Milan Čolić
Vladimir Pavlovič Efroimson
GENIJALNOST I GENETIKA
Knjiga Genijalnost i genetika je objavljena 1998. godine, a povodom nedoživljenih 80 godina života V.P. Efroimsona. Tiraž je bio samo 2000 primeraka. Knjigu su objavili o svom trošku prijatelji i sledbenici autora, inače doktora genetike, medicine (uža oblast psihijatrija), kliničke psihologije i istorije. Genetiku je počeo da studira 1925. godine i odmah po završetku studija počeo njom i aktivno da se bavi. Genetiku je u SSSR proglasio sovjetski „naučnik“ Lisjenko za „buržoasku izmišljotinu i kvazi-nauku“, zbog čega je Efroimson imao velike neprijatnosti, iako se njom i nadalje bavio, pomerivši severnu „granicu“ gajenja pamuka za otprilike 300 kilometara, a genetski isto tako prilagodivši kavkasku ovcu severnim uslovima.
Knjiga se sastoji od četiri potpuno samostalna dela:
1. Genijalnost i genetika;
2. Pedagoška genetika;
3. Genealogija altruizma i
4. Intervju sa Efoimsonom.
U prvom delu Efroimson daje definiciju genijalnosti, opisuje mnogolikost karaktera genijal-nosti i objašnjava pojavu genijalnih ljudi; on otkriva bio-socijalne mehanizme i faktore najviše intelek-tualne aktivnosti čoveka. Pri tome govori o naslednim faktorima, koji stimulišu intelektualnu aktivnost.
Kada govori o hiperurikemijskoj stimulaciji (podagra, giht), on analizira između ostalog sledeće ličnosti (nabrajam samo najbitnije: Aleksandar Make-donski, Septimije Sever, Karlo Veliki, Karlo V, Valua Mudri, Petrarka, Luj XI, Kristofor Kolumbo, Ivan Grozni, Erazumus Roterdamski, Johan Kalvin, Henrih VIII Tjudor, Vojvoda od Giza, Valenštajn, Kromvel, Džon Milton, kardinal Mazaren, Luj XIV, Konde Veliki, Bendžamin Franklin, Dizraeli, Oto Bizmark, Viljem I itd.
Kada govori o ciklotimičkim genijima i talentima, autor analizira patografije Torkvata Tasa, Dž. Svifta, Sen-Simona, Ogista Kanta, R.Šumana, Van Goga, S. Frojda, Teodora Ruzvelta, V. Čerčila, Džorža Patona, Hemingveja itd.
U hiperurikemičko-cilotomičke genije, koje i analizira, autor svrstava između ostalog Martina Lu-tera, Getea, Šopenhauera, Puškina, Darvina, Dikensa, Rudolfa Dizela itd.Autor analizira takođe i sindorm Morfana (recimo Žanu d’Ark, koju smo preimenovali u Jovanku Orleanku), sindrom Morisa i Androgene, gde govori o Linkolnu, Hansu Andersenu, Šarlu de Golu itd.
U drugom delu knjige – „Pedagoška genetika“ . autor piše o principima neiscrpne nasledne hetero-genosti čovečanstva, o elementima genetike intelekta, govoreći pri tome o rezultatima istraživanja uloge genotipa i sredine, o principima testiranja i koefi-cijentu intelekta (IQ), o razlici između talenta, na-darenosti i genijalnosti, kao i o nekim naslednim mehanizmima koji stimulišu intelektualnu aktivnost.
Treći deo knjige – „Genealogija altruizma“ je u stvari poduži napis Efroimsona o nastanku i razvoju altruizma kod ljudi.
Četvrti deo knjige, intervju sa V.P.Efroimsonom predstavlja priču o teškom razvoju genetike u SSSR, a to je isto i priča kako je autor pravim čudom izbegao sigurnu pogibiju i smrt.
Eforimson je i autor nekoliko knjiga iz oblasti genetike. Napisao je i „Uvod u medicinsku genetiku“, „Imunogenetiku“ i „Genetiku oligofrenija, psihoza i epilepsija“, a posthumno je objavljena i „Genetika etike i estetike“, koja se u Rusiji smatra za pravu bibliofilsku retkost.
Za ličnost Efroimsona sam sasvim slučajno sazna u Pragu, gledajući rusku TV, program „Civilizacija“. U tim emisijama se govorilo o Tesli (nepoznate kod nas i danas činjenice), o Lavu Gumiljovu (sinu pesnika N. Gumilljova i Ane Ahmatove), čuvenom ruskom istori-čaru, koji je u istorijsku nauku uveo termin i pojam „pasionarnost“, dok je jedna emisija bila u potpunosti posvećena samo Efroimsonu, i tom prilikom je pomenuta njegova knjiga „Genijalnost i genetika“. Počeo sam da tragam za njom, i konačno sam knjigu dobio iz Minhena (u Rusiji nigde nije mogla da se pronađe) i preko međubibliotečke saradnje sam je dobio na sedam dana i odmah fotokopirao.