Vera Posle Holokausta
18lam1.jpg

Eliezer Berkovic

Vera posle Holokausta
Preveo Brane Popović
Savez jevrejskih opština Srbije
Biblioteka NER MICVA
Beograd

Epilog

Pošto je Holokaust prošao, jevrejskom narodu je poklonjena nova nada kroz ostvarenje njegove vekovne vere u povratak u drevnu domovinu. Devetnaest vekova bili su prognanici među naro-dima. Kroz ceo svoj Galut čuvali su veru vezanu za zemlju. Kroz svakodnevne molitve za povratak i neprekidno žaljenje za Cionom i Jerusalimom, takođe su naglašavali da nikada nisu odustali od prava koje polažu na zemlju svojih otaca. Ko god da je imao vlast nad Erec Jisraelom, činio je to uz neprekidni protest jevrejskog naroda. Taj protest možda nema nikakvu težinu u istoriji sile među narodima – protest bespomoćnih koji nikada nije mogao da donese rezultat. Pa ipak su sami ti narodi, kroz vekove izgnanstva Izraela, zapamtili taj protest – mada toga nisu ni bili svesni. Kad god su Jevreji bili proganjani, kad god su bili izloženi diskriminaciji, tretirani kao građani drugog reda i gore od toga, svet je čuo njihov zahtev za povratak u drevnu domovinu. Poruka koju su od raznih naroda dobijali je značila: Vi niste naši, ne pripadate ovde. Idite kući! U suštini nije bilo nikake razlike između zahteva koji su Jevreji istic li u hrišćanskim ili u muslimanskim društvima. Istina je da je tretman koji su muslimani primenjivali bio neuporedivo manje nehuman od tretmana koji su hrišćani prime-njivali. Međutim, i u muslimanskim zemljama je bilo progona i masakra, nasilnog prelaska u drugu veru i pljačke. U najboljim okolnostima Jevreji su bili građani drugog reda i živeli pod opasnim okolnostima, uglavnom zaviseći od dobre volje vladara. Do današnjih dana ima muslimanskih zemalja na Bliskom istoku u kojima zakon nalaže da jevrejsko dete koje je ostalo bez oca mora da bude oduzeto od familije i odgajeno kao musli-man. Ako se taj zakon ne primenjuje masovno, razlog je uglavnom uspostavljanje države Izrael i masovnog useljavanja ugroženih jevrejskih zajed-nica iz tih zemalja. Zavisno od stepena do kojeg su izgon Jevrejima nametnule sile koje trenutno vladaju, njihov je zahtev za povratak u Erec Jisrael implicitno bio priznavan čak i u okvirima istorije moći. Naravno da istorija sile ne prihvata takve argumente. Zato i jeste istorija sile. Njena krajnja logika zaista i jesu gasne komore. I pored toga zahtev je bio validan. Istinska vrednost protesta koji je dolazio od jevrejskog naroda ne može se poništiti fizičkom silom. Postoje vre-mena čak i u istoriji moći kada se čini da se novi duh spustio na narode, objavljujući novo i bolje doba, kada se zahtevi kao što je zahtev jevrejskog naroda – priznaju. Kao rezultat toga, 1920. godine je Liga naroda priznala pravo jevrejskom narodu na sopstvenu državu unutar istorijskih granica drevnog Izraela, državu koja je 1948. godine, na znatno manjoj teritoriji, nastala na osnovu odluke međunarodnih vlasti Ujedinjenih nacija.

Međutim, sve dok se svet bude i dalje držao vere u održivost istorije sile, takvi momenti no-vog duha su kratkog veka. Iz tog se razloga jevrejski narod danas ponovo nalazi u situaciji koja nije ništa manje opasna od situacije koja je prethodila Holokaustu u Evropi. Klima među-narodnog morala je sasvim slična. To je moglo da se uoči tokom napetih nedelja koje su prethodile izbijanju Šestodnevnog rata. Tamni oblaci su se nadvijali nad malu državu Izrael. Arapske zemlje su oko nje zatvarale gvozdeni prsten mržnje, ojačan nepreglednim tenkovskim divizijama i vazdušnom silom. Zarekli su se da tu državu izbrišu s lica zemlje u svetom ratu koji će po-tisnuti Izraelce u more, ostvarujući tako raniji zavet vladara Egipta da će svet biti svedok masakra kakav nije poznat od dana Džingis-kana. A svet je bio spreman da bude svedok. Ponovo je na delu bila nepristrasnost kao u vreme Holokausta. Vlade i crkve, političke i verske vođe bili su spremni da još jednom počine zločin genocida ćutanjem. Savest sveta se jednako malo videla kao i u vreme logora smrti i krema-torijuma. Ujedinjene nacije, kojima su nedostajali moralni cilj i politička efikasnost, postale su farsa na međunarodnoj sceni.

To što Arapi nisu uspeli u svojim namerama nije posledica obeshrabrivanja od strane savesti sveta. Naprotiv, priča o borbi Izraela za opstanak u Šestodnevnom ratu pokazuje da savest sveta nije postojala tokom Holokausta i da se na nju ne može računati ni današnjih dana. Raznim svojim izjavama i rezolucijama u vezi sa Izraelom, Savet bezbednosti se srozao na instrument rusko-arapskog fronta za antiizraelsku propagandu. Nema toga što Arapi mogu pogrešno da urade, ni toga što Izraelci mogu dobro da urade. Rezultat toga je da su moralno dostojanstvo i uticaj UN okrnjeni. UN sve više postaje slika nemoćne Lige naroda, kakva je bila pre nego što je nestala. Od početka Šestodnevnog rata bili smo svedoci francuske izdaje Izraela pod hipokritskim izgovorom podu-piranja mira. Takođe se širila međunarodna ravnodušnost prema opasnoj situaciji u kojoj se Izrael nalazio. Što se jevrejskog naroda ticalo, mesto nacista je zauzela Sovjetska Rusija. Ako se nije događao genocid, događao se etnocid, a žrtve su bili tri miliona Jevreja u Sovjetskom Savezu. Okrutno se sprovodila politika uništenja svakog znaka jevrejskog identiteta. Zvanična propaganda protiv judaizma, kao i protiv države Izrael, neo-buzdana je i pogrdna kao u najgore doba nacističke Nemačke. Sve se to čini pod maskom napada na međunarodno čudovište, cionizam, koji se opisuje rečnikom korišćenim u Protokolima sionskih mudraca, poznatom falsifikatu. Maska može da bude anticionizam, ali su jezik i sadržaj u stilu najbolesnije vrste antisemitizma poznatog u istoriji.

Kao i u vreme Hitlera, ova vrsta proračunate otrovne propagande nailazi na veliko razume-vanje u današnjem svetu. Može da se širi u ime napretka i brige za slobodu ugnjetenih. Mnogi je prihvataju, mada je sprovodi najodlučnija i najopasnija imperijalistička sila modernih vre-mena. Nije li smešno da Sovjetska Rusija naziva Izrael agresorom i da ga optužuje za ekspan-zionizam i kolonijalizam? Sovjetski kolos je sila koja je zaključila ozloglašeni pakt s nacističkom Nemačkom i tako olakšala put nacistima ka izbijanju Drugog svetskog rata. Sovjetski Savez je napao Finsku i prisvojio deo njene teritorije. Tokom Drugog svetskog rata progutao je ogrom-ne teritorije okolnih zemalja i progutao baltičke države. Kasnije je smrvio nade za slobodom u Mađarskoj i Čehoslovačkoj. Pa ipak se toj osva-jačkoj imperiji niko ne smeje kada na među-narodnoj sceni, nacističkim jezikom, optužuje Izrael za agresiju i ugnjetavanje. Ima li ikoga ko veruje da je Rusija sipala oružje vredno milijardi dolara u Egipat iz prostog sažaljenja prema sirotim Arapima? Čudno je kako svet najednom oslepi čim očigledni napad vladajuće sile bude usmeren ka Jevrejima. Ono čemu smo svedoci jeste delovanje politike sile prvog reda. Koliko su Arapi slepi kada su spremni da, zbog svoje iracionalne mržnje prema državi Izrael, izaberu budućnost pod ruskim jarmom radije nego da žive u miru i uzajamnom poštovanju sa Izraelom! Iskustvo pokazuje da kada Rusi jednom stanu nogom bilo gde, ne puštaju to mesto osim ako su na to naterani. Ko će ih naterati da popuste stisak nad Bliskim istokom i Mediteranom, kada ga jednom čvrsto budu uspostavili? Zbog svoje neo-setljivosti prema opstanku Jevreja, svet se kreće ka nuklearnoj konfrontaciji supersila. Ceo svet će postati jedan globalni krematorijum.

Crkve su još jednom zauzele svoj istorijski stav prema Jevrejima. One, naravno, nisu antisemit-ske. One su samo anticionističke, prihvatajući rusku definiciju cionizma. Anticionizam je postao prečišćena verzija antisemitizma i antijudaizma. Vatikan je još jednom „nepristrasan“, kao i uvek. Kada arapski gerilci pobiju nedužne civile, čak i van Izraela, kada postavljaju bombe u avione, poslovne zgrade u stranim zemljama, kada svesno hvataju u zasedu i masakriraju decu, Vatikan poštuje „delikatnu rezervisanost“. Međutim, kada Izrael uzvrati tako što u arapskim zemljama uništi vojne avione – pazeći pritom, uz rizik za život sopstvenih vojnika, da niko ne strada – telegrami saučešća se prosipaju iz Vatikana. Neke su crkve ponovo počele da podučavaju Jevreje ljudskim vrednostima. Oni koji su ćutali dok su Hitlerove armije osvajale Evropu, najednom su se probudili i osetili odgovornost da zahtevaju od Izraela da napusti osvojene teritorije, bez obzira na njegovu budućnost i eventualni opstanak. Naša je generacija bila svedok tragedije miliona izbeglica koje lutaju svetom. Izbeglice iz Grčke u Tursku, iz Turske u Grčku, iz Indije u Pakistan, iz Pakistana u Indiju, izbeglice iz Poljske i Čehoslovačke u Nemačkoj – desetine miliona ljudi. Problemi se delimično rešavaju sporazumima, delimično osta-ju nerešeni do današnjih dana. Savest sveta, kako na verskom tako i na sekularnom nivou, nije uznemirena. Samo se kod pitanja palestinskih izbeg-lica hrišćanska savest najednom probudila. To su jedine profesionalne političke izbeglice na svetu. U zdravijoj atmosferi problem je mogao da bude razrešen kroz kompenzaciju i raseljavanje, na osnovu razmene stanovništva. Mala država Izrael apsorbovala je više od milion Jevreja iz arapskih zemalja koji su bili prinuđeni da svoju imovinu ostave za sobom. Naser je za palestinske izbeglice rekao da će „ako se oni vrate u Izrael, Izrael prestati da postoji“. Ko su ti ljudi koji se usuđuju da Izraelu pričaju o humanom postupku prema izbeglicama? Isti oni koji su pokazali ubilačku ravnodušnost za strašnu situaciju miliona Jevreja koje su stočnim vagonima prevozili po celoj Evropi. Isti oni koji prst nisu pomerili dok je ubijano milion i po jevrejske dece – pri tome često sprečavajući primenu bilo kakvog plana za pomoć. Sada su željni da reše problem arapskih izbeglica po cenu uništenja države Izrael i pokolja njenog stanovništva. Svetska je savest, ako je to uopšte moguće, sada bolesnija nego što je bila to-kom nacističke ere zato što je još više hipokritska.

Ovo je, u suštini, i dalje svet u kojem se odi-grao Holokaust. Ono što se dogodilo onda može da se dogodi i sada, bilo gde i svuda. Mogućnost nije ništa manja sada nego što je bila dvadesetih godina u Nemačkoj. Naprotiv! Svet je u međuvremenu još neosetljiviji na spektakle nehu-manosti i varvarizma. Dezintegracija standarda vrednosti je brzo tekla. Jevrejski odgovor mora da bude onakav kakav su Jevreji Izraela dali tokom Šestodnevnog rata: Nikada više! Ako treba umreti, bolje je umreti s puškom, u odbrani, nego u koncentracionom logoru ili u gasnoj komori. Otpor! Otpor! Otpor! To se mora ugraditi u samu srž jevrejskog obrazovanja, sve dok ne proizvede instinktivnu reakciju otpora svakom napadu. Takav stav, međutim, ne treba razvijati iz oča-janja ili sa osećanjem bespomoćnosti. To bi uništilo istorijski identitet Jevreja. „Nikad više!“ treba da ima etičku motivaciju i mora da bude podržano razumevanjem i svesnim prihvatanjem istorijske uloge judaizma i jevrejskog naroda.

Čovek je moralno obavezan da se odupre zlu ne samo kada napada druge već i kad njega napadaju. Svako ko čoveku poriče pravo na samoostvarenje, na jednakost i slobodu, poriče samog čoveka. Moja obaveza prema čovečanstvu je da branim samog sebe. Pošto svaka pobeda zla ohrabruje veće zlo, svačija je obaveza da mu se suprotstavi gde god ga sretne. To naročito važi kada je reč o Jevrejima. Antisemitizam je bio najdublje ukorenjena i najtrajnija predrasuda za-padne civilizacije. Stoga on može najlakše da se aktivira radi demoralizacije svakog društva. Iz tog razloga cilj Jevreja u svetu, a može se reći i cilj istorije vere u izvesnom smislu sadrži sve ciljeve. Svet koji je imun na antisemitizam biće svet moralnog integriteta. Boriti se za opstanak Jevreja znači biti u prvim redovima čovekove borbe za ljudsko dostojanstvo, slobodu i mir.

Naša snaga, međutim, može da dođe samo od razumevanja naše uloge u istoriji i naše sprem-nosti da je prihvatimo. Jevrejski narod, a s njim i država Izrael, izolovani su u svetu. Među velikim i moćnim svakako da jedva imaju pouzdanih prijatelja. Kada u sadašnjem stadijumu ljudske ci-vilizacije ne bi bilo tako – oni ne bi ni bili Jevreji. Kada bi bilo koja od svetskih sila snabdela Izrael s toliko aviona, oružja i podrške u ljudstvu – s pola toga i uz upola toliku darežljivost kao što Rusija radi sa Egiptom – Izrael bi ušao u istoriju moći. Bio bi jedan od njenih manjih pomagača. Međutim, Izrael nema izvore nafte, nema ogrom-ne teritorije, mase stanovništva ili strateški po-ložaj koji bi ga činili faktorom u istoriji moći. Zbog toga je Izrael – Izrael. Izrael je kao država izgnanik iz istorije moći baš kao što su Jevreji, kao rasut narod, bili u izgnanstvu u „pustinji tih naroda“.[1]

Snaga Izraela mora da dođe iz istog izvora iz kojeg je u prošlosti poticala snaga opstanka Je-vreja – iz samog jevrejskog naroda, iz duha koji postoji u Jevrejinu, iz njegovog srca i uma. Relativna izolacija države Izrael iz međunarodne igre politike sile je prirodan fenomen. Iako je mali Izrael bio iznenađujuće efikasan u ratu, šta on sada predstavlja u međunarodnoj konstelaciji sila? Čak i kao država, Izrael živi istoriju svoje vere. Takav je i duh njegovog naroda.

Nekoliko godina pre izbijanja Šestodnevnog rata bio sam u poseti jednom od najsevernijih kibuca. Posmatrajući kroz prozor, gledao sam Siriju. Granica je bila u dvorištu iza kuće. U razgovoru s nekim od vatikim (starosedelaca) pitao sam ih na šta se oslanjaju dok žive u neprekidnoj opasnosti po sopstveni i po život svoje dece. Pošto kibuc pripada naglašeno levičarskom, ateističkom krilu kibučkog pokreta, proširio sam pitanje i pitao ih kako uopšte mogu da zamisle da će šaka izraelskih Jevreja moći da se odupre desetinama miliona Arapa koji ih okružuju sa svih strana? Da li veruju u neku vrstu teorije nadrase koja će malom Izraelu omogućiti da pobedi savez celokupnog arapskog sveta? Njihov me je odgovor iznenadio, a bio je karakterističan: Verujemo u ljudski napredak. Na njega se oslanjamo. Značenje je bilo jasno: Samu svoju egzistenciju su stavili na kartu vere da će na kraju biti moguće postići razumevanje sa arap-skim susedima i život u miru pored njih. Tada sam shvatio da država Izrael, čak i među seku-larnim Jevrejima, postoji u istoriji vere. Nikada nije postojala manje militantna vojska od vojske Izraela. Nikada nije bilo pobedničke armije koja toliko želi mir kao što je to slučaj sa izraelskom vojskom. Izrael je ušao u rat jer je to bila gorka neminovnost. Svi su ratnici pošli tiho iz svoje radnje, iz svoje škole, sa polja, sa posla, iz svog kibuca. Nije bilo „patriotskog“ ispraćaja, nije bilo cveća i buketa i poljubaca koje vojnicima na odlasku šalju lepe devojke. Nije bilo scena javnih oproštaja. Izrael je u rat pošao ćutke. I vratio se iz rata ćutke, bez ura i pobedničkih parada. Nikada nije bilo naroda koji se tako ozbiljno borio da i sam ne postane brutalan iz potrebe neprekidnog ratnog stanja, kao što je to slučaj sa Izraelom. Svako ko želi da sazna istinu, lako može da se uveri u besprimeran humani odnos prema arap-skom stanovništvu na osvojenim teritorijama. Svi su napori učinjeni da bi se sprečile unutrašnje sabotaže i terorizam. Prosečni Arapin na okupi-ranim teritorijama uživa više građanskih sloboda, više slobode štampe, više slobode da kritikuje Izrael u govoru i u štampi nego što prosečan Rus uživa u Rusiji, svakako više nego što to mogu stanovnici baltičkih država u sopstvenoj zemlji, mnogo više nego Česi i Slovaci u Čehoslovačkoj ili Mađari u Mađarskoj. Izrael ne živi u istoriji sile, ali živi u istom vremensko-prostornom kon-tinuumu u kojem se odvija istorija sile. Jedan od oblika jevrejske tragedije jeste i to što, da bi se održao, Izrael mora da upotrebljava instrumente istorije sile. Na čast mu služi to što teži, i što ima dosta uspeha u tome, da se održi primenjujući duh i metode istorije vere.

Mnogobrojne opasnosti opsedaju sam opstanak države Izrael. Da li bi ona mogla da postane žrtva nepovoljne konstelacije međunarodnih sila? Takvo je pitanje opravdano, ali ne i opravdanije od pitanja da li će preživeti i sami moćni kolosi.

Opasnosti koje prete onima koji, kao i Jevreji, žive uglavnom u istoriji vere, predstavljaju mora-lni barometar sveta. Tako je bilo u prošlosti, tako je i sada. Iz tog su razloga opasnosti koje prete Jevrejima opomena čovečanstvu. Opasnosti koje prete opstanku Jevreja jesu mera moralne krize sveta. To je znak za opasnost koji istorija daje. Uslovi koji omogućuju slom ljudskih vrednosti olakšavaju slom istorije sile. Opomenu nije niko slušao dok se nacizam uzdizao na vlast u Nemačkoj. Rezultat je bio Drugi svetski rat. Na opomenu jedva da iko i sada obraća pažnju i svet se kreće u susret konačnoj katastrofi, termo-nuklearnom ognju. Sila nikada nije bila toliko glupa kao u naše doba. Kao rezultat dijalektičkog samoporaza sile, istorija sile se objektivno pri-bližila svom kraju. Ako bi velike sile nastavile kursom kao da doba istorije sile i dalje traje, to bi bila presuda svetu i značilo bi konačnu katastrofu i ništavilo. Istorija sile je pri kraju i čovek mora da menja kurs kretanja ili da nestane. Ravnoteža straha na kojoj svet nastavlja da postoji neće ga sačuvati još mnogo vremena. Čovek ne može da živi samo na osnovu straha. Delikatna ravnoteža će morati jednog dana da bude poremećena. Jedina čovekova nada jeste da svesno završi istoriju sile. Da li će on to moći? Šanse su više nego slabe.

Era Holokausta je bila velika šansa istorije da potvrdi i odbrani osnovne ljudske vrednosti. Tu je čovek tragično podbacio. Godine posle Holo-kausta, zbog monstruoznog narastanja sile u ljudskim rukama, trebalo je da donesu trans-formaciju duha novog doba. Ni to se nije dogo-dilo. Mnogo opasniji čovek nastavlja da živi, duše inficirane izdajom za vreme Holokausta. Šta očekivati od sutrašnjice? Strah, očajanje, nihili-zam, koji su tako rašireni po celom globusu, nagoveštavaju da mnogi, naročito mladi, ne ve-ruju u spasonosnu transformaciju čovečanstva.

Cinizam međunarodne zajednice može da dovede do pada tako beznačajne političke sile kao što je država Izrael. Međutim, kada međunarodni cinizam bude potonuo do tako niskog nivoa, budućnost čoveka neće biti u manjoj opasnosti nego budućnost države Izrael. Kao što su u prošlosti izgnani Jevreji bili tačka kristalizacije moralnog pravca koji istorija uzima, tako i danas sudbina jevrejskog naroda na Cionu predstavlja tačku kristalizacije. Jedino što bi danas trebalo da bude očigledno svima jeste da u smeru u kojem deluju sila i politički cinizam leži i put ka konačnoj nesreći za sve. To je opasnost koja sada preti svima. I ono malo nade što je ostalo mora da bude nada za sve.

Koliko je nade ostalo? Posmatrajući ovaj naš svet Holokausta, čovek uočava vrlo malo nade da bi mogao da nađe ohrabrenje. Ne znamo čak ni da li će sledeća generacija ljudi imati dovoljno vazduha za disanje. Problem spoljnjeg zagađenja u najširem smislu te reči, zagađenog vazduha, otrovanih reka i jezera, atomskog oružja, prljavih naseobina, ne može biti rešen a da se prethodno ne reši problem internog zagađenja umova i srca ljudi koji insistiraju na nastavljanju života u anahronoj istoriji sile. Za to, međutim, ima sa-svim malo nade. Niko to ne zna bolje od Jevreja koji o ovoj civilizaciji sude na osnovu onoga što su od nje dobili. Ipak, niko nema više prava na optimizam od Jevrejina koji je, živeći u istoriji vere, opstao do samog kraja istorije sile. On veruje u mogućnost istorije vere. Ništa nije manje racionalno verovati u nju danas nego kada se prvi put pojavila na sceni istorije. Sada ima više razloga da veruje u svoje delo nego onda kada je Božji poziv prvi put stigao do duše njegovog oca Avrama. Ako istorija vere nema budućnosti, onda ni Jevreji nemaju prošlost. Za Jevrejina je nje-gova prošlost garancija budućnosti, ne samo njegova nego i svih ljudi. Ukoliko je budućnost čoveka beznadežna, budućnost Izraela je takođe beznadežna.

Kao Jevrejin, mogu da verujem u budućnost čoveka samo zato što verujem u budućnost Izraela. U budućnost čoveka verujem samo zato što verujem da će istorija sile ustupiti mesto istoriji vere. Verujem u to, jer sve od uništenja druge jevrejske države u 69. godini nove ere pa do ovog vremena do kog je Izrael opstao, istorija sile je ustupala mesto istoriji vere. Verujem u to jer izdržljivost Jevreja kroz devetnaest vekova okrutnih civilizacija o tome svedoči. Zato što je Jevrejin, koji se još uvek dobro seća svojih početaka, takođe prisutan i u ovoj savremenoj fazi samofrustrirajuće dezintegracije.

Naravno da može da se kaže: To je samo vera! Ali može li se imati ikakve nade u budućnost savremenog čoveka a da se nema nimalo vere? Pitanje je samo u šta se polaže nada: u čoveka istorije ili u Boga istorije? Posmatrajući čoveka, ja kao Jevrejin nemam nimalo vere u budućnost. Pa ipak verujem u budućnost čoveka. Jevrejska istorija mi zabranjuje da imam veru u čoveka. Jevrejska istorija me obavezuje da imam vere u budućnost čoveka.

Imam vere u budućnost čoveka zbog Abra-hama Sajdmana,[2] Jevrejina iz Varšavskog geta, Jevrejina kakve je judaizam proizvodio na dese-tine hiljada u svakoj generaciji, pobožnog, skrom-nog, patera familijasa koji teško radi a u isto vreme je obrazovan – ne u profesionalnom smislu već jednostavno zato što je dužnost svakog Jevrejina da proučava i poznaje Toru. Iz geta je odveden na Umschlagplatz da bi bio poslat u Aušvic. Ostalo je još nešto vremena do polaska transporta. Kako je Abraham Sajdman proveo nekoliko preostalih minuta? Napisao je pismo svojoj deci, opraštajući se od njih zauvek, i mo-leći ih za oproštaj ako ih je ikada ranije uvredio ili povredio. Zbog onoga što su ljudi učinili Sajdmanu – nemam vere u čoveka, ali zbog Jevrejina Sajdmana – imam vere u budućnost čoveka.

Imam vere u budućnost čoveka zbog Icika Rozencvajga.[3] Icik je bio Jevrejin odnekud iz Slovačke, Jevrejin sličan Sajdmanu u Varšavi. Zarađivao je za život gajeći živinu. Jednog je dana, zajedno sa svojom porodicom, utrpan u stočni vagon, sa stotinama drugih Jevreja sabi-jenih do gušenja. U vagonu je svuda oko njega vladalo očajanje. Van vagona su njihovi dot-adašnji susedi slavili i ismevali ih. Molio ih je: Molim vas, otiđite do moje kuće i dajte vode i hrane živini. Ništa nije jela ni pila ceo dan. To je bio samo jedan od hiljada susreta koje su judaizam i zapadna civilizacija tih dana imali, istorija sile i istorija vere. Zbog onoga sto je čovek učinio Isaku Rozencvajgu – nemam vere u čoveka. Zbog Icika, uprkos svemu, imam vere u budućnost čoveka.

Ne znamo ništa o tome šta će biti sutra ili prekosutra. Koliko će još trajati proces raspadanja ove već odbačene civilizacije. Niko ne može znati kada će čovek početi da uživa prve plodove drugih, novih i boljih dana. Ali jedno znamo. Ako je ikada bilo doba kada Jevreji treba da istraju – to je ovo doba. Ako je ikada imalo smisla da prihvate svoju ulogu u istoriji – to je u ovom času sumraka i zore. Nikada nisu stvarnije bili svedok Boga u istoriji nego što je to na ovoj raskrsnici istorije, kada je cela zemaljska kugla u opasnosti.

Eliezer Berkovic (1908-1992) istaknuti je predstavnik ortodoksnog judaizma. Rođen u Austro-ugarskoj, živeo je i radio u Berlinu, Lidzu, Sidneju, Čîkagu, da bi se 1976. iselio u Izrael i nastanio u Jerusalimu. Vrlo plodan pisac: Čovek i Bog: studije biblijske teologije; Vera posle Holokausta; S Bogom u paklu: judaizam u getu i logorima smrti; Nije na nebesima: priroda i funkcija halahe; Jevrejska žena u vremenu i Tori.

1 Jezekijel, 20:35.
2 Ova je epizoda opisana u Joman Varša, dnevniku iz Varšavskog geta njegovog sina Hilela.
3 M. D. Weissmandel, navedeno delo, 32.


martt5.jpg

Eliezer Berkovic
Vera posle Holokausta
Preveo Brane Popović
Savez jevrejskih opština Srbije
Biblioteka NER MICVA
Beograd

"Judaizam nikada nije bio toliko lišen životne stvarnosti koliko je to u naše doba. Čak i među pobožnima, judaizam može da bude samo stvar privatnog života. Zbog nedostatka istorijskog partnerstva, on stagnira i vene. Pa ipak, u ovom trenutku najvećeg osiromašenja realnosti, sudbina ga je blagoslovila prilikom da se u potpunosti izrazi u stvarnosti, u zemlji otaca, u Cionu i Jerusalimu. Prvi put posle dvanaest stoleća neprekidnog smanjivanja osnove primenjljivosti judaizma, pred Jevrejima je stavljen izazov sveobuhvatnog ljudskog stanja koje zahteva upravo delo judaizma. Današnji izazovi judaizma, van države Izrael, uglav-nom potiču od uključivanja Jevreja u kulture i društva koji nisu jevrejska. Ti su problemi nerešivi. Judaizam nikada nije bio predviđen da se ostvaruje usred hrišćanske ili marksističke civilizacije. Čovek može da vodi izgubljene bitke: ako bi dijaspora bila ostvarena samoj sebi, budućnost značajnog oblika judaizma bila bi neizvesna. Još uvek ne znam šta je to "novo" što Bog priprema na Cionu. Međutim, ne-rešeni problemi, brojni izazovi upućeni su judaizmu sa osnova nove sveobuhvatne realnosti koju zahteva judaizam. Tu leži obećanje budućnosti svih Jevreja. Da li će je Jevreji razumeti?"
Knjiga Eliezera Berkovica bavi se sledećim problemima u sedam glava: Čovek i društvo; Zapad i Holokaust; Bog i Holokaust; Istorijski kontekst Holokausta; Svedok; Ponovo u Cionu i završava se Epilogom.
Teolog i filozof Eliezer Berkovic (1908-1992) istaknuti je predstavnik ortodoksnog judaizma. Rođen u Austrougarskoj, živeo je i radio u Berlinu, Lidzu, Sidneju, Čîkagu, da bi se 1976. iselio u Izrael i nastanio u Jerusalimu. Vrlo plodan pisac: Čovek i Bog: studije biblijske teologije; Vera posle Holokausta; S Bogom u paklu: judaizam u getu i logorima smrti; Nije na nebesima: priroda i funkcija halahe; Jevrejska žena u vremenu i Tori.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License