Viii Novosadski Pokolj Erih Kos

VIII
Odmah posle uzbune žandari su počeli da se okupljaju u „Narodnom domu." Sklanjajući se od studeni, ispunili su hodnike, kao putnici, zimi, čekaonice stanica. Oko sedam časova počeli su da stižu i činovnici iz policije. Pod miškama su nosili velike registre. Jedan deo žandara razišao se, ostali su se razmestili na ulazu, po salama i u dvorištu iza Doma. Pred zgradom su stajali poređani u dva reda.
Oko osam, pošto se sasvim razdanilo, najzad su stali da pristižu i članovi Legitimacionog odbora građana. Ištvan Rajc i Jožef Blažek, obojica trgovci, navikli da rano ustaju kako bi na vreme otvorili svoje dućane, stigli suprvi. Rajcjedržao gvožđarsku iužarsku mešovitu radnju i prodavao seljacima kose, klince, konopce, plavi kamen i petrolej. Sa zelenim lovačkim šeširom, u kratkom sivom kaputu, postavljenom krznom, u žutim, somotskim pantalonama, zavučenim u kratke čizme, kao da se opremio na seoski vašar gde će ceo dari provesti na snegu. Zastao je pred Domom, pogledao naviše, u zastavu nad kapijom, zatim preda se, kao da joj se klanja i odmerava da li će kapija biti dovoljno velika da bi mogla da ga primi, i pažljivo obrisao noge o gvozdene šipke pred ulazom.
Blažek je držao trgovinu u centru, u Hortijevoj ulici, i, zabrinut zbog pucnjave koja ga je pred zoru razbudila, otišao je najpre da obiđe svoju aradnju. Tačno je naslutio. Radnja, istina, nije bila opljačkana, ali s'u puščani meci razneli veliko staklo na glavnom izlogu i svuda uokolo ležala su na zemlji njegova parčad. Takvo staklo nije se moglo više lako nabaviti i šteta je bila velika, ali je gore bilo to što je radnja sad, ustvari, ostala otvorena, a roba se sama nudila prolaznicima. Blažek zavuče glavu u izlog, gde su među kršem i lomom ležale igle, dugmad, češljići, venčići za mlade, modre i bele vrpce i ostala roba. Nešto od toga, koliko je moglo da stane, strpao je u džepove kaputa, a ostalo: marame, ukosnice, dva ženska steznika, ubacio je kroz razbijeno okno u radnju. Ulazeći na vrata Doma, mrk, sa uzdignutim okovratnikom, gledao je u crna stopala Ištvana Rajca, koji se pred njim peo uza stepenice, a rukom je, u nabijenom džepu, opipavao lastiš, ukosnice i šupljikavo tkivo čipaka, jednako misleći na svoju radnju i na lopova koji će je još danas sigurno orobiti.
Žandarmerijski oficir na ulazu uputio ih je na levu stranu, gde su na vratima gimnastičke dvorane smešteni stolovi. Za njima su već sedeli agenti i prilježno preturali registre. Iza njih, na uzdignutom mestu, nalazila se duga klupa na koju su posadili Blažeka i Rajca, te su se na njoj, ovako izdignuti i istaknuti, osećali kao na pozornici, dok su im se noge, ne dohvatajući pod, ljuljale u vazduhu.
U mekim, krznom postavljenim cipelama, koračajući starački dostojanstveno, stigao je pogrbljen, opuštenih surih golemih brkova, stari Haši. Past i Feher, koji su dugo bili činovnici, došli su tačno u osam, kad su inače stizali u kancelarije, a minut ili dva posle njih mesar Martin Robert, naduven i podbuo, zakrvavljenih očiju od pića. Novinari Toman i Radnai zastali su na ulazu, razgovarajući s oficirima da bi se što duže s njima zadržali i izbegli da se pridruže trgovcima, pretvarajući se da ne vide odborsku klupu i one što su već sedeli na njoj. Preduziml.iivi advokat Leh, koga nisu ni primetili kad je došao, sedeo je, međutim, već sa agentima i, aktivniji i zaposleniji od njih, listao knjige i nešto im objašnjavao.
Blazek se sagnuo prema Rajcu.
„Videćeš, Kremer, braća Vagner i ostali advokati neće ni doći!"
Haši, koji mu je sedeo s desne strane, okrenuo se i pogledao ga.
„Doći će oni da nas vide kad mi budemo sedeli na optuženičkoj klupi i kad nam noge budu ovako visile u vazduhu." Još je nešto promrmljao sebi u brkove i opet zavukao glavu u otvor kaputa. Bilo je hladno i studen je dopirala sa ulice.
Negde iza osam stigao je najzad i Harkai. Besan i još zaduvan od trčanja. Sinjel mu je s leve strane bio vlažan i umrljan blatom. Pogledao je rasejano po predvorju, uzgred je klimnuo glavom predstavnicima odbora na klupi, u prolazu rukavicom udario po licu gipsanu bistu, koja je stajala u jednom udubljenju, provirio na vrata manje sale i skrenuo desno u hodnik, pre nego što je iko stigao da mu priđe i da mu se priključi. Leh i agenti su seli, novinari se okrenuli svojim oficirima, Blažek i Rajc opet su zavukli ruke u džepove i glave u okovratnike.
Istražne patrole trebalo je da počnu sa legitimisanjem i odvođenjem ljudi oko sedam časova izjutra, ali su, ustvari, počele da dejstvuju ranije, odmah pošto je dat znak za uzbunu i borba se razgorela ulicama. Prvi hapšenici stigli su tako u Dom već negde oko osam i po časova, ali su zadržani neko vreme u parku, jer sve još nije bilo spremno, a žandari i oficiri na ulazu nisu još dobili naređenje da ih puste da uđu.
Najpre su uveli tri seljaka. Njih je patrola zatekla kako se, zbunjeni, osvrću po praznom prostoru pijace. Doterali su jutros kola bundeva na prodaju; straže na prilazima varoši, koje su imale naređenje da svakoga puštaju u grad, a nikog napolje, propustile su i njih. Promrzli, tražili su uzalud neku otvorenu gostionicu u kojoj bi se mogli ogrejati i zastali tako pred proglasom prilepljenim na telefonski stub. Predosećajući zlo od mrikih žandara, koji su ih tu iznenadili i poveli, jednako su se osvrtali, očekujući da ih neko oslobodi i spase, zbijali se jedan do drugoga i pritezali rukama uza se kratke suknene kapute. Harkai, koji ih je video pred Domom, prolazeći kroz park, pogledao ih je s prezirom i mržnjom, kao regrute kad su mu ih s proleća i jeseni dovodili u kasarnu.
Oterali su ih odmah u malu salu. Vrata su se zatvorila za njima. Agenti su podigli pera, zamočili ih u mastilo i opet spustili na sto. Ništa nisu stigli da zabeleže. Svejedno. Nije ni bilo važno.
U maloj sali lutkarskog pozorišta seljaci su se u čudu osvrtali Oko sebe, razgledajući u polumraku tajanstvene redove praznih stolica, pozornicu, pokrivenu tamnocrvenom zavesom, i lustere koji su iznad njih visili sa tavanice, preteći da će im se sručiti na glave. Prišao im je narednik i ćutke, bez opomene, jednim zamahom ruke pokušao da svoj trojici skine šubare sa glava. Instinktivno, seljaci su se sagnuli da bi izbegli udarac, a treći, mlađi, pošao je rukom da je zadrži i prihvati. Nevidljivi vojnik, koji je stajao iza stuba, zbaci mu je puškom na pod i pri tome mu oštrom mušicom sa vrha cevi poseče prste i propara kožu od slepoočnice do temena. Seljak se uhvati za glavu, jauknu i krv mu zali oči. „Sedi!" komandovao je narednik i seljaci se nevoljno spustiše na sedišta. Napolju, u holu, čuli su prigušeni krik i odobrili glavama. „Tako, počelo je!" Stari Haši, na klupi Legitimacionog odbora, uspravio se, osluhnuo i savio se još niže.
Stizali su i drugi hapšenici. Isprva su polako, jedan za drugim, prilazili stolovima i ćuteći polagali legitimacije pred agente. Zatim su počeli da navaljuju u većim gomilama i s manje reda, gurajući se da što pre uđu, kao da su u varoši, pred radnjama sa hranom. Sa šeširom na glavi, ali već bez naočara, bez mašne, sa rukama vezanim na leđima i svežom brazgotinom na licu, stigao je doktor Ivanić, jedan od desetorice Apatinijevih talaca. Njega nisu ni privodili stolii. Harkai, stojeći uz bistu u udubljenju zida, kao njen dvojnik, samo je khmnuo glavom i doktora su ugurali u malu salu, u kojoj su već sedeli seljaci. Ranjeni mladić skliznuo je sa sedišta na pod, a glava, umotana u šal, natopljen krvlju, ležala mu je u očevom krilu. Doktor je ostao u polutami, pored samih vrata, u nedoumici, ne znajući kud bi i šta da čini. Svega nekolika časaka docnije ponovo su se otvorila, kroz njih je glavačke uleteo oovek i udario o pod kao vreća. Vrata su se zatvorila, čovek se podigao polako, ječeći i seo na najbližu stolicu.
Kroz mali otvor, koji su na čohanoj zavesi letos progrizli moljci, probijala se sa zastrtih prozora tanka traka prozračne svetlosti na kojoj su nemirno igrala zrnca prašine. Kao u zamračenom bioskopu, presecala je salu i bledožutom svetlošću obojila čoveka koji je pognut, gologlav, razbarušene kose, sedeo u središtu osvetljenog kruga. Doktor se polako smestio do njega.
Ko ste vi?" pitao je sebe radi, da bi saznao kakvu vrstu ljudi ovamo dovode, i začudio se: glas mu je bio promukao, nekako tuđ i ni sam ga nije poznao.
Čovek ga je pogledao iskosa i stidljivo zakopčao dugmad na svom zimskom kaputu.
„Nisu mi dali da se obučem", žalio se i prignuo skute oko nogavica pidžame. „Bosog su me terali po snegu."
Stariji seljak, nagnuo se napred i pružio doktoru šal. ,,Na, neka se uvije ovim!" rekao je i opet se povukao. Iz džepa je izvukao kožnu kesu sa duvanom, smotao cigaretu, zapalio je i pušio mirno, u tišini.
Doktor se okrenuo onome do sebe. „Razvežite me, molim vas!" Čovek je pokušao da to učini, ah su mu ruke odviše drhtale, a promrzli, odrveneli prsti nisu ga slušali.
„Celim putem tukli su me kundacima. Izgubio sam papuče uz put", požalio se i najzad razvezao doktoru ruke. „Dajte mi to da uvijem noge. Sve su ispreturali po kući. Ne znam šta su uradili sa mojima. Sta mislite, na šta će ovo izići i šta će uraditi s nama?"
Ne znam!" rekao je doktor. I svi su zatim ćutali, osluškujući šta se napolju dešava, očekujući otuda odgovor.
Oko devet časova u Domu je već bilo nekoliko stotina zatvorenika. Neke su dovozili kamionima, po pedeset i više odjednom, druge su terale sprovodne patrole pred zapetim puškama i puškomitraljezima.
Ispred Doma je bilo živo, kao na železničkoj stanici: stizali su i automobili, dolazili i odlazili kuriri na motociklima, javljale se i svraćale patrole ostavljajući zatvorenike. U predvorju i u hodnicima zgrade bila je gužva. Zatvorenici su nosili sa sobom ćebad, zavežljaje sa posteljinom, odećom i hranom. Drugi, cele porodice sa ženama i decom, verujući da će biti proterani preko reke i granice, u Srem ili u Srbiju, poneli su najvrednije stvari iz kuća. U Domu, odmah iza ulaza, rastovarivani su, sve im je to uzimano i ostavljano na gomilu. Na stolu, koji je tu namestio Bertalan Kun, gomilale su se na prostrtom čaršavu šarene hartije stotinarki i hiljadarki, nabubreli i izmašćeni kožni novčanici i srebrn novac, zamotan u krpe, maramice i čarape. U ovećoj kutiji, izmešani kao u fioci juvelirske radnje, preplitali su se satovi, narukvice, prstenovi i dukati. Dva agenta primala su sve što im je ko dao, a zatim bi, besno okrećući hapšenike, čupajući i trgajući odeću na njima, pretresali uhapšene ljude koji su drhtali od studeni i onog što su videli i doživeli uz put po uhcama. Treći agent beležio je na hartiji šta je kome uzeto, tobože da bi uhapšenima sve bilo vraćeno kad budu pušteni, a, ustvari, činio je to po Kunovom naređenju, da agenti i žandari ne bi nešto sakrili i prisvojili. Uskoro je, međutim, počelo da stiže toliko sveta da se pred zgradom našla gomila hapšenika kao da su se ovde skupili na zbor i kao da će se svakoga časa na gornjim prozorima pojaviti neki od viših oficira i gradskih velikodostojnika da im održi govor. Moralo se raditi brže. Sva tri agenta pomagali su sad hapšenicima da izvrću i prazne sopstvene džepove, a opljačkani ljudi, primećujući da niko više ne beleži šta se kome uzima, pogađali su šta to znači i bledeli od tog saznanja. Hrpa izmešanih stvari na podu podsećala ih je na gomilu ispreturanih, smrznutih leševa, rasutih na snegu, a hitre ruke agenata, kao mesarske u klanicama, već su ih obrtale i opipavale, klizeći im besramno niz telo. Dva žandara, prihvatali su ih, izvrtali im ruke naopako i gurali ih ispred sebe kao da će orati njima ili im glavu odmah položiti na panj, tamo, u drugoj prostoriji, u koju su ih odvodili. Hajdi, Kunov narednik, stajao je pored ulaznih vrata, sa zadatkom da motri šta agenti čine sa novcem i satovima. ,,Ne treba ih smetati da uzimaju!" objasnio je Bertalan Kun. „Glavno je da nikom ništa ne doture, a što se kod njih nađe u džepovima, lako im je uzeti."
I agenti za prijavnim knjigama prestali su da ih listaju i da beleže imena. Nisu više stizali; toliko su navaljivali oni koji su žurili da uđu. Četvorica dežurnih na klupi Legitimacionog odbora sedeli su još jednako na svojim mestima i mahali nogama ispod sebe ne bi li ih malo zagrejali. Uostalom, niko ih više nije gledao, niti ih je išta pitao. Zandarima i vojnicima nije do njih bilo stalo, a hapšenici, izbezumljeni i obnevideli od udaraca koji su pljuštali sa svih strana, nisu imali kad da ih primete. Stari Haši je ćuteći posmatrao šta se dešava. Ništa od svega toga nije razumevao. Umesto buntovnika o kojima je juče, na konferenciji, govorio župan ApatiniFernbah, sad su se pred njim ređale cele porodice njegovih poznanika i mušterija, i Haši obori pogled u vrhove cipela, da ne bi morao da ih vidi, da im se javlja i pozdravlja ih ako bi ga spazill i poznali. Mesar Martin Robert dosađivao se na svome mestu. Postalo mu je tvrdo na klupi. Istegao je svoje mišićave noge u čizmama i tesnim pantalonama, podigao se i, njuškajući između sveta, otišao do agenata koji su vršili pretres. Pokušao je da se i on umeša u posao, ali ga je narednik Hajdi grubo oterao i tako, ne znajući šta bi, opet je krenuo na svoje mesto.
Leh je radio za ceo odbor. Kad bi klimnuo glavom, hapšenika bi slah u veliku salu; kad bi podigao palac, ubacivali bi ga žurno u dvoranu lutkarskog pozorišta. Mesar se nadneo nad njim i njegovim spiskovima i dobro ga nakadio dahom. „Sad razumem", rekao je svojim odborničkim kolegama, smrznutim i ukočenim na klupi. ,,0ne što odlaze u malu salu još danas će — kvrc!" zviznuo je, mesarski stručno pokazao ubledelom Rajcu kako se zavija šija, udara po vratu, odmah ispod temena, i kolje. „One iz velike sale, njih će tek sutra!" Malo podalje i po strani stajala su dva novinara i uporno razgovarala sa okupljenim oficirima koji su ih slušali i trpeli samo zato što je i njima tako bilo zgodnije; da ne bi morali da se umešaju u ono što su već obavljali žandari i policija. Dva fotografa, nišaneći u gomilu okom, škljocali su s vremena na vreme svojim fotografskim aparatima.
U neko doba navratio je u Dom i Apatini-Fernbah, mračan, ozbiljan, sumorna i brižna lica. Samo je provirio u hol, rasejano klimnuo glavom poznanicima i odmah otišao. Gradonačelnik Nađ, javio se telefonom negde oko deset časova, pitao je brižno šta se dešava u varoši, i od žandarmerijskog oficira, koji je slučajno podigao slušalicu, tražio da mu se zakune da su buntovnici zaista suzbijeni, pohvatani i pobijeni, i u ime grada i gradske uprave izrazio svoju zahvalnost jedinicama vojske i žandarmerije. 2ena, kojoj su baš u tom trenutku oteli dete iz naručja, počela je da se otima, da viče i da vrišti, i oficir, koji je izgubio strpljenje slušajući dugi Nađev govor, ne znajući koga bi utišao pre, spustio je naglo slušalicu, prekinuo razgovor i ženu, kad je naišla pored njega, iz sve snage udario nogom.
Nađ je uhvatio uvom samo deo krika i, uplašen, žmirnuo je, trgao se, kao da su na njega zamahnuli, i ostavio slušalicu. Ali nije imao mira. Posle pola sata opet se javio oprezno i ovoga puta nabasao na zlovoljnog Bertalana Kuna, saopštio mu da će odmah doći, tek što nije krenuo, i spustio slušalicu još na vreme da ne bi čuo kako ga je Kun opsovao, gadno i prostački. Najzad, pošto je negde oko jedanaest provirio kroz prozor i osmotrio situaciju na ulici, sa koje se još ponekad, s vremena na vreme, čuo pucanj ili rafal mitraljeza, zaključio je da će uskoro vreme ručku i da sad više i nema smisla izlaziti iz kuće. To je opet javio u Dom, objasnio da njegovo prisustvo nije neophodno, da je zauzet važnim gradskim poslovima i da će verovatno doći poslepodne — ako bude trebalo.
Ferenc Sulteš i braća Vagner, Peter i Karolj, advokati i ugledni članovi Legitimacionog odbora, sedeli su u toploj kancelariji, na spratu Doma. Došli su šetajući, posle doručka kad je vetar popustio, i, nastojeći da ne vide dežurni deo Legitimacionog odbora, koji je ukočen od studeni sedeo u holu, prošh su predvorjem razgovarajući i popeli se na sprat. Tamo su našli Harkaja, koji se i sam ovamo povukao da se ogreje i osuši i sad je odavde, nadnoseći se s vremena na vreme na prozor, pomoću telefona i kurira upravljao akcijom, koja se, pokrenuta, sama od sebe, sopstvenom energijom, kretala sad napred i razvijala po svojim zapletenim i nejasnim zakonima i pravilima. Šinjel, obešen preko naslona stolice, sušio mu se pored peći. Naglo razgrejan, raskopčao je bluzu i dlanom trljao pomodreli, dlakavi vrat. Na stolu pred njime našla se boca sa konjakom, na uvu je držao slušalicu i razgovarao sa Deakom. „Sve je u redu, gospodine pukovniče! Od jutros do dvanaest časova prošlo je kroz Dom više od hiljadu i po hapšenika. Ne čini vam se dovoljno? Razumem, ali to ne zavisi od mene. U velikoj sali stalno sedi nekoliko stotina ljudi, a i mala je puna. Potrebno nam je najmanje dvadeset kamiona sa patrolama i ostalom pratnjom svako pola časa. Razumem, biće kao što vi kažete. Možete biti sigurni!"
Harkai je glavom pozdravio advokate i namignuo im kad su ušli. Spustio je slušalicu, popio iz boce gutljaj, da pročisti grlo, i tešku šaku položio na sto.
I advokati su raskopčavali svoje kapute. Ne skidajući kapu, Vagner stariji opkoračio je stolicu, a Sulteš, zaturivši šešir na teme, zajašio ugao stola. „Dobro je! Stvar se razvija po planu!" zaključio je i neponuđen nasuo sebi čašicu iz Harkajeve boce. „Nazdravlje!" podigao ju je prema Harkaju i okrenuo se zatim Vagneru, koji je sa prozora posmatrao šta se dešava pred Domom. „Slušaj, Peter! Zar ne misliš da bi posle ovog trebalo menjati i opštinsku upravu? Pokazala se nesposobna i nedorasla zadatku."
Vagner je ćutao, odbijao dimove i gledao dole, na ulicu, i u park preko puta, u kome je vrilo kao u mravinjaku.
Pred Dom je upravo stizala nova gomila hapšenika. Muškarci, žene i deca, pretovareni zavežljajima. Vagneru pogled zape o devojku, koja je zastala na kraju povorke, oklevajući i opirući se, odmahujući glavom i raspletenim kosama. Jedan vojnik uhvati je za ruku. Objašnjavali su se, devojka se otela, istrgla ruku i vojnik nagio podiže pušku. Do Vagnera je iznenada dopro prasak, stakla su se zatresla, kao da će prsnuti. Trgnuo se, odmakao od prozora, šešir mu je pao na pod. Podigao ga je, otro rukavom obod i nemarno pošao ka stolu za ikojim je Sulteš još govorio. Vagner mlađi ćutao je sve vreme i nervozno čupkao pero na svom lovačkom šeširiću.
Dole, u holu Doma, posao se naglo pojačavao. Grupe su pristizale jedna za drugom. Agenti su oduzetim stvarima već ispunili prostoriju u kojoj su ranije sedeli vratar i biletar i počeli da pune hodnik pred nužnikom. Nakit i novac stresli su sa stola u prostrto ćebe i, s Kunom, koji nije skidao očiju sa njih, odneli sve to na prvi sprat, u sobu gde je sedeo Harkai. Smotano i svezano ćebe ugurali su u orman, Kun je obrnuo ključ i poneo ga. Hankai pogleda za njim i glasno, da bi i advokati mogli da čuju, reče: „Svinja!"
Među dežurnim članovima Legitimacionog odbora više nije bilo Martina Roberta. Otkako se, sedeći na klupi i promaji, rasanio i otreznio, premestio se na stolicu do Leha. Zabavljao se dižući umesto njega palac, terajući ljude u malu salu, a kad mu je i to dodijalo, podigao se i umešao medu gomilu u holu.
Popeo se stepeništem do velike sale i pokušao da ctvori vrata. Stražar mu je video traku sa kukastim krstom na rukavu, propustio ga i pošao ćutke za njim. Od silnog naroda nisu se u sali više razaznavali redovi sedišta ni prolazi među njima. Samo su se naslućivali i u gluvoj tišini čulo se kako nevidljive stolice krckaju pod težinom koja ih je pritiskala. Sve je bilo kao u zagušljivoj čekaonici železničke stanice pred dolazak voza koji sve treba da poveze.
Ljudi su ćuteći gledali preda se, držeći na krilima zavežljaje koje su uspeli da sakriju i unesu u salu. Pušili su poslednji duvan i grizli usne. Zene su bezglasno plakale i otirale pocrvenele, upaljene oči. A svi su, muškarci, žene i deca, u gusto nabijenoj gomili, pažljivi i utišani, gledali u istom pravcu, licima okrenuti pozornici i zavesi, koja se nikako nije podizala u toj nemoj, najnapetijoj i najuzbudljivijoj pozorišnoj predstavi na svetu, ne pokazujući, ali jasno dajući na znanje šta se iza nje krije i šta bi se pokazalo pred očima gledalaca ako bi se podigla.
Razmičući svet i probijajući se kroza nj kao kroz gustu šikaru, Martin je gazio po nogama i rukama i u prolazu vrškom čizama, gađao muškarce i žene u meke slabine.
Izišao je na druga vrata i krenuo u malu dvoranu. U njoj je bilo manje sveta. Prozori su zastrti i zamračeni zavesama od guste crvene čohe. Na zidovima gore samo slabe crvene sijalice, kao u sali rendgenologa, i zaista se čini ikao da ovde sve miriše na karbolnu kiselinu, a odiše nekom strepnjom s kojom ljudi ulaze u hramove i u predsoblja lekarskih ordinacija. Ovde je i mnogo studenije, a ljudi sede na svojim mestima, pažljivi, mirni i tihi — niko ni da se zakašlje — kao utonuli u molitve. Kad novog čoveka uvedu ili ubace na vrata, odmah mu prilazi žandar i, kao razvodnik u bioskopu, odvodi ga na slobodno, upražnjeno mesto. Kad se popuni jedna strana, žandari je celu podižu, na smenu, jednu pa drugu, levu pa đesnu, izvode je na sporedan izlaz i otuda pravo u dvorište. Tu ih po četrdeset trpaju u kamione, a sledeći već sedaju na upražnjena mesta. I tako dalje. Jutrošnjih seljaka, doktora i čoveka u pidžami već odavno nema u njoj, a sve se to smenjivanje obavlja mehanički, hladno, pravilno, i bez uzbuđenja, kao u dve vodene komore ustava koje se naizmenično pune i prazne pretakajući vodu iz jedne u drugu, iz šupljeg u prazno.
Prolazeći hodnikom, Martin Robert, izvežbanim čulom svoga zanata, oseti prijatan miris pržena mesa. Glad ga iznenadno ujede za stomak. Seti se da je već prošlo podne i da od jutros ništa nije jeo. Zandar, koji ga je ćuteći, kao senka, pratio u stopu, otvori jedna vratanca, pa i Robert upade za njim u sobu, a oni što su se već u njoj nalazili pohitaše da je opet zatvore. U uzanoj pozorišnoj berbernici, s čijih su zidova još visili perčini i perike, a pred ogledalima ležao krš boja, šminke i prljavštine. tri žandara se okupila oko upaljenog primusa, na kome je nekad grejano tutkalo i topljen vosak, i sad su na njegovim šipkama, kao na roštilju, pržili parčad mesa i slanine. Meso je cvrčalo, nanizano na ispravljenim ukosnicama, mast se pušila, a žandari su umašćenim i ogaravljenim rukama otkidali komade hleba koji je, već obojen, ležao među šminkom. Usta su im bila puna mesa, koje, onako živo i žilavo, nisu mogli da sažvaću ni da progutaju. Nasmejali su se, ćuteći ponudili nesebično Roberta i njegovog pratioca, i ispod čekinjastih brkova, koje su povukli naviše, pokazali krupne zube i crvene, krvave desni.
Žandar je prihvatio meso bez reči, a i Robert za njim. Progutao je nekoliko parčadi, koliko da utoli prvu glad, u tričetiri gutljaja popio pola pljoske rakije i vratio se u hol.
Tu se na izgled ništa nije izmenilo. Još izdaleka, prilazeći, video je na klupi iznad agenata, istaknute kao da će se tu slikati, članove Legitimacionog odbora: Rajca, Blažeka i Hašija. Pokušao je da se probije do njih, ali ga je neko žestoko nagazio. Robert samo jeknu, oslobodi pritisnutu nogu i iz sve snage, šakom, udari čoveka pred sobom. Ovaj vrisnu i okrenu se. Robert mu pogleda deo udarenog, već crvenog i naglo oteklog lica, a Haši, koga je jauk trgnuo iz obamrlosti podiže glavu i u čoveku poznade čiča Lajoša Abrahama, posednika, svog prvog suseda i takođe člana Legitimacionog odbora.
I drugi se okrenuše na tu stranu. Starac je i dalje vikao i zapomagao koristeći trenutak tišine.
„Pustite me! Čujete li? Pomozite mi! Orobili su me, tuku me, a ja sam Mađar!"
Doktor Leh, kome su se agenti obratili u nedoumici, očekujući da on odluči, pogledao je starca kome je sa čela, preko zatvorenog oka, tekao tanak mlaz krvi.
„Abraham? Ime mu je sumnjivo. Jevrejsko. Sad se svi izdaju za Mađare."
Oklevao je, ne znajući šta da uradi, a žandari su dotle starca, koji se još opirao i branio, podigli i već odvukli u malu salu bivšeg lutkarskog pozorišta. Haši, koji je sve to pratio pogledom, podigao se i, dok se Robert vraćao na svoje mesto, prošao je pored njega ne osvrnuvši se, neopažen izišao na vrata i niz stepenice na ulicu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License