
(236) Норме садржане у статутима Савеза резервних војних старешина Југолсавије, Србије, Војводине и статутарним одлукама града Новог Сада, и организација на општинским нивоима, какава је постојала у Кладову. Наведено према: Бошко Пилиповић, Организација резервних војних старешина Новог Сада 1919-2004, Нови Сад 2004. Вежбе су спровођене у Фетисламу са циљем ''припремања грађана за самозаштиту'' Имформативни билтен СРВСЈ за новембар 1975, Београд, под тим подразумева: ''Поред осталог, њихово упознавање о свим основним облицима и начинима непријатељског деловања да би му се могли ефикасно супротстављати. У оквиру самозаштите становништво се обучава да се, у миру, одлучно супртоставља свим врстама непријатељске обавештајне, диверзантске, пропагандне, субверзивне и друге делатности усмерене против слободе, независности, територијалне целокупности и самоуправног поретка. У те непријатељске активности не спадају само спољне, већ и оне које спроводи унутрашњи непријатељ''
(237) Извештај Министарства културе, Браничевски округ 440-633-7/2000-01 од 22.12.2000.г.
(238) ''Рушилачки конструктивизам'', београдски лист ''Данас'' од 17.1.2001.г, бр.1206, с.18.
(239) Програм Српског покрета обнове за општину Кладово, Кладово 2000.г, део о садржајима у Старом граду унет на сугестије аутора. О светом Никодиму: Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима, Београд 2007.
(240) Извод из листа непокретности бр.1, КО Кладово, РГЗ- Служба за катастар непокретности Кладово. Исте године Општина Кладово поставила је на улазу у тврђаву мермерну плочу посађену на металној конструкцији сличној хоклици са натписом ''Тврђава Фетислам,/ 26. април 1867. године/ предата на управу/ српском народу/ Општина Кладово/ 2006.год/''
(241) Једна представа ипак је одиграна у окриљу споменика културе великог значаја. Циркус Орфеум 18. априла 2010.г. у времену од 16 до 17 и 30 дати приредио је грађанству презентацију циркуских вештина, између осталог уз учешће ''џиновских великих животиња, змије дуге 5 метара и тешке 80 килограма, крокодила алигатора, мађионичара, илузиониста, комичара'' како је мегафоном сатима раније кладовским улицама одзвањало. Дакле, комедије је ипак било на сцени у Старом граду. Помак набоље требало би да значи и потпуније информисање о потенцијалима и стању у коме се стари град налази. Недељник ''Време'', бр.1006 од 15. априла 2010.г. објавио је текст о Фетисламу, где се у завршном делу каже: ''Фетислам се не користи нити се одржава, чак је и уређена отворена сцена на обали (?) Малог утврђења запуштена. Обрастао је у коров и делом девастиран. Пре две године град Кладово је иницирао израду пројекта коришћења и ревитализације Фетислама. Намера је, осим чувања овог културног споменика, и развијање туристичке понуде''.