Xii Novosadski Pokolj Erih Kos

XII
Jedinice sa spoljnog obruča krenule su u akciju: oko sedam časova. U kasarni Armije streljali su prve hapšenike već oko osam. Leševe su odvezli na Dunav kamionima, koji su se otuda vratili iskićeni granjem i zastavama, kao sa manevara. Pijani žandari i vojnici uz put su uskakali i peli se na karoserije. Na prvim kolima jedan je rastezao harmoniku, dvojica su ga pratili na gajdama kojih su se odnekud dokopali. Ostali, zagrljeni, igrali su i pevali. U arrnijskoj kasarni sve su ih najpre zatvorili u sobe, da se malo smire f rastrezne, a posle, kad s.u počeli da viču i razbijaju prozore i vrata, morali su ih strpati u gamizonski zatvor.
Oko devet časova sa spoljnjeg obruča, označenog na mapi crvenom bojom, više od dve hiljade ljudi kretalo se već ka centru grada. Žurili su se da i njih dopadne nešto od plena, a studen, koja je rasla svakim satom, gonila ih je da se brže kreću ulicama.
Malo se hapsilo, još manje sprovodilo u Dom. Nije bilo za to vremena i ljudi su obično odmah, i bez oklevanja, ubijani još u kućama ili na ulici. Na obali Dunava, kod kupališta, na keju i kod klanice,. nastavljen je isti posao. Probijeni su novi otvori u ledu, okrugli, eskimski, kao za pecanje i u njih ubacivani leševi koji su dovoženi iz varoši i oni, pretekli od prethodnog dana, sa groblja.
U južnom delu grada, sa pojasa uz železničku prugu, patrole su od neko doba odvodile hapšenike na fudbalsko igralište. Mesar Martin Robert, iz Legitimacionog odbora, u čizmama, uskim jahaeim čakširama, s hitlerovskim znakom na rukavu kratkog kožnog kaputa, nametnuvši se za zapovednika vojsci i žandarima u celom kvartu, na svoj način je upravljao racijom i na igralištu izvodio i upriličavao naročite trke i takmičenja. Svoj štab je smestio u bife, gde se leti publici točilo hladno piće, a zimi služio čaj klizačima. Iz susednih kuća donosili su mu rakiju i hranu. Pregrejanu prostoriju zastrli su ćilimovima iz opljačkanih stanova da bi bilo mekše i toplije. U malom kupatilu, uz svlačionicu fudbalera, žandari su vodom iz tuševa polivali nage hapšenike, većinom Jevreje, zanatlije i trgovce, i izgonili ih na studeni vetar te se po njima odmah hvatala kora leda. Postavljali su ih zatim na železnički nasip, iza igrališta, ređali ih kao drvene lutke na vojnim strelištima i sa prozora bifea obarali ih za opkladu iz pušaka, jednog po jednog.
Oko podne izmislio je Robert novu igru. Uhvaćeni ljudi, onako polugoli, samo u gaćama, terani su da trče oko igrališta, a na svakom uglu poslednjeg su gađali iz pušaka.
Na prvoj okuci izdvojili su se mlađi i snažniji i prvi je protrčali, zbijeni, u gomili, Robert je sačekao da naiđu oni što su izostali, nanišanio, okinuo i oborio poslednjeg. Zandari koji su gađali pored njega, promašili su. Na drugoj, dijagonalnoj okuci, i on je promašio. Kad je razvučeni ired trkača, koji su se klizali, posrtali i padali, prvi put prošao pored tribina, napred su trčala deca. Nekoliko ljudi ih je sledilo, teško dišući, a za ovima su išli već običnim, umomim pešačkim korakom ostali, klateći se i povodeći zatvorenih očiju. Robert i njegovi žandari oborili su ih odmah sa staze plotunima, da ne smetaju takmičarima i ne kvare takmičenje. „Kao diskvalifikovane!" kazali su, napunili ponovo puške i spremili se. Na sledećoj okuci mesar je oborio još dvojicu, a kad je grupa i drugi put razminula strelce iz bifea, na okuku su izbila još samo deca. Prvi čovek je stao i okrenuo se licem ka prozoru bifea iz koga su virile žandarske kape i cevi pušaka. Ostali su pristigli i ustavili se pored njega. Zagrljeni, pridržavajući se da ne bi pali, klatili su se svi u gomili, onako u mestu. Nasta divlja pucnjava. Robert je dokopao puškomitraljez, izneo ga pred bife i posle, još ceo sat, sve dok je trajalo metaka, pucao po igralištu i po bkolnim kućama.
U varoši se za to vreme nastavljala racija. Iz komande je ponovo paslato naređenje: požuriti! Zrtve su kamionima i trčećim korakom terane na Dunav.
U kući broj 9, u Segedinskoj ulici, još su prozori bili čitavi, a kapci zatvoreni kao prvoga dana. A unutra, u mračnoj trpezariji,osluškujući pucnjavu, koja se čas približavala, čas udaljavala, sedelo je nekoliko ljudi za stolom i drhtalo od uzbuđenja i straha.
Napolju je duvala košava, fijukala i zavijala u dimnjaku, i zamahujući snežnom prašinom udarala o kapke na prozorima koji su podrhtavali i škripali u šarkama. Izgledalo je da su kuću poneli kroz noć vihori, svu je potresali i ljuljali iz temelja, kao brod na uzburkanoj pučini. Ukućani su nemi sedeli ako stola, okupljeni kao momari u utrobi broda, u kapetanovoj kabini ili u brodgkoj trpezariji, bespomoćni da išta učine, u nemogućnosti da sebi ičim pomognu, iščekujući novi udarac i nailazak presudnog talasa koji će ih poklopiti. U onoj polutami, na koju su im se već navikle oči, ćuteći su posmatrali jedni druge. Babu, koja je držala pletivo, ne krećući rukom. Podetinjalog starca, koji se, nadneo nad sto i nad dugački spisak svojih izmišljenih dužnika, sabirajući i sračunavajući veličinu duga i visinu kamate koje će im naplatiti. Decu, koja su, prvi put otkako znaju za sebe, sedela mirno u uglu i igrala se ćuteći i bez svađe nemo razgledajući slike u knjizi. Unezvereni cd straha svi su osluškivali huku vetra, svaki pucanj, plamsaj vatre u peći i škripu starog nameštaja. Pretvarali su se kao da su zabavljeni svojim poslovima i mislima, a, ustvari, mislili su samo jedno: šta se sad dešava napolju, u gradu, na ulici, pred kućom i na svaki šum oči bi im se podizale i sretale.
U uglu, utonuo u naslonjaču i tamu, podrhtavao je stariji brat Gros i tiho jecao.
Došli su po njih negde iza podne, kad više nisu ni znali koliko je sati, izgubivši, onako zatvoreni, svaki račun o vremenu. Ni na ulici se više nije moglo poznati koje je doba dana — da li se smrkava ili tek sviće. Nebo se nije videlo od mutne, sive magle koja se sa prvim poslepodnevnim časovima spustila na grad. Na ulicama je bila toliko gusta da je čovek čoveka na korak ispred sebe jedva mogao poznati. Napred su išli starac pogrbljen, sa okovratnikom kaputa podignutim do ušiju i baba zabrađena vunenom maramom, koju je već obelela snežna prašina. U sredini, spotičući se, grabila su deca, iza njih, oslanjajući se na žonu i brata, šepao je stariji brat Gros i vukao za sobom desnu, ukrućenu nogu.
Svi su išli ćutke, žurno, kao putnici koji hitaju ka stanici da ne bi zadoonili na voz, oborenih glava zbog snega koji im je udarao u lice i punio im usta i oči. Tu, uz njih, neko je psovao grubim mađarskim jezikom, kočijaški. U daljini, desno i levo, stalno su odjekivali zvižduci, kao na železničkim stanicama kad vozovi manevrišu. Dozivale su se patrole, tražeći put. Odgovarali su njihovi čuvari, sprovodnici, dajući pravac onima koji su pridolazili, i najzad bi se kroz sneg i maglu probila ka njima iz susedne ulice nova gomila ljudi, crna, golema, kao kompozicija voza, obavijena parom, vidljiva tek tu, na korak dva pred njima, kad je već pretila da će ih pregaziti. Zatim bi se opet čuli zvižduci. Negde desno, iza njih, verovatno u glavnoj ulici, odjekivali su pucnji, kao da neko, izmahujući, vitla bičem kroz vazduh. A daleko napred, otegnut, ne prekidajući, istalno se javljao glas trube, kakvom se izjutra, po vojvođanskim selima, služe pastiri, pozivajući domaćine da izgone stoku iz štala i priključe jekrdu koje već prolazi šorom. Izgledalo je da taj zvuk zaista donosi vetar izdaleka, sa sela i salaša, rasutihu ravnici. I baš kao krdo u praskozorje i oni su sad išli između kuća, gurajući se, sudarajući se i najahujući jedni na druge, brecajući se ljutito na one koji su im, izlazeći iz sporednih ulica, preprečivali put.
Na trgu su ih poveli levo. Svima su im glave bile zavučene među ramena, pazili su samo da ih niko ne nagazi i ne obori u sneg i sasvim su izgubili pojam o mestu gde se nalaze i pravcu kojim idu. Činilo im se da su prošli pored velike duge zgrade Zupanije, širim drumom po kome su ih naterali da trče. Neka starija žena u crnom krznenom kaputu saplela se i pala. Poznali su u jednom trenutku starog Aleksandra, sajdžiju iz Miletićeve ulice, koji se sagnuo da jeprihvati. Sa pločnika je priskočio neki mladić, koji je otuda posmatrao šta se na ulici dešava. Naišao je žandar i u hodu, kao da ih sve poliva, pustio iz mašinke rafal. Dvoje starih klonulo je na zemlju. Mladić se podigao praznih ruku, pogledao ih, začuđen, i poleteo žandaru pod noge, kao da se baca u vodu.
Šibana s leđa mecima gomila se propela, celo crno krdo uzjahalo je na nasip i krenulo njime saplićući se o prugu koja je tuda vodila. Pao je i mlađi Gros i umalo ga nisu pregazili. Brata, snahu, decu i starce više nije video. Izgubio je rukavicu, a ruke, nagažene i pokvašene, odmah su počele da musemrznu. Uzalud ih je grejao dahom.
Ponovo su prelazili prugu i dugo su stajali u mestu. Negde iza njih čuo se pisak lokomotive i treskanje voza. Zatim je, jednim zamahom, vetar razvejao maglu. Kao da je naglo svanulo ugledali su jedni drugima ubledela lica, a pred crnom, zbijenom gomilom, ukazala se bela površina zaleđenog Dunava.
Opet je počelo pucanje. U gomili su ljudi stali da se poznaju. Nisu to pokazivali nikakvim znakovima; niti su se smeškali, niti se pozdravljali. Samo su pod šeširima, duboko navučenim na oči, podignutih jaka do ušiju, netremice gledali jedni druge i polako, gurani od onih koji su bili iza njih, pomerali se napred, pa opet zastajali. I levo i desno (kretale su se takve kolone između kojih su, kao bodljikava ograda, stajali žandari s puškama u rukama. A tri duge, orne povorke polako su se po snegu i ledu pomerale napred i kao kratki tokovi triju ponornica nestajale u pesku snega i pukotinama leda. Tok im se negde naglo prekidao jer, videlo se, nisu dopirale na drugu stranu ireke, niti su se dohvatale druge obale. Niko nije govorio. Ljudi su se samo stalno zbijali i pomerali napred, stajući jedni drugima u stope i prvi put otkako su nastali redovi pred radnjama niti su se svađali, niti prepirali, i niko se preko reda nije gurao napred. Niti je ko izostajao. Kretali su se disciplinovano i čekali strpljivo. Samo bi se poneki osmelili da malo iziđu u stranu i provire iz reda, da bi videli šta se napred dešava, koliko je povorka još duga i kad će na njih doći red. Pogledali bi, videli bi, i odmah se opet vraćali ćuteći u red, na svoje mesto. Nisu saopštavali šta su videli i niko ih za to nije pitao. Samo poneka žena više ne bi izdržala tišinu, napetost i strepnju, popustili bi joj nervi, glasno bi vrisnula i pala. Podigli bi je i prihvatili najbliži, i žena bi, pognute glave. tiho i uzdržljivo jecajući, nastavila da ide za onima ispred sebe, kao za mrtvačkim kolima na pratnji. Sve tri kolone odmicale su sporo i ravnomerno, a tamo napred, na vrhu dugih redova koji su polako, uvijajući se, gmizali snegom kao zmije, oko crnih otvora probijenih na ledu, okupila se gomila žandara i oficira. Svojim leđima obrazovali su neprobojan zid, videlo se samo kako im rade laktovi, a s vremena na vreme čuo bi se iz sredine njihovog kruga prigušen krik. Zatim opet, u tišini, tiho struganje cipela po ledu.
Oko tri i po, kad je počelo da se mrači i povorka se znatno skratila, dovezla su se iz grada štapska kola, ustavila se, oklizmula na ledu i udarila one koji su poslednji stajali u redu. Iz kola je iskočio poručnik. požurio napred, i najstarijem oficiru predao naređenje. Odjeknulo je nekoliko revolverskih pucnjeva i dva čoveka, koji su, već svučeni, polugoli, drhtali kraj otvora u ledu, pali su u reku, da ne bi opet morali da se oblače. Oficir je komandovao: ,,Na levo krug! Marš, marš!" I preostale civile poterao ka varoši. Na trgu ih je ustavio i naredio im da se razilaze kućama. Odrveneli od studeni, ljudi su stajali u mestu i nisu razumevali da li on to njima govori. Krenuli su tek kad su žandari i vojnici kundacima počeli da ih rasteruju. Mlađi Gros vratio se predveče, sam, u opustelu kuću. Andrija i ostali nisu više došli.
Još prethodnog dana, kasno uveče, posle savetovanja u vojnom okrugu, Graši je iz svoga stana telefonirao Feketehalmiju. Po njegovoj oceni nije imalo smisla ostajati duže u Novom Sadu i dalji boravak jedinica ovde, u varoši, samo bi nezgodno delovao na disciplinu. On sam, dodao je, ne bi mogao da preuzme na sebe odgovornost za posledice koje bi otuda mogle da nastanu.
Feketehalmi se ipak bunio. Pitao se da li da u Peštu, višoj komandi, pošalje samo izveštaj o raciji, pozitivan i pohvalan, razume se, ili da ujedno, uz izveštaj, predloži ministarstvu i generalštabu da njega i sve angažovane jedinice odmah povuku iz grada. Bilo je već dockan uveče i u ovo doba malo je koga bilo u kancelarijama. Sambathelji se sigurno negde zabavljao sa društvom i, Feketehalmi je to dobro znao iz ličnog iskustva, mogao se naljutiti što ga u ovo doba uznemiravaju bez potrebe, pa ih iz inata ostaviti ovde još najmanje nedelju dana. Znao je da viši štabovi ne vole da slušaju o teškoćama, a još manje o neuspesima i porazima. Svi negativni izveštaji, ustvari, su samooptužbe inedostaje jedino da onigore stave na njih svoje potpise pa da postanu presude. Najzad se ipak odlučio za srednje rešenje. Na tabaku hartije napisao je: „Raciju sa uspehom završavamo sutra uveče. Stavljamo vam se na raspolaganje za dalje zadatke!" Dodao je zvanični, propisani pozdrav, i poslao telegram šifrantu.
Sutradan poslepodne stigao je odgovor. Pozitivan? Negativan? — pitao se. U telegramu je stajalo da još istoga dana, odmah posle završene racije, sve jedinice, sem mesne policije i malog odreda žandara, treba da napuste Novi Sad i krenu za Stari Bečej. Odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva vojske, i nad tim oblastima proglašeno jeopsadno stanje. Treba i tu izvršiti raciju i preduzeti iste mere kao i u Novom Sadu. Toliko! I ni reči više. Koliko će dugo morati da ostanu tamo? Kuda će krenuti posle toga?
Drugi telegram, koji je stigao odmah za prvim, govorio je o unapređenjima i pohvalama. Graši je proizveden za generala. Deak je pohvaljen. Ese je postao najzad pukovnik. Odlikovani su i drugi, pa i Harkai, samo on, Feketehalmi, nije ni pomenut u naređenju. Svejedno! Naposletku, dobitak je i to što će najzad krenuti odavde, iz ovog smrdljivog gnezda.
Dohvatio je telefon, pozvao Grašija i pročitao mu naređenje. Raciju je trebalo odmah prekinuti, vojsku što pre sabrati u kasarne i krenuti još iste večeri. U gradu će ostati samo nekoliko oficira sa manjim odredom vojske, da bi pokupili vojnike koji zaostanu po kućama i uputili ih prvim vozom u Bečej. O unapređenju mu nije govorio, ostavio je to za sutradan. Saznaće to ionako suviše rano, mislio je.
Graši je naređenje preneo jedinicama u najkraćem obliku: „Obustaviti raciju i smesta se uputiti na stanicu." Pa ipak je i takvo, tek posle više od dva časa, i u sasvim drugom obliku, stiglo do nižih jedinica i patrola. A Litomericki opet nije odoleo iskušenju i, prenoseći ga Harkaju i Galu, pomenuo je, kao uzgred, i glasove o nadifanju buntovnika u grad.
Za to vreme, dok je naređenje prelazilo od viših ka nižim komandama i jedinicama, nastavljala se racija. Kad bi ga primile, patrole bi smesta, tu, gde bi se našle, oborile na brzinu hapšenike, koji su im bili u rukama, odmah prekidale posao i upućivale se na stanicu, a u prvi mrak krenule su otuda vozom već prve jedinice. Nad ravnicu se naglo spuštala noć. U hladnim, nezagrejanim vagonima, vojnici su, mrznući se, ćutali u pomrčini, naslonjeni na puške.
Kroz varoš su dotle jurili automobili i kamioni, a voiska je, žureći se, izvirući sa svih strana, prtila na sebi teške, nabijene torbe i zavežljaje, Sve se kretalo ka stanici. Sa prozora kuća provirivali su vojnici i žandari i pitali šta se to dešava u gradu, ali su patrole na ulicama toliko žurile da nisu imale volje ni vremena da odgovaraju.
Vojnici u kućama nisu se dalje raspitivali; brzo su sakupljali stvari i trpali dh u torbe. Malo zatim i oni su, sa teretom na leđima, grabili ulicama, ne odgovarajući nikome na pitanja. Uostalom, i bez glasnog i određenog odgovora bilo je jasno da se nešto desilo, i svima se sad činilo važno jedino to da što pre odu iz varoši i prvi stignu tamo kud oficiri sigurno već odlaze. Znali su da u takvim prilikama nikad za sve nema dovoljno prostora i da što pre, među prvima, treba uhvatiti neko mesto dok svi nisu nagrnuli. Upućivali su se zato pravo ka stanici. Niko nije imao volje ni vremena da svraća u kasarne. Izgledalo je kao da se vojska, posle prodora neprijatelja, naglo povlači iz grada. Govorilo se, zaista, da su odredi buntovnika prodrld u varoš i da, pomognuti stanovništvom, nastupaju već ulicama kroz varoška predgrađa; nikog ne zarobljavaju, a ubijaju svakog koga stignu. Oni koji su poslednji išli stalno su se osvrtali, plašeći se da su im već za petama, nastojeći da se proguraju napred i preteknu one pred sobom. Sa severa se zaista čula učestana pucnjava, kao da se tamo zapodela prava, istinska borba. General Feketehalmi i pukovnik Graši viđeni su, navodno, još pre dva sata kako su se automobilom, najvećom brzinom, odvezli na stanicu.
A tu, na stanici, zaista su vladale gužva i panika. Na prostoru pred zgradom stajao je postrojen dvostruki red žandara sa bajonetima na puškama. Propušteni su vojnici i oficiri svih rodova vojske, a zadržavani, na silu, gradski policajci i građani, civili, koji su, uplašeni, krenuli za vojskom i već stigli za njom na stanicu.
I lokomotive su nekako nervozno zavijale i pištale. Vozovi su zbunjeno i unezvereno manevrisali, činilo se bez svakog razloga i potrebe. Krcati svim rodovima vojske, toliko nabijeni da su vojnici visili na stepenicama, ležali po krovovima i gotovo ispadali kroz prozore, odlazili su jedan za drugim na sever.
Pred Feketehalmijevom kućom još je stajala straža. General je bio gore, u svojoj sobi, ali su njegove stvari već pakovane. Dva posilna su, na njegove oči, spremala prtljag i, stenjući, pritezala nabrekle kofere u kojima se sad nalazio i niz stvarčica koje je generalu, u dva paketa, poslao iz Doma pre podne Bertalan Kun. Zamišljen i odsutan, Feketehalmi se dugo spremao pred ogledalom, misleći, ustvari, na telegrame, primljene iz Pešte, po ko zna koji put ispitujući njihovu sadržinu i njihov skriveni smisao, a pri tome ujedno pazeći da mu vojnici nešto ne ukradu iz kofera i ne oštete kožu potkovicama i klincima svojih čizama.
Zvonio je telefon, Feketehalmi je podigao slušalicu. Javljao se Graši. Nalazio se na tovarnoj stanici, s ostalim oficirima iz štaba, i očekivao ga. Tamo je manja gužva, a posebna kompozicija sa salonskim kolima već čeka spremna. „Biće toplo i prijatno", rekao je Graši. „Pobrinuli smo se za zakusku i piće."
Generalu je obezbeđen udoban kupe i moći će da se opruži i odmori. Štab će iskoristiti vreme da bi za stolom, u salonu, pripremio plan akcije. Na stanicu, međutim, treba ići sporednim putevima, izbegavajući centar. U glavnim ulicama sve je zakrčeno vojskom, koja je besna i razdražena. Uostalom, nije to ni loše; lakše će se raditi u Bečeju. Ipak bi mu, radi svake sigurnosti, preporučio da ne pali svetlost u kolima. Vozovi već polaze i sve je uglavnom u redu. Primljen je izveštaj da je prvi ešalon stigao na odredište. Javio se štabu i Vašvari, koji je krenuo napred, da organizuje smeštaj i ishranu. I civilne vlasti su spremne za akciju; obrazovan je Legitimacioni odbor građana i pripremljeni su spiskovi osumnjičenih. Graši se nasmejao. „Ličimo pomalo na razbijenu vojsku koja se u neredu povlači. Ali, ko zna, možda Litomericki ima pravo kad kaže da tako niko od vojnika, sem onih koji mrtvi pijani leže po kućama, neće ostatiu varoši. Imamo muke sa policijom i sa civilima koji hoće da beže i ne uspevamo da ih ubedimo da im ne preti nikakva opasnost. Ne veruju nam i misle da ih varamo… Gradonačelnik Nađ je takođe dolazio na stanicu i' još se izgleda po njoj mota. A i Fernbah me je dva puta tražio telefonom da proveri šta je u pitanju i ima li šta novo, mada je odmah o svemu bio obavešten."
Graši je preko običaja bio razgovoran. Bilo mu je prijatno što odlazi odavde. Svaki novi posao nešto obećava, a svima se čini da je bolje tamo gde nisu. Sem toga, telegrafisti su već našli načina da mu saopšte da je unapređen, i Feketehalmi, koji je to naslutio, morao je najzad, i preko volje, da mu čestita.
Koferi su bili spremljeni, a vojnici su ćuteći očekivali dalja naređenja. Feketehalmi se još jednom osvrte po sobi, baci pogled kroz prozor na varoš, koju je tri dana držao u svojim rukama i šibao po golom mesu, kao povaljenog, na zemlju oborenog kažnjenika. Ni osećanje vlasti nije mu više pružalo pravo zadovoljstvo. Navukao je šinjel, uzeo šapku i izišao iz sobe. Vojnici su oprezno nosili kofere, da ih ne bi ogrebli i oštetili na stepeništu. U sobama i u velikom predsoblju, na zidovima i na podu, ostala su poveća svetlija mesta. Dajč, raniji vlasnik kuće, skupljao je • slike i retke, skupocene ćilime; oni su već ranije spakovani i sa radiostanicom ukrcani u voz.
Kola su čekala pred vratima. Posle mraza i oluje, koji su stezali i šibali varoš poslednjih dana, napolju se u vazduhu odjednom osetilo nešto mlako i nezdravo, kao da se odnekud u varoš probio jug. I sneg pod nogama je klonuo i omekšao, sa streha je već kapalo, i Feketehalmiju se, prolazeći kroz baštu i prilazeći kolima, učini kao da već gazi po blatu i lapavici. provincijskih, neosvetljenih I neočišćenih ulica.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License