Vinaver Avram Josif
vinaver2.jpg
Odlukom Vlade Srbije poslednjih 18 dana oktobra 2008. u opticaju je bila doplatna poštanska marka u dobrotvorne svrhe, sa likom Dr. Avrama Josifa Vinavera (1862-1915) i natpisom Rak je izlečiv. Tiraž od 1.200.000 komada znatno je doprineo popuni fonodova institucija za borbu protiv opake bolesti.

Avram Josif Vinaver (1862-1915)

Šabac, najnapredniji i najbogatiji grad u unutrašnjosti Srbije pre Prvog svetskog rata, na granici prema Austro-Ugarskoj, imao je staru jevrejsku koloniju. Ona je dala niz značajnih ljudi, talentovanih privrednika i intelektualaca koji su kroz ljubav prema svom užem zavičaju postali oduševljeni srpski rodoljubi. Iz tog kraja su poreklom i književnici Stanislav Vinaver i Oskar Davičo.77

Avram Vinaver, lekar iz Šapca, otac Stanislava Vinavera, bio je vanredno human čovek. U miru je besplatno lečio sirotinju i državne činovnike, a naplaćivao honorar samo od gazda iz čaršije. U ratu je služio otadžbini sa krajnjim požrtvovanjem, do poslednjeg daha. Umro je na voj-noj dužnosti. Njegovu sažetu biografiju dao je književnih Mladen St. Đuričić.78
„Dr Avram Josif Vinaver rođen je oko 1862. godine u Varšavi. Doktorirao je medicinu u Krakovu 1887. Nastanio se u Šapcu 1890. Veliki zaslužnik za narodno zdravlje, kao opštinski odbornik uveo je arteske bunare, a prvi rendgen aparat koji je prešao Savu i Dunav, on je doneo u Šabac, i bolesnike iz Beograda s puta za Beč - okrenuo u Šabac! U ratovima sanitetski oficir, besprimerno požrtvovan, odli-kovan 1913, a 1914, za vreme prve okupacije Valjeva, iz bolnice smelo proterao nasrtljive okupatorske oficire. Osuđen na smrt, on je zbog viteškog držanja i neobične hrabrosti odmah i pomilovan. Braneći srpsku vojsku od epidemije, i samoj je podlegao u Đevđeliji 1915, i sahranjen u zajedničkoj krečani (po njegovom naređenju!). Nije ni grobaostavio svojoj porodici i novoj otadžbini Srbiji, jedan od njenih najvećih zaslužnika, rezervni sanitetski major dr Avram Josif Vinaver."
Međutim, više nego ova biografija, o njegovom požrtvovanom radu kao lekara na vojnoj dužnosti, gde će položiti i svoj život, govori potresna pesma koju mu je posvetio sin Stanislav Vinaver u zbirci Ratni drugovi. I otac i sin bi-li su vojnici u Prvom svetskom ratu. U pesmi posvećenoj ocu, Stanislav Vinaver je opisao paklene prizore tifusne epi-demije - tog neprijatelja strašnijeg od austrougarskog za-vojevača Epidemija je navalila na Srbiju iscrpljenu posle dve uspešno odbijene neprijateljske ofanzive i napravila pustoš u vojsci i među civilnim stanovništvom. Scene epidemije pegavca koje slika Stanislav Vinaver odigravale su se u Valjevu, kraju u neposrednoj blizini fronta i najvećem žarištu zaraze.
Prema podacima akademika Koče Todorovića, u celoj zemlji epidemijom je bilo zahvaćeno oko 600 000 lica, približno 15% stanovništva, dok se broj žrtava popeo na 135 000. Tifusni bolesnici su u bunilu iskakali kroz prozore valjevske vojne bolnice. Kao bele sablasti, bosonogi, samo u košulji i gaćama, ovi izbezumljeni nesrećnici jurili su snežnim i blatnjavim drumovima u svim pravcima: prema Brankovini, Kamenici, Kosjeriću. Tada je od pegavca umiralo dnevno po hiljadu ljudi. Te prizore užasa Stanislav Vinaver je prikazao realistički snažno. Evo nekoliko odlomaka iz pesme posvećene ocu i, u isto vreme, patnji cele Srbije pritisnute ovom teškom nemani:
Šta govore ti ljudi
U košuljama belim, razrogačenih očiju
Suvi i crni i nezemaljsš?
Šta galame?

………………………

Leže po sobama, hodnicima.
Neki su u dvorištu na kaldrmi, na ulici.
Počeli su da obujimaju celo Valjevo
Našu celu državu

Oni buncaju
Sa njima bunca od pegavca cela naša zemlja.

……………………………

Viju se crne zastave
Morija zatomi svet.

Doktor Avram Vinaver
Sanitetski major
Upravnik Pete Rezervne
Poštapajući se teško,
Ispijen od bolesti i briga
Obilazio je bolesnike dan i noć

……………………………………..

Beskrajno strpljivo i očinski
Nekom stravičnom ljubavlju,

- Jer su mnogi, urlajući
Tražili odgovor na pitanje:
Zašto ih ne puštaju da skaču
Na prozore, kroz zidove, i kroz vrata kada su gonjeni sa svih strana
Kao divlja zver

Major Avram
Sa trudom natčovečanskim držao je otvorene oči
- Ogromne plave oči pod zlatnim cvšerom
I nije smeo da ih sklopi ni za tren
Jer je znao

- pošto i njega trese rekurens
Već toliko dana
A nije tražio zamenu
Jer tome sad nije vreme
U oskudici lekara -
Da mu se može desiti,
Da i on…
Otvori prozor, da iskoči iz rve sobe,
Iz ove varoši,
Iz ove vasione.
Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License