X Novosadski Pokolj Erih Kos

X
Po oceni načelnika štaba akcije, generalštabnog potpukovnika Litomerickog, čiji izveštaj je već rano izjutra bio na stolu komandanta kombinovanih jedinica, pukovnika Grašija, „racija se prvoga dana razvijala mirno i normalno, bez naročitih i značajnijih događaja", ali se i sa priložene ikarte grada jasno videlo da su istražne patrole, krećući se od spoljne ivice varoši, označene crvenim krugom, svega na nekoliko tačaka dospele do plavog kruga i cilja koji je trebalo dostići još prvoga dana. Istina, na dvatri mesta bio je taj krug čak i prekoračen, ali su brojevi i izvešta'ji sa toga sektora pokazivali da je tu čišćenje bilo površno i nesistematsko, da siu patrole, žureći se ka centru, išle bez plana, preskakale neke kuće, naročito one koje su im se činile siromašnije i neuglednije, a kad bi naišli na lepše i bogatije, upadale su i u stanove prijatelja i uglednih građana (u kuću člana Legitimacionog odbora Kremera, na primer, koga umalo nisu ubili i orobili). Pri tome su suviše ljudi sprovodile u Dom, koji je bio toliko krcat, da se u njemu, krajem dana, nalazilo još oko dve hiljade zatvorenika i ni jednog više nije mogao da primi. Zaključak je glasio: patrole treba da nastave pročešljavanje bržim tempom, u akciju valja ubaciti nov talas patrola, da bi uradile ono što su prve propustile da učine, dati im veću slobodu akcije i narediti da odlučnije postupaju na licu mesta, kako se Dom ne bi pretrpavao, tim pre što je uloga Legitimacionog odbora više formalnog no stvarnog karaktera. Domu, i ostalim sabirnim centrima, naročito armijskoj kasarni, neophodno je dodeliti veći broj kamiona i žandara za sprovodne jedinice i patrole, radi bržeg evakuisanja hapšenika. Nužno je, takođe, obezbediti veći broj radnika, kola sa zapregom i kamiona za uklanjanje i odvoženje likvidiranih. Ili pronaći neki brži i zgodniji način likvidiranja, koji ne bi angažovao toliko ljudi i prevoznih sredstava, tim pre što se u toku noći zemlja još više smrzla, a jame je na groblju, sa raspoloživim ljudstvom i lošim alatom, toliko teško bilo kopati da su se tu već nakupile ce.le gomile smrznutih, nezakopandh leševa.
Čitajući izveštaj, Graši je uzgred, prinoseći slobodnom rukom ustima čašu toplog, rumom začinjenog čaja, beležio na listiću hartije: „Usvojiti Deakov predlog i hitno ga o tome izvestiti. Bolje osigurati kuće naših ljudi. Harkaja ograničiti na Dom. Nesposoban je! Usvojiti predloge Litomerickog o uvođenju drugog talasa patrola. Kamiona nema! Odakle da ih sad stvorim? Legitimacioni odbor ubuduće nepotreban. Župan Fernbah može se sad p… na njega!" I još niz sličndh ldčnih primedaba.
Popio je još jedan gutljaj i telefonom pozvao Gezu Batorija, žandarmerijskog potpukovnika, i Đulu Zomborija, policijskog savetnika, da odmah dođu u njegov štab i tu ostanu za sve vreme racije. Lajošu Galu, koji ga je izvestio da su se policijski spiskovd osumnjičenih i nepouzdanih pokazali nedovoljni i neoprostivo mršavi, javio je ljutitoda još iste večeri nabavi bolje; od policije, od žandarmerije, od doušnika, od bilo koga, ili da ih sam sačini kako zna i ume.
Grašijeve primedbe i naređenja dostavio je specijalni kurir Litomerickom. Nova konferencija bila je zakazana za deset časova uveče, a pozvani su svi komandanti samostalnih jedinica.
Izvršavajući naređenje, potpukovnik Gal je nabavio nove spiskove od Harkaja, kod koga su, kako se utvrdilo, ležali zaključani u fioci pisaćeg stola još od pre dva dana, kad ih je primio od šefa ekspoziture kontrašpijunaže Bertalana Kuna i zaboravio da ih preda dalje, na korišćenje komandantima istražnih patrola. Učinio je to sad Gal umesto njega, i žandarmerijski oficiri su još isto veče u opštinskoj kući, u pregrejanoj i zadimljenoj prostoriji umrljanoj blatnjavim snegom, koji se cedio sa čizama, beležili i prepisivali podatke i nova naređenja u svoje beležnice. Zurno dzlazeći, skakali su na motocikle, kao u sedla, i punom brzinom odvozili se na sve strane varoši. Akcija, koia je danju stala da se koleba i rašiva, sad je opet počela da dobija nešto organizovano, disciplinovano i smišljeno. Spisikovi: iskorišćeni, iscepani, raskomadani, ležali su u kvartu na stolovima i na podu.
Pa ipak uza sve to, zbog patrola koje su još spavale ili mamurne i bunovne leškarile po kućama, gde je bilo prijatnije i toplije no napolju, racija je drugoga dana počela još kasnije i, kako je krenula, tako se i nastavila sa još manje reda.
Trebalo je više od dva časa dok su specijalne oficirske patrole uspele da isteraju vojnike na ulicu, na kojoj je studen svakoga trenutka rasla, i da zastalu mašinu pomere sa mesta i ponovo stave u pokret. Tek oko deset časova bila je racija opet u punom jeku, ali se i sad kretala po svojim zakonima i po svojoj naopakoj ćudi. Neke patrole su se i dalje zadržavale u stanovima duže no što je trebalo, druge su upadale samo u kuće koje su im se činile dovoljno privlačne da bi u njima moglo da se nađe korisnoga plena, neki vojnici i žandari izdvajali su se iz svojih jedinica i žurdli napred, ne bi li sami ugrabili najboIje parče, a neki su zaostajali, preturajući po kućama i stanovima fioke, ormane, tavane i podrume, pa i džepove pobijenog sveta.
I tako je već oko podne, racija opet bila u pravom neredu. Pucalo se iza svakog ugla, stakla su prštala i rušila se na ulicu, a u centru, gde su bile bogatije i lepše radnje, obijene su gvozdene zavese i rešetke na izlozima. Ulicama su se u svim pravcima kretali odredi, vodovi, patrole i usamljeni vojnici, kuriri na motociklima prenosili su naređenja, oficirske patrole podsticale su i požurivale zaostale jedinice, autobusi i kamioni, trubeći jednako, prevozili su pohapšene u sabirališta i otud na gubilišta, a seljačka kola sa zapregama, konjskim i volovskim, ledadžijska, mrtvačka pa i šinterska, sakupljala su pobijene sa ulica, iz kuća i dvorišta. Na nekoliko mesta, kroz razbijene prozore, sa gramofona ili radioaparata, kojesu stavile u pokret grube, nevešte i nevične vojničke ruke pa zaboravile da ih ustave i ugase, odjekivala je muzika. Iz kuća su naglo ispadale patrole, odvodeći uhapšene do sabirališta, izvlačeći pobijene ljude i žene za ruke ili iza noge, a poneke su dovršavale i na ulici, kundakom ili nožem.
Feketehalmi je toga jutra ipak rešio da se izveze, 'ali rano, pre no što će se razgoreti racija. Prokrstario je gradom i pustim ulicama. Prošao kroz centar i izbio na nasip koji je vodio oko varoši. Dok se automobil okretao i manevrisao na uskom putu između smetova, Feketehalmi je izišao za čas iz kola, umotan u svoju kabanicu postavljenu krznom. Prošetao je nekoliko koraka, da opruži noge, i zastao na ivici nasipa. Sa reke se podizala para. U ogolelim vrbama smestilo se jato promrzlih, pogurenih vrana; na smenu, jedna za drugom, nadletale su reku, da bi se zagrejale, pa opet padale po granama. Putem je naišao vod vojnika; prošli su mrki, gledajući preda se i ne pozdravivši ga. Feketehalmi je ustavio oficira, a vojnici su produžili nasipom, ne osvrćući se na generala i svoga starešinu, ostavljajući da reše to pitanje koje se njih nije ticalo. Feketehalmiju se pokvari raspoloženje i, kao u sličnim prilikama, sve mu se zgadi i na sve izgubi volju. Pusti oficira da ide, a on produži još nekoliko koraka. Stigao ga je automobil i ustavio se pred njim; vrata su se otvorila, nudeći ga da uđe. Desno, pod njegovim nogama, na ivici nasipa ležalo je nešto u snegu. S rukama duboko zavučenim u džepove, posmatrajući mehanički, gotovo nesvesno, tamnu, nepomičnu mrlju na snegu, pokušao je vrhom čizme da je pokrene. Bio je to leš žene. Pomerio joj je samo glavu. Otvorenim očima, pravo u njega, gledalo je mrtvo lice, nabranog čela, prkosno i preteći podignute gornje usne, isturenih zuba kao da na njega reži. Feketehalmi spusti nogu, okrenu se i uvuče u kola.
Pred podne, kad seoblak malo istanjio i vetar začas popustio, Feketehalmi je sa Grašijem opet prošao ulicama. U dvatri maha, vozeći sporije, prolazili su između leševa rasutih po ulicama. Podigavši do očiju krzno svoga okovratnika, Feketehalmi je gledao napred, mimo šofera.
I Graši je, isto tako nepomičan, sedeo na svome mestu ali je video sve. Imao je spreman • odgovor, isti onaj koji je, outeći, u mislima tražio Feketehalmi: „Gadno! Gadno i gnusno! I zar je baš potrebno da nas koriste za takve stvari. Uostalom, raciju treba prekinuti najdalje do sutra uveče, inače će se vojnici toliko osloboditi i ostrviti da mogu zamesiti neku neprijatnu gužvu, a može doći i do većeg zla. Dovoljno bi bilo da kola sad jednog udare ili pregaze, pa da i na njih dvojicu otvore vatru." Graši se nagnu prema šoferu i naredi mu da još više uspori.
Pred policijiskim kvartom u Miletićevoj ulici naišli su na gomilu hapšenika, zbijenu kao stado uplašenih ovaca, ostavljeno nasred druma. Graši ustavi kola. Vojniku, koji se našao na straži pred vratima kvarta, šofer nešto šanu. Već posle nekoliko trenutaka stajao je pored kola Gal i naginjao se na prozor automobila.
,,Ko su ovi?" pitao je Graši. „Šta će ovde?"
Gal slegnu ramenima i pogleda postrojene ljude.
„Zovnite mi oficira!"
Poručnik je stajao malo podalje, naslonjen na zid, i pušio. Spazio je kola i poznao ih po zastavici. Bacio je cigaretu i pozdravio odsečno, u stavu mirno.
„Vodim ih u Dom", raportirao je prilazeći kolima. „Popili smo ovde čaj. Mnogo je studeno. I zastali malo, koliko da predahnemo i popušimo cigarete."
„Marš! Marš!" stao je Graši da viče, a lice mu je pomodrelo. Feketehalmi se nakašljao da bi mu dao do znanja da je nezgodno i neprilično da psuje pred njim, na ulici, i da viče u prisustvu jednog generala. Zbunjenom Galu Graši se obratio mirnije:
„Videćemo se večeras! Zar nema dovoljno dvorišta i metaka za ove, pitam vas?" Pokazao je na kolonu koja je odmicala. „Znate li gde je Dunav, Gal? •Treba li baš ja da pokažem <put, gospodine potpukovniče?"
Gal je sačekao u mestu sve dok kola nisu odmakla i iščezla iz vida. Ušao je onda u kvart i odmah stao da psuje oficire koji suse grejali u sobi.
„Marš! Marš! Napolje, na dužnost!" počeo je da ih isteruje. ,,Na Dunav, na Dunav odmah! Buntovnici i hapšenici šetaju vam po ulicama kao po korzu."
Patrola narednika Andraša Zelda prespavala je u pustoj kući, u Rumenačkoj ulici, a izjutra, oko osam časova, prešla je u susednu.
U patroli više nisu bila ona dva tamnoputa, koščata seljalka; nestali su, a niko nije primetio kada ni kalko. Nije bilo ni pegavog Ketea, koji je inače jednako izostajao iza patrole ili brzao pred njom. Uveče, prvoga dana, rekao je da mu u susednoj ulici stanuje tetka, koju bi svakako hteo da poseti odmah, jer ko zna gde će biti sutra i kad će mu se opet pružiti prilika da je vidi. Otišao je i više se nije vratio. Na polasku zvao je i Nađa da krene s njim, ali se ovaj radije držao patrole i narednika uz koga je i spavao. Uostalom, narednik Zeld je i onako stalno bio pijan i Nađ je sad, ustvari, vodio patrolu.
U kući je stanovala porodica Kolarov. Dva mlađa brata zatekli su u dvorištu. Izgledalo je da su pošli da se sklone, da beže ili da traže oružje, sekire i vile, i zastali na pola puta. Zandari su prošli mimo njih, zašli im za leđa, odvojili ih od ograde i od šupe i počeli da pucaju, odmah, bez reči opomene. Čak i bez psovki i pretnji. Stariji brat naleteo je sam na metke, istrčavši iz 'kuće. Ostale, svih šestoro, pobili su redom, kako su ih nalazili i stizali. Starca i staricu u kuhinji. Kundacima, cepanicama, stolicama i nogama. Dve sestre i dve snahe gonih su po sobama kao izbezumljene kokoške po kavezu. Bežeći i spasavajući se, sudarajući se sa stvarima i otimajući se goniocima, mahale su i mlatarale rukama, skutovima haljina i rukavima košulja, sumanuto, kao krilima, rušile na sebe i na žandare slike, tanjire i saksije sa cvećem sa ormana i prozora na koje su se penjale. Kao perje otkidale su se sa njih krpe košulja i, već polugole i upola preklane, još su kao kokoške kreštale i mlatarale nogama. Poskidali su sa njih prstenje i minđuše; kod starca su našli samo golem, starinski nikleni sat. Zadržali su se još neko vreme u kući, pretražujući ormane i prevrćući fioke, doručkovali su u kuhinji. slanine i kupusa, i 'krenuli dalje siti i odmorni, apola sata posle njih naišao je tuda Imre Kete, utegnut u tesnu uniformu poručnika, obrijan, napomađen i napuderisan toliko da mu se ni pege nisu videle. Oprezno je obišao leševe u dvorištui u sobama i tu, napodu, gde je ležalo dvoje starih, našao smotak zavijen u crnu maramu, koji njegovi prethodnici nisu primetih. Nekoliko zlatnika, dva prstena, porodićne slike i svežanj novčanica.
Bliže centru, u Baćanjijevoj uhci, pet žandarapriključilo se osakaćenoj Zeldovoj patroli i povelo je ka kući Jovanića. Kapija je bila otvorena, ali vrata od kuće zaključana. Zandari su najpre udarali u njih, a onda počeli da ih obijaju. Otvorili su im tada. Žena, koja je sa prozora najbliže kuće posmatrala šta se u susednom dvorištu dešava, pritisnula je obe rukena usta da ne bi počela da viče.
U starinskoj, polumračnoj i memljivoj kući, onako razdraženi i besni, najpre su udarcima kunda'ka porušili i porazbijali nameštaj u prizemlju. Zatim su se popeli na sprat. Tu, u maloj sobi u potkrovlju, našli su sakrivene ukućane: postariju, oduzetu ženu, na krevetu i pet mladića koji su u mraku iza zatvorenih kapaka, sedeli oko nje povezani rukama, nemi, nepomični, iščekujući. Zena je sa uzglavlja gledala razrogačenim očima i pokušavala da se podigne na laktove, a žandari, iznenađeni mirom ljudi, koji su oko kreveta sedeli kao oko odra, samo lako i jedva primetno podrhtavajući, i sami su zastali na pragu zbunjeni. Ćuteći, služeći se samo kratkim udarcima, izgurali su mladiće iz sobe. Dvojicu su oborili niz stepenice i u dvorištu ih odmah poveli ka ogradi iza šupe. Ostalu trojicu su im priključili zatim.
Svi su bili nalik jedan na drugoga. Svi u modrim, tesnim, okraćalim čakširama, gotovo dečaci. Zbunjeni i smeteni udarcima, saplitali su se i gurali, kao da se žure ko će pre zauzeti mesto, a kosa im je padala po čelu, zaslepljujući im oči.
Žandari se izmakoše nekoliko koraka. Nije išlo, tako naprečac. Tada svi počeše da urlaju i da viču. I mladići i žandari. „Banditi! Razbojnici! Buntovnici! Sad ćemo vam pokazati!" drali su se žandari, nadvikujući se sa mladićima koji su stajali prislonjeni uz ogradu, donjim telom kao prilepljeni, prikucani za nju; i naizmenično se savijali napred u pasu, poput vlatova travki ili klasja žita Ikoje povija vetar, vezani kao biljke za zemlju ispod sebe i nemoćni da se od nje odlepe. „Ubijte nas, a pustite bar decu!" zapomagala su dvojica starijih, a dečaci su se obrtali prema kući i zverali u zatvorene prozore u potkrovlju.
Bez reda i bez komande, klopoćući kao pokvarena mašina, osuli su se meci. Iza njih je nastala tišina. Zandari su otišli. Zaboravili su na oduzetu ženu, koja je, gore u potkrovlju, skliznula sa kreveta i, pužući, uspela još da se dokopa vrata i stepeništa.
Dešavalo se to oko jedanaest časova, a odmah iza podne, sat posle Grašijevog naređenja, počele su patrole da gone ulicama gomile naroda. Terali su ih sredinom ulice, sabivši ih i uokvirivši. S leve i s desne strane, uporedo s njima kretao se red vojnika, s puškama na gotovs, a pohvatani i pohapšeni ljudi s rukama podignutim uvis, sve do temena, kao pobeđeni, zarobljeni neprijatelji, koji su se maločas predali, ista'kli belu zastavu i otvorili vrata utvrđenja, i sad, posle bitke i otpora, mirnd i pomireni s onim što će ih snaći, idu polako, nogu pred nogu, kao na sopstvenoj pratnji.
U gomili je bilo mladih i starih, muškaraca, žena i dece, koja su se majkama držala za skute; manje, koju su majke nosile u naručju, i one starije, koje su očevi vodili za ruku. Pošli su tako bivšom Miletićevom ulicom i izbili na mali, bezimeni trg, sa koga su sadašnje vlasti skinule stari natpis a zaboravile da stave novi. Na uzanom mestu, gde će skrenuti u Dunavsku ulicu, naišao je iz suprotnog pravca automobil i gotovo naleteo na povorku. Kočnice na kohma naglo zaškripaše i Gal, koji je udardo glavom u metalni okvir prednjeg prozora, osećajući se još povređen i ponižen Grašijevim prekorima, otvori vrata i povika na oficire.
„Šta je? Vodite li ih to u šetnju? Da se nadišu vazduha ili dobre probave radi? Možda bi nekima i kola bila potrebna? Možda bi hteli da im ja svoja ustupim? Slušajte, vi, mislite li već jednom početi sa ižvršavanjem naređenja ili treba i ja da počnem da pucam, po njima i po vama!"
Preteći, levom rukom je uhvatio za futrolu pištolja i povukao je naviše, a desnom je već otkopčavao. Sa treskom je zalupio vrata na kolima. Zabrektala su i ispustila oblak smrdljivog dima. Oficir je držao ruku na pozdrav i, ne usuđujući se da je spusti, da bi zapušio nos i usta, gutao je smrad kojim su ga nakadili. Onda, sav crven od besa, gotovo otečen, ludački iskolačenih očiju povika, kao na spletene i zamajane regrute na egzerciru:
„Lezi! Lezi dole, u sneg! Lezi, kad kažem!"
Žandari se u prvi mah zbuniše. Nisu shvatili na koga se to odnosi: na njih ili na hapšenike. Osvrnuše se i uskomešaše. Neki iz gomile, neodlučni, oklevajući, spuštali su se polako na kolena i žandari poleteše među njih. Kundacima su obarali one koji su se još držali na nogama. Onda je počelo ubijanje, tu na ulici. Zandari su prilazdli i, nadnoseći se nad ljude u snegu, pucali im u potiljak i cevima pušaka, baš kao crve iz zemlje štapovima, izvlačili decu ispod majki koje su ih krile svojim telima.
Ovde, i u uzanoj, mračnoj Grčkoškolskoj ulici, pobijene su i druge grupe. Zrtve su privođene, po desetak odjednom, i između pločnika ređane sredinom ulice, kao da su njima hteli da je pokriju i popločaju. Cim bi sa jednima svršili, na druge je dolazio red. Oko tri sata bilo je na ulici više od dvesta leševa. Ljudi ikoji su tada dovođeni morali su birati put, da ne bi stali na mrtve, i tražiti mesto gde će da legnu.
Nekako u isto vreme, možda samo pola časa docnije, dve patrole su u Sigetskoj ulici izgonile narod iz kuća i terale ga ka parku. Dovođeni su ovamo hapšenici i sa drugih strana, pa kad ih se dovoljno nakupilo, u svemu ako sto pedeset, poterani su svi ka obali. U gradskoj ambulanti, na uglu Dunavske ulice, zatekli su žandari lekara, kako u ordinaciji, pri upaljenoj svetlosti, iza spuštenih roletni, krpom čisti srebrnasto sjajne instrumente i ređa ih u stakleni ormančić kao da se sprema za operaciju. Poveli su ga tako kako su ga zatekli, u belom mantilu, i nisu mu dozvolili ni da se ogrne kaputom. Iz ormana su šakama zagrabili gomilu instrumenata, na praznom prostoru pred kućom posadili ga na lekarsku stolicu, i, kao da će tu, pred doteranim svetom sad izvoditi mađioničarske veštine, uglavili mu cev puške među vilice, i onim instrumentima počeli da mu izvaljuju i čupaju zube. Izmučenog i okrvavljenog najzad su ga tu pred svima i ubili.
Onda su se okrenuli gledaocima i, kao da na njih obrću šmrkove i mlazeve, da bi ih išibali zbog onog što su videli, pritiskoše okidače mašinki. Usred pucnjave i jeke, koja se zajedno sa mecima odbijala od zidova kuća, gomila se uvijala i talasala kao pod udarcima vetra. Paljba je trajala dok je bilo ljudi na nogama. Zandarima i vojnicima prsti su se zalepili za obarače; nisu ih popuštali dok je bilo metaka u šaržerima i dok i poslednji nije izleteo iz cevi. Začudili su se kad je nastala tišina i zbunjeni pogledali oruđa u svojim rukama, kao da su se zapušila i pokvarila. Napravili isu sebd posla! Hvatajući leševe za noge, žandari su ih žurno izvlačili na put, kotrljali ih niz nasip i vukli po ledu na kome su iza njih ostajale orvene brazde 'krvi. Na desetak metara pred slobodnom maticom reke, zastajali su, ne smejući dalje, po dvojica hvatali pobijene za noge i ruke, zaljuljali ih i puštali da se klizeći po ledu odvezu u reku.
Na petrovaradinskoj strani, privučeni pucnjavom, okupili su se neki ljudi i, u zaklonu, sa sigurne udaljenosti, posmatrali šta se dešava u Novom Sadu, ali su slobodnim okom malo šta mogli videti. Na brodu „Tolna", koji je prolazio Dunavom, nekoliko mornara se popelo na komandni most, a kad se brod primakao obali, jedan po jedan počeli su da silaze pod palubu. Ostala su na mostu samo dvojica da paze da se točak broda ne zaplete među leševe koji su plovili rekom.
Pred veče, drugoga dana racije, počeo je svet da se opire. Utvrđivao se u kućama i stanovima, otimao se žandarima, bežao ulicama, spasavao se kroz dvorišta i iskradao preko ograda. Neki su se branili čime su stigll: sekirama, ciglama, motikama, delovima nameštaja, saksijama, posuđem, pa i vrelom vodom, kao u stara vremena prilikom opsada. Nekoliko stanova morali su žandari uzimati na juriš.
Smiljanski, koga je izjutra, kad se vraćao sa sastanka u Kisačkoj ulici, iznenadno presrela patrola lovaca, tukao se s njima. Pošlo mu je za rukom da se otme, ali su ga stigli, oborili, pretukli, i pri tome mu kundakom slomili nogu. Obeznanjenog dovukli su ga u dvorište Doma i na zadnja vrata ubacili u salu lutkarslkog pozorišta, pretpostavljajući da je u pitanju krupnija zverka koju bi trebalo saslušati.
Lovci su otišli, a policajac kome su ga predali zaboravio je na Smiljainskog. Drugog dana racije mala sala bila je stalno puna. Ni u njoj se više nije sedelo na stolicama; jedva se nalazilo mesta i da se stoji. Svakog časa ubacivane su u nju nove gomile ljudi, kao da su ih bacali u peć, pod brodski lcazan u kome će sagoreti i nestati. Na zadnja, dvorišna vrata, upadali su žandari, kupili najbliže, koji bi im se nalši na dohvat ruke, izvlačili ih kao sagorelo ugljevlje, ubacivali u kamione i odvozili — na reku i gradsko đubrište. Poslepodne počelisupojedine grupe da odvode kroz varoš na Dunav.
Smiljanski je pao čim su ga ugurali u salu. I u onoj gužvi našao se neko da ga skloni od vrata, ispod nogu, bliže zidu da ga ne bi zgazili. Povezali su mu ranu na glavi, namestili mu uzglavlje i pokrili ga kaputom. Pitali su ga ko je, gde jeikako uhvaćen, ali Smiljanski nije odgovarao; bio je u nesvesti.
Ostao je tu ceo dan. Svet ise u maloj sali nekoliko puta izmenio. Oni fcoji su ga jutros prihvatili već su odavno odvedeni, žandari u Domu sasvim su izgubili račun o onima koji su prošli kroz salu, a on je još jednako ležao u uglu, bez svesti. Tek pred veče, kad se sala razredila, jedan od žandara nagazio je i na Smiljanskog i naredio najbližim zatvorenicima da ga povedu.
Grupa je izvedena u dvorište, iza Doma. Čekalo se da naiđe kamion. Nestrpljivi oficir je požurivao i žandari se sabiše oko hapšenika i poteraše ih kroz varoš.
Smiljanskog su dva civila vukla, više nosila nego^ vukla. Nije ih video; samo je u nosnicama osećao miris skvašenog sukna njihovih odela. Oči su mu zatvorili uboji, nos mu je bio smrskan, usne rasečene. Od bolova, koje mu je zadavala slomljena noga, počeo je da dolazi svesti i da se seća: krenuo je iz Kisačke ulice docnije no što je trebalo, verovao je da će uspeti da se prebaci po mraku u drugi kraj varoši^ pre no što svane. Hteo je da prođe kroz centar, da bi brže stigao i uzgred video šta se tamo dešava. Zadržao se, naišlo je nekoliko patrola i morao je da sačeka da prođu. Spazio je žicu poljskog telefona, koja se pružala duž zidova i zmijoliko se uvijajući gmizala ka nekom od štabova. Sagnuo se da je preseče. Nož mu je bio tup, ali nije mogao da je ostavi. Ulicom je nailazila patrola, požurio je da se skloni u najbliže dvorište i nalejteo je na lovce koji su otuđ izlazili.
Sad je i pod prstima osećao grubu čohu rukava ljudi koji su ga držald pod pazuha. Najzad se rešio da. otvori oči. Kuće su se rsagnule jedna drugoj, kao da će zatvoriti nebo, dodirnuti se krovovima i srušiti. Ulica, pokrivena snegom, uspravila se pred njim kao beo, visok, neprelazan bedem, a stopala ljudi, koji su ga vukli, pela su se tim zidom lišena težine. Odupro se o njihove rulke, privukao se, učinilo mu se da su oni sagnuli glave k njemu i osetio je na licu toplinu njihovog daha.
U bivšoj Miletićevoj ulici Smiljanski se sasvim osvestio. Video je žandare oko sebe i shvatio šta je bilo, gde se nalaze i kuda ga vode. Stisnuo je usne, ispravio se i, oslanjajući se malo i na slomljenu nogu, samo je još lako dodirivao dvojicu koji su ga pridržavali. Izgledalo je gotovo da on njih vuče i vodi. Pred njima su se rojili žandari. Desno, pored zida, stajao je mitraljez; na snegu, svud uokolo, ležale su tamne gomile kao da su neke džinovske krtice izrovale pločnike. Smiljanski oseti kako se uznemiriše koraci ljudi koji su išli iza njega. I onih uporedo s njim. Uhvati ih čvršće za ruke. Zandari počeše da ih sabijaju ka levoj strani ulice. Udarali su ih i terali da trče.
„Lezi!" povikali su na uglu. „Lezi!"
Gomila je zastala. Nekolicina htede da posluša i već su se spuštali na kolena. A Smdljanskog je zahvatilo isto uzbuđenje i bes, gledajući žandare kako se izmiču i na drugoj strani ulice pribijaju uza zidove, sa puškama i mašinkama pruženim pred sebe, kao da se brane od hapšenika i njihovih pogleda, vičući im besno i zapenušeno da legnu.
„Nećemo! Nećemo!" vikao je i on shvatajući da to, ustvari, sebe radi čini. „Nećemo! Nećemo!"
Krenuo je dvatri koraka napred. Pošlo mu je za rukom da se dohvati električnog stuba na ivici pločnika. Još je nešto hteo da kaže, ali, kao za inat, ničeg više nije mogao da se seti. Zapretio je samo šakom i još jednom viknuo:
„Nećemo!"
I svet je počeo da ga sledi i da viče. Zandari još nisu pucali. Počeli su i oni da psuju njih i tako su se, jednog sasvim kratkog trenutka, koji je svima izgledao mnogo duži, obe strane psovale i nadvikivale preko ulice kao zavađene piljarice. Zandari se setiše da imaju puške u rukama tek kad su na njih poletele kamenice, cigle i staklo razbijenih prozora iznad njihovih glava, ali su onda pucali bez zastoja i odmora, besno, kao da su izludeli. Ljudi, zbijeni da bi bili čvršći, držali su se jedni drugih da ne bi pali, pripijali se uza zidove da bi se što duže održali na nogama, rukama i noktima se pridržavali za prozore, za električni, stub, i, već srnrtno ranjeni, ponovo se dizali i vikali, samo da ne bi poslušali žandare i legli u sneg.
Nekako u isto vreme došlo je i u Domu do pobune. Zatvorenici u maloj sali odjednom su, bez reči, poustajali i po nekom nemom dogovoru, ćuteći, navalili na vrata da ih izvaljuju. Nije im pošlo za rukom da iziđu u dvorište. Zandari suihdočekali na vratima. Pucnjava se pronela celom zgradom i celim gradom, od Doma do Dunavskog keja i, na drugu stranu, do stanice i nasipa Staroga kanala.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License