Volsebna Kolekcija Eriha Slomovica

VOLŠEBNA KOLEKCIJA ERIHA ŠLOMOVIĆA

Beograd zove Pariz. NIN, 29.3.1981.

Telefoniramo Vladi Veličkoviću. Naš veliki slikar kaže da se gužva oko volšebnog Eriha Šlomovića polako smiruje. Ali ne zna joj se kraj: najavljena javna prodaja Šlomovićeve kolekcije — prodaja koja je sudskim putem odložena — a zatim izložba slika iz kolekcije, donela je toliko uzbuđenja da je broj eventualnih naslednika pokojnog građanina Jugoslavije svakog dana sve veći.

Priča s Šlomoviću zapravo počinje još prošle jeseni. Tog sedmog novembra otvoreni su sanduci u kojima su ee nalazila — četrdeset dugih godina — dela izuzetne vrednosti velikih francuskih majstora. Sanduci su bili u sefovima filijale banke „Sosiete ženeral" u samoj blizini pariske berze.

„Naš postupak bio je sasvim uobičajen i po zakonu" — kaže odgovorni službenik za sefove ove banke. „Jer, ako se sopstvenik sefa ne javi u toku trideset godina, ne računajući rat, banka ima pravo da traži otvaranje pohranjenih vrednosti. Zatim pristupa potrazi za eventualnim naslednicima, a ako se oni ne pronađu predmeti se daju na javnu prodaju".

KO JE ŠLOMOVIĆ?

Organizatori prodaje morali su međutim, izjaviti da se prodaja odgađa, a viši okružni sud u Parizu prihvatio je zahtev jugoslovenskih vlasti da se aukcija — spreči. Sud u Parizu smatra da je jugoslovenski zahtev „savršeno opravdan": prema konzularnoj konvenciji između Francuske i Jugoslavije (potpisane 1929. godine) konzul može „delovati umesto poznatih i odsutnih naslednika koji bi mogli doći do nasleđa jednog jugoslovenskog građanina u Francuskoj".

Iako se o Šlomsviću sada mnogo govori i piše, još nije dokraja jasno kako je on došao do velike kolekcije slika i drugih umetničkih vrednosti čiji su autori Sezan, Matis, Pikaso, Renoar, Dega, Le Korbizije, Gogen.. .

DUGO SUĐENJE

A zagonetka je i čitav Šlomovićev život. Nije čak pouzdano ni gde je tačno rođen. Prema nekim izvorima to je bilo 1901. u Vinkovcima. Provera u vinkovačkim matičnim knjigama međutim ne pominje to prezime. Za sada se smatra — na osnovu prijemnog kartona centralne prijavnice bivše uprave grada Beograda da je Šlomović u stvari rođen u Đakovu ali ni ovde ne postoji izvod iz matične knjige, jer je sinagoga u Đakovu uništena početkom poslednjeg rata.

Uoči fašističkog napada 1941. g porodica Šlomović se sklonila unutrašnjost Srbije u jednom selu nedaleko od Varvarina. Ali, u jesen iste godine jedna kaznena ekspedicija ih je uhapsila. I tu ima više verzija: prva — da su svi ubijeni u Aušvicu i, druga, da su 1942. likvidirani u logoru na sajmištu u Beogradu.

"Erih Šlomsvić bio je veliki prijatelj poznatog francuskog trgovca i kolekcionara umetničkim delima Ambroaza Volara, koji je, recimo, organizovao prve izložbe Sezana; (1895), Pikasa (1901), Matisa (1904), aj zatim i drugih danas slavnih slikara. Volarova galerija u Ulici Lapet vremenom je postala prava slikarska Meka. Tu je Erih Šlomović upoznao i Matisa i Bonara i Pikasa i mnoge druge slikare, književnike, umetnike. Matis mu je na primer dopuštao da posmatra njegov rad Šlomović je kasnije zapisao da „iako na izgled jednostavne i uprošćene u koloritu, njegovim slikama" prethodi studiozan rad i po pedesetak skica".

Erih Šlomović je postao lični; sekretar Volarov. Počeo je kupovati: slike za njegov račun, i često je putovao po Francuskoj. Istovremeno je počeo stvarati i sopstvenu kolekciju. Godine 1939. Volar je poginuo u automobilskoj nesreći. Deo svojih, slika ostavio je i svsm prijatelju Erihu.

Shodno odluci pariskog suda za sada je javna prodaja Šlomovićee ostavštine odložena a kolekcija pod nadzorom novog upravitelja sve dok se u međuvremenu ne pokrene i ne završi tzv. ostavinska rasprava.

„Svi su izgledi — piše „Mond“ — da je aukcija odložena unedogled, jer će naslednici sa Volarove i sa Šlomovićeve strane sigurno , voditi duge sudske procese. Izglda da ni jedna ni druga strana ne poseduje neke jače dokaze".

Do sada je bilo suđenja i oko zbirke velike vrednosti koju je Šlomović poklonio Narodnom muzeju u Beogradu. U tim suđenjima bilo je raznih odluka a poslednja od njih je — po svedočenju javnog pravobranioca SR Srbije Ljubiše Zarića odluka od 14.11.1968. U toj raspravi kao naslednici Šlomovića, prijvili su se Rut Ešel iz Izraela i Ruben Golfinger iz Izraela, brat i sestra pokojnog Eriha po umrloj tetki. Rešenjem od novembra 1968. utvrđeno je, međutim, da je celokupokretna imovina Eriha Šlomovića prešla u svojinu države na osnovu »Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja u je oduzeta od strane okupatora i njihovih pomagača.

Šta će biti sa „pariskim delom kolekcije Eriha Šlomovića sigurno se neće saznati tako brzo. Za sada se u stvari pouzdano zna samo toliko da je kolekcija otkrivena u Parizu basnaslovne vrednosti — prve procene su da vredi dve midijarde franaka, — i da će se za nju podjednako boriti, ne samo mogući naslednici, već i naša i francuska država.

TA TRI DANA

U javnom pravobranilaštvu SR Srbije 12. marta ove godine pokrenut je ostavinski postupak o delima iz Pariza. Nadležnost jugoslovenskog suda da raspravlja o zaostavštini Šlomovića ima sve zakonske osnove.

O sadržaju onih famoznih sanduka najobavešteniji se pokazao Otel Druo, jedak od najpoznatijih prodajnih centara u svetu.

U jednom od svojih šesnaest salona, u kojima se može izložiti preko 600 hiljada predmeta, on je otvorio izložbu Šlomovićeve kolekcije.

Izložba je trajala svega tri dana ali je kroz galeriju prošao „ceo Pariz". Vlada Veličković kaže ni sam ne pamti takvu gužvu. Žak le Norman i Patrik Dajan, dvojica čuvenih komisionara, naglašvaju da je ta izložba možda samo deveti deo od ukupne Šlomoviće kolekcije.

Ps njihovoj pretpostavci, najvrednija dela nalaze se u Narodnom muzeju u Veogradu.

Dajan misli da je ona suma od dve milijarde franaka — ipak preterivanje.

„Kolekcija koja je ovde prikazana procenjena je na jednu milijardu franaka. Naravno, ukoliko dela dobiju vizu za izlazak iz Francuske — kaže Dajan — onda se može govoriti o mnogo većoj sumi".

Šlomovićev „mali muzej velikih umetnosti" sadrži oko 200 dokumenata, originalnih dela umetnika, zatim rukopise i autograme Bonara, Sandrara, Eliara, među kojima celu jednu kolekciju fotografija najpoznatijih dela Ruoa.

Poseonu pažnju privlačio je ansambl fotografija na kojima se Šlomović mogao videti u društvu velikih francuskih umetnika (Bonar, Šagal. Le Korbizije, Leže…)

Tu je i čuveno delo „Hrastovi" Andre Tezena, koje je procenjeno na milion i po franaka; tu je i Matisovo platno „Gitarist koji stoji", procenjeno na 600 hiljada franaka; tu je i platno „Portret Emila Zole" Pola Sezana. Naslikano je 1861. godine, a procenjeno na 10 hiljada franaka. Tu je i crtež Pabla Pikasa „Dve gole žene", — procenjeno na, 400 hiljada franaka.

Kolekcija sadrži i litografije Renoara i Pikasovu grafiku „Skroman ručak". Na žalost, nisu se mogle snimiti sjajne litografije, estambe, i crteži slikara izloženi u staklenim vitrinama. To je bilo zabranjeno.

PREDGOVOR ZA KATALOG

Višegodišnji direktor Muzeja grada Pariza Bernard Dorival, napisao je predgovor za katalog o Šlomovićevoj kolekciji („Volarova porekla") koja je bila namenjena za aukciju. Profesor međutim, kaže da je Šlomović i za njega — enigma. Moguće je, kaže, da je Šlomović došao do slika: prvo — kao avanturist koji je znao uspešno sprovesti svoje avanture i drugo, daje bio mladić s mnogo ukusa i mnogo sluha. Bliža mu je druga varijanta. Dorival kaže, jednom rečju, da se Erih pojavio u Parizu kao meteor i za pet godina uspeo ući u prisni kontakt s nekoliko najvećih francuskih slikara i pesnika, i skupiti kolekciju gravira, ilustrovanih knjiga, crteža, akvarela i platna pred kojima i najrazmaženiji ljubitelj slikarstva treba da skine — šešir.

Gledajući slike, profesor zaključuje da ta kolekcija najverovatnije ima samo dva izvora: jedan deo je neosporno poklonjen kolekcionaru, kao što su crteži Koktoa, Le Korbizijea (s posvetama) i drugih majstora. Druti deo potiče od Ambroaza Volara. Kako je ostvaren prenos — kupovinom, darovanjem ili možda na neki treći način — o tome Bernar Dorival neće da iznese ni pretpostavku.

Svakako je da se sada ova Šlomovićeva kolekcija svim mogućim i nemogućim naslednicima pričinjava kao san i sigurno je da će oni učiniti sve da ga pretvore u javu. Do konačnog rešenja, zaista je sve zapravo u oferi sna, pa čak i kolekcija koja je kao iz snova. TEODOR ANĐELIĆ, MARIJA VEŽANOVSKA (iz Pariza)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License