Vii Novosadski Pokolj Erih Kos

VII
Apatinijevu naredbu štampanu krupnim slovima, mogli su građani toga jutra pročitatii sa svojih prozora, ne izlazeći na ulicu.
U kući pod rednim brojem 9, u Segedinskoj ulici, prvi ju je spazio mlađi brat Gros, kad se, pošto je pucnjava malo uminula, osmelio da glavu pomoli kroz prozor. Preko puta, na zidu kuće mesara Roberta, ispod velike firme sa koje ga je gledala naslikana glava vola, kao beo čaršav, visilo je naređenje. Ulica je na tome mestu bila uska i naređenje se lepo, sve do potpisa pod njim, moglo pročitati i sa prozora njihove kuće.
Joška Gros odmah je to rekao bratu. Ovaj, mrzovoljan i uvređen, kakav je bio od nekog vremena, slegnuo je samo ramenima kao da mu, eto, i to prebacuju, kao da je on i za to kriv, i kao da je i to naređenje neko od ukućana izmislio samo da bi mu još više napakostio i zagorčao mu i danas nečim život. Oćutao je i, vukući za sobom desnu, u kolenu ukrućenu nogu, prešao u drugu sobu. Stari Matija, njegov tast, podigao se odmah i ikratkim, brzim koračićima ctrčao do prozora i zatvorio kapke. To isto učinio je i u susednoj sobi, vratio se i, zadovoljan, likujući i lukavo namigujući, kao da je nekog nadmudrio i namagarčio, seo je u svoju fotelju. Gotovo! Pljesnuo je i otresao rukama. Nema više naredbe! Izbrisana je! I to tako lako i jednostavno, sa svega nekoliko pokreta ruke. Hakuspdkuspreparatuis! Čiribičiriba! Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš! Opet smo, dakle, sigurni, ovde, u našoj kući i šta nas se tiče šta napolju radi Apatini i ostale slične budale.
Grosovi su živeli u mirnom, skrainutom delu grada. Svuda su oko kuća bile baštice sa cvećem, u dubokim jarcima leti su se kupale patke i šetale ulicom, gegucajućise, kao snašenedeljom seoskim šorom. Njihova kuća bila je prizemna, kao i susedne, ali već malo rabatna. Lep se odvaljivao i krunio sa zidova, a drvena ograda se nakrivila. Iza kuće nalazilo se dvorište sa šupom za drva, bunar i čekrk, mala bašta sa nekoliko leja seoskog cveća i dvetri granate jabuke.
Stariji brat Andrija nije mogao da se skrasi ni u susednoj sobi. Izišao je u hodnik, zavirio u ostavu i kuhinju, i pošto ni tamo nije imao šta da traži ni šta da nađe, opet se vratio u gostinsku sobu. Tu je ipak bilo toplije i prijatnije. Znali su i ukućani da sad nema šta da bira, niti igde da se skloni. Zato su ga i mučili, tvrdio je on, svesni da će morati da se vrati ako Ijutit iziđe. U Ikafani, u kojoj je nekad pio kafu, čitao novine i igrao preferans, sad su sedeli vojnici, a u njegovoj poslovnici u Miletićevoj ulici, zastupništvu „Paromlina", sigurno su se već legli miševi po uzorcima brašna. Otkako su došli Nemci, on više nije ni otišao tamo. Zašto bi? Sta bi imao tamo da traži sem brašnjavih i prašnjavih uspomena? Niti bi mu ko od mušterija svratio, niti bi imao šta da proda. Samo bi mu iz susedne gostionice upao u radnju neki pijanac da ga vređa. Ili bi sve vreme morao da gleda kukasti znak, bojom i sapunom već ispisan na staklu izloga. Ustajao je zato dockan, i polako, zamišljen, pio kafu, šetao po dvorištu, a kad se vreme pokvarilo i sneg pao, prestao je i da izlazi. Jednako se motao po sobama, smetajući i dosađujući svima u kući.
Ana je zaplakala odmah, čim je čula za naredbu, onako, za svaki slučaj, pre no što je i mogla da shvati o čemu je reč. Stajala je pored peći, držala kraj kecelje na ustima i ridala tako da su joj se tresli obrazi, ramena i krupne grudi. Ona je oduvek znala samo za suze, za tegle i ostavu, za kokoške i piliće, za decu i svoje roditelje — starog Matiju i Julišku, koji su doskora držali u Rumenačkoj ulici radnju sa guščjim perjem i spavali u istoj prostoriji, iza zida od žutog kartona. Otkako je rat počeo, prešli su kod kćeri i zeta i njegovu kuću odnekud smatrali svojom. Spavali su u bivšoj sobi staroga Grosa, sedeli na počasnim mestima za stolom i žalili se uvek na ručak: što nije bolji, što nije pripremljen onako kako su navikli i kako su ga oni spremali nekad u svojoj kući. Kao da se nije znalo gde su i ka'ko su ranije živeli, i kao da se i po mirisu koji se kroz kartonski zid širio po radnji nije osećalo da su se hranili škembićima i crevcima koje je Juliška kupovala kod kasapina pred podne, kad bi se sve druge mušterije podmirile, kad je i ta jevtina roba bila jevtinija i kad niko, kako je verovala, nije mogao više da vidištakupuje. Sve im se sad nekako činilo da ih ovde, u zetovoj kući, nedovoljno cene, čak i potcenjuju kao siromahe i uljeze. Zato su i davali sebi veću važnost pričama koje su izmišljali o svojim, nekad uglednim roditeljima, i velikim poslovima koje isu ranije vodili. Svakog dana, od dugog vremena, pregledali su kuću i baštu i sasvim domaćinski, kao da je u pitanju veliko, ugledno imanje, grdili što u lejama nije posejano povrće, što više voćki nije na vreme zasađeno u baštici i žalili se da ne mogu očima da gledaju kako se tako ravnodušno dozvoljava da kuća propada. Oboje su sasvim podetinjili za nepunu godinu dana. Kao da nisu razumevali šta se napolju oko njih dešava ili kao da nisu hteli da vide šta se zbiva. Lice starog Matije dobilo je neki gramzljiv izraz; bio je uveren da je kadar da ceo svet nadmudri i prevari. Ni on već mesec dana nije izlazio iz kuće, ali je o svemu bio obavešten.
„Prekjuče su Plavšića zvali u Županiju. Bio je i čiča Aćim kod Fernbaha. Proglasili su ih za taoce."
„Sve lepše i lepše!" rekao je Joži.
Stari Matija se pokajao što je toliko rekao. ,,Pa šta mari? Šta će im od toga biti? A nama je još bolje no njima. Uvek se u mutnim vremenima pokaže da je bolje biti običan no ugledan građanin. Nas niti ko zove, niti ko traži. Sad se lepo vidi da sam imao pravo što mi nikad u životu nije bilo stalo do počasti i položaja. I najzad, kad direktor Plavšić, gazda Aćim i prota Jovanović mogu da budu taoci, možemo i mi ovako, s mirom, u kući."
Joška je pogledao starijeg brata, a ovaj je iskrivio lice, kao da ga je naprasno zaboleo zub ili stegao išijas u bedru, što je značilo da su mu i takvi razgovori neprijatni i da bi najviše voleo da se ćuti. Ana se naravno, spremala da opet zaplače, pokazivala je susednu sobu, dajući znak da se govori tiše, da deca, bože sačuvaj, ne bi što čula, a starac i baba usplahirili su se i lica su im se zarumenela.
Uopšte, u kući se nije živelo najbolje. Od seljaka se nije imalo šta kupiti. Na pijacu i u radnje se nije smelo odlaziti, a starac i starica čas su štedeli i sakrivali i ono čega je još bilo u ostavi, a čas su, proždrljivi i gramžljivi grabili za sebe sve do čega bi došli. Andrija nije hteo ni da pokuša da nešto uradi. Uvređen, jednako je govorio: „Mene su isterali. Ja sam svoje odslužio. Mene niko više ne traži, nikom više nisam potreban", i slične gluposti. Ostalo je, dakle, da se neko drugi brine o svima.
To je radio Joška, jer niikog drugog više i nije bilo i jer se ostalim ukućanima činilo da je najprirodnije da se on o svima stara.
Pomogao mu je Palfi Sandor, s kojim je nekad davno išao u školu, i pre izvesnog vremena slučajno ga sreo na ulici. Ranije, kad bi se našli, još su se zvali prijateljima. I Palfijev otac je, kao i Grosovi, bio iz Kule; držao je onde sedlarsku radionicu. Palfi je nekad bio zaljubljen u najmlađu Grosovu, pokojnu Miciku, a Joži joj je doturao njegova pisma kad bi, leti o raspustu, obojica došli na selo. Sad je Palfi bio kapetan, podebeo, te ga je Joži jedva poznao. Bio je veterinar i radio je u komandi mesta. Pozdravili su se, zagrlili i poljubili. Usta su im se zadržala na obrazima duže no što su to obično činili, a Grosova su još i zadrhtala.
Palfi je, međutim, bio u dobrom raspoloženju, prisan i srdačan.
„Zdravo, Joška, pajtaš!" Držao je prijatelja za laktove, na korak od sebe, i opet ga privukao bliže, na prsa. „Kako si, Joška, dragi?"
A on se snebivao i ustručavao. Palfi je bio kapetan i činio mu se u uniformi nekako tuđ i zvaničan.
Prošetali su, zatim, dobar komad puta, ne mareći za svet i prolaznike i ne videći nikog oko sebe, utonuli u razgovor o uspomenama, svaki ponesen svojim sećanjem, kao stari prijatelji koji o sadašnjosti nemaju jedan drugom šta da kažu. Kao ljudi koji su se izgubili u gužvi i u vremenu, i sad se traže i poznaju po boji glasa, po nekom komadu odeće ili crti lica, što im se još zadržalo u pamćenju i urezalo u sećanju. Tako su se nekako i razišli toga dana.
Sutradan ga je Palfi sačekao i našao na istom mestu, u blizini pijace. Prišao mu je odmah, pravo, i pre no što je prijatelj uspeo da ga primeti.
„Čekao sam te!" rekao je. „Juče smo se rastali, a nisam stigao ni da te pitam kako živiš. Sta rade Andrija i njegovi? Na pijaci je, vidim, sve skupo, a nema ništa ni da se nabavi. Nama je, međutim, dobro. Zaista ni u čemu ne oskudevamo. Dobijamo svega." Palfi je govorio brzo, i Joška je, između bujice njegovih reči, jedva uspeo da procedi nekoliko uzdržljivih objašnjenja, koja su, i protiv njegove volje, zvučala kao žalbe.
Poslepodne doneo im je vojnik kantu masti i oveći paket s brašnom, dvopekom i šećerom — od kapetana Palfija, a dvoje starih imalo je opet prilike da trijumfuje. Ni ljudi ni stvari nisu baš tako crni kakvim ih je Joška slikao i nije trebalo stvarati unapred takvu paniku.
Palfi, s kojim se Joška posle nalazio gotovo svakoga dana, govorio mu je to isto. On se setio da je Joška prvoga rata, kao dobrovoljac, služio kod ulana i bio čak i ranjen. Udesio je da dobije neku pomoć u vojnom okrugu, nabavio mu propusnicu da bi slobodno, u svako doba, mogao da izlazi na ulicu i tešio ga kako je znao i umeo.
„Vodi se rat na severu i na jugu", govorio je. ,,I nije čudo što su ljudi postali nagli i nervozni. Posle, kad se rat svrši, sve će to ostati iza nas kao daleke i neprijatne uspomene kojih nećemo želeti da se setimo. Ljudi će opet postati prijateljski raspoloženi. Biće zadovoljstvo prošetati u njihovom društvu ili posedeti poneki prijatan čas pred kafanom, popiti s njima pivo i odigrati partiju karata ili šaha, kao u stara, dobra, predratna vremena. „Ovo sad", tešio je Jošku, „vreme je vojničina od karijere. Ali red je da se i oni istutnje i iskoriste svojih pet minuta. Posle, za sledećih dvadeset godina, opet će ih gledati i uzdisati za njima samo kuvarice."
Palfi je govorio mnogo i brzo; reč je stizala reč. Psovao je župana i građonačelnika koji su obični lopovi. „Moj Joška", kazivao je, ,,kad naiđe poplava, onda voda svašta iznese na površinu. Pozdravi tvoju malu bratučedu; ona je sigurno nalik na pokojnu Miciku." I Palfi pruži prijatelju svoju debelu mesnatu, veterinarsku ruku, koja je uvek mirisala na karbolnu kiselinu.
Posle su se viđali sve ređe. Palfi je govorio sa manje dobrodušne uverenosti, pod očima su mu, od nesanice, tamneli i bubrili podočnjaci i malo je omršaveo. Zalio se da mnogo radi.
Joška je mislio da ga Palfi izbegava. Ne bi ni bilo čudo; u gradu se moglo svašta čuti, a iz provincije su stizale najgore vesti.
Najzad, jednoga dana, na ulazu u park, gde su se slučajno sreli, Palfi je to i priznao. Uhvatio je Jošku za ruku i poveo ga sporednim stazama. „Stid me je", govorio je, ,,da ti pogledam u lice zbog svega što se dešava." Videlo se da ]'e uzbuđen i Joška je hteo da ga uteši njegovim sopstvenim rečima.
„Bojim se da ovaj rat nije kao drugi", odgovorio je Palfi. „Dobro bi bilo da otputujete nekud."
Sedeli su tako, ćuteći, još neko vreme na klupi u parku, posmatrali su studeniu, olovnosivu vodu u bazenu i poslednje uvelo lišće koje je padalo s ogolelih grana. Palfi se podigao da ide. „Samo u trećem konjičkom imam šezdeset obolelih konja", rekao je i otišao.
Videli su se posle toga baš onoga dana kad je pao prvi sneg. Vreme je bilo zimski studeno, a neprijatno vlažno; sneg, izmešan sa kišom, topio se kako je doticao zemlju. Pod nogama je šljepkala lapavica, a Palfi je izgledao još mračniji no prošli put. Pozdravili su se i on ]'e kratko rekao: „FeketehalmiCajdner stigao je juče ovamo s komandantima pukova. Neće biti dobro, čini mi se: nešto se sprema."
Zaista je tako izgledalo. U gradu se skupilomnogo vojske. Naoružanog sveta bilo je na svakom koraku, a najviše i najčešće žandara. Suškalo se i govorilo da su se u Sajkaškoj, naročito u Curugu i Žablju, dešavale neke nelepe stvari, a mesar Martin Robert, koji je stanovao u istoj ulici, zastajkivao bi uveče, kad bi se pijan vraćao kući, pred domom Grosovih i, pridržavajući se za natrulu i klimavu ogradu, pokazivao skromnu, oronulu kuću, koja se pred njegovim golemim mesarskim prstom smanjivala kao đače koje su uzeli na ispit. Okolnom svetu, koji se brzo sklanjao i pretvarao da ga nije čuo ni video, vikao je: „Ovde će za koji dan stanovati Robert!" i odlazeći, posrćući, dodavao bi: „Videcete, biće uskoro puna radnja mesa."
Joška je pokušavao da kod kuće opet povede razgovor o odlasku, ali su svi ustali protiv njega. Ana je, naravno, odmah počela da plače. ,,Mi nikom ništa nažao nismo učinili", govorila je šmrcajući i slineći. „Zašto bi nas neko dirao?" Stari Matija sumnjičio je Palfija da želi da prisvoji kuću. „Ovakvu kuću! Ovakvu kuću!" ponavljao je prinoseći ustima tri prsta, skupljena u kupu, i ljubeći ih. ,,Ko ne bi poželeo ovakvu kuću?" pitao je, jer se ni njemu, posle onog ćumeza u kome je ranije živeo, nikako nije odlazilo odavde. Tvrdio je kako sad nikom više ne treba verovati. ,,Vi saroo slobodno idite", govorio im je ,,a ja i baba ostaćemo u kući. Ako ustreba, ovde ćemo i umreti."
Ana je posle ovoga, razume se, počela još glasnije da rida i uzbunila i decu koja su se igrala u susednoj sobi. Amdrija je počeo da se žali kako ga uzeta noga žiga i celo su se veče Ana, baba, starac i deca bavili njime, žalili ga, parili mu nogu i trljali je kamforom.
Dva dana docnije Palfi je Jošku tražio kod kuće. Pokazalo se da je zaista bio dobar drug i nije žalio da se kompromituje. Bio je bled, ruke su mu nervozno drhtale, govorio je da mu se žuri i nije hteo da uđe. Razgovarali su na ogradi, gde su svi mogli da ih vide.
Palfi je tražio da otputuju odmah. „Joži, pajtaš", govorio je uzbuđeno, „treba putovati odmah. Još večeras, inače će biti kasno. Sa Cajdnerom nema šale; on je više od pola Nemac. Kažem ti, spremaju se strašne stvari."
Cinilo se da Palfi drhti. I Joška je podrhtavao od uzbuđenja, a suze su mu bile u očima. Palfi ga je uhvatio za ruku i tutnuo mu nešto u šaku. „Propusnice!" Rekao je. ,,I upamti, još večeras, inače će biti kasno. Ja sutra putujem u Suboticu i nećemo se skoro videti."
Od uzbuđenja zaboravili su da se poljube. Kad je Palfi otišao i iščezao iz vida, Joška Gros je pogledao u šaku. Pored propusnica bilo je tu i novaca, ceo svežanj zelenkastoplavih novčanica. Pognute glave, gledajući u vrhove svojih cipela, vratio se kući.
Razume se, ni tada, te večeri, a ni sutradan, nisu otputovali.
Brat Andrija pogledao je propusnice i rekao da on nije navikao da kao lopov putuje s lažnim ispravama. Ana je pitala: „Kuda da bežimo i kako da bežimo sa sitnom decom?" „Zaista, buda da bežimo?" prihvatio se sad i Andrija te slamike. ,,Na koju stranu? Pa svuda je još gore!" Ni Joška nije umeo drugačije da im odgovori sem ovim pitanjem: ,,A kud beže ostali? Verujem da ipalk ima neko mesto na svetu gde'miran i pošten čovek može da se skloni."
Na tome se razgovor te večeri i završio. A prekosutra je zaista bilo kasno. Niko nije smeo izaći iz kuće, kapci na prozorima morali su 'biti zatvoreni. Bila je ciča zima i vetar je vijao sneg ulicama, ljiito je zviždao, treskao vratima na ogradi i mesarskom firmom na Robertovoj kući preko puta.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License