Festival posvećen Stanislavu Vinaveru, kao nova šansa za promenu kulturne paradigme Srbije
Vinaver u gradu
Na današnji dan, pre tačno 85 godina, Stanislav Vinaver se zavalio u stolicu ispred kafea, otvorio novine i u njima, srčući vreli čaj od breskve, čitao svakodnevne vesti iz života Berlinera i njima poznatog ili zanimljivog sveta. Baš u tom trenutku, sinula mu je neka od onih neodoljivo inadžijskih ideja, kojim je izazivao kukavičku tromost beogradskih zaljubljenika u norme i propise, «gnjavatora i dogmatičara», oduševljen iznenadnom blizinom predratne Jugoslavije savremenim naučnim i umetničkim previranjima u Evropi.
Sve i da je moguće rekonstruisati te rasvetljujuće trenutke Vinaverovog života, bilo bi ih toliko da bi marljivo društvo koje ga nasleđuje moglo baš iz dana u dan, čitave godine, obeležavati kakav značajan jubilej, u čast neprevaziđenih prevoda svetske literature, prevratničkih eseja i kritika, ili intimnih dnevničkih i poetskih zapisa. Nažalost, na hiljade je stranica Vinaverovog rukopisa još neobjavljeno - tačno 52 godine nakon njegove smrti, ako su godišnjice već tako važne. Prateći hronologiju zanemarivanja velikana srpske kulture, nakon Rastka Petrovića, Kulturni centar Beograda posvetio je drugi Festival jednog pisca Stanislavu Vinaveru - pesniku, filozofu, filologu, fizičaru, parodičaru, muzičaru, joginu, diplomati…
«Dobro poznat i dobro skriven» - intriga recepcije Vinaverovog dela dovoljan je povod Festivalu, čiji su autori izbegli zasipanje publike bibliografskim detaljima, trudeći se da bar najznačajnije od mnoštva pravaca Vinaverovog života uvedu u neposredan kontekst savre-menog srpskog društva. «S obzirom na Vinaverovo dugogodišnje odsustvo, želeli smo da kroz izložbu i prateće programe prikažemo njegov duh 'u punom blesku i zamahu', što je možda malo i preambiciozno, budući da je reč o tako razuđenom i bogatom delu», kaže u razgovoru za Danas Olivera Stošić Rakić, autorka projekta. «Smatrali smo da koju god poziciju zauzmemo, neminovno bismo oštetili tu sveukupnost i preobilje, pa smo široj javnosti ponudili nekoliko osnovnih naznaka Vinaverove uzbudljive i danas prisutne stvara¬lačke potencije».
Neobeleženi toposi
Festival pod nazivom «Svet je velika knjiga» poveo je publiku u obilazak neobeleženih toposa u gradu koji je Stanislav Vinaver «svesno i dirljivo izabrao za mesto življenja». Među njima je i kuća u Đakovačkoj 21, u kojoj je decenijama živeo i pisao, a koja je sada predviđena za rušenje.
«Teško je danas zamisliti kulturnu scenu u Beogradu između dva svetska rata, na kojoj je Vinaver, odličan poznavalac savremene evropske filozofije, nauke i književnosti, strasno polemisao ne samo u književnim i uopšte kulturnim okvirima. Za nas koji javno mnjenje imamo tek u rudimentarnim oblicima, zaista je nepojmljiva takva jedna živa scena na kojoj su se akteri direktno sučeljavali. Istovremeno, Vinaver je kroz prevodilački i kritičarski rad, u srpsku kulturu uvodio aktuelne evropske pojave, tumačio ih i poredio, stvarajući paradigmu modernosti. Ne odnosi se to samo na književnost i muziku ili filozofiju, Vinaver je recimo bio jedan od retkih Evropljana, a svakako u to vreme jedini u Srbiji, koji je razumeo Ajnštajnovu teoriju relativiteta», ističe Olivera Stošić.
Centralna postavka Festivala jednog pisca, autorke Dušice Knežević, počinje na ulici, ispred Galerije KCB, panoima sa kraćom biografijom, citatima i strip tablama Saše Rakezića Zografa, inspirisanim Vinaverovim stihovima. «Vinaver je voleo beogradske ulice, voleo je zvuk govora, voleo je da razgovara i polemiše», objašnjava sagovornica Danasa. «Njegove ironijske i parodijske strategije poslužile su protivnicima da ga označe kao neozbiljnog, i na taj način izbegnu suočavanje sa njegovim oštrim kritikama. Tako je i njegova refleksivna poezija do danas ostala u senci parodijskih pesama, što je još jedna nepravda koju smo pokušali da ispravimo," kaže Olivera Stošić Rakić. I Zograf i drugi umetnici angažovani na izložbi, inspirisani su upravo tim intimnim stihovima, Vinaverovom poezijom kosmizma i strasti.
Životna putanja
Vinaverova biografija predstavljena je kroz devet poglavlja putovanja Evropom - od školovanja na Sorboni, putovanja po Srednjoj Evropi, svedočenja o oktobarskoj revoluciji u Rusiji i spaljivanju knjiga u Berlinu - i putovanja kroz velike svetske priče, zahvaljujući odličnom poznavanju devet jezika i prevođenju nekih od najvažnijih književnih dela. Uz pomoć uzoraka, citata i fotografskih detalja, skrivenih među «korice» zasebnih poglavlja, posetilac će ovu životnu putanju ispratiti do mračne sobe Vinaverovog logorskog poglavlja, u kojoj se umesto objašnjenja i ilustracija nalaze njegova zarobljenička pločica, originalni dnevnici i pesnički zapisi, kao i knjige koje je čitao u logoru, čekajući kraj još jednog niza godina «poniženja i borbe». Takav niz ranije je već preživeo, kao jedan od 1300 kaplara.
Deo postavke čini i muzika, koju je uz matematiku smatrao ključem krajnjeg smisla života. «Bio je strastven slušalac muzike i veoma oštrouman kritičar beogradskog muzičkog života. Prva recenzija u srpskoj javnosti, u kojoj je postavljeno pitanje budućnosti konceptualne i elektronske muzike, nakon Šenbergovog koncerta u Beogradu, jeste Vinaverov tekst. Zato je bilo logično da izložba sadrži kompoziciju pisanu specijalno za Festival. Mlada kompozitorka Irena Popović, u širokom luku povezuje Vinaverova interesovanja, od 'blagoslova' narodnog muzičkog nasleđa, preko klasike, sve do smelih muzičkih eksperimenata. Poseban poklon Vinaveru čine zapisi kosmičkih zvukova, koje je američka svemirska agencija uspela da prenese u ovaj medij, a koji su inkorporirani u snovnu kompoziciju», navodi Olivera Stošić.
Glupo ćutanje
Omaž Vinaveru strasno zainteresovanom za nove medije i vizuelne prakse čine i video radovi Svetlane Volić, instalirani u galeriji na spratu Kulturnog centra, sa čijeg zida Vinaverovo oko - oko pažljivog posmatrača i aktivnog učesnika - zavodi pogled posmatrača i uvodi ga u dijalog, ne mareći za izgovore. Tome služe i odabrane arhivske emisije radija i televizije, posvećene Vinaveru, kao i fotografije evropskih i srpskih naučnika i umetnika sa kojima je Vinaver bio u konstantnom dosluhu -a koji su duhovitom intervencijom Svetlane Volić ponovo uvedeni u živi razgovor.
Konačno, na festivalskim šetnjama Vinaverovim Beogradom, promocijama, književnim večerima i panel diskusijama, Vinaverovi manje-više svesni baštinici, i među učesnicima i među zainteresovanom publikom, pokušali su da rekonstruišu vinaverovski dijalog - započet pre suviše mnogo godina da bismo i dalje tako glupo ćutali.
Milica Jovanović, Danas
