Vi Novosadski Pokolj Erih Kos

VI
Nikolić je stigao u Novi Sad iz pravca Sombora, poslepodne, kad se već mračilo. Mrtav umoran, gladan, loman, neispavan i blatnjav od pešačenja po bačkim selima poslednjih dana. Legitimacije su mu, međutim, bile u redu.
Na stanici su, na sporednim kolosecima, počivala dva duga voza puna vojnika koji su provirivali iz kupea i furgona. Na peronu su se okupili oficiri u punoj ratnoj spremi, izukrštani kaiševima pištolja, dvogleda i futrola geografskih karata. Imao je utisak da nekog ili nešto iščekuju. Pušili su, razgovarali i stalno se osvrtali.
Gomilice vojnika i civila ubrzano su se kretale ka izlazu. Reka Ijudi iznela ga je na kapiju. Ni legitimaciju mu nisu tražili. Samo mu je postariji, pogrbljen, jektičav železničar ljutito i mrzovoljno iščupao iz ruke kartu koju je zaboravio da ispusti.
Na spoljnoj kapiji, svega nekoliko koraka desno od nje, trebalo je da ga sačekaju žena i jedan drug, ako su primih dopisnicu koju je pre tri dana poslao iz Sombora. Ramenima je prokrčio put i pošlo mu je za rukom da se progura. Bili su tu, odmah ih je poznao, a oni njega tek s mukom.
Pošli su žurno. Bez reči, pa i bez pozdrava. Spuštalo se veče i po ulicama je vetar gonio sneg. Činilo im se da bi im razgovor pomeo, spleo i usporio korake, i ćutali su zaneti u misli. Čudno se osećao posle toliko vremena ponovo u gradu, u svom gradu čiji svaki prozor i svaki zid poznaje. A opet, sad mu se sve čini nekako izmenjeno, novo i nepoznato. Ko su, na primer, ti retki ljudi što sad žurno grabe ulicama? Ta usamljena žena koja je prošla pored njih, uvijena u krzneni kaput; tri čoveka što razgovaraju na uglu, sabivši glave; starica koja na ramenu prti sirotinjski zavežljaj a iza sebe vuče dete, koje, umorno i maleno, ne može da je sledi; policajac fcoji se kao putokaz isprečio na raskršću i čovek što s rukama u džepovima kaputa već neko vreme stalno ide za njima, prateći ih?
Sveta je, ustvari, bilo malo na ulicama, čak i u centru varoši, ali on, koji je poslednje dve nedelje proveo na salašima, navikao na seosku usamljenost, nije to ni primećivao. Na trgu su naleteli na četu postrojenih vojnika i jedva su se između njih nekako probili. Pred većom državnom zgradom, ranijom poštom, šetala je udvojena straža; na kapiji su se videle ukrštene prepreke od bodljikave žice, a iza njih, učinilo mu se, provirivale su cevi mitraljeza. Prošli su još nekoliko koraka i onda skrenuli dva puta ulevo, oštro i naglo, da bi videli da li ih ko prati. Stali su pred jednom kućom, osmotrili levo i desno, čak i zastrte prozore preko puta, i ušli sve troje odjednom.
Kuća je bila nova, stepenište čisto, vrata na stanovima bela, ukrašena mesinganim pločicama. Na vrhu stepeništa drug je jednim jedinim obrtajem ključa otvorio vrata, koja kao da su, nezaključana, popustila pod pritiskom njegove ruke. Upalili su svetlost. U stanu je bila tišina, stanari su se odselili još" pre dve nedelje i veliko ogledalo u predsoblju prazno se odsijavalo tamnim, olovnim sjajem. Ništa se nije čulo; ni podnije škripnuo pod njihovim nogama. Istepenište iza njihovih leđa bilo je tiho. Od ulice ih je delilo nekoliko zidova. Izgledalo je kao da su ovde sigurni. Moglo se odahnuti.
Marija je otvorila vrata sobe i ušla ne paleći svetlost. Bilo je neobično kretati se tako, na prstima, tiho i oprezno kao obijač po tuđem stanu, sudarajući se sa nameštajem u pomrčini. Spustila je polako roletne, vratila se i upalila svetlost. Svi predmeti dobili su odjednom čudan, žućkast sjaj. Po površini stola, pokrivenoj tankom skramom prašine, ostajao je iza njenih prstiju svetao trag. Vazduh je bio ustajan; u odavno neprovetrenom stanu glasovi su umirali bez jeke.
U sobi je, međutim, bilo toplo. Vatra je gorela u peći. Drug koji ih je dopratio seo je na usku stolicu ne skidajući sa sebe kratki kožni kaput. To je on bio toliko pažljiv da ih tako dočeka, znajući da će stići promrzli i umorni. Pogledali su ga: crna, grgurava kosa, jake, guste obrve, lice ogrubelo od vetra i de~ bele, ispucale usne, koje nije smeo da razvuče u osmeh da ne bi pozledio tek zamlađenu kožu. Krupne, crvene šake, sa debelim prstima kratko podsečenih noktiju, počivale su mu mirno u krilu. Nikolić je premestio pištolj u zadnji džep pantalona i obesio kaput u pređsoblju.
Marija je sela pored peći. Htela je nešto da mu kaže, a on joj mahnu rukom da ćuti. Osluhnuo je, pošao u drugu sobu i prišao prozoru. Dole, na ulici, čuli su se koraci. Neko je glasno razgovarao.
„Šta ima novo, Crni?" pitao je. Da nije izvršena neka krupnija akcija? Mnogo je vojske, a ulicama jednako krstare patrole."
„Ništa naročito. Koliko ja znam danas ničeg nije bilo. Prekjuče je podmetnuta bomba pod dalekovodni stu'b. Sve je inače, uglavnom, u redu. Radimo!"
„Kako su Jaša i Toza?"
„Dobro su!"
„Štamparija?"
U ređu je. Radi, dobro je sklonjena."
Napolju su odjeknula dva otegnuta zvižduka, neko je trčao ulicom i glasno psovao na mađarskom. Nikolić je opet počeo da šeta po sobi.
„Slušaj, Crni", rekao je. „Nađi još većeras Jašu. Ne dopada mi se što se toliko kreću. Na stanici sam video dva voza krcata vojnieima. U varoši ih ima na svakom koraku. Nešto se, izgleda, dešava i sve mi se čini da opet nešto pripremaju."
Crni se podigao i u nedoumici pogledao Mariju, koja se spremala polako i kao preko volje. U redu. Naći ću ga. Biće najbolje da Marija ostane ovde. Sam ću se brže i lakše provući."
Osećao je da mu je bila zahvalna i nije smeo da je pogleda u lice. Nikolić je klimnuo glavom. Crni je pružio ruku i pozdravio se.
U peći je puckala vatra. Od vetra koji je igrao oko dimnjaka čas se budila, čas bi zadremala. Donja vratanca peći palila su se i gasila u polumraku sobe. Noć je napolju zaista šumela i vrila od glasova i koraka.
„Čuješ li? Kreću se nekud. Opet prolaze."
Crni je sišao niz stepenice i polako otvorio kapiju. Povukao se odmah i priljubio uz vrata. Ulicom su žurno prošla tri žandara; dah im je gotovo osetio na licu.
Sačekao je da im zamre bat koraka. Stajao je u kapiji i posmatrao ulicu.
Pod lampom, koja se na raskršću ljuljala na nevidljivoj žici, videlo se kako se sneg okreće u kovitlac. Ovde, na ulici, zvižduci, glasovi i koraci patrola čuli su se još jasnije. Put do ugla bio je sad slobodan. Mogao ga je pretrčati neprimećen, ali baš kad je hteo da se otisne, raskršćem je prošao vod vojnika. Išli su u vrsti, pogureni kao da kreću na juriš. U gradu se zaista nešto dešavalo, nešto se spremalo i valjalo je požuriti. Podigao je jaku na kaputu, navukao kapu na glavu i pretrčao preko ulice, zatim još nekoliko koraka, koliko ga je delilo od ugla, i sklonio se u kapiju. Niko nije dolazio. Samo je lampa, ljuljajući se na vetru, jače škripnula i udarila u žicu na kojoj jo visila.
Na sledećem raskršću hteo je da skrene ulevo, ali je morao da zastane. Iza samog ugla stajale su dve patrole, palile cigarete i razilazile se suprotnin pravcima. U desnoj, većoj, razabrao je uniforme i oznake žandara i vojnika lovačkog puka; napred su išla dva policajca i civil u žutom kožnom kaputu. I njima su bile podignute jake na kaputima, glave su zavukli među ramena, cigarete isu pušili ne izvlačeći ih iz usta. Išli su žurno i nisu se obazirali. Crni krenu za njima.
Trebalo mu je noćas više od sata da pređe put koji je inače prelazio za manje od pola easa. Držeći se sporednih ulica, izbegavajući šira i veća raskršća, prikradajući se od kuće do kuće i skrivajući se po kapijama, stigao je do cilja tek oko deset, kad je Jaša, zabrinut, već odavno izišao da ga traži. Sat na crkvi otkucavao je praznim, metalnim zvukom, beskrajno dug niz otkucaja. Cekao je da on završi svoje, i onda, priljubljen uza zid, zakucao na prozor iznad sobe. Uzalud. Niko se nije odazivao. Pokušao je da otvori kapiju; bila je zaključana. Udario je o nju nekoliko puta nogom. Ni to nije pomoglo. Odgovorila mu je samo jeka. U kući nije bilo nikog.
Čekao je neko vreme, sakriven u kapiji, da bi se odmorio, odahnuo i smislio šta sad da radi. Žmukićev stan bio je daleko, čak na drugom kraju varoši. Krenuo je, i uz put, na dva mesta, onako na sreću, tražio omladince. Ali ni njih nije našao. Plašeći se da su žandari pred kućom, nisu mu otvorili. Na sledećem mestu provirio je kroz prozor neki čovek, grubo ga oterao i zapretio da će pozvati policiju.
Idući slobodnije i krijući se manje, žurio je ulicama koje su sad bile mirnije. Uhvatilo ga je neko uzbuđenje; činilo mu se da će zadocniti, da će ga stići neki nepoznati čovek koji ga, još nevidljiv, prati iza ugla. Počeo je da ga podilazi znoj, osećao je kako mu kaput postaje sve teži a noge se, i protiv volje, sporije kreću, nemoćne, kao u snu kad nas neko juri.
Stigao je najzad, umoran i zadihan. Kucao je na prozor, pokušao da otvori kapiju i, hvatajući golom rukom za oluk koji je na studeni pržio kao žar, dohvatio se vrha zida i prebacio u dvorište. Zalajao je pas. Sagnuo se i pod otiračem napipao ključ. Otvorio je vrata i ušao u memljiv hodnik. Idući naslepo, udarip je o orman i gvozdeni umivaonik. Desno, iza tankog zida, neko je staračkim glasom pitao: ,,Ko je? Jesi li došao, Stanko? Sta radiš napolju do to doba, dete?" Nakašljao se, promrmljao je nešto nejasno, napipao vrata sobe i otvorio ih. Niko se u njoj nije čuo. Krevet je bio neraspremljen, prazan; starinski otoman isto tako. Ni ovde nikog nije bilo. Seo je da se odmori i predahne.
Izgubio je sasvim račun o vremenu. Činilo mu se da bi moglo biti između jednog i dva sata po ponoći, ali je bilo više. Mnogo više. Negde daleko odjeknuo je pucanj, zatim još jedan. Čuo se prasak bombi i vez mašinki. Ulicom je u punom trku protutnjao odred konjice, pod prozorom su opalili dva metka. „Stoj, stoj! Drži ga, tamo, iza ugla!" čulo se na mađarskom i prosuo se ceo rafal. „Počelo je. Počelo je!" shvatio je, skočio i prišao stolu. Užurbano je pipao, našao olovku i u pomrčini, na koricama neke knjige, krupnim neveštim rukopisom ispisao: RACIJA i, ne obazirući se više na štropot i staričin glas iz kuhinje, izleteo je na vrata, potrčao kroz dvorište i prebacio se preko zida na ulicu. Znap.je još samo za Mirkovićev stan. Ne baš tačno — svega je jednom pratio Jašu od najbližeg ugla — ali se nadao da će ga ipak naći i počeo je da trči iz sve snage, sredinom ulice.
Protrčao je tako nekoliko stotina metara, začudo neopažen i neometan. Ponadao se gotovo da će uspeti i stići, samo ako noge i dah izdrže. Na jednom raskršću učinilo mu se da je neko viknuo za njim. Skrenuo je za ugao i produžio ne osvrćući se. Na svetlosti ulične lampe ugledao je, na desetak koraka pred sobom, gomilu žandara. Uskočio je u prvu kapiju i priljubio se, pripio uz vrata. Začudo, bila su otvorena, popustila su pod njegovim pritiskom, preturio se i udario o pod. Našao se u tamnom hodniku.
Nisu ga primetili. Cuo je kako razgovaraju pred kućom. Trojica su ušla i krenula odmah uza stepenice. Ostali su čeikali napolju.
S mukom je zadržavao dah. Disao je kratko, na širom otvorena usta da bi bio tiši. Zandari su se zabavili na spratu; ozgo se čula njihova lupa i vika. Dvojica su se polako vratila i sišla na kapiju. Umirio se u svom uglu. Čuo je kako žandar u pomrčini pipa oko vrata, tražeći bravu, i osetio kako ga po prsima dodiruje nečija ruka. Prsti su prvo petljali oko dugmadi njegovog kaputa, proveravajući koje je najviše olabavilo da bi mogli da ga otkinu; kao da traže voćku, dovoljno meku i zrelu da bi mogli da je uberu. Stajao je baš tako, nepomično i neživo kao drvo, nemoćan da se krene i nemajuei čime da se brani. Ako, mislio je, neka samo otkine, ako mu je baš stalo da se dugmićima igra, to će biti najmanja šteta. Alisuiprsti, od dugmeta do dugmeta, pošli naviše, pipajući slepački, prešli preko njegovog lica i ustavili mu se u kosi koju su počeli da mrse. Druga ruka ga je uhvatila za rukav, a prsti prve još su polako i mirno, ne žureći se, tražili pod bradom vrat koji su maločas preskočili, baš kao da su hteli da se uvere da li ga ima. Sagnuo se i zubima iz sve snage zagrizao u nju. Odhio' se. od zida, u isti mah izmahnuo slobodnom levom rukom i kolenom udario o nešto meko. Dohvatio se vrata i otvorio ih. Postava kaputa zapela mu je za bravu, dobio je po glavi udarac koji ga je za trenutak ošamutio, okliznuo se, pao, i žandari su ga stigli. ,,Ko će obavestiti naše?" pitao se. Znao je da on neće. Uostalom, nije više ni imalo šta da se obaveštava. Učinili su to već sami žandari upadajući u kuće i pucajući po ulicama.
Naklopili su se na njega kao psi na ranjenu, malaksalu zverku. Kao da je svaki hteo da od njega otkine parče mesa, ili bar komad tkanine za uspomenu, i kao da se plašio da ga ni to neće od drugih zapasti. Izmahivali su i udarali kundacima poput drvoseča, ni sami ne znajući da li to oni stenju ili on dahće pod njihovim udarcima. Gazili su gaiigralimu po pruženim rukama kao da su želeli da ga celog uteraju u sneg i kroz pločnik u zemlju
Izjutra, oko sedam časova, svega desetak minuta ranije, da bi se što manje zadržavao na ulici, Nikolić je izišao i tiho zatvorio vrata stana. Na stepeništu je još bio mrak, ali su stakla prozora već bledela; negde daleko svitalo je. Sa drugog sprata, kroz razbijeno okno, strujao je po stepeništu hladan vazduh. Zahvatila ga je studen i stresao se.
Dole, u prizemlju, bilo je sasvim tamno. Na kapiji je napipao bravu, uvukao ključ i oprezno ga okolinu. Vrata su škripnula, otvorio ih je brzo, jednim zamahom, kao da ih raskida i opet zatvorio iza sebe. Ali samo za čas. Ruka mu je zastala na bravi. Uskočio je opet u hodnik i potrčao uza stepenice. Napolju je već svanulo i, koliko je u onom jednom jedinom trenutlku mogao da vidi, s jednei s druge strane ulice stajali su poređani vojnici, sa šlemovima na glavama i s bajonetima na puškama, kao dvostruka ukrštena bodljikava ograda. Učinilo mu se da su se neki pomerili i viknuli za njim. Možda se prevario? Možda ga ipak nisu primetili? Na trećem spratu vrata su bila odškrinuta. Iza njih je stajala Marija. Pratila je, osluškivala njegove korake i gledala ga sad nemo, raširenim očima. U poluotvorenim ustima zastala joj je nedorečena reć.
„Zaključaj, lezi, i pokrij se! Nećemo otvarati ako dođu. U kući misle da je stan prazan. Racija je! Vojnici stoje jedan do drugog duž cele ulice." Pošao je do prozora i osluškivao.
Dole isu zaista već udarali o vrata. Čuli su se glasovi i topot koraka koji su se razmileli stepeništem.
Vratar, iznenađen, stajao je pored otvorene kapije i drhtao u samoj košulji. Desetak žandara, koji su kao bujica provalili, tutnjali supo kući. Dvojica su pritisnuli vra+.ara uza ziđ hodnika.
Ko stanuje na prvom spratu?"
„Ištvan Varga, lekar."
Na drugom?"
„Kemenji, beležnik."
Na trećem?"
„Sad nema niko. Stanovali su Gajićevi, profesori, ali su otputovali još pre dve nedelje."
Ko je izlazio iz kuće jutros?"
Ne znam, nisam video." Bled, kućepazitelj je podigao ruku ka licu da bi se odibranio od udaraca.
Njegova žena, krupna, prsata Mađarica, izišla je iz svoje sobe, provirila u hodnik, podbočila se, onako raščupana, u flanelskoj noćnoj košulji, i počela da psuje žandare.
„Hoće li mi vaše žene posle čistiti stepenište?"'
Žandari su izlazili gledajući ženu iskosa. „Ćuti, kujo!" procedio je put nje poslednji, podigao na vratara šaku, kao da će ga ozgo udariti i, onako pognutog, saterati poput klina u zemlju. Predomislio se. „Dosta ti je što trpiš ovu vešticu!" rekao je i izišao.
Žena je nastavila da psuje.
„Ćuti, jesi li poludela. Vidiš li šta se dešava napolju?"
„Baš me briga šta čine napolju. Ovde sam ja gospodar. Ja ovde zapovedam!" rekla je, pa i ona provirila na ulicu i odmah, istoga časa, smirila se i zaćutala. Napolju, dokle god se videlo, na svaka tri koraka stajali su žandari i vojnici, mrki, u šlemovima, a tu, nedaleko, posred ulice, ležala su na snegu dva civila, pruženi nauznak, kao dva tamna, zgužvana odela, prostrta po zemlji.
„Hajde, ulazi!" rekla je suvo i povukla za rukav muža, koji nije mogao da odvoji pogled od ulice, provirujući nosem kroz mali prozor na vratima. „Hajde. Cuješ li šta ti kažem!" i oboje se na prstima vratiše u svoju jazbinu.
Gore, na trećem spratu, pošto su se udaljili koraci i zatvorila kapija, Marija se podigla sa otomana i seia. On se odmakao od prozora.
„Ovog puta je prošlo! Plašim se samo da se na ovom neće svršiti. Ovde, u kući, čovek se oseća kao u mišolovci. Zid — kucnuo je prstom po duvaru — zid, a pred vratima žandari. Napolju, na salašima, bar ]'e bilo prostora i vazduha oko nas."
Ko zna da li je Crni noćas uspeo da im izmakne?"
Da. I ja se to pitam."
Prišao je Mariji i položio joj ruku na rame. Čas dalje, čas bliže, s raznih strana čulo se puškaranje. Oboje su opet sedeli jedno pored drugog. Pucnjava u varoši nikako nije prestajala.
Bilo je oko jedanaest časova kada se na ulici ponovo začulo lupkanje cokula i zveckanje oružja. Nikolić se naglo podigao i prišao prozoru. Patrole žandara udarale su u vrata susednih kuća. Na ulici, okružena žandarima i vojnicima, koji su je gurali, ravnali i zbijali puškama, komešala se gomila civila: muškaraca, žena i dece. Od njegovog daha počela se po studenom staklu prozora hvatati para. Zurno je obrisa rukavom.
„Evo ih opet!" rekao je Mariji.
Patrola je prišla kapiji i počela da udara. Vrata su se otvorila i gore, na trećem spratu, moglo se čuti kako se žandari penju sa sprata na sprat.
Zakucali su. Začudo miran, pošao je da otvori, a u sebi još nije odlučio da li treba da to učini.
U predsoblje su odmah upala petorica: četiri žandara i jedan podoficir, i odgurali ga u sobu. Lica pod šlemovima bila su im mrka, ogrubela od vetra. Pružio im je legitimaciju i mirno, između dvojice žandara, gledao u začuđenog vratara, koji još nije verovao da nekoga može biti u stanu.
Legitimacija je glasila na ime Veber i bila propisno izdana u Somboru. I slika i pečat bili su na mestu.
„Nemac?" pitao je podoficir.
Da!" potvrdio je Nikolić i uzeo legitimaciju.
ČCetiri žandara gazila su po stanu. Iza njih su ostajali blatnjavi tragovi na podu. Marija je, pokrivena ćebetom, ležala na otomanu.
„Legitimaciju!" tražio je žandar.
Oklevala je trenutak i najzad pružila ruku za torbom. Ne dižući se, dohvatila ju je i otvorila. Pogledala je žandara. Njemu su usta bila stegnuta, a vrat tamnosmeđ, snažan i mišićav kao u konja. Pružila mu je legitimaciju i prijavnicu.
Žandar pogleda legitimaciju i vrati je. Zatim je razgledao prijavnicu i zadržao je u ruci.
„Kod mene je u redu", rekao je podoficir i salutirao. „Izvinite!"
„Kod mene nije", javio je žandar gledajući ženu na otomanu.
Ona se malo pridigla na laktove.
„Prijavnica glasi na drugi stan. Podignite se!"
Gotovo je, pomislio je Nikolić. U policiji će je poznati.
Žandarmerijski narednik stajao je pred njim oklevajući, ne znajući šta da čini. Ozdo, sa drugog sprata, stigao je i jedan oficir. Čim je ušao, pogled mu se ustavio na Mariji, koja je sad sedela na otomanu.
„Šta je ? Brže, šta rešavate? Ko je taj?"
„Gospodin je Nemac!" objasnio je narednik.
A ova?" pitao je oficir nervozno i iz žandarove ruke uzeo prijavnicu.
„Sad se ne sme čekati", pomislio je Nikolić, i prišao oficiru.
„Molim vas, samo nekoliko reči", rekao je nemački. „Objasniću vam. Ja sam Veber, kao što vidite", pokazao je legitimaciju i vratio je opet u džep. „Gospođa se zove drugačije i jasno je da mi nije žena. Njen muž je u zarobljeništvu. Vi ste mlad, obrazovan čovek, i razumećete našu situaciju."
Oficir je razvukao usta u osmeh, naklonio se i pružio Mariji prijavnicu. „Izvolite, gospođo!" rekao je podsmešljivo. Na vratima se okrenuo. „Zbogom, gospodine, oprostite i prijatno!"
Žandar se mrgodan, preko volje, odvojio od Marije i izišao. Poslednji je krenuo narednik i sa vrata ju je još jednom Ijubopitljivo i drsko premerio.
Nikolić je navukao rezu. Bili su opet sami. Žandari su silazili niz stepenice.
Marija je još drhtala. Od uzbuđenja i od stida. Podigla se sa otomana, s osećanjem da je zaista, tu, na njemu, učinila nešto neprilično i sramotno, pred svedocima i stranim svetom. S nekim gorkim gađenjem i prema njemu, i prema svima koji su je doveli u taj položaj, prešla je u drugu sobu, samo da bi, trenutak bar, mogla da bude sama i da na miru, neviđena, proguta sopstvene suze. One što su se ronile niz lice i one unutrašnje, nevidljive, što su joj se odvaljivale niz grlo. Naslonila ie glavu na prozor.
„Branko!" javila se odmah. „Dođi ovamo! Dođi odmah ovamo!" Žandari su pohvatane ljude, žene i decu, gonili ulicom, nekud put Dunava, kao krdo crnih, mirnih ovaca po belome snegu, okruživši ih i uokvirivši sa svih strana, gurajući ih i požurujući kundacima i cevima pušaka. A svet je išao ćuteći, nekako mirno i dostojaiistveno, nogu pred nogu, gledajući preda se da nekog ne bi nagazio, kao na tuđoj pratnji, i ni glas se otud nije čuo između njih. Niko ni da vikne u pomoć, ni da se javi onima koji ostaju. Ni jedan pogled s'e nije podigao i ni jedno lice se nije videlo ozgo, da bar začas blesne, baš kao da su se svi stideli onog što se dešavalo. Samo su promicali tamni, crni šeširi, kape i marame, i povorka je polako odmicala po snegu.
Marija se naglo okrenula. Videla je zgrčeno muževo lice i stegnute šake. Stala je pored njega, kao da želi da ga zadrži, da i on ne krene za njima. Manja od njega podnela mu je i podmetnula svoje uplakano lice sa upaljenim jagodicama i dodirivala ga isturenim vrhovima grudi. Stajali su tako jedan trenutak nemo, pripijeni, upijeni, zagledani jedno u drugo, pijući jedno drugome gorki dah, ne podižući i ne pomerajući ruke mrtvo opuštene niz telo, ne spajajući prinete usne. Zatim su pogledali po sobi.
Svi ormani bili su otvoreni, razvaljeni, a utroba im rasuta po podu. Creva čarapa, zgužvanih, zgaženiih, gomila prosutih haljina, još su se grčili na podu. Na stoliću, gde se maločas nalazila poveća kutija sa srebrnim priborom za jelo, ostalo je samo četvrtasto, svetlije mesto, po kome još nije pala prašina.
Mirković je stanovao u Kisačkoj ulici, u blizini poveće prizemne zgrade, u čijem se dvorištu od nekog vremena smestila husarska konjička jedinica.
Spavao je u zadnjoj sobi, iza dućana, u prostpriji koja je nekad, ranije, služila kao ostava i magacin. Domaćica je sa devojčicom ležala u sobi sa ulice i celu noć nije mogla da zaspi od topota i rzanja konja koji su izlazili i ulazili u susedno kasarnsko dvorište, od straža što su se jednako dozivale, i od onog stalnog, neprijatnog: „Stoj! Ko ide!" koje je odjekivalo baš u trenucima kad bi se sve drugo umirilo. Zatim bi se opet čuo topot kopita, udaranje gvozdene kapije i razgovor patrola koje su se kretale ulicom. I devojčica se uznemirila. Okretala se na svom ležaju i kroz san jaukala, kao da je u vatri.
Čim se razdanilo, žena se podigla i prišla prozoru. Preko puta, pred kasarnom, stajala je udvojena straža pod šlemovima i dalje, duž cele Kisačke ulice, videle su se straže na svakom uglu. Razbudila je devojčicu. Tutnula joj u ruku kofu za vodu i poslala je na ulicu. Onda je u zadnjoj sobi razbudila Mirkovića i Jašu, koji je sinoć dockan navratio i ostao ovde da noći. Ulicama se kretalo mnogo patrola; bilo je opasno i nezgodno u ovako kasne časove ponovo izlaziti na ulicu.
Obojica su ležali obučeni, na širokom sanduku za brašno. U sobi je bilo tamno. Svetlost je dolazila iz dućana, kroz zavese na staklenim vratima i kroz mali prozor koji je gledao u još mraono dvorište. Zadnji zid prostorije, od poda do tavanice, pokrivao je golemi žuti bakalski orman sa mnogim rafovima i fiokama obeleženim belim, apotekarskim pločicama.
Podigli su se odmah i pošli za njom u kuhinju. Zaista cela ulica bila je posednuta vojskom i žandarima. Po zidovima, telefonskim i električnim stubovima izlepljene su noćas neke objave i sad su se belele na njima kao krpe snega i ručnici istaknuti i izvešani u znak predaje. Čuli su se koraci patrole i glasan raz.govor koji se približavao. Zurno su se povukli u zadnju sobu.
U kuću je uletela devojčica. Ceo kraj je bio opsednut i nikud se, ni kroz dvorišta, nije moglo proći. Žandari su obilazili kuće i vršili pretres. Pošlo joj je za rukom da sa plota otkine proglas, da ga strpa u kofu, i vrati se pre patrole koja je već nailazila.
„Sklanjajte se brzo!" povikala je mala. „Eto ih, sad će na kapiju!"
Žandari su zastali pred kućom i dogovarali se. Domaćica ih je posmatrala iskosa, kroz prozor, nazirući im samo vrhove kapa i cevi pušaka. Htela je da vidi hoće li proći. Ulazili su. Već su prolazili kroz dvorište. Mirković i Jaša jedva su imali vremena da otvore orman, pomere dasku na njegovom zadnjem zidu i uvuku se u sklonište, u uzani prostor između ormana i zida. Zandari su već lupali na vrata. Domaćica je, oklevajući i osvrćući se, pošla da im otvori, a devojčica je na otvor navlačila vreću sa brašnom i zatvorila orman.
Dvojica ilegalaca osluškivali su u svom tesnom skloništu šta se dešava u kući. U kuhinji su žandari ispitivali domaćicu.
„Zašto niste odmah otvorili?"
Njen odgovor se nije čuo. Skripnula su vrata i po koracima su poznali da su ušla dva žandara i da sad stoje tu, u sobi pred njima. Palili su svetlost
„Šta ti tu radiš?"
Glas devojčice je osetno podrhtavao dok je odgovarala. Spavala je u ovoj sobi, kazala je, a dvojica u skloništu setili su se da su u žurbi zaboravili da sklone posteljinu koja je ostala prostrta na sanduku na kome su noćas ležali.
Žandari su tumarali po kući. Podigli su poklopac sanduka, jedan je udario o nj nogom. Drugi je otvorio vrata ormana. Iz kuhinje ga je neko zovnuo. Pošao je da vidi šta je. Kad se vratio, devojčica se još tresla kao prut.
„Što drhtiš?" pitao je žandar i opet prišao ormanu.
„Nemojte", zamolila je. ,,To nam je sve što imamo."
Mirković i Jaša zadržavali su dah. Jaša je podigao pištolj u visinu prsa. U pomrčini iza ormana nije se znalo šta žandar u sobi radi. Možda je našao neki trag, koji su ostavili uvlačeći se u sklonište, a možda je maločas, kad su ga zvali izlazio i u dvorište i primetio da je soba manja nego što izgleda spolja. Da li je već shvatio da se ne'ko iza ormana krije i podigao mašinku, spreman da puca bez reči i bez opomene. Izbušiće ih, kao tanku dasku pred njima, koja ih samo odvaja ali ne može da ih zaštiti. Mirković je uhvatio Jašu za ruku da bi ga zadržao. Čulo se kako se koraci udaljuju, zatvorila su se vrata od sobe, kuhinje, predsoblja, i najzad je udarila kapija na dvorištu. Čekali su. Sitna, brašnjava prašina i smrad miševine golicali su ih u nosu, davili i terali na kašalj i kijanje. Tu negde mora da su se legli pacovi. Domaćica je polako i bojažljivo odškrinula orman i sklonila vreću.
„Otišli su!" rekla je, a glas joj je još podrhtavao.
Izvukli su se i u prednjoj sobi prišli prozoru. Na ulici su i dalje, ukrućene, stajale straže. Iz kofe su izvukli proglas. Veliki župan ApatiniFernbah tražio je da se sačuva mir i red, zabranjivao da se izlazi na ulicu i naređivao da se spuste zavese i zatvore kapci na prozorima.
„Ovo liči na raciju u Čurugu", kazao je Mirković još jednako šapućući. „Trebalo bi seodmah povezati sa našima."
Jaša je klimnuo glavom. „Crni je sinoć išao da sačeka Nikolića i nije posle došao da se javi. Plašim se da ih nisu uhvatili."
Sedeo je na sanduku. Pored njega ležala je, pritisnuta njegovim pištoljem, gomila složenih letaka. Kaput i kosa bili su mu naprašeni brašnom i natrunjeni paučinom. Mirković ga je požurivao udarajući ga po ramenu.
„Hajde, diži se, da vidimo šta ćemo!"

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License