Xi Novosadski Pokolj Erih Kos

XI
Pukovnik Deak vozio se već dva dana između groblja i plaže. U mrtvačnici, ispred kapele, a i pozadi, na još nezauzetom prostoru dza spomenika i humki, ležale su gomile ukočenih, smrznutih leševa, naslaganih kao cepanice u drvljaniku. Zemlja je bila tvrda kao kamen i nije se dala kopati.
Na obali, u odeljenju uprave kupališta, jedinom koje je bilo zidano ciglom i još nerazvaljeno, Deak je sebi namestio sklonište. Mala gvozdena peć je buktala, ložena daskama od kabina, u sobu je dovučen starinski, mušemom presvučen otoman, uz prozor su namešteni sto i fotelja. Prozor, sa koga su nekađ posetiocima izdavane ulaznice i ključevi, bio je toliko širok da se u isti mah moglo videti celo kupalište, prostor pred kabinama i površina reke, sve do na drugu, petrovaradinsku stranu. Sedeći ovde, za ovim stolom, Deak je, neopažen, mogao da posmatra šta se napolju dešava.
Prvoga dana racije tu nije imalo šta da se vidi, ni šta da se radi, sem da se u tišini odmaira uvo i opuštaju zategnuti nervi. Brojao je vrane na granama vrba, posmatrao belu površinu leda, pahulje koje su padale po njemu. Zatim bi se, Ijuteći se na nesposobnog Harkaja, koji je gomilao hapšenike u Domu, ponovo odvozio u varoš, u štab, i otuda na — groblje.
Tek iza podne, drugoga dana, stigla su na plažu dva oficira. Za njihovim malim kolima dovezla su se, ljujajući se ipo neravnom tlu, i dva teška kamiona sa žandarima, vojnicima i hapšenicima,koji su odmah naterani da siđu i svrstani u red pred ulazom, kao da će na kasi kupovatd ulaznice za kupanje pod ledom. Oprezni, na tri koraka od njih, kako ih ne bi zaskočili, sa puškama u rukama, da bi odmah mogli da pucaju, vojnici su se razmeštali oko hapšenika. Oficiri, sa desetinom žandara, krenuli su na led i tu, pred okruglim, jutros probijenim otvorom, u kome je crna voda pljuskala kao da vri u kazanu, ustavili se i obrazovali krug. Druga desetina žandara pošla je ka kabinama kupališta.
U najvećoj prostordji, u kojoj su nekad ostavljali odela kupači koji nisu imali dovoljno novaca da iznajme posebne kabine, šest ili sedam žandara pretresalo je i svlačilo doterane muškarce i žene onako kako bi im došli pod ruku, s reda, ne birajući, jedne pred drugima. Radili su brzo i mehanički, kao radnici navikli na isti posao, ne gledajući u <ruke. Na jednu gomilu bacani su kaputi, majice, čakšire, žensike haljine, prsnici i steznici. Na sto, sačinjen od dveju klupa po kojima su položena izvaljena vrata, ostavljani su novčanici, satovi, prstenje i minđuše. Muškarci i žene. polugoli, ne stideći se jedni pred drugima i ne pokušavajuoi da skrivaju svoju golotinju pred žandarima, i sami su učestvovali u tome poslu, užurbani, kao da su pred lekarima i lekarskom komisijom ili u parnom kupatilu, pre no što će stati pod topli mlaz vode. Bosi, samo u košuljama, isterivani su zatim na sneg i, preko plaže, kao da u starinskim kupaćim kostimima odlaze da se kupaju, odvođeni ka otvoru u ledu.
Deak je u svom skrovištu čupkao brčiće i brisao paru koja se od njegovog daha hvatala na staklu prozora, zamagljujući mu vidik. Naginjao se pri tome preko stola, 'koji se isprečio između njega i prozora dodirujući ga ivicom preko prepona, nekako prijatno, kao da se uz njega žena prislanja. Primakao je lice staklu, da bi jasnije video one koji su tamo, na ledu, skidali i poslednje krpe sa tela, željan da im vidioči, zgrčena usta, da im čuje glas i da sve to upamti i upije u sebe, za one časove kad sam, za sebe, bude izvodio tu igru iza spuštenih trepavica i pred razrogačenim očima svoje mašte. Uzalud. Glasovi se otuda nisu čuli. Vetar ih je odnosio na drugu stranu, gutala ih je reka i pokrivala svojim šumom. Smetalo mu je i sopstveno bilo, koje je tuklo u slepoočnicama, a žandari i oficiri, tamo na ledu, zaklanjali su mu svojim leđima pogled. Nejasno i baš zato privlačno, kao uveče kroz osvetljene gradske prozore, na koje je još od vremena dečaštva voleo da viri, uzbudljivo bi se zabelela i začas blesnula naga žena — nije mogao da razazna da li su to bedra, prepone, dojke ili trbuh i već bi, činilo mu se, skliznula i glatka kao riba, spustila se sama sa leda u vodu.
Umorio se. Od neprirodnog stava zabolelo ga je telo od pojasa naniže i gotovo mu se oduzelo od silnog pritiska o ivicu stola. Pred ulazom u kupalište iskrcavane su nove žrtve. Stizali su i dalje kamioni, kao da se ovde, naglo, otvorilo gradilište i kao da će se tu, na sprudu, podizati odbrambeni nasipi i šanci protiv poplave ili napada sa druge obale. Kamioni su se zaglavljivali, ljutito su režali motori, pakušavajući da se oslobode i još dublje se zavaljivali u jame, jarke i sopstvene kolotečine. Iskakali su iz njih vojnici, nagonih hapšenike da ih guraju i izvlače na put, i sve se zaista pretvaralo u veliko radilište, gubeći draž tišine i tajanstvenosti. Deak se izvukao iz kabine na zadnja vrata. Na drumu, kod prvih kuća, seo je u automobil i odvezao se u grad. U deset časova sedeo je opet u Grašijevom ratnom savetu.
Kad je stigao, svi su već bili okupljeni. Nedostajali su samo Feketehalmi, koji je poručio da neće doći, i Harkai koji ništa nije javio, ali je Gal, koji ga je video pijana, izvestio da se još u podne jedva držao na nogama. Odlučili su da ga ne čekaju.
Iz izveštaja Litomerickog moglo se razabrati da se čišćenje nastavilo s većom žestdnom no prethodnog dana, ali dokle je racija stigla i koga je sve zahvatila — to više niko nije mogao da utvrdi. U varoši se sve izgužvalo i izmešalo. I na Litomerickijevoj karti sve su se linije ispreplele: crvene, plave i žute.
„Potpun haos i kompletna svinjarija! Kao i obično u sličnim prilikama!" šanuo je Vašvariju, koji je sedeo pored njega. „Jedino je Deak bio precizan i tačan. Koga su žandari uhvatili, taj više nije izlazio čitav iz njihovih ruku. Groblje je, istina, prepuno, ali se pokazalo da će reka moći sve da primi."
„Bilo je slučajeva otvorene neposlušnosti, neizvršavanja naređenja, pobune, pa i napada na oficire kad su oštrijim merama pokušali da zavedu red, da se i ne govori o drugim prekršajima discipline, kao što su pijanstvo, krađa i pljačka, a koji se, uostalom, nisu ograničavali samo na vojniike, već su nailazili na širok, gostoljubiv odziv i prijem i kod nižeg, pa i kod najvišeg komandnog kadra." Referišući, Litomericki nije mogao da se tu podsmešljivo ne osmehne. Znalo se na koga cilja. Graši je ljutito frknuo na dla.kavu nozdrvu i Litomericki je završio rečenicu ozbiljno, kao da je čita iz zapisnika: „Prekršajem, koje, pogotovo kad je reč o neizvršavanju poverenih zadataka, prema vojnokrivičnom zakonu, sud u vreme rata kažnjava najstrožim kaznama. U takvoj situaciji položaj istražnih patrola je, naravno, teško tačno odrediti. Njih sad ima na svakom mestu i u svim krajevima varoši. Izgubili su vezu sa svojim starešinama i nemogućno im je komandovati. Vojnici najrazličitijih jedinica: žandari, policajci, biciklisti, lovci, pa čak i finansi, toliko su se izmešali da ih nikakva naređenja više ne mogu razlučiti. Svi oni sad leže po kućama, u toplim sobama, pijani, na zavežljajima opljačkanih stvari, i neće da se maknu da im ih neko ne bi odneo. Gospoda oficiri su se, valja priznati, što se toga tiče, mnogo bolje snašli; imaju poznanika u gradu, kod njih sklanjaju svoj deo plena i više i ne navraćaju u svoje jedinice, niti se brinu za svoje vojnike. Najzad, to sad i nije potrebno, a možda je tako čak i bolje. Vojnici ih i onako ne bi slušali, a moglo bi doći i do sukoba među njima. Koliko je Ijudi pobijeno, to se, naravmo, ne zna. Još prvoga dana vojnici su spiskovima osumnjičenih potpaljivali vatru. U svakom slučaju učinjeno je mnogo manje nego što se očekivalo i tražilo. Patrole su se zabavilepretresanjem stanova i pošto je u toku dana još više zahladnelo, radije su boravile pored peći, u toplim sobama, no na vetrovitim ulicama i u promajnim dvorištima. Predlog, koji bi se na osnovu svega izloženog mogao dati, bio bi: treba požuriti sa racijom i izvršiti što pre celu akciju ako ne želimo da nam se vojska potpuno raspe i sasvim rastroji. Posle je više ni bog ne bi mogao da sastavi. Već sad imamo izveštaja da je bilo dezertiranja: na putu za Žabalj uhvaćena su dva seljaka, kako su se pravo, drumom, kao da se rat završio, bez pušaka, zametnuvši se zavežljajima, uputili svojim kućama."
Pogledao je Bertalana Kuna. Ovaj je samo slegnuo ramenima, a Vašvari je posmatrao svog generalštapskog peštanskog kolegu smeškajući se prijateljski, sa divljenjem, i gotovo nežno.
Litomericki je nastavio: „Imamo i nekoliko još neproverenih izveštaja da je nestao i izvestan broj oficira. Ne mogu i neću ništa određeno da tvrdim. Možda su ti majčini sinovi našli prilike da se zavuku u neki topao, naseljen krevet, pa sad u njemu vrše svoju oficirsku dužnost. Ali, ko zna, iskušenje je za vojnike bilo veliko, a prilika izvanredna; pucalo se na sve strane, nije bilo jasno otkud meci stižu ni ko ih u kome pravcu šalje, a poneki greh mogao se pripisati i ovdašnjem stanovništvu, biintovnicima kakoih mi nazivamo. Pošto takvi slučajevi predstavlja.iu povod i opravdanje preduzete racije, ne bismo se mogli ni žaliti mnogo što nam je u tome i na takav način pomognuto. Nezgodno bi, međutim, bilo da se ta navika pljačkanja i razračunavanja sa oficirima prenese i u Budimpeštu, na primer. Tim pre što su vojnici u toku racije izgubili i svako poštovanje prema svojini i civilima. Juče umalo nisu orobili i gospodina Kremera, istailmutog člana Legitimacionog odbora. Stradao je, zabunom tobože, Ernest Abraham, takođe član Legitimacionog odbora, a danas je, navodno, napadnut na ulici, gradonačelnik Nađ izbegao da ne bude likvidiran zahvaljujući jedino brzoj i „energičnoj intervenciji nekih slučajno prisutnih viših oficira."
Osmehnuo se i zastao. Vašvari ga je pogledao šeretski podozrivo. Dobro ga je poznavao: bilo mu je jasno da je Litomericki, ako je bio prisutan, oklevao "kcliko je duže mogao i sigurno dozvolio da vojnici Nađa propisno izgrebu i izdevetaju pre no što ga je riščupao iz njihovih šaka.
,,U vezi sa mojim, već pomenutim predlogom o potrebi što hitnijeg okončanja akcije", nastavio je Litomericki, „mislim da bi. sa spoljnjeg obruča trebalo ubaciti u raciju i one jedinice koje su se đo sad samo obilazile, pa s njima ponovo pročešljati varoš, jer je već i iz dosadašnjih rezultata jasno da su najopasniji elementi i istinski buntovnici uspeli da se sklone i prikriju. Uostalom, šta da vam o tome toliko pričam. Kad budete izlazili, možete se i sami uveriti. Dovoljno je da upalite šibicu i pogledate šta je na zidu, desno, pored ulaza, ispisano crvenom bojom. Znak ćete i sami poznati, a ono što je ispod njega napisano ovakosumi preveli: ,Naći ćemo vas kadtad! .Nećete nam pobeći!' To sigurno nisu izmislili naši vojnici svojom pameću, nije pisano njihovim jezikom ni njihovom rukom, a ne verujem da imaju volje i želje da se s nama dopisuju, pa ma i na takav način. 'Sem toga: u Piroškoj ulici zapaljena su i izgorela večeras dva kamiona, na nekoliko mesta presečene su štapske telefonske linije, pa je i Feketehalmi nekoliko sati bio bez veze, da i ne govorim da su se i hapšenici u Domu danas pobunili, sigurno od nekoga podstaknuti. I pored pijanstva i nereda koji vladaju u jedinicama, ne verujem da su vojnici imali volje da se bave ovakvim stvarima, čak ni iz obesti i pakosti prema nama — pljačka ih je ipak mnogo više privlačila i zanimala. Uostalom, mene sve to ne bi ni uzbuđivalo toliko kad se ne bih plašio da bi ovi ovdašnji rmangupi još neku sličnu dosetku mogli ispisati na zidu, i to baš županu ApatiniFernbahu pod nosom. "Taj bi se uplašio toliko da bi smesta, telegrafski, zatražio iz Pešte naređenje da se racija produži i, ko zna, možda bi nam se moglo desiti da nas ovde, u ovom smrdijivom gnezdu, ostave još cele dve nedelje da mirišemo ono što smo sami zagadili."
Govorio je o raciji još četvrt sata, istim tempom i istim, polušaljivim, polunadmenim, podsmevačkim načinom (Feketehalmi nije bio prisutan, a Grašija se nije plašio), a onda je počeo da izlaže i raspreda vojne teorije, da iz tašne i džepova vadi vojne karte, da objašnjava, tumači i dokazuje kao na predavanju iz vojne taktike, sve dok i poslednjem oficiru iz Grašijevog štaba nije oborio glavu na sto, na ruke ili na naslon stolice. Ni sam više nije znao šta govori i najzad su to još bile samo naizust naučene reči i fraze ,ca višeg kursa vojne akademije generalštaba, a tada ni Vašvari nije mogao da se uzdrži i počeo je glasno da se kikoće.
Graši je podigao glavu. Jedna strana lica bila mu je crvena i izgužvana, na obraz su mu se preslikali šavovi sa rukava mundira, a jedno oko još poluzatvoreno. Namrgodio se i, ne shvatajući o čemu je reč i šta se desilo, za svaki slučaj je frknuo na nozdrvu. I ostali su se rastreznili i razbudili.
Litomericki je likovao, osećajući da je postigao što je hteo i namislio. Ali, kao i obično, ni ovog puta rije imao mere i preterao je. Shvatio je to kasno, po Grašijevom licu.
„Vaše mišljenje, gospodo!" požurio je da se uozbilji, naklonio se i seo na svoje mesto.
Većalo se u sobi vojnog olkruga, gde je Graši smestio svoj glavni štab. Na okrugloj usijanoj peći isticao se grb: ruka sa podignutim plamenim mačem. Sto je bio pokriven novinskom hartijom, a stolice žute, kafanske.
Geza Gunde okrenuo se Galu, pokazao glavom I itomerickog i opsovao:
„Slušaj, ovaj pas mi već odavno ide na nerve!"
Gal, koji tri noći uzastopce nije spavao, zevnuo ie i pogledao ga glupo. ,,Ko, šta kažeš?" i opet zatvorio oči. On i onako već ništa nije razumevao.
Vašvari se povukao i premestio bliže Deaku, koji se, došavši poslednji, smestio iza leđa ostalih oficira, u polumraku, naslonjen leđima na zid, neprimetan, eutljiv i kao odsutan.
„Dodijalo mi je", šanuo mu je. „Ima Litomericki pravo; trebalo bi promeniti mesto. Đavo me odneo ako mi sad ne bi bio draži i front od boravka u ovom gnezdu."
Deak ga je posmatrao bezizrazno, kao da gleda kroza nj, ne primećujući ga, gladeći crne brčiće na kao vosak žutom i zagonetnom licu. Foti, koji je s Kunom stigao iz Pešte, i još bio čist i ispeglan, kao da mu je uniforma sad izišla iz radionice, pribio se s leve strane uz Deaka i, zavideći mu na miru i držanju, nije skidao očiju s njega.
„Pogledajte ove iz trupe", govorio mu je. „Kakva su im samo lica!"
Deak je zaista gledao u tom pravcu. Geza Batori se smeškao dobroćudno, suznim, staračkim očima. Pukovnički znaci na okovratniku bili su mu izmašćeni. a s leve strane mu je nedostajala jedna zvezda. Mikloš Ese toliko je grčevito stezao vilice da ne bi zevnuo, da su mu na licu skočili mišići, kao da je naglo dobio zauške. Ištvanu Vali, komandantu lovačkog puka, padali su pramenovi retke, prljavosive kose, po licu i draškali ga pod nosom. Zambori i Talijan, provincijiski policajci, osećali su se počašćeni što su pozvani na ovu sednicu i s pobožnim izrazom pretvarali se da prate sve što se govori, a trude se da sve čuju, razumeju i upamte.
Litomericki se spremao da se ponovo podigne i izvede poslednju tačku kojom će zakljuičiti celu predstavu, ali se Graši nakašljao, iz grla i grudi izišao mu je nekakav hropac, nalik na ljutito i muklo režanje, te se Litomericki opet umirio na stolici.
Batori, Ese, Zombori i drugi obrnuli su glave ka komandantu.
„Pustićete sutra spoljni obruč u grad", rešio se najzad da progovori. „Nastupaće se u dva talasa: prvi će nastavljati raciju, drugi će sakupljati zaostale vojnike i slati ih u kasarne."
„Ostaće otvoreni prolazi iz grada!" osmelio se neko da primeti.
„Svejedno, ionako nećemo pobiti sve ljude u varoši. Niti ćemo vekovati ovde."
Lica oficira iz trupe naglo su sinula; stari je ipak bio sila i, za razliku od štapskih brbljivaca, sve je rešio sa svega dve rečenice.
„Pošaljite vojsci vina i rakije. Neće smetati. Sutra će biti posla." rekao je i podigao se. Sednica je bila završena.
Gala su morali dobro prodrmati dok je to shvatio.
Kad su izlazili, ozdo, ispred kuće, čula se vika, a odmah zatim i pucnjava. Jedan metak razbio je prozor i zabio se u tavanicu. Ozgo se malter sasuo po onima koji su se još zatekli u sobi i brzo, saginjući se, uzimali zaklon.
Litomericki se prvi snašao, sišao je i posle nekokoliko trenutaka vratio se:
„Ništa naročito", umirio ih je. „Potukle se dve patrole oko plena. Imaju i dva mrtva; leže pred zgradom, na pločniku. Gal će narediti da ih pokupe."
Izišli su. Novi sneg je oprašio zemlju i blistao se na mesečini. Nebo je bilo vedro i studen ih je štipala u nosnicama.
Graši je odluku telefoniski javio Feketehalmiju. General se složio i uz dvetri dodate reči poslao je telegrafisti da izvesti Peštu. Odmah zatim legao je i utrnuo svetlost.
Oko ponoći dobile su trupe na spoljnjem obruču naređenje da se spreme za pokret. Kao i obično u sličnim prilikama, traženi su oficiri. Pokazalo se da ni podoficiri nisu na okupu, a ni vojnici. Na desetinu nedostajala su, prosečno, bar dvojica.
U Mohačkoj ulici detašovana četa biciklističkog bataljona prikupljala je straže i razvfstavala se u patrole za sutrašnju akciju. Odlazeći iz kuće, iz koje su stanari odvedeni još prvoga dana racije, ostavili su otvorena vrata na peći. Od žiške se upalio pod i začas je planula cela kuća. Dvojica mladića: sin mašinovođe, koga su još prvog dana odveli, i mlađi sinporodice sa prvoga sprata, krili su se u jednom sanduku na tavanu. Dim ih je natero da siđu i u napuštenom stanu, u prizemlju, našli su pušku koju su bieiklisti zaboravili da ponesu. Neopaženi, prešli su ulicu, izbili na prugu i zašli među vagone. Tu su odahnuli.
Plamen je već osvetljavao nebo, prugom su trčali vojnici vukući vatrogasno crevo. Mladići se prebaciše preko nasipa i, prikradajući se, uputiše prema kupalištu. Idući prtinom, držeći se sopstvenih senki, spustili su se oprezno do kabina, našli otvor i izbili na obalu smrznute reke, koju su iz svog skrovišta na tavanu posmatrali već dva dana. Bilo je sad ovde tiho i pusto. Kod bivše berbernice napipali su u pomrčini vrata, podmetnuli gvozdenu polugu i zapeli. Vrata su škripnula i iskočila. Izvalili su još jedna, povezali ih žicom sa poda otkinuli dugačku letvu, da bi im služila umesto vesla i sve to odneli na led. Gurajući splav ispred sebe navezli su se na sleđenu reku. Na ledu, gde je magla bila gušća, upravljali su se prema njenom šumu, jednom nogom stojeći na vratima, a drugom se otiskujući. Najzad su to učinili još samo letvom. Prednji deo splava pljusnuo je o vodu i zaljuljao se pod njihovim nogama. Plovili su rekom.
Otiskivali su se od leda, koji ih isprva nije puštao. Zatim su veslali kroz maglu. Voda je zapljuskivala splav, prelivala se preko daske i kvasila im noge. Udarali su o led na drugoj strani i umalo se nisu preturili.
Ostalo je bilo lako. Izišli su na nasip, i prebacili se preko druma. U blizini mosta čuo se glas stražara koji je dozivao svog druga. Na drugoj, novosadskoj strani, na mahove je pucalo; kuća u Mohačkoj ulici još je gorela. Počinjalo je da sviće.
Držeći se podalje od druma, okrenuli su naviše, obroncima Fruške gore. Napred je išao stariji, s puškom na ramenu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License