Voronjeske Sveske

Zorislav Paunković
VORONJEŠKE SVESKE
OSIPA MANDELJŠTAMA

Osip Mandeljštam (1891-1938) i kao pesnik i kao prozni pisac zauzima posebno mesto u ruskoj književnosti. Njegovo delo nema prethodnika u ruskoj i svetskoj književnosti, a ostvarilo je veliki uticaj. Imao je izuzetno tragičnu sudbinu, koja je neodvojiva od njegovog stvaralaštva.
Rodio se u imućnoj jevrejskoj trgovačkoj porodici. Detinjstvo i mladost proveo je u ruskoj prestonici Sankt Peterburgu, za koju je tematski vezana njegova poezija. Školuje se i živi i u Zapadnoj Evropi (Pariz, Hajdelberg, Berlin, Švajcarska, Italija). Prešao je u protestantizam 1911. Počeo je da piše kao neo-simbolista, ali opredeljuje se za generacijski bliži akmeizam. Prihvatio je Oktobarsku revoluciju ("Pro-slavimo, braćo, sumrak slobode", 1918). Međutim, kao i drugi veliki pisci koji su ostali u Rusiji, ima komplikovan odnos sa sovjetskom vlašću. Ne čini ga jednostavnijim ni njegov krajnje težak karakter i odsustvo domaćeg života, iako je pisac u braku: vlastiti stan dobio je tek 1933. Zbog stihova protiv Staljina uhapšen je i proteran na tri godine u Čerdinj i Voronjež (1934); Staljin ga je tada poštedeo zbog njegove veštine (čuveni telefonski poziv Pasternaku s pitanjem da li je Mandeljštam "majstor"). Samo godinu dana po povratku iz progonstva ponovo je uhapšen i umro je u tranzitnom logoru kod Vladivostoka. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Njegove neobjavljene pesme sačuvala je njegova udovica, Nadežda Mandeljštam, koja mu je posvetila dve knjige uspomena (1970,1972).
Mandeljštamova poezija je kulturološki usmerena. Za njega se može reći, kao što je on napisao za Konstantina Leontjeva u "Šumu vremena", da "barata blokovima vremena". Njegova poezija tematski je vezana za kulturu i istoriju čovečanstva, koje pesnik vrlo dobro oseća i prema kojima ima neposredan odnos ("oseća stoleća kao vremenske prilike"). Izuzetan raspon tema, bogatstvo sadržaja i raskošna metaforičnost naveli su ruske formaliste (V. M. Žirmunski) da je vide kao "učenu poeziju", "poeziju za pesnike", "poeziju poezije", a nadahnuli su i teoriju interteksta Kirila Taranovskog. Zapravo, mnogo širi i precizniji bio je Aleksandar Blok, koji je zapisao u svom "Dnevniku" da ova poezija "nastaje od veoma posebnih snova, čije je poreklo isključivo u umetnosti". Zbog tih elemenata često se doživljava i kao filozofska poezija (V. Pjast). Međutim, to je istovremeno i lirika, subjektivno, vrlo lično pesništvo.
Ono se dotiče niza suštinskih pitanja, ima egzistencijalan karakter. Za Mandeljštama je, po svedočenju bliskog prijatelja kompozitora A. Lurjea, ključna eshatološka svest, odnosno, profetsko shvatanje postojanja (W. Kasack). Zbog toga je njegova poezija zamagljena, tajanstvena, nimalo doslovna. Pored originalne slikovnosti i naglašene zvučne orkestracije, odlikuje je specifičan način izražavanja. Po tome je, između ostalog, i jedinstvena u svetskoj književnosti. Naime, neodređenost, kompleksnost, višeznačnost ne odnose se kod njega samo na poruku pesme, već je to obeležje celog pesničkog teksta. Vrlo malo stvari kod Mandeljštama može se prepričati (Cl. Brown). Neobičnom asoci-jativnom vezom udružuju se veoma udaljeni pojmovi, koji uz to poseduju višak značenja. Mnogi od njih postaju deo pesnikove lične mitologije (zvezde, so, pčele, lastavice i dr.). Svi ovi elementi zajedno načinili su od Mandeljštama jednog od najvećih ruskih pesnika u XX veku i velikog pesnika svetske književnosti. Slične osobine poseduje i pesnikova proza, koju je takođe vrlo teško žanrovski odrediti.
Prva knjiga "Kamen" (1913, 1915, 1923) pred-stavljala je izbor iz dotadašnjeg stvaralaštva. U nju su ušle neoklasicističke pesme koje su odgovarale zahtevima akmeizma u pogledu forme. Uz Anu Ahmatovu, Mandeljštam se potvrdio kao najveća nada ruske poezije. Druga knjiga "Tristia" (1922, 1923) znatno je hermetičnija, pesnički tekst podseća na šifru. Međutim, na taj način, u skladu sa svojom poetikom, Mandeljštam stiže do posebne izražajnosti, "novog smisla" (J. Tinjanov). Treća knjiga "Pesme" (1928) sadrži odeljke "Kamen" i "Tristia" i ciklus "1921-1925", u kojem je pesnik nastavio ekspe-rimente s formom i sadržajem – prevladavaju veće višedelne kompozicije na filozofske i istorijske teme. Prva knjiga proze "Šum vremena", autobiografskog karaktera, izašla je 1925, a "Egipatska marka" 1928. Iste godine izašao je i izbor članaka "O poeziji". Bavi se i prevođenjem poezije (sa starofrancuskog, francuskog, italijanskog, gruzijskog, jermenskog – oko 20 knjiga).
U drugoj polovini dvadesetih godina prolazi kroz stvaralačku krizu i tokom četiri godine nije napisao nijednu pesmu (1926-1930). Iako tada uživa veliki ugled kod poštovalaca književnosti, sve se manje, kao i drugi saputnici, uklapa u zvaničnu književnu politiku, koja se postepeno konsoliduje oko socija-lističkog realizma. Nova faza počinje 1930, kada se okreće opevanju savremenosti. Njen vrhunac je upravo ciklus "Voronješke sveske", koji je nastao tokom progonstva u Voronjež. Velika većina kasnih pesama nije objavljena za pesnikovog života. Pesme iz ove faze dospele su krajem pedesetih godina u samizdat i na Zapad. U samizdatu Mandeljštam postaje jedan od ključnih autora, a njegova slava je i potvrda veličine ruske književnosti. Zvanična reha-bilitacija počinje šezdesetih godina značajnim publikacijama. Napokon, uspomene Nadežde Man-deljštam predstavljaju ga kao žrtvu i protivnika društvenog poretka. Ovo izuzetno svedočanstvo postalo je klasika disidentske literature, odnosno značajno je i samo po sebi. Uprkos međunarodnom uspehu ovih knjiga, angažovano i subjektivno tuma-čenje bliske osobe ipak nije moglo biti adekvatno kako pesnikovoj ličnosti, tako i njegovom delu.
Mandeljštam je uticao na rusku književnost još za života, dovoljno je, među mnogima, pomenuti samo Konstantina Vaginova. I sam je toga bio svestan: "… uskoro će se moji stihovi spojiti s ruskom poezijom i promeniti nešto u njenoj građi i sastavu" (pismo Tinjanovu, 21.1.1937). Veliki uticaj ostvario je u samizdatu na nezvaničnu književnost i kulturu, a tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka njegov uticaj na rusku poeziju bio je dominantan. Taj proces nastavlja se i danas. Literatura o piscu je ogromna, a studije o Mandeljštamu utiču na rusku kulturu u celini.
"Voronješke sveske" nastale su u naletu inspiracije 1935-1937. Radi se o tri odvojene epizode (april-avgust 1935, 6.12.1936 - kraj decembra 1937, početak marta - 4.5.1937), koje čine pododeljke ciklusa, pojedine "sveske". U istoriji književnosti postoje dva suprotstavljena gledišta na pesnikovo kasno stvaralaštvo, pa prema tome i na ovaj ciklus. Jedno je "estetsko" i zastupaju ga ljubitelji Mandelj-štamovih ranih radova, po kojem ova dela i tematski i formalno predstavljaju pad u odnosu na već ostvareni opus. Prevladava, međutim, drugo stanovište da je kasna faza vrhunac pesnikovog stvaralaštva. Para-doksalno je da ova dela nastaju u najtežem periodu autorovog života. Ahmatova je primetila da su se "prostor, širina, duboko disanje pojavili u Mandelj-štamovim stihovima upravo u Voronježu, kada on uopšte nije bio slobodan". Slično je mislio i sam pesnik.
Savremenost, svakodnevica, kojom se Mandelj -štam bavi u ovom periodu nalazi se u rasponu od pesme "Mi živimo ne osećajući zemlju pod sobom", zbog koje je uhapšen prvi put, do "Ode", posvećene Staljinu (1937). Savremena tema je daleko kompleks- nija od antistaljinističkog raspoloženja u uspomenama Nadežde Mandeljštam, sagledava se istorijski, filo-zofski, kulturološki, ali i nadistorijski. Ona teško može da se obuhvati i shvati u skladu s normativnim predstavama određenog istorijskog trenutka.
Ciklus "Voronješke sveske" obuhvata veliki broj Mandeljštamovih najpoznatijih pesama, za koje mnogi čitaoci čak i ne znaju da pripadaju ovom periodu, kao što su, na primer "Rađanje osmeha" ili "Kao i svetloseni mučenik Rembrant". Među njima je i kosmička oratorija "Stihovi o neznanom vojniku" (1937) o milionskim žrtvama vremena, u koje pesnik ubraja i sebe.
Prve knjige Mandeljštama izašle su kod nas početkom šezdesetih godina zahvaljujući Antoniju Isakoviću, glavnom uredniku "Prosvete", i Milici Nikolić, koja je prevodila njegovu prozu. "Šum vremena" imao je čak četiri izdanja u uglednoj "Prosvetinoj" ediciji "Savremeni strani pisci" (1962, 1963, 1966, 1969)1. Prvi prevodilac poezije bio je Branko Miljković (u okviru iste knjige). Krajem sedamdesetih Milica Nikolić prevela je i "Razgovor o Danteu" u "Radovoj" biblioteci "Reč i misao" (1979). Kasnije su njegovu poeziju prevodili Danilo Kiš, Stevan Raičković ("Sedam ruskih pesnika", 1990), Miroslav Maksimović, Zlata Kocić, Branimir Živo-jinović, Enisa Uspenski ("Stihovi o neznanom vojniku") i drugi. Ponovno interesovanje za Mandelj-štama pobudilo je objavljivanje knjiga Nadežde Mandeljštam – "Strah i nada" kod zagrebačkog izdavača "Znanje" (1978, 1988; dramatizacija je izvođena u Narodnom pozorištu u Beogradu 19832, i Narodnom pozorištu u Somboru, 19853) i dvotomnih "Sećanja i razmišljanja" u "Prosveti" (1984). "Prosveta" je objavila i "Pesme i eseje", koje je priredio i preveo Miodrag Sibinović (1999).

"Voronješke sveske" prvi put se objavljuju u prevodu na srpski jezik u celini. Objavljuju se kao posebna knjiga, s obzirom da to zapravo i jesu, ali i zbog značaja dela. Prevod "Voronjeških svezaka" je kapitalan poduhvat književnog prevodioca Svetislava Travice. Jedan izbor iz ovog ciklusa prethodno je objavljen u specijalizovanom časopisu za rusku književnost i kulturu "Ruski almanah" (2008).
__

Napomene:

1. "Bio je to, koliko znam, prvi Mandeljštam u Evropi" (Milica Nikolić. Ruska arheološka priča. "Narodna knjiga / Alfa", Beograd, 2002, s. 32).
2. režija Bora Gligorović
3. režija Vida Ognjenović

Zorislav Paunković (1960) – istoričar književnosti, književni kritičar, prevodilac s ruskog. Od 1992. godine glavni urednik specijalizovanog časopisa za rusku kulturu i književnost – "Ruski almanah".
Živi u Beograd

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License