Vinaver Stanislav

Sve o Vinaveru

Gojko Tešić Herbarijumi Stanislava Vinavera

Mileta Prodanović Skica za spomenik Vinaveru

Milica Jovanović Vinaver u gradu

SEECULT.org Vinaveru u čast

Stanislav Vinaver* (1891-1955)

Stanislav Vinaver, književnik i novinar rodio se u Šapcu gde mu je otac, dr Avram Vinaver, bio ugledan i zaslužan lekar. Kao i njegov otac, i on je žarko voleo Šabac. Kroz Šabac, svoj zavičaj, zavoleo je svoju širu srpsku, a zatim i jugoslovensku otadžbinu. On s posebnom ljubavlju govori o svom zavičaju, ističući kao njegove glavne crte: „… širinu pogleda, poznavanje ljudi, razumnu psihologiju, smisao za čoveka, prostrani provod, duh pregnuća i rizika, svesno zadovoljstvo i neodoljiv građanski ponos".79 I zatim:
„Ja, dakle na moje navjeće zadovoljstvo, govorim o svome rodnom mestu, o mestu sa izgrađenom tradicijom. Mi smo dali srpskoj kulturi vrlo mnogo. Dali smo tvorca jezika Vuka Karadžića, dali smo najvećeg istoričara Stojana Novakovića, najrazdraganijeg motrioca sela Janka Veselinovića, najmudrijega poznavaoca srpskog karaktera Lazu Lazarevića, najvećeg znalca balkanskog čoveka, Cvijića, najvećeg mislioca, i to u vidu bogomdanog stručnjaka za prostrane i obimne čovečanske dijagnoze, Božu Kneževića… (Boža Knežević, zaljubljen u velike, u zvezdane zakone i zaslušan u tamno bilo svemira, Boža Knežević osluškuje kako kuca puls Vasione".) Naša široka i svesna, ponosna i bistra, raskalašna i ironična tradicija, može, pod novim okolnostima, Jugoslaviji dati velikih književnih i umetničkih zanosa."80
Za Vinavera njegov rodni grad jeste grad životne radosti, grad ljudi koji su „vedri znalci", „što ne žele da dopiju čašu života - baš da ne bi došli do tajne, do one gorčine na dnu". Vinaver je vezan za srpsku zemlju prisnijim vezama kroz narodnu seljačku tradiciju, kroz seljačku religioznost, nego kroz gradski racionalizam. On je seljački konzervativan:
„Mi možemo razumom da odbacujemo izvesne verske forme (kao i svake druge), ali to ne znači da je sadržina njihova iscrpena. Mi smo, na najveću nesreću naše kulture, odbaciviši sa blagočestivim mudracem Dositejem crkvenu pobožnost, smatrali da treba odbaciti i religiozni i kozmički sadržaj onoga što je sačinjavalo glavnu srž vere. Crkve se menjaju prema vremenu, a stara religiozna srž ostaje naš trepet pred večnim neiskidanim slutanjama koje rastu i cvetaju. U crkvenim i verskim formama ima još mnogo neiživljene, neiskorišćene sadržine, pa čak i onde gde nam to sasvim naivno i izgubljeno izgleda… Srbijanska tra-gedija.. sastoji se u tome što mi, dobivši novu kulturu, od-bacujemo gotovo nihilistički staru tradiciju, koja nije još ni iskorišćena dovoljno a kamoli iscrpljena."81
I svoje široko i vedro čovekoljublje, Vinaver vezuje za svoj zavičaj, za svoj rodni grad, pa kaže:
„Ja sam se u ljudima mnogo razočaravao… Sve je to neobično bolno. Ali verujte, i sve je to slatko. Komplikacije života, nerazumevanje i razumevanje, stvaraju od života neprekidnu muziku koja nam ne dopušta da odbacimo život kao nešto prekratko, krnje i gluho. Mi svi Šapčani volimo život i volimo čoveka Možda mnogi Šapčani vole život što daje mogućnosti, tolike mogućnosti sreće, zadovoljstva i društvenosti. Vole ga kao veliko obećanje. Ja sam ga voleo i kada bi me razočarao…"82
Vinaver je srpski nacionalist i tradicionalist, i taj njegov životni stav ogleda se u ovoj njegovoj ispovesti koja je prava izjava ljubavi prema zavičaju - užoj otadžbini. (Zanimljivo je, međutim, da i jedan drugi jugoslovenski pisac, takođe rodom Šapčanin, i takođe poreklom iz srpske jevrejske sredine, Oskar Davičo, koji je nasuprot Vinaveru, levičar-revolucionar, pokazuje istu duboku privrženost svome šabačkom zavičaju).
Stanislav Vinaver s ponosom ističe da je zemljak Vukov. Tim povodom može se napomenuti da je Vinaver jedan od najboljih poznavalaca srpskog jezika među našim piscima Njegov jezik se odlikuje vanrednim bogatstvom i inventivnošću izraza To se ogleda, pored ostalog, naročito u njegovim prevodima Montenja Tako, na primer, književnik Radomir Konstantinović kaže za Vinavera (povodom njegove studije o Lazi Kostiću, „Politika", 20. februar 1965):
„… Mi danas nemamo svog Vinavera Jezik naš nasušni, u ovom času, ne može da računa sa pesnikom Vinaverova kova Vinaver je jezička savest čitave jedne generacije. On je njena spona sa prošlim sponama našeg jezika On je onaj neizbežni istorijski sluh koji, zato što je kadar da čuje promene u savremenom jeziku, može da čuje i jezik prošlosti."
Rodoljubiva poezija Stanislava Vinavera predstavlja zbirku svedočanstava jednog očevica učesnika i borca u burnim događajima kroz koje je Srbija prošla u borbi za narodno oslobođenje i ujedinjenje, od aneksione krize 1908, pa preko tragičnih godina 1914-1918, do kraja Prvog svetskog rata Vinaver je sve te dramatične događaje duboko preživeo. Njegova zbirka odiše toplom ljubavlju prema Srbiji i posebno prema srpskom seljaku i malom čoveku. Njegova pesma „Otadžbini",83 objavljena kad mu je bilo tek dvadeset godna, u vreme teške krize u srpsko-austrijskim odnosima, jeste ubojni poklič i zavet mladog srca da će braniti svoju otadžbinu, malu zemlju kojoj preti uništenjem veliki grabljivi sused:

Otadžbino moja najbolja, najslađa,
Poslednje uzdanje i uteha prva,
Hoće da te zdrobe, da od tvojih mrva
Gozbu gadnu slave…

………………
Sve ćemo ti dati jer si nam sve dala
Pesmu melodičnu, naš nam jezik dade,
Dala si nam radost, patnje, nade, jade,
Bolove i osmeh, tuge, ideale.
Od svoje si svile naša srca svila,
Dala si nam sebe, te tajne motive
Što u dubinama naše duše žive
Otadžbino majko, otadžbino mila.

U zbirci pesama Ratni drugovi84 opisuje likove srpskih vojnika i paćenika Vinaver daje apokaliptičke slike užasa epidemije tifusa u toku zime 1914. i proleća 1915, povlačenje 1915, umiranje iscrpljenih srpskih vojnika na Krfu. Pesme sa Krfa su krici izgnanika za izgubljenom voljenom otadžbinom, zemljom slobode, jer,
„Slobode je bila puna naša Srbija, Njome se disalo."
Pesma „Potpukovnik Tiosav Drinčić" je apoteoza slobodarske Srbije. Narod i vojska, nerazdvojna celina nadahnuta ljubavlju prema slobodi, kreću putem izgnanstva da bi izbegli ropstvo.

Narod je pred vojskom, za vojskom, sa vojskom, i
pokraj vojske.
(izbeglice, žene, deca, starci)
Kuda je pošao taj narod?

……………………………………

Oni su hteli da ponesu celo selo
I ceo dom…
Šta je od najvažnijeg najvažnije?
Najvažnija je sloboda
Kojom su vedro i svetlo živeli
Koju su dobili u amanet
Koju su slutili u svakoj njivi, polju i zabranu Otkupljenim krvlju bunama i ustancima Slobode je bila puna naša Srbija Njome se disalo
Ona je prožimala sela i gradove
Po planinskim kosama
Kode reka i potoka
Nju su poneli sobom
- anete slučajne stvari…

………………………..

Sad je na ogromnom pogrebu cela Srbija
Pred kojom se zapeva
U liku „Dače učitelja" slika našeg epskog čoveka, a tu našu narodnu epiku sam je duboko poznavao i voleo.

…Fića je smatrao
I sad kao nekad u učiteljskoj školi,
Da nas prožima deseterac
Da se mi bijemo Za narodnu pesmu
Da pripadamo potupno narodnoj pesmi
Da svaki naš pokret proističe iz nje
I da uopšte nismo svoji.
U pesmi „Pantelija iz Gornje Petlovače koji je ležao u francuskoj bolnici u Ahileonu" opisuju se poslednji časovi jednog srpskog vojnika On umire sa vizijom svog rodnog sela i roditeljske kuće. Kuća više nije daleko, jer je on usnio da se vratio u zavičaj. Sobom je poveo sestru bolničarku „da joj pokaže kako je lepa naša Srbija.."

Bio je težak bolesnik
Sestra Margerita obilazila ga
I rado s njim ćaskala
I tešila ga.
Nije znala ni reči srpski
Kao ni Pantelija francuski
Ipak, uvek su imali šta da kažu
I kad se već približila smrt
Pantelija je usnio san
da se ne mora ni vraćati u Petlovaču
Jer ovo je Gornja Petlovača.
Što su izgledale masline
To su šljivaci
Što je bilo more
To su zelene livade
I svud je naše plodno bogatstvo.
On pokazuje sestri Margeriti
Voćke koje je on kalemio
I stari dedin dud
I otac i majka pitaju: Ko ti je to sine?
Braća ćute, samo sestra Dragojla kaže:
Ovo je neka dobra duša
Sigurno je valjala našem Panteliji
U tuđem svetu
Pa je poveo, da joj pokaže
Kako je lepa naša Srbija..

Svoj požrtvovani rad na vojnoj dužnosti na Krfu, Vinaver je opisao u pesmi „Staša (potporučnik) - pesnik na Krfu":

Bio je ađutant pristaništa na Krfu
Po ceo dan je obilazio
Pristanište, lađe, logore, bolnice
Radnički bataljon,
Mnogobrojne ustanove za snabdevanje.
Smatrao je svaki posao
Kao neophodan, i kao da je njega
Postavio sam Bog
Da braći u nevolji pomaže
Bezbrojnim vezama sa malima i velikima
Sa francuskim oficirima i komandantima,
Sa engleskim magacionerima,
Sa osobljem lađa koje su plovile za Francusku
I gde je uvek trebalo nekog ubaciti.

Stanislav Vinaver je voleo Beograd žarkom ljubavlju, valjda isto toliko koliko i svoje rodno mesto Šabac. U jednoj zbirci kratkih eseja i skica o životu iz raznih mesta i krajeva Jugoslavije, objavljenoj između dva rata, pod naslovom Goč gori - jugoslovenska simfonija, Vinaver oštro kritikuje jednog istaknutog pisca zbog njegovih napada na Beograd. U svom zaključku, on uglavnom kaže:
Beograd možda ima teških mana, ali u njemu kuca moćno bilo života; on je ogledalo jedne bujne vitalnosti koja poput snažnih vodenih struja nosi i prečišćava sve što se valja u rečnom koritu, i mrzeti Beograd znači „mrzeti sam život…"

Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918

Detaljna biografija se nalazi u knjizi: