Voloda I Drugi Nemacki Prijatelji

Ivan Ivanji

Volođa i drugi nemački prijatelji

Pokušaću da svoj komplikovani, protivrečni mnogima koji poznaju moju prošlost, možda čak i nerazumljivi odnos prema Nemačkoj objasnim ličnim, intimnim prijateljstvom koje sam razvio sa mnogim Nemcima. Nije mali broj ljudi koji posle Drugog svetskog rata nisu hteli da znaju za Nemce, ni da govore nemački. Moj veliki zaštitnik još u logoru, francuski lekar i političar, Šarl Odik, iako je čak i studirao u Nemačkoj, nije hteo sa mnom da razgovora na njihovom jeziku. U Holandiji su me u restoranima i hotelima još nekoliko decenija posle rata gledali prekorno kad bih pokušavao da se sporazumevam na nemač-kom jeziku. Pa da li je normalno da sam se ja veoma intimno družio sa nekoliko Nemaca?

Ivan Ivanji

Da bih objasnio svoj odnos prema zemlji i njenim građanima ovde ću navesti nekoliko prijatelja koji su mi decenijama bili najbliži. Neki od njih su pisci, ali istovremeno politički veoma angažovani, samo jedan je bio isključivo poli-tičar. Tek kada sam odlučio o kome ću pisati ipak sam shvatio da ni jedan od njih nije pravi, “normalni” Nemac, a da svi imaju bar nekakve veze sa “Istokom”, neko vreme su živeli u Istočnoj Nemačkoj ili do kraja ostali tamo, a jedan je zapravo poreklom iz Poljske, ali je po-znati pisac postao stvarajući na nemačkom jeziku. Ni njihove biografije nisu baš svakodnevne.
Najpoznatiji, najstariji, a u trenutku kada počinjem da beležim ove redove, uprkos tome samo jedan od dvojice još živih među njima, je Volfgang Leonhard. Zapravo se ne zove Volf-gang, nego Vladimir, Volođa. Nemac, a Volođa? Zašto je prvo dobio rusko kršteno ime, a posle ga promenio, baš je i deo priče o njegovom neobič-nom životu.
Volođa je više od pola stoleća jedan od najpoznatijih i najpriznatijih analitičara svih do-gađaja u Sovjetskom Savezu, a posle njegovog raspada, u Rusiji. Dok sam redigovao ovaj esej on mi se javio povodom svog osamdeset i sedmog rodjendana iz Nemačke, živ i zdrav.
Volfgang Leonhard je decenijama radio na američkim univerzitetima, istraživao na Kolum-bija univerzitetu, a na prestižnom univerzitetu Jel (Yale University) više od dve decenije predavao “Istoriju SSSR-a” i “Istoriju svetskog komunis-tičkog pokreta”. Jel je jedna od najpoznatijih i najbogatijih visokih škola na svetu, osnovana je 1701. godine. Među njegovim studentima su se nalazili bivši predsednik SAD Bil Klinton i nje-gova supruga, Hilari, predsednik Buš mlađi i njegov otac, takođe bivši predsednik. Nemam uvid u spisak Leonhardovih studenata, ali mogu da pođem od pretpostavke da su oni svoja prva saznanja o svom glavnom suigraču na svetskom planu, Rusiji, stekli baš od njega.
I samo poreklo Volođe je složeno kao predmet koji je izučavao. Za njegovog oca zvanično važi da je nemački komunistički književnik Rudolf Leonhard. Između dva svetska rata taj davno zaboravljeni pesnik smatrao se toliko značajnim da je neke njegove pesme preveo Miroslav Krleža. Zbog toga je Rudolf Leonhard naveden i u zagrebačkoj “Enciklopediji leksikografskog za-voda” u 7 tomova iz 1955. godine. U tom istom izdanju nema ni reči o Bertoltu Brehtu. Kada sam zapanjen pitao kako je to moguće, lapidarni odgovor je glasio: “Drug Krleža ne voli Brehta!”
Rudolf je dečaka Vladimira, koji je rođen apri-la 1921. u Beču, priznao za svoga sina, iako prilično davno nije bio u vezi sa svojom tada već bivšom suprugom, Suzanom. Volođin pravi otac bio je Miecislav Bronski, Lenjinov bliski prijatelj, u to vreme prvi sovjetski ambasador u Austriji. Bronski je, uostalom, zajedno sa Lenjinom u istom zabarikadiranom vozu usred Prvog svet-skog rata iz Švajcarske preko Nemačke stigao u Rusiju da započne Oktobarsku revoluciju. Da li tako nešto može genetski da se prenese?
Volfgang Leonhard mi je o svom ocu pisao samo jedanput, i to 1. decembra 2004. godine:
“Moj otac…” (znači, nazivao ga je ocem), “Rudolf Leonhard vodio je u logoru Vernet, posle pada Španske republike i svog prelaska u Fran-cusku, tajni dnevnik o svojim snovima. O tome mi je pričao kad smo se prvi put sreli u Berlinu jula 1947. godine i objasnio mi da je želeo da štampa tu knjigu o snovima. Ja to tada uopšte nisam shvatao, jer mi se činilo isuviše dalekim od realnog života. Rudolofov rukopis je nekako nestao i pojavio se baš posle preokreta. (Misli se na rušenje berlinskog ziga i ujedinjavanja Zapad-ne i Istočne Nemačke.) Počela je neka gužva oko dotacija i da li se ja uopšte slažem da se štampa – a složio sam se – i pre neki mesec se pojavila knjiga Rudolfa Leonharda: Iste noći. Knjiga o snovima u izgnanstvu. Tada sam otkrio da se u jednom od snova na 208. stranici pojavljujem i ja…”
Majka, Suzana, bila je mnogo važnija u Volo-đinom životu od “očeva”, koje gotovo da nije ni poznavao. I Suzanin životni put je neobičan. Rodila se 1895. godine, otac joj je rano umro, pa je odrasla kod bogatog dede, bankara, u Berlinu. Studirala je matematiku i filozofiju, pa se sa dvadeset godina upisala u komunistički savez “Spartak”. Počela da radi kao novinar, bila prijateljica Roze Luksemburg, udala se za pesnika Rudolfa Leonharda, ali ga brzo ostavila, prešla u Beč, gde je postala šef odeljenja za štampu sovjetske ambasade. Pošto su u Nemačkoj nacisti došli na vlast, Suzana je sa sinom 1933. prebegla prvo u Švedsku, pa u Sovjetski Savez, a već 1936. godine je uhapšena u okviru jedne od Staljinovih čistki i dvanaest sledećih godina provela u logoru blizu Vorkute na severu Sibira. Kada je postao uticajni funkcioner posle Drugog svetskog rata, Volođa je uspeo da je oslobodi i prebaci u Istočni Berlin. Kada je pobegao u Jugoslaviju, njegova majka se preselila u Zapad-nu Nemačku. Ostala je ubeđena leva socijalist-kinja, sve se više razilazila sa sinom. Napisala je knjigu o svojim iskustvima u SSSR-u “Ukradene godine”. Uprkos svih patnji imala je dug život, umrla je u osamdeset i devetoj godini.
Volođa je svog nominalnog oca prvi i jedini put video kao odrastao čovek, a prave roditelje retko, uglavnom je boravio ili kod “prijateljskih porodica” ili živeo po dečjim domovima. U Mos-kvi je prvo pohađao gimnaziju za decu nemačkih i austrijskih antifašista, zatim rusku gimnaziju, pa se upisao na univerzitet, Moskovsku visoku školu za strane jezike, gde je studirao engleski jezik. Početkom rata, kad je ruski glavni grad eva-kuisan, svi su Nemci oterani daleko na istok, on je dospeo u Kazahstan, gde je u Karagandi prvo nastavio studije, ali ubrzo postao partijski funk-cioner i već leta 1942. prebačen u tajnu visoku školu Kominterne u Kušnarenku u Baškortistanu, gde su za ilegalni rad obrazovani najpoverljiviji kadrovi stranih zemalja. Tu školu su pohađali i Titov sin Žarko Broz, i Maja, kćerka legendarne španske revolucionarke Dolores Ibaruri, zvane La Pasionaria. Leonhard u svojoj autobiografskoj knjizi “Revolucija otpušta svoju decu” pominje da su Žarko i Maja bili u toj školi, gde su alkohol i seks bili najstrože zabranjeni, ali da je Žarko jedini tamo mogao sebi da dozvoli da ne bude disciplinovan, pa je školu prevremeno napustio. Nikad to nije napisao, mada je meni ispričao da su Žarko Broz i prelepa Maja Ibaruri, uprkos svima, javno vodili ljubav. Za Broza i Ibarurijevu su znali ko su, iako su svi studenti morali da nose pseudonim, pa su čak i oni, koji su se odavno poznavali, jedan drugog oslovljavali kao da su ilegalci. Vladimir Leonhard postao je privremeno Volfgang Linden.
Meseca jula 1943. godine Leonhard je vraćen u Moskvu i počeo da radi na vestima za Nemačku, koju je Crvena armija trebalo da pobedi i okupira, sa stanovišta nemačkih komunista - da je oslobodi. Kakvo je poverenje stekao pokazuje da je za Nemačku odleteo istim avionom sa Valterom Ulbrihtom, koji je bio predviđen da postane prvi čovek sovjetske okupacione zone, a posle Nemačke Demokratske Republike. Dese-toricu prvih u toj prethodnici posle su i nazivali “Grupom Ulbriht”. Leonhard je bio najmlađi među njima pozvanim da na ruševinama dela Nemačke izgrade novu socijalističku državu. Imao je tada dvadeset i tri godine.
Leonhard 1947. godine prvi put posećuje Jugoslaviju. Njemu se čini da se u toj zemlji živi mnogo slobodnije, nego u SSSR-u. Domaćini su ga, kao što ćemo videti, pridobili zauvek. U trenutku kada dolazi do sukoba između Tita i Staljina Leonhard je najmlađi profesor na Visokoj partijskoj školi u Berlinu, koju su nazivali i kovačnicom kadrova. Tada je imao dvadeset i sedam godina. U istočnom delu Nemačke jedva da su postojali kadrovi tako temeljno školovani i indoktrinirani kao što je bio on. Jedini za koga znam je Markus Volf, zvani Miša, koji je sa Volođom bio zajedno i u moskovskoj gimnaziji, a posle i u tajnoj školi Kominterne. To je onaj Volf koji će stajati na čelu istočnonemačke obaveš-tajne službe, pa će ga smatrati “najuspešnijim vođom špijuna” XX veka. Uzgred, posle ujedi-njenja Nemačke Leonhard i Volf, stari drugovi Volođa i Miša, ponovo su se sreli više puta, pa i zajednički nastupali u televizijskim emisijama.
Rezolucija Kominforma - kako su tu instituciju nazivali na Istoku, mi obično govorimo o Inform-birou – protiv Jugoslavije pogodila je i Leonharda i još neke iskrene, pre svega mlađe marksiste u sovjetskoj zoni Nemačke, baš kao poslovični grom iz vedra neba. Sve do tog časa Jugoslavija je njima predstavljena kao zemlja najbliža idea-lima SSSR-a, Tito kao “najodaniji učenik Lenjina i Staljina”. Volfgang Leonhard je svoje misli o tome zabeležio, ali nije se usudio da ih bilo kome direktno saopšti. Zapisao je samo za sebe, ali je sačuvao tu belešku:
“Teza o posebnom putu u socijalizam zasno-vana je na učenju Marksa, Engelsa i Lenjina. Jugosloveni su u pravu, pošto su krenuli putem koji odgovara njihovim uslovima. Svi oni koji osuđuju jugoslovenske komuniste napustili su marksizam-lenjinizam. Teza o ravnopravnosti ko-munističkih partija unutar komunističkog radnič-kog pokreta saglasna je učenju Marksa, Engelsa i Lenjina. Oni, koji su tu tezu zamenili vodećom ulogom SSSR-a, ne stoje na tlu marksizma…”
Jugoslovenska ambasada je mnogo brže od neposrednih drugova i partijskih šefova Leon-harda shvatila koga ima u njemu. Snadbevala ga je materijalom, pre svega biltenima agencije Tanjug, odgovorom jugoslovenskog CK na napade Informbiroa, V kongresa KPJ. Ništa od toga nije objavljeno u štampi istočnih zemalja, čak ni viši partijski funkcioneri nisu bili upoznati sa tim preko svojih internih biltena. Jugosloveni su svoje stavove slali Leonhardu preko Švaj-carske sa uvek drugih adresa. On ih je primao i rasturao konspirativno baš kako je naučio u školi Kominterne.
Na proslavu jugoslovenskog nacionalnog praznika 29. novembra 1948. godine otišao je krišom. Tamo je razgovarao samo na ruskom i engleskom jeziku, pretvarao se da nije Nemac, nadao se da niko iz istočnog dela Berlina neće doći i bio je u pravu. Tada se dogovorio da prebegne u Jugoslaviju kad mu isuviše zagusti, kako da se ilegalno javi kad bude smatrao da je došlo vreme, ali da dokle god može zadrži svoju poziciju i vrši jugoslovensku propagandu. Važno je da naglasim, činio je to iz ubeđenja. Nije mu bilo lako. Deset godina je indoktriniran u Sovjet-skom Savezu i još četiri godine u Istočnoj Ne-mačkoj, ali govorio je tečno ne samo nemački i ruski, nego i engleski i švedski i nalazio se na takvim mestima da mu je pristupačna bila literatura i štampa iz celog sveta.
Tek sada je shvatio sa kakvom je grešnom lakoćom prihvatio hapšenje svoje majke u Mo-skvi, iako je sigutrno znao da je nevina. Tada mu se činilo kao da je to nekakav udarac sudbine, kao da se teško razbolela… Sada se kajao. Shvatio je kako je užasno bilo međusobno prisluškivanje i denunciranje u „prvoj zemlji socijalizma“, koje mu se tamo učinilo logičnim, pa čak i nužnim u ime Revolucije. Njegova prijateljica na Moskov-skom univerzitetu mu je jednog dana prišla, povela ga u stranu, u park, zaklela ga da nikom neće reći ono što će mu saopštiti. Ispričala mu je da je zavrbovana da piše izveštaje tajnoj službi i zamolila ga da joj nikad ne kaže ništa što bi bilo „nezgodno“, jer ne može da garantuje da ga ne bi izdala. Naravno da su joj zapretili da nikad nikom ne sme da kaže ništa o svom novom zadatku. Leonhard o tome piše: „Nikad u životu nisam doživeo takvu izjavu iskrene ljubavi…“
Bilo mu je normalno da funkcioneri „u socijalizmu“ žive bolje od ostalih građana, jer je i sam uvek imao privilegije. Posle rata u Berlinu je u centrali Partije bilo četiri restorana raznih kategorija. On je bio u prvoj, u onoj sa najboljom hranom. Jedne večeri mu je u holu te zgrade prišao komunista iz Zapadnog Berlina i pitao gde može da jede. Pokazao mu je i kupon za treći restoran. Leonhard mu je objasnio sistem. U trećem i četvrtom restoranu hranili su se manje važni tehnički saradnici i pomoćno osoblje, noćni čuvari, čistačice, šoferi. Potvrdio je da su i oni svi, naravno, članovi partije. Drug „sa Zapada“ je, pošto je shvatio taj sistem, pocepao kupon i otišao zgađen, uvređen, bez pozdrava, a Volođa je tek tada shvatio da je sve to čudno, nepravedno i da se zapravo nikako ne slaže sa njegovim shvatanjem „komunizma“. Kada je jednom višem funkcioneru izneo svoje neshvatanje, pa i zašto viši funkcioneri stanuju u luksuznim vilama – on lično je kao samac dobio četvorosobni stan – odgovor je glasio da je on „beznadežni ro-mantičar“.
Jednog dana je ipak naseo provokatoru, a možda i naivnom drugu, koji će ga bajagi slučajno izdati na taj način, što je u menzi rekao da se „drug Leonhard“ slaže sa Jugoslovenima. Sutradan je pozvan kod rektora da se izjasni. Shvatio je da ne sme da bude iskren, čak se i bojao da će ga odmah posle tog sastanka uhapsiti, jer je već doživeo takve slučajeve. Tvrdio je da nikad nije rekao da se slaže sa Jugoslavijom, nego samo da u jednoj ustanovi, kao što je ova škola treba proučavati sve relevantne dokumente, pa i izjave i stavove Beograda. Na njegovu sreću reče-no mu je da će o „njegovom slučaju“ odluku doneti Politbiro. Znao je da sad odmah mora da beži. Iz škole nije poneo ništa. Sa javne govornice je majci, svojoj devojci Ilzi i svojoj vezi u jugoslovenskoj ambasadi dao unapred dogovo-rene lozinke. Još je otišao u svoj stan, spakovao jednu torbu i komšijama rekao da će nekoliko dana biti na službenom putu. Na dogovorenom mestu ga je čekao automobil, smesta ga odvezao do granice sa Čehoslovačkom, a odatle ga nepo-znati čovek, koji se inače bavio krijumčarenjem, prebacio u susednu zemlju, samo što je stigao sa četvoročasovnim zakašnjenjem i njegova se veza nije pojavila u maloj železničkoj stanici Pod-mokli.
Čekao je nekoliko sati. Shvatio je da će delovati sumnjivo. Obratio se jednom železničaru i na svom perfektnom ruskom jeziku rekao da mora za Prag. Česi su se očigledno bojali Rusa. Na železničkoj stanici su milicioneri kontrolisali lične legitimacije i pasoše. Brzo je otišao u toalet. Znao je da tu neće dugo moći da ostane, ali je pregledao svoje džepove i torbu, pocepao i bacio neke papire. Malo kasnije su lupali na vrata klozeta. „Odmah!“ vikao je na ruskom. Otvorio vrata i glumio pijanca: „Bilo mi je muka, valjda sam previše popio…“ Kontrolori su se samo nasmejali, to ih od Rusa nije čudilo. Mladi plavokosi čovek u veoma dobrom kaputu i odelu je te 1949. godine za njih očigledno svakako bio Rus koga ne treba detaljnije ispitivati.
Znao je napamet adresu na koju je trebalo da se javi ako ga veza promaši. Našao je kuću i stan, ali kucao je uzalud, niko nije otvorio. Nije se usudio dugo da zvoni i lupa, vratio se na ulicu i očajno počeo da razmišlja šta je u školi Kominterna naučio za takav slučaj? Šta treba da radi ilegalac koji se usred noći bez isprava nađe u nepoznatom gradu u zemlji čiji jezik ne zna, a sa samo malo novaca? Svakako nije smeo da ostane u ovom predgrađu, gde više nikog nije bilo na ulici. Vra-tio se na železničku stanicu. Stao je pred ulaz. Čoveka do sebe nemo je ponudio cigaretom, a on je nešto rekao na češkom.
“Nažalost ne znam češki, možemo da razgo-varamo na nemačkom, ruskom ili engleskom…”
Nepoznati je pitao odakle je.
“Iz Berlina…” Prosto nije imao snage da iz-misli neku priču.
“A kuda ćete?”
Leonhard je odlučio da sve stavi na jednu kartu.
“Za Beograd. A nemam gde da spavam…”
“Onda pođite sa mnom!”
Prespavao je kod nepoznatog čoveka koji je “navijao” za Jugoslaviju. Sutradan je ponovo otišao na datu adresu i zatekao svoju vezu. Pre-uzela ga je jugoslovenska ambasada i uspela da ga ubaci u avion JAT-a.
Tako se Volfgang Leonhard krajem marta 1949. godine našao u Beogradu. Primljen je u Centralni komitet SKJ. Dobio je zadatak da napiše izveštaj kako su pre svega krugovi u opo-ziciji protiv rukovodstva vodeće partije u Istočnoj Nemačkoj doživeli sukob između Tita i Staljina. Posle toga je neko vreme radio u Radio Jugoslaviji. Imao je iskustva. Već je za vreme rata iz Moskve govorio Nemcima, sada je to činio iz Beograda. Ubrzo zatim drugim putem pro-krijumčarena je i njegova prijateljica Ilze. Formalno nisu bili venčani, ali smatrali su sebe bračnim parom, mada ne za dugo. Volođa je izgleda morao da nadoknadi sve što je propustio za vreme puritanskog načina života u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Nemačkoj, a i Ilze je uskoro počela da se zabavlja sa jednim studentom medi-cine iz Kragujevca, koji je takođe radio u Radio-Jugoslaviji.
Tada smo se upoznali. Ja sam bio sekretar generalnog sekretara Saveza književnika Jugo-slavije, Čedomira Minderovića. Ne sećam se više ko je Volođu uputio na mene kao na mladog čoveka koji je dobro znao nemački. Kad danas kombinujem, ko bi drugi mogao, ako ne Udba, koja se brinula da on ima i neko “normalnije” društvo?
U Jugoslaviji se tada živelo veoma teško, gore nego za vreme rata. Namirnice su se davale na karte, tekstil na takozvane tačkice. I kod nas su vladale privilegije, funkcioneri su mogli posebno da se snadbevaju u takozvanom “diplomatskom magazinu”. Upravo osnovani Klub književnika je svašta dobijao preko te ustanove. Ja sam, na primer, mogao da dobijem veoma dobre, lepo upakovane cigarete, sećam se kutije sa jarkim plavim i crvenim bojama u celofanu. Bio sam ne-pušač i davao svoje cigarete Leonhardu. Zbog toga je u prvo vreme mislio da sam neki visoki funkcioner.
Uskoro su i on i oni, koji su preuzeli da upravljaju njegovim životom, shvatili da je za njega posao urednika i spikera na radiju ipak nedovoljno važan zadatak. Poslali su ga u Zapad-nu Nemačku, koliko je meni poznato sa poveli-kom svotom novca, da bi osnovao jednu “levu partiju”, “leviju” od socijaldemokratije, ali da bude “na našoj strani”. Zvala se Unabhängige Arbeiterpartei Deutschlands, skraćeno UAPD, (Nezavisna radnička partija Nemačke). Ona je izdavala i nedeljni list. Iako to nije bila njena namera, okupljala je uglavnom bivše trockiste. Postojala je samo dve godine, od 1950. do 1952. godine, pa se tiho ugasila. Valjda se i dotok novca iz Jugoslavije prekinuo, ali to samo pretpo-stavljam, dokumente o tome nigde nisam našao.
Karakteristično je da Volođa nikad nigde nije izrekao ili napisao ni jednu reč koja bi mogla naškoditi Jugoslaviji, pa tako uprkos svojim brojnim knjigama, u kojima je o tome mogao da progovori, nije “izdao” ništa o toj akciji. O tome neslavnom pokušaju Titove Jugoslavije da osnuje neku “svoju partiju” u Zapadnoj Nemačkoj ništa nema ni na sajtovima interneta, koje sam proveravao. Ta je partija baš temeljno zaborav-ljena. Sećam se da sam je ja ironično nazvao “partija niti-niti”, jer je u njenom programu stajalo, a gotovo svaki drugi članak njenog partijskog lista je tvrdio da su oni “niti za kapitalizam, niti za staljinizam…”
Sredinom 2007. godine telefonom i pismom pitao sam Volfganga Leonharda da li je i koliko novaca poneo iz Jugoslavije i tačno u koju svrhu. Zamolio sam ga da mi kaže šta se činilo u tom pogledu i zašto o tome nikada ništa nije objavio. On mi se samo žalio na starost, imao je tada 85 godina, da mu je arhiva nepregledna i u neredu, ali da će njegova sekretarica pokušati ponešto da pronađe i da mi pošalje. Poslao mi je neke svoje intervjue, ali ni reči na tu temu. Nekoliko puta sam insistirao da mi o tome nešto kaže, ali je to izbegavao jadajući se svaki put da je zaboravan, da je star, mislim da se pomalo pravio senilnim. Nešto o tome valjda postoji u jugoslovenskim tajnim arhivima Udbe ili Partije, a možda je sve poništeno. Ako o nečem nema pisanog traga, valjda nije ni postojalo.
Ilze je ubrzo takođe pošla u Zapadnu Nemač-ku, jer se njen student oženio sa svojom pred-ratnom drugaricom. U međuvremenu je, talento-vana za jezike, dobro naučila srpski, zaposlila se kao sekretarica u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu.
Iz Ilzinog i Volođinog stana sam nasledio dve jednostavne police za knjige, sklepane od čamo-vine. Dugo sam i ja na njima držao knjige, a imam ih još i danas, stoje u ostavi, na jednoj stoje cipele, na drugoj vino, zejtin, brašno, šećer…
Već 1953. godine sam posetio Volođu u tada još potpuno razrušenom Kelnu. Stanovao sam kod njega, ali upozorio me je da svaki put kad se iz centra vraćam kući pazim da li me neko prati. Još uvek se strahovito bojao da bi istočni agenti mogli da ga kidnapuju. Kasnije sam bio kod Ilze u Bonu i prvi put u ambasadi u kojoj ću kao sa-vetnik raditi tridesetak godina kasnije. Zahva-ljujući Volođi počeo sam da primam materijale trockističke “Četvrte internacionale”, koji su mi bili dosadni, i književno-politički časopis Der Monat (Mesec), koji je bio veoma interesantan. U njemu sam već tada pročitao Orvelov roman “1984”, tekstove Ignacija Silonea, Artura Kestlera i prvi put jedan tekst meni tada još nepoznatog Mila Dora, koji je veoma pozitivno pisao o Koči Popoviću, tadašnjem jugosloven-skom ministru inostranih poslova, naglašavajući da je neobično što takav posao radi čovek koji je ranije bio teoretičar nadrealizma, a zatim oficir u španskom Građanskom ratu i najzad načelnik generaltštaba Titovih partizana
Volfgang Leonhard je 1955. godine objavio svoju autobiografsku knjigu sa naslovom Revolucija otpušta svoju decu, koja je za nekoliko godina na originalu doživela tiraž od više stotina hiljada primeraka i prevedena na gotovo sve zapadnoevropske jezike. Postao je slavan. Dobio je stipendiju za postdiplomske studije u Oks-fordu. I danas ga smatraju jednim od najboljih poznavalaca staljinizma, ali i razvoja SSSR-a i Rusije posle Staljinove smrti, pa i posle tako-zvane perestrojke i raspada Sovjetskog Saveza, a takođe i komunizma, levog radničkog pokreta.
Meni je posebno zanimljivo što Leonhard u svojim knjigama od po više stotina stranica, kao što su Kremlj posle Staljina, Podela komunizma u tri pravca ili Evrokomunizam o Jugoslaviji i Titu piše samo pozitivno. On, doduše, naglašava da ne želi da komentariše, nego sam da prikaže stvarnost, ali ta se “stara ljubav” prepoznaje i po tome što o sukobu KPJ sa Milovanom Đilasom u tim studioznim delima nije napisao ni reči. Đilasa citira samo tekstovima koje je napisao pre razlaza sa svojom partijom. Pitao sam ga zašto? Nije mi odgovorio ozbiljno, samo me podsetio da je pisao članke o Đilasu i predgovor jednoj njegovoj pre-vedenoj knjizi, ali nije objasnio zašto njegov sukob sa Titom nije pomenuo čak ni u opširnoj studiji o evrokomunizmu, koja je objavljena 1978. godine.
Verujem da je Volfgang Leonhard počeo malo po malo da se razočarava u titoizam kad je praktično zabranjena Korčulanska letnja škola, (1963-1964), koju je i on posećivao, kad je obu-stavljeno izlaženje filozofskog časopisa Praxis i kad je osmorici profesora u Beogradu oduzeto pravo na nastavni rad na Beogradskom univerzitetu. Međutim, ni tim povodom nikada nije hteo javno da kritikuje Jugoslaviju, samo se povlačio u pogledu proučavanja njenog razvoja pod izgovorom da nema vremena, da sav mora da se posveti problemima SSSR-a, odnosno, kasnije, Rusije. Kad sam ga direktno pitao da li je tako, opet je izbegao odgovor. Napisao mi je, međutim, da je za njega “Beograd neraskidivo vezan sa jednim snom” i da je zbog toga možda bolje da “sačuva geografsko i političko odstojanje”, jer bi taj grad i sve što je on značio mogao danas da se pokaže “isuviše udaljenim od mog negdašnjeg sna o svetom trojstvu – socijalizmu, samouprav-ljanju i nesvrstanosti…”
Uspeo sam da ga pridobijem da 1977. godine održi predavanje o Titu u Bonu. Ja sam tada bio savetnik naše ambasade. Rekao mi je:
“Moja predavanja koštaju hiljadu maraka, ali ništa ti neću potpisati!”
Na potpis sam mogao da mu isplatim tu sumu iz fonda za kulturu ambasade, ali bez potpisa samo iz fonda tajne službe kojom je raspolagao lično ambasador. Ambasador Lončar je to, na-ravno, odobrio. Mnogo kasnije sam zavitlavao Volođu da ga sada “naši imaju na spisku”.
I nadalje je voleo žene. Oženio se italijanskom plemkinjom Ivonom Zgarela Fini. Nju nikad nisam video, ali kažu da je bila prava lepotica. S njom ima sina Marka i troje unučadi, ali mi je sa tugom ispričao da sa njima ne održava vezu. Kasnije se oženio Elkom Šmid, koja je dugo bila član nemačkog saveznog parlamenta Socijal-demokratske partije, ali Volođa se posle eksperimenta sa UAPD više nikada formalno nije učlanio ni u jednu partiju. Bila je veoma zgodna plavuša.
Volođa decenijama ima kuću u mestašcu Manderšajd, blizu Trira, gde su mu, kako kaže, prvi susedi krave i vinogradi.
Divio sam mu se kako je uspevao da prati događaje u Sovjetskom Savezu, da postane, kako se u šali govorilo, “najbolji astrolog Kremlja”, a da decenijama nije smeo ni da se približi njego-vim granicama. Mnogo sam naučio od njega kad mi je objašnjavao kako je u tome uspevao, kako je blagovremeno donosio neke zaključke na osnovu indicija. Navodim neke primere:
U članku u partijskom organu Pravda od 10. juna 1953. kao “istaknute vođe Sovjetskog Saveza” pominju se Maljenkov, Molotov i Berija. Nedelju dana kasnije, 18. juna, list Pravda Ukrajini objavljuje članak vrhovnog državnog tužioca SSSR-a, Safonova, u kome se oštro kritikuje “protivzakonitost i proizvoljnost” nekih saradnika “državnog aparata” koje valja “demas-kirati”. Štampa 25. juna donosi izveštaj o pre-mijeri opere Dekabristi u Baljšom Teatru u Moskvi i navodi da su joj prisustvovali “Maljen-kov, Molotov, Vorošilov, Hruščov i Bulganjin”. Beriju ne pominju. Na osnovu toga Leonhard je zaključio i objavio da je Berija smenjen posle 10, ali pre 25. juna. Tek 9. avgusta će javno biti objavljeno da je Berija razrešen svih svojih dužnosti i uhapšen. Leonhard je naročito pažljivo, prateći sve dostupne javne izveštaje u novinama, pad dotle svemoćnog šefa sovjetske tajne službe predskazao šest nedelja unapred.
Drugi primer: Na XX kongresu partije u SSSR-u, koji je održan od 21. decembra 1955. do 3. februara 1956, Staljin je prvi put, ne samo javno kritikovan, nego ga je Hruščov u svom tajnom govori optužio za brojne zločine. Leonhard je to osetio unapred na osnovu sledećeg zapažanja: Svoj šezdeseti rođendan slavili su Bulganjin 10. juna, a Mikojan 24. novembra 1955. godine. Tim povodom u štampi su nazivani “vernim učeni-cima Lenjina i saborcima Staljina”. Na rođendan pokojnog Staljina 21. decembra on je još slavljen kao “najveći vođa”. Posle toga se njegovo ime više nije pojavljivalo u štampi. Kad je Vorošilov slavio svoj sedamdeseti rođendan 3. februara 1956. godine, nazvan je u novinama “verni učenik velikog Lenjina”, a Staljin nije pominjan. Na osnovu toga Leonhard je znao da je XX kongres raskinuo sa Staljinom pre nego što je to sa uobičajenim zakašnjenjem objavljeno i narodu.
Po mom mišljenju ta dva primera dokazuju da je za procenjivanje situacije i razvoja u zemlji, koja je inače nepristupačna, analitika važnija i često uspešnija od ponekad nesigurnih izveštaja obaveštajaca, koji mogu biti i dvostruki agenti ili provokatori.
O personalnim promenama na vrhu sovjetske države Leonhard je zaključivao i na osnovu redosleda pominjanja imena rukovodilaca, foto-grafija i filmskih žurnala, ko stoji ili sedi pored koga, ko se smeši, ko je natmuren, ko s kim razgovara. To ne bi funkcionisalo kod jugoslo-venskog rukovodstva, okupljenog oko Tita. Ne sećam se više koji je to kongres SKJ bio na kome stari slovenački partijski funkcioner Franc Leskovšek više nije bio izabran u rukovodstvo, jer je otišao u penziju. Ja sam bio dodeljen delegaciji iz Istočne Nemačke. Oni su se čudili kako to da se Tito najviše bavi baš Leskovšekom, kad je “očigledno u nemilosti”. Pitao sam - po čemu zaključuju da je u nemilosti? Odgovorili su da se to vidi po tome što više nije izabran ni u jedno rukovodeće telo partije. Pokušao sam da im objasnim da je čovek vremešan i bolešljiv, da ide u zasluženu penziju i da je Tito, valjda, upravo zbog toga posebno pažljiv prema starom saborcu, ali njima to nije bilo jasno. Prosto, nisu razumeli da neko može da bude blizak glavnom vođu na javnom prijemu, a da više ne bude u najvišem rukovodstvu.
Posle 1987. godine Leonhard je mogao redov-no da posećuje Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu, boravio je u tim zemljama i kao posmatrač prvih slobodnih izbora, nastavio da piše o njihovim problemima i razvoju kao i dotle. I dalje važi kao jedan od najbolje obaveštenih, danas valjda i po godinama, najstarijih eksperata za Rusiju i zemlje nastale na tlu Sovjetskog Saveza.
Davno se nismo videli. Njegov smeh je na telefonu i dalje zarazan, ali kad sam mu čestitao osamdeseti rođendan rekao je sa uzdahom:
“Videćeš, 80. rođendan je strahovita cezura!”
Pisao mi je veoma duhovito negde 2004:
“Ti imaš tek 76 godina i zbog toga si pun planova, ali ja imam 83. Na prvi pogled to je razlika od samo sedam godina. Ali to je tako zaista samo na prvi pogled, jer, nadam se da i ti znaš da se takva pitanja uopšte ne mogu razjasniti ciframa, štaviše, cifre su nešto najnetačnije što uopšte postoji na ovom haotičnom svetu. Po mom iskustvu je razlika između 76 i 83 otprilike 140 godina. Zbog toga, evo ti mog dobrog saveta: realizuj što više planova za sledeće dve godine, pre nego što ćeš imati 78, jer od toga doba stvari postaju ozbiljne. Koferi, koji su ranije bili teški 20 kilograma, i začudo su na vagama na želez-ničkim stanicam to još uvek, kao što valjda već i ti znaš, u stvarnosti su teški između 80 i 110 kilograma. Stepenište u mojoj kući stvara pot-puno pogrešni utisak da ima trideset stepenica, dok svako, ko se u mom dobu penje po njima, zna da ih ima preko 200…”
Tešio sam ga da je upravo jedan austrijski operetski pevač povodom svog stotog rođendana izjavio da je prestao da puši, jer je došlo vreme da malo čuva glas, pa tako još ima vremena…
Mnogi njegovi stari prijatelji, pa čak i rođena majka, zamerali su mu i još mu zameraju da je “skliznuo suviše udesno”, da samo posmatra, a ne bori se više za ideje demokratskog socijalizma. Jedan od njegovih oštrih kritičara bio je i moj naj-bolji drug i prijatelj u Nemačkoj, Fred Gebhart.
Početkom pedesetih godina Narodna omladina Jugoslavije uspostavila je vezu sa zapadno-nemačkom omladinskom organizacijom Sozia-listische Jugend Deutschlands - Die Falken (Socijalistička omladina Nemačke - Sokolovi). To je bila organizacija dece od šest godina, a gornja granica formalno nije postojala. Nazivala je sebe nezavisnom, ali je stvarno bila deo Socijal-demokratske partije Nemačke, SPD. Prilikom naših razgovora sa njima prvi put sam nastupio kao prevodilac. Zapravo smo i oni i mi bili pret-hodnice naših partija, koje još nisu imale međusobne veze.
Jugoslaviju je posetila četvoročlana delegacija, koja se sastojala od predsednika Falkena - Kalija Prala (Kali Prall), predsednika pokrajinskih organizacija Berlina - Harija Ristoka (Harry Ristock), Bavarske - Lorenca Knora (Lorenz Knorr), i Baden-Virtemberg - Freda Gebharta (Fred Gebhardt).
Kali Pral je potpuno zaboravljen. Njegovo ime ne nalazim ni u leksikonima, ni u internetu. Ja bih rekao da je na neki način iz očaja zbog politike izvršio samoubistvo alkoholom. Pio je do smrti. Pamtim njegovu izreku o nemačkim socijaldemo-kratima: “Evolucija, preuzimanje vlasti demokrat-skim putem, kod nas nije moguća, a za revoluciju smo kukavice!”
Hari Ristok je takođe bio na krajnjoj levici svoje partije, 1968. godine isključen iz SPD, jer je nosio plakate protiv američkog rata u Vijetnamu, što nije bila “linija”, ali je ubrzo zatim ponovo primljen, pa je od 1975. do 1981. čak bio senator (ministar, jer je Zapadni Berlin u Zapad-noj Nemačkoj imao rang pokrajine – Landa – pa prema tome i vladu) za građevinarstvo Zapadnog Berlina. Pokušaj da se sa te pozicije kandiduje za gradonačelnika je propao, a sredinom sedamdesetih mi je rekao: “Sad sam definitivno shvatio da ipak nikad neću biti predsednik vlade Nemačke”. Voleo je da kampuje u Jazu kraj Budve. Pio je mešavinu zadarskog maraskina sa pivom. Umro je 1992. star samo šezdeset i četiri godine, valjda ne zbog te čudne mešavine pića.
Lorenc Knor je izgubio jednu ruku kao nemački vojnik u Jugoslaviji kad su partizani napali vojni transport u kome je bio i on. Kod nas se upoznao sa jednim čovekom, koji je bio u grupi koja je minirala njegov voz. Knor je ubrzo zatim istupio iz SPD-a i osnovao nemačku Uniju za mir - Deutsche Friedensunion, koju je finansirala Istočna Nemačka. Poslednje što sam čuo o njemu je da se 2001. zalagao za puštanje Slobodana Miloševića iz zatvora u Hagu.
Fred! Već je njegov deda bio savezni poslanik USPD- Nezavisne socijalističke partije Nemačke. (Njeni članovi su, pored ostalih, bili docniji komunisti Roza Luksemburg, Klara Cetkin, Karl Libkneht i Vilhelm Pik, prvi predsednik Nemačke Demokratske Republike). Fredov otac i stric su za vreme Drugog svetskog rata poginuli u kažnje-ničkom bataljonu, u kome su bili sa Hitlerovog stanovišta “nepouzdani elementi”. U Berlinu je 1946. upoznao Volfganga Leonharda. Kolebao se između komunista i socijaldemokrata, ali se na kraju odlučio za socijaldemokrate, učlanio u organizaciju Die Falken i preselio u Štutgart, a posle u Frankfurt na Majni. Naš veliki pesnik Ivan V. Lalić u šali je rekao o tom gradu: “Bolje je vrabac u ruci, nego Frankfurt na Majni.”
Fred je imao tipičnu političku karijeru, ali je više uticao na druge, nego što se sam isticao. U Frankfurtu je godinama bio direktor Narodnog univerziteta. Njegovi saradnici, da ne kažem “učenici”, bili su Joška Fišer, koji će kasnije, kao jedan od vođa partije “zelenih” u Nemačkoj, biti ministar inostranih poslova i Karsten Fogt, koji je do nedavno kao socijaldemokratski podsekretar u ministarstvu bio odgovoran za vezu sa Sjedinje-nim Američkim Državama. U okviru Fredovog Narodnog univerziteta radilo je pozorište, čiji je direktor i glavni reditelj bio jedan od najvećih filmskih stvaralaca XX veka, Rajner Verner Fasbinder. Fasbinder se tada zanimao za samoupravljanje u pozorištu, ja sam za njega krajem šezdesetih preveo statut Narodnog pozo-rišta u Beogradu, ali on je, kao valjda svi veliki reditelji, na poslu bio diktator i nije shvatao šta bi njemu glumci ili čak scenski radnici trebalo da “popuju”.
Fred je osam godina bio gradski većnik u Frankfurtu na Majni, posle poslanik parlamenta pokrajine Hesen, a celo to vreme i predsednik partije SPD–Socijaldemokratske partije Nemačke u tom gradu.
Prvi put sam njegov gost bio pedeset i neke u Štutgartu. Imao je mali stan na potkrovlju. Sećam se kako sam jedno prepodne ostao u njemu sam, kupao se u kupatilu sa kosim krovom. Ja posle rata, pa sve do tada, nisam imao svoje kupatilo. Išao sam u javna kupatila, što današnje generacije naših gradjana srećom teško mogu i da zamisle. Bezbroj puta puštao sam gramofonsku ploču sa Brehtovom “Operom za tri groša”, koju sam tada prvi put čuo. Fred je bio u svom prvom braku. Ženiće se još četiri puta. Tek će u trećem braku dobiti dve kćerke. Jednom su on, njegova treća žena, Elke i dve devojčice noćile kod nas na Voždovcu, njih četvoro na istom kauču.
Prolazile su decenije, viđali smo se svake godine. Ponekad i nekoliko puta iste godine čas u Jugoslaviji, čas u Nemačkoj.
Ne sećam se kada je to bilo tačno, ja sam sa porodicom letovao u Budvi. Napravili smo izlet do Miločera. Na naše veliko iznenađenje na terasi na Kraljičinoj plaži sedeo je Fred Gebhart i upravo pisao razglednicu nama na beogradsku adresu. S njim je bila jedna zgodna devojka u bikiniju. Predstavljena nam je kao Estera, stu-dentkinja teologije. Ona će mu biti peta i posled-nja supruga. Bio je od nje stariji više od četvrt stoleća.
Čim je diplomirala on je uspeo da joj nabavi mesto u jednoj uglednoj parohiji u Frankfurtu. Znači, postala je sveštenik. Ne znam kako na srpskom da taj poziv izrazim za ženu. Sveštenica? Popadija je supruga popa, ali Estera je bila pop, popadija u našem smislu postao je Fred. Preselio se s njom u parohijski dom. Viđao sam i veće kuće i palate, ali to je bila jedna od najlepše sazi-danih osmosobnih vila u kojoj sam ikada bio. Tu nam više nije morao ustupiti kauč u prolaznoj sobi, nego gostinsku sobu sa posebnim kupa-tilom.
Iako više pišem o prijateljima u Nemačkoj, nego o prijateljicama, Estera zaslužuje posebno mesto, ne samo zbog toga što je bila Fredova su-pruga, nego pre svega što je napravila karijeru u Evangeličkoj (luteranskoj) crkvi u Nemačkoj. Taman je preuzela parohiju. Rekao sam da ću u nedelju doći na službu Božju.
“Molim te, nemoj. Zbunićeš me!”
Sledeće godine našao sam se opet u Frankfurtu i to baš pred praznik Duhovi i rekao joj da ne može da me spreči da dođem da vidim kako ona to radi, jer su službe javne.
“Sad možeš, sad sam već sigurna u sebe.”
Estera je lepo izgledala u dugačkom crnom plaštu sa belom kragnom, kakve nose sveštenici. Bilo mi je čudno, pa tu sam mladu ženu, koja vrši svečani crkveni čin, upoznao gotovo golu u bikiniju. Održala je propoved, koja je, čini mi se, imala blage feminističke akcente. Luteranska liturgija je jednostavnija od pravoslavne, ali po-stoji trenutak kada se sveštenik okrene leđima pastvi, licem prema oltaru i moli u sebi. Posle sam je pitao:
“Kad se onako okreneš prema oltaru, šta stvar-no misliš?”
“Naučili su nas da ćutanje treba da traje tačno određeno vreme, a ono se najbolje meri dužinom Očenaša. Zbog toga u sebi govorim Očenaš.”
Opet se izvukla, a da nisam dokučio da li je zaista pobožna, što se iz naših privatnih razgo-vora nikada nije moglo zaključiti, ili samo “radi svoj posao za koji se školovala”. Inače je objaš-njavala da je zadatak paroha – ne znam ni da li može da se kaže “parohica”, ali na nemačkom je sasvim logično da se kaže Pfarrerin – sličan socijalnom radniku. I kad se dete krsti, mladenci venčavaju ili pokojnik sahranjuje, sve je to neka vrsta učešća u svečanostima ili uteha u tuzi, znači, socijalni rad. U Jugoslaviji je nosila kratke suknje, lake bluze bez rukava, obično su dolazili u toku leta. U Frankfurtu samo ozbiljne boje i dostojanstvene haljine ili kostime. Ali kad sam jednom sam bio u Nemačkoj i zamolio da mi pomogne da svojoj ženi kupim veš, odvela me je do radnje sa najskupljim, najrafiniranijim donjim rubljem, kakve moja žena, balerina, inače nije nosila.
Očigledno je da je bila uspešna. Od 1990. je predsednica regionalnog Saveza luteranskih op-ština sa sedištem u Frankfurtu na Majni, što je u rangu biskupa. Vidim iz intervjua, koji je dala 2007. godine, da je to posle sedamnaest godina. Brak se njoj i Fredu, međutim, davno raspao. Nisu se razveli, jer to ni jednom, ni drugom ne bi odgovaralo, njemu kao političaru, njoj bi pogoto-vo zasmetalo u službi. On se odselio u drugi, manji stan, gde je živeo samo sa dve mačke.
Poslednji put sam se sa Fredom video 1998. godine u Beču. Bio je odlično raspoložen. Rekao je da je posle više od pola stoleća članstva u Socijaldemokratskoj partiji napustio stranku, jer nije više leva i radnička, nego neoliberalna stran-ka, koja služi interesima nemačkog kapitala, i da će se na izborima kandidovati za saveznog posla-nika na listi PDS-Partei des Demokratischen Sozialismus (Partija demokratskog socijalizma, preimenovana partija bivših komunista u Istočnoj Nemačkoj). Ja sam mislio da nemaju šanse da uđu u parlament. Odgovorio je:
“E pa to svakako znam bolje od tebe!”
Naravno da je bio u pravu. Ne samo da je izabran, nego je 26. oktobra te godine pred-sedavao prvom zasedanju novoizabranog parla-menta kao najstariji poslanik. Održao je odličan, ultralevičarski govor. Mislim da je bio veoma zadovoljan sobom, vrhuncem svoje političke karijere, ali već je bolovao od raka. Umro je 15. avgusta 2000. u sedamdeset drugoj godini života.
Fred nije voleo samo dobro da jede i pije, nego je bio odličan kuvar. Pričao mi je da je jedne godine kao mladić bio pomoćnik kuvara na brodu na relaciji između Evrope i Amerike. U njegovoj zvaničnoj biografiji nigde ne nailazim na taj podatak, ali sećam se da je sam spremao veoma komplikovane prave bankete u svojoj kući. Imao je i planove na tom polju. Hteo je da napusti politiku i da preuzme jedan od restorana na aero-dromu u Frankfurtu, a zatim da otvori restoran u Toskani. U svom podrumu je uvek čuvao stotinak izabranih, skupih vina. Fred Gebhart je primer atipičnog nemačkog političara.
Paul Vins je bio pesnik u Istočnoj Nemačkoj. Ne znam koliko puta se ženio, ali je sa svakim brakom menjao stan u Berlinu. Nisam zapamtio njegove supruge, valjda i zbog toga što mi nisu bile simpatične, ali one su, naravno, bile njegov, a ne moj problem.
Rođen je 1922. godine u jevrejskoj porodici, koja je bila dovoljno mudra da se odmah posle dolaska nacista na vlast iseli u Švajcarsku. Tamo je maturirao i počeo da studira filozofiju, ali nije mogao na miru samo da posmatra rat, morao je da učestvuje u borbi protiv fašizma. Vratio se u Nemačku i Austriju i počeo ilegalno da radi, ali je smesta uhapšen. Imao je sreću što nisu znali za njegovo nacionalno, odnosno, versko poreklo. U Hitlerovoj Nemačkoj je ponekad bilo manje opas-no raditi protiv poretka, nego biti Jevrejin. Ostao je živ u jednom zatvoru u Austriji. Zbog svog političkog ubeđenja nastanio se u Istočnoj Ne-mačkoj, gde je imao neke povlastice, jer je zbog svog ilegalnog rada za vreme rata primljen u Savez veterana, nešto kao što je u Jugoslaviji bio Savez boraca narodnooslobodilačkog rata.
To članstvo ga je spaslo kad je 1968. odbio da potpiše rezoluciju koja je pozdravljala učešće istočnonemačke armije u disciplinovanju Čeho-slovačke. Vins nije mogao da shvati i da odobri da nemački vojnici opet uđu u zemlju, koja je bila okupirana za vreme rata. Nije više ništa mogao da objavi, a bio je slobodan pisac i živeo od svog pi-sanja. Neko vreme je novčanu podršku primao sa-mo od Saveza veterana. Kasnije je rehabilitovan.
Naravno da je i on morao da radi što su mnogi građani Istočne Nemačke činili. Objavio sam već na drugom mestu da je posle odstranjivanja Marka Nikezića i njegovih istomišljenika kao “liberala i tehnokrata” sa rukovodećih funkcija u Srbiji došao u Beograd i rekao mi:
“Oni moji su mi naložili da saznam šta ti misliš o tome, pa mi reci šta da im kažem da si mi kazao…”
Vins je pisao i filmska scenarija. Po jednom od njih je Konrad Volf, rođeni mlađi brat slavnog šefa obaveštajne službe, Markusa Volfa, koga sam već pominjao, režirao film Oni koji su tragali za suncem, (Sonnensucher). Film je snimljen 1958. ali je odmah zabranjen u Istočnoj Nemač-koj i mogao da se javno prikazuje tek posle 1972. godine.
Sa Vinsom sam se poslednji put sreo u leto 1981. u Zapadnom Berlinu. Javio sam mu se telefonom. Nameravao sam, kao uvek, da pređem “preko”, kod njih, ali on je sav ponosan izjavio:
“Ne, ja dolazim! Dobio sam pasoš sa kojim mogu da prelazim u Zapadni Berlin kad god hoću!”
Tada je za mene bilo gotovo neshvatljivo zašto je to uzrok da se neko posebno raduje. Naše današnje mlade generacije, koje više nikuda ne mogu da putuju bez šengenske vize, bolje će shvatiti njegovu situaciju. Ali u ono vreme tako-zvani Zapad je najoštrije zamerao Istoku što svojim građanima ne dozvoljava da putuju kuda žele, jer je postojala “gvozdena zavesa”. Otada nema “gvozdene” zavese, sa “Istoka” bi moglo da se putuje da “Zapad” za mnoge nije spustio svoju ne manje probojnu “zavesu od papira”.
Moj jedini i njegov najmlađi sin ne samo da su vršnjaci, nego i imenjaci, moj je Andrej, a njegov André. André, tada šestnaestogodišnjak, počeo je u jednom velikom hotelu u Istočnom Berlinu da izučava kuvarski zanat. Paul Vins je smatrao da je to pametniji posao od bilo kojih studija. Dogo-vorili smo se da „razmenimo“ sinove da bi André upoznao Jugoslaviju, a Andrej Istočnu Nemačku. Prvi je sledećeg zimskog raspusta trebalo da putuje moj Andrej, a Paul da mi još pismeno potvrdi poziv. Nije pisao. Pisao sam njemu. Nije odgovorio. Pomalo sam se ljutio. Razmišljao sam da li mu je vlast njegove zemlje možda zabranila takav “poduhvat” i da mu nije zgodno da mi to javi poštom ili telefonom. Da nije opet u nemilosti¬? Onda sam dobio vest da se razboleo od raka i umro 6. aprila 1982. godine. Bio sam se naljutio na prijatelja na smrt bolesnog!
Kad sam sledeći put kao gost Saveza književ-nika bio u Istočnom Berlinu bili su prilično mrzovoljni kad sam zaželeo da odem na njegov grob, ali su na kraju, razume se, ipak morali da pristanu.
Prijateljstvo sa Gertom Pačenskim i njegovom suprugom Anom Dinebir (Anna Dünnebier) je veselija priča. Zahvaljujući njemu mogu da ka-žem da među prijateljima imam i pravog pruskog plemića. Njegovo puno ime se zapravo piše Gert von Paczensky und Tenzin. Svejedno je, naravno, kao što priliči i meni i ljudima sa kojima sam mogao i mogu da se družim, da je bio istaknuti levičar. Nije bio član ni jedne partije, ali svakako je glasao za socijaldemokrate. Plemstva se davno odrekao, nije mu se sviđalo ni starogermansko kršteno ime Gert, koje je zapravo skraćenica od Gerhard (snažan kao koplje), - voleo je kad ga prijatelji oslovljavaju kao - Pač.
Pačenski – rođen 1925. godine – jedan je od najsvestranijih pisaca i publicista Nemačke posle Drugog svetskog rata. Pre toga nije uspeo da izbegne mobilizaciju u Hitlerovu vojsku, pa ni ratno zarobljeništvo. Priča da su ga bezbroj puta pitali:
“Rođeni ste dvadeset pete, vi ste Prus, pa na neki način mora da ste bili nacista, zar ne?”
Ja ga nisam direktno pitao, ali sam, naravno, bio radoznao šta je zaista radio u to za svakoga strašno vreme. Otac mu je u vreme Hitlera bio vazduhoplovni oficir, komandant vojnog aero-rdroma, a stric u Prvom svetskom ratu gardijski major odlikovan najvišim ordenom za hrabrost pour le Mérite. Taj orden je između 1740, kada je uveden i 1918. dodeljen svega 5.430 puta. Nje-govim nosiocima su i stariji po činu morali da se javljaju prvi, a uživali su i druge brojne počasti i privilegije.
Pačovi roditelji su, kaže on, insistirali da se sa deset godina učlani u Hitlerovu omladinu, a on je to izbegavao, ne zbog neke svoje ideološke pameti, nego što je bio lenj da učestvuje u vežba-ma i marševima. Kasnije su ga ipak naterali da se učlani. Sa šestnaest i po godina pozvan je u vojsku, naravno, u oficirsku školu. Prebačen je na istočni front. Kao telegrafista je uglavnom bio po štabovima. Svi su se bojali partizana. Kada je premešten u Holandiju, gde je tajno slušao džez sa “neprijateljskih” radiostanica, a sa nekim drugovima pričao šta će biti posle izgubljenog rata, uhapšen je i prebačen u zatvor. Sudije su zaključile da se u njegovom slučaju radi o sitnici i poslali ga natrag na front, ali to je bilo već 8. marta 1945. godine. Pao je u američko ratno zarobljeništvo. On o detinjstvu, dečaštvu i voje-vanju piše duhovito, autoironično, ne pretvara se da je u ono vreme bio antifašista, ali verujem mu na reč da je već i zbog urođene komocije izbegavao da se istakne u bilo kom pogledu.
Već 1. januara 1946. počeo je karijeru u majušnoj agenciji koju su nazvali Südwest-deutscher Nachrichtendienst (Jugozapadnone-mačka služba za vesti). U vojsci bio vezista, naučio da radi radiotelegrafom i perfektno savladao slušanje morzeovih znakova kojima su se tada slale vesti. Uspevao je da stenografiše – zapravo da nelegalno prisluškuje – vesti stranih agencija i da ih prodaje novinama. Bilo mu je lako da se zaposli u jednom od najvažnijih zapadnonemačkih dnevnih listova Die Welt (Svet), postao dopisnik tih novina iz Londona, posle toga iz Pariza. Od samo početka sarađivao je sa novoosnovanom televizijom, smatraju ga začetnikom “kritičkog televizijskog novinarstva” u zapadnoj Nemačkoj, bio je i zamenik glavnog urednika tada najpoznatijeg ilustrovanog časopisa Stern (Zvezda), pa deset godina (1969-79) glavni urednik Radiotelevizije Bremen. Već je 1973. počeo da piše i u kultnom časopisu Essen und Trinken (Hrana i piće) i postao prvi kritičar restorana i ekspert za namirnice i alkoholna pića u svojoj zemlji. To je nastavio da radi sve do 2003. godine.
Kao publicista interesovao se za dve oblasti, za borbu protiv kolonijalizma i za svoju opsesiju – restorane, jelo i piće. Iz prve oblasti je, pored ostalog, objavio knjige sa karakterističnim naslo-vima, koji govore sami po sebi Dolaze belci – istorija kolonijalizma; Problemi Trećeg sveta; Koliko novca Trećem svetu?; Zavera sa naftom – o umetnosti da pokradu nas i sve druge; Nofretete hoće kući; Zločin u Hristovo ime – misionarstvo i kolonijalizam. Iz druge oblasti navodim samo neke velike i odlično ilustrovane knjižurine Istorija kulture ishrane i pića; Gde se najbolje jede u Francuskoj; Novinar sa apetitom; Šampanjac; Konjak…
Kad je pisao o šampanjcu i konjaku već je bio dobro poznat i poštovan u Francuskoj, nije imao samo pristup najvećim vinarijama, nego je na poklon dobio i preko 150 boca arhivskog konjaka. Jednu sa konjakom iz 1914. godine poklonio je i meni. Moja žena i ja smo se kleli da ćemo ga sačuvati za neke vanredne prilike, ali zatim smo ga ipak popili za mesec dana i nije mi žao. Pačenskog su proglasili za počasnog građa-nina grada Konjak, osim toga je i član Među-narodne akademije za vino u Ženevi (AIV). To mu je važnije, nego što je član PEN-kluba.
Upoznali smo se, čini mi se 1969, u Frankfurtu na Majni, gde se održavao međunarodni sastanak pisaca. Takvih je skupova tada bilo mnogo, Ne-mačka je imala novaca za sve, pa i za okupljanje ljudi raznih profesoja i umetnika sa svih strana sveta. Među malobrojnim spisateljicama sa nama je bila i dvadeset-petogodišnja Ana Dinebir. Tri-deset godina stariji Pačenski nije učestvovao na našim sastancima. Bio je glavni urednik jedne od državnih radio-televizijskih stanica. Mnoge je pozivao na ručak. Ana i on su se venčali i uprkos razlike u godinama odlično funkcionišu i kao par i kao saradnici na nekim zajedničkim knjigama.
Ana je napisala pet, šest romana i nekoliko publicističkih knjiga uglavnom sa socijalnim i feminističkim temama. Mnogo je radila i na televiziji, a članica je Saveta za film pokrajine Severne Rajne-Vestfalije, članica Programskog saveta Nemačke državne televizije ARD i raznih žirija, pre svega za radiodrame.
Muke sam zbog nje, mada ne njenom krivicom, imao 1975. godine za vreme svog gostovanja u diplomatiji. Pre toga sam izazvao čuđenje kod nekih naših televizijskih ekipa, koje su dolazile u Nemačku i molile me da im nabavim dozvolu za snimanje. Nikako mi nisu verovali da u toj zemlji svako javno može da snimi sve što hoće i bez pitanja, a da se za ulazak u neke zgrade, na pri-mer u muzeje, traži dozvola i uvek dobija. Mislili su da sam isuviše lenj da se potrudim za njih.
Ana je došla u ambasadu sa idejom da snimi film o deci Jugoslavije. Oduševljeno sam prihv-atio da joj pomognem. Stideo sam se da joj priznam da je kod nas bilo neophodno da se unapred priloži scenario i tačan kalendar kad se gde i šta želi snimiti, pa da Savezni komitet za informacije izda dozvolu. Da to Ana i njena ekipa ne bi saznali, ja sam napisao i bajagi u njeno ime poslao nekakav scenario i knjigu snimanja, a njoj “privatno” savetovao koga gde da poseti, šta gde da snimi, što je ona prihvatala kao logičnu ljubaznost nadležnog savetnika za kulturu. Posle sam telefonirao nekima od onih. Njen film pod naslovom “Hiljadu i jedna milja – dođite sa nama u Jugoslaviju” emitovan je 16. oktobra 1975. Posle toga je ambasada primila od našeg Savez-nog komiteta depešu sa velikom pohvalom emi-sije i nalogom da bi “takvim osvedočenim prija-teljima Jugoslavije” ambasada trebalo malo više da pomogne. Za smejanje ili plakanje?
Najlepši deo našeg druženja poslednjih decenija bio je, moram da priznam, procenjivanje restorana. Smatra se da je Pačenski svojim dugo-godišnjim kritikama restorana u Nemačkoj dopri-neo promeni kulture njenih stanovnika u odre-đenom pravcu, posebno od isuviše slatkih prema oporijim, “suvljim”, boljim vinima. On nikada nije dozvoljavao da ga vlasnici restorana “časte”, da ga korumpiraju, a imao je otvoren budžet od svog časopisa Essen und Trinken da ručava ili večerava učetvoro gde god i kadgod hoće.
Međutim, kada smo u jesen 1992. godine stigli u Beč već posle dve, tri nedelje telefonom se javio Pačenski. Čudio sam se kako je saznao da smo tu, kako je nabavio naš broj telefona. Rekao je da starom novinaru to zaista nije nikakav problem i raspitivao se kako smo i da li nam nešto treba.
“Imamo vikendicu u Francuskoj, u Provansi. Ako ne znate kuda ćete ona vam stoji na raspo-laganju… Ako vam je potrebna bilo kakva pomoć, molim te da se prvo obratiš meni!”
Pomoć nam nije bila potrebna, ali sama ponuda je bila dokaz kakvi su ljudi Pač i Ana.
Posle Francuza, doktora Šarla Odika, i Austrijanca, ambasadora Karla Hartla, Pač je moj treći veliki nastavnik predmeta “jelo i piće”.
Pošto Odika, sa kojim sam bio u koncen-tracionom logoru, i Hartla, koga sam upoznao kao ambasadora svoje zemlje u Beogradu, ali koji je bio i autor naučno- popularnih knjiga, koje sam čitao još kao dete, pitam se da li da ovde pišem o Gabrijelu Laubu, Jevrejinu rođenom u Poljskoj, koji je živeo u Rusiji, Uzbekistanu i Čehoslo-vačkoj pre nego što se 1968. definitivno naselio Hamburgu, u Nemačkoj? Svoje književno delo je Laub napisao na nemačkom jeziku i objavio u Nemačkoj, upoznali smo se i sretali - osim neko-liko puta u Jugoslaviji – u Nemačkoj. Za njega se formalno kaže da je “novinar, satiričar i aforis-tičar na češkom i nemačkom jeziku, koji je porek-lom iz Poljske”.
Od dolaska u Nemačku do svoje smrti u sedamdesetoj godini života, objavio je dvadesetak knjiga, a sve je otkucao na staroj pisaćoj mašini, koja je mogla da bude izložena u nekom muzeju tehnike, jer je tvrdio da mu je ona inspiracija, a za kompjutere nije hteo ni da čuje. Nisam, međutim, uspeo da ga nagovorim da napiše autobiografiju.
Gabriel Laub se rodio oktobra 1928. – bio je tačno tri meseca stariji od mene – u poljskom gradiću Bohnia, blizu Krakova. Imao je sreću da se u trenutku podele Poljske između Hitlerove Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza u jesen 1939. Godine, sa roditeljima našao na teritoriji koju je zauzela Crvena armija. Jevreji su pokup-ljeni i odvedeni ne, doduše, u geta ili logore, to ne, ali u Sibir, u naselje blizu polarnog kruga. Formalno, zaista nisu bili internirani, samo što se najbliža autobuska stanica nalazila više od pede-set kilometara udaljena od njih, do nje bi valjalo peške se probijati kroz sneg i led. Tu su Jevreji iz Poljske proveli 16 meseci. Pošto je svetska zajednica saznala za njihovu sudbinu i protesto-vala, premešteni su u Uzbekistan. Kao što je Gabriel prokomentarisao: “Sa četrdeset stepeni hladnoće na vrućinu od četrdeset stepeni…”
Posle rata se nastanio u Pragu. Radio je kao novinar, počeo da piše satire – što pod stalji-nističkim režimom i nije bilo tako jednostavno - i radio kao službeni prevodilac za ruski i poljski jezik, oženio se Čehinjom i dobio sina.
Upoznali smo se 1973. u nemačkom gradiću Nehejm-Histen (Neheim-Hüsten) na kolokvijumu za kratku priču. Takav skup je dve godine ranije održan prvi put, povezan sa veoma zanimljivim konkursom za najbolju kratku priču, na kome su se dodeljivale tri nagrade. Krakte priče su morale unapred da se pošalju anonimno iz brojnih zemalja, ali na nemačkom jeziku. Identitet autora unapred znao je samo načelnik odeljenja za kul-turu grada, ali on bi o tome ćutao. Mali stručni žiri bi izabrao tridesetak najboljih i umnožio ih kao malu zbirku. Prisutni pozvani književnici, ne samo oni, koju su poslali sopstvene tekstove, nego i desetine drugih, diskutovali su o pričama ne znavši ko je koju napisao, tako da je veoma često prisutni pisac morao da sluša oštre kritike ili lepe pohvale na račun svoje priče. Međunarodni žiri bi se za to vreme sastajao posebno i doneo odluku o dodeljivanju prve nagrade u visini od deset hiljada maraka. Istovremeno bi žiri, sas-tavljen samo od učenika srednjih škola toga grada, takođe odlučivao i mogao da dodeli jednu nagradu od tri hiljada maraka. Zbirke s tim pričama stajale su u dovoljnom broju primeraka u bibliotekama, knjižarama, ali i bankama i poštama gradića, građani bi mogli da se posluže njima i da glasaju u vidu nekog referenduma. Posle trodnevnog, zanimljivog razgovora o kon-kretnim tekstovima i teoriji kratke priče – short story – u savremenoj nauci, objavljivane su odluke žirija koje su se očekivale sa najvećim interesovanjem.
Pri završnoj diskusiji ja sam rekao da u celom postupku ipak postoji jedna velika nepravda, strani učesnici nisu ravnopravni sa nemačkim, jer su njihovi tekstovi napisani na maternjem jeziku, pa su sami morali da se pobrinu za prevod, a prevod nikad ne može da bude istog kvaliteta kao original. Moja primedba je prihvaćena, nagrade su duplirane i sada – i u buduće – dodeljivane dvostruko, po jedna za pripovetku napisanu na nemačkom i druga za priču prevedenu na nemač-ki jezik. Pošto se radilo o mojoj ideji ja sam kroz dve godine imenovan za predsednika žirija.
Preko dana smo, dakle, diskutovali o pričama, a za vreme doručka, ručka i večere i posle upoznavali smo se, šetali, pili, pričali viceve. Naj-bolje viceve pričao je debeljko sa tužnim osme-hom, Gabrijel Laub, Čeh, nedavno doseljen u Hamburg, jer je posle ulaska jedinica Varšavskog ugovora i gušenja takozvanog Češkog proleća pobegao iz svoje zemlje.
Među prevedenim pričama nalazila se jedna koja je bajagi oštro kritikovala papu, uplitala Boga i đavola, ali mogla se shvatiti i kao aluzija na Staljina, opisani raj kao Sovjetski savez. Pošto smo pre toga nagradu za originalnu priču na nemačkom jeziku već bili prepolovili i dodelili dvojici autora – što, naravno, niko osim nas u žiriju još nije znao – moja intencija bila je (i pokušavao sam da tako vodim diskusiju) da se i nagrada za prevedene priče takođe podeli, i to na pomenutu o paklu u vidu raja i jednu, koja je, što se prepoznavalo po imenima junaka, očigledno stigla iz Poljske. Većini članova žirija se priča o Bogu i đavolu sviđala, pa je iznenada predstavnik SSSR-a, profesor germanistike iz Kijeva, upitao:
“A da autor te priče nije slučajno Gabriel Laub?”
Iako nije trebalo, ja sam znao da je to Gabrielov tekst, jer mi je to priznao za vreme jedne naše usamljene, večernje šetnje, kada sam zbog njegovih viceva i načina kako ih je pričao nekoliko puta morao da stanem da se ne bih onesvestio od smeha, pa sam oštro uzvratio protivpitanjem:
“Šta bi bilo da jeste?”
“Onda bih morao da sprečim da dobije nagradu, jer je on izdajnik, pobegao je iz jedne socijalističke zemlje!”
Svi su zanemeli, a ja brzo rekao:
“Deset minuta pauze!”
Poveo sam Ukrajinca u stranu, uhvatio ga pod ruku:
“Čoveče, da li vi znate šta ste uradili? Sad će zbog vašeg ispada taj tekst sigurno dobiti prvu nagradu. Da niste tako istupili, možda je i ne bi dobio ili bi dobio samo pola nagrade…”
“Šta sad da radim? Šta da kažem kod kuće kad se bude saznalo da sam bio u žiriju koji je jednom disidentu dodelio nagradu?”
“Predlažem da vi sad podnesete ostavku na članstvo u žiriju i da se više ne vratite na naše sa-stanke. Onda će se odluka doneti bez vašeg učešća. Ja ću to saopštiti bez obrazloženja…”
Prihvatio je. Pomislio sam: jadnik! Možda je stvarno na muci. Pa sam nastavio da kombinujem, posumnjao sam da bi Sovjeti na ovakav sastanak poslali nekog ko nije povezan sa NKVD-om, a ako jeste, trebalo bi da ima do-voljnu reputaciju da objasni zašto je trebalo da glasa zajedno sa ostatkom žirija, pa makar i “za jednog disidenta”. Međutim, nastavio sam da razmišljam, ako je on lukavi enkavedeovac, zna da će neko kao ja znati da je on blizak vlastima i tajnim službama, ako prihvati takav ishod… Pa neka ga nosi đavo iz te priče, pomislih, baš me briga za njega i za njegove brige.
Razume se da je posle toga Gabriel Laub dobio veliku nagradu. To je bio početak njegove slave u Nemačkoj. Rekao mi je:
“Večeras ću sve prisutne pozvati na rakijicu!”
“E pa nećeš, pa da ispadneš čivutska cicija, nego ćeš naručiti najbolji šampanjac koji se može naći u ovom učmalom mestu! A posebno bi trebalo da častiš Ukrajinca, jer da njega nije bilo dobio bi samo pola nagrade!”
“Ovde niko ne voli šampanjac!” kukao je, ali me je poslušao.
Više od dvadeset godina kasnije, SSSR se već bio raspao, sreo sam na jednom skupu pisaca u Beču onog istog Ukrajinca, rekao mu šta mi je sve padalo na pamet i pitao ga šta je on zapravo bio? Tužno se nasmešio:
“Ama stvarno sam bio uplašen. Kakav NKVD! Prvi put su me pustili da putujem u inostranstvo, bojao sam se da to više nikada neću moći…”
Još nešto o tom kolokvijumu za kratku priču. Održavan je svake druge godine. Posle Lauba dva puta je veliku nagradu osvojio naš Radomir Smiljanić. Onda sam rekao da ne želim više da budem u žiriju, nego kao pisac da učestvujem na konkursu. Isuviše sam dobro poznavao kako žiriji razmišljaju. Jedini sam u istoriji tog grada 1983. godine istovremeno dobio sve tri nagrade za priču “Mali glasnik smrti”, koju sam posebno napisao u tu svrhu, i veliku nagradu, i nagradu učenika, i nagradu publike. Sve dotle nagrade su išle na tri strane, jer bi međunarodni žiri najviše cenio modernu, pomalo eksperimentalnu prozu, učenici neke akcente napredne političke misli, a građani gradića konzervativnu, realističku fabulu. Nikad nisam dobio više za literaturu, 13.000 maraka za pet stranica teksta.
Inicijator i organizator kolokvijuma bio je šef za kulturu gradića, Hartvig Klajnholc (Hartwig Kleinholz). On se setio da bi se moglo diskutovati o kratkim pričama, pridobio je banke i nalazio druge sponzore za nagrade, putne troškove i boravak pisaca, odlučivao ko će se pozvati, sam se brinuo za sve što bismo danas nazivali public relations. Inače se u toku godine brinuo za biblioteke, muzeje, koncerte u gradu. Jednog dana se nešto nije osećao dobro. Supruga mu je bila internista u maloj bolnici, otišao je kod nje, pre-gledali su ga i ona i njene kolege i nisu našli ništa.
“Valjda ste umorni, nemojte se danas više vraćati na posao, idite kući i odmorite se malo…” rekoše kolege njegove supruge. Poslušao je, oti-šao kući, legao i umro. Nije imao još ni pedeset godina. Kolokvij je bez njega održan još nekoliko puta, ali se zatim bez njega i njegove energije ugasio.
Gabriel Laub se, međutim, pošto je dobio nagradu, osmelio, prestao je da piše na češkom, počeo da piše na nemačkom i da dobro zarađuje. Njegova žena, Čehinja, nije htela da pođe za njim na Zapad. Razveli su se, ali sin je došao kod njega u Hamburg.
Moja žena i ja smo često bili njegovi gosti. U principu nismo voleli da stanujemo kod poznanika, radije bismo plaćali sobe u hotelu, ali to kod njega nije dolazilo u obzir. U Hamburgu smo, dok je bio živ, uvek stanovali kod njega u njegovoj maloj, uzanoj gostinjskoj sobi, ali tu su bile i ogromne dnevna soba i trpezarija. I jeli smo i pili do besvesti.
Odmah pošto smo se upoznali početkom se-damdesetih godina pozvali smo ga na Oktobarski susret pisaca u Beograd. Rekao je da se ne usuđuje, jer će ga kidnapovati i izručiti Čeho-slovačkoj ili Sovjetskom Savezu. Odgovorio sam mu:
“To je koješta. Jugoslavija nikog nije izručila Istoku!”
“Verujem ti, ali ja ne bih voleo da budem baš prvi koga će ipak izručiti!”
Kroz koju godinu se predomislio i počeo da nas posećuje. Prevođen je i na srpski jezik. Čitam njegove aforizme. Naveo bih bezbroj da ga pred-stavim. Citiraću samo dva:
“Čovek je slobodan samo ako je bar svestan svojih nesloboda”
i
“Revolucije su oni skandalozni periodi kada istina gola hoda ulicama, a policija ne sme da je presretne”.

Gabriel Laub

Pisao je uzbuđeno, kratkog daha, ali brzo i neumorno. Retko koji njegov tekst ima više od pet stranica.

Debeo i nimalo lep muškarac umeo je da osvaja žene. Obožavale su ga. Nisam nikad razu-meo kako je uspevao da ima i po dve čvrste veze istovremeno, da dame znaju jedna za drugu, a da bi sve otrpele samo da ostanu u njegovoj milosti.
Pošto je došao u Hamburg, ubrzo je dobio nemačko državljanstvo. Kad su se oslobodile sovjetskog tutorstva, a on postao slavan, držav-ljanstvo su mu ponudile Čehoslovačka ponovo, i rodna Poljska, a kao Jevrejin zatražio je i dobio i državljanstvo Izraela. Govorio je da voli da skuplja pasoše, jer je neko vreme bio čovek bez isprava, a ako ima četiri pasoša znači da postoji i živi četvorostruko.
Kad smo se poslednji put videli bio je omršaveo nekih dvadeset, ako ne i trideset kilograma. S mukom se trudio da priča viceve, da bude “onaj stari”. Ubrzo zatim je umro. Za ulazak na onaj svet mislim da je koristio izraelski pasoš, jer je testamentom zatražio da ga sahrane tamo.
Kakve veze jedan sa drugim imaju Volfgang Leonhard i Fred Gebhart, Gert fon Pačenski i Gabriel Laub? Kakve veze sa njima hrabri, nesrećni, ali uvek dobro raspoloženi, veseli Paul Vins? Mogao bih da pomenem još desetine Nemaca i Nemica sa kojim sam se družio. Mislim da nije važno samo šta su mislili i kako su politički delovali, nego i šta su jeli, pili i koga voleli. Napisao sam bogato ilustrovanu, veliku knjigu o Nemačkoj, koja je čak prvo izašla na engleskom, a tek posle na srpskom jeziku, mislim da je bila jedna od prvih, ako ne čak prva izašla posle ujedinjenja “dve Nemačke”, jer sam se spremao da napišem po poglavlje o obe zemlje posebno, pa pred izlaženje iz štampe morao da promenim po nešto, ali verujem da je ovaj presek na osnovu delovanja nekolikicine ljudi dovoljan da pokaže zašto sam i u toj zemlji, koju sam upoznao kao klinac iza bodljikavih žica koncentracionih logora kroz koje je puštena električna struja, imao prijatelje.

Iz rukopisa:
NORMA I NORMALNO
DESET ESEJA O MITU, ZLOČINU I NEMAČKIM TEMAMA

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License