Biserka Rajčić
VENECIJA
ILI
O PROLAZNOSTI I TRAJANJU
Neni Joksimović
U Veneciji sam boravila desetak puta. Uvek leti. Samo krajem 70-ih i početkom ovogodišnjeg Venecijanskog karnevala zimi. Velika je razlika u doživljaju grada između dva pomenuta godišnja doba. Velika je razlika u viđenju Venecije pre dvadeset godina kada sam pred sam raspad Jugoslavije bila na Bijenalu i sada na karnevalu. Osnovna je u tome što je u njoj sve manje Venecijanaca, a sve više stranaca. Kada sam u Veneciji bila prvi put, 1965. na relaciji Trst-Venecija-Milano-Novara-Pariz-Strazbur-Beč-Prag i Bratislava, u kojoj sam provela mesec dana na Slavističkoj školi, grad je, prema tadašnjoj statistici, imao 175 000 stanovnika, a danas oko 60 000, dok je broj stranaca ili turista onda iznosio oko 200 000, a sada doseže brojku od oko 20 000 000 godišnje. Tako da je svaka druga kuća već turistički objekat, a kako Borci za spas Venecije tvrde, uskoro će se za ulazak u Grad-muzej plaćati ulaznica.
Nedavno je Udruženje građana Venessia koje broji nekoliko stotina članova u tom smislu izvelo provokativnu manifestaciju Sprovod Venecije. Hepening je izveden na Kanalu grande. U gondolama. Na prvoj je pijanista obučen u crno svirao na crnom klaviru posmrtnu muziku, na drugoj ga je pratio roza mrtvački sanduk, simbol Venecije, dok se u sledećim gondolama nalazila pratnja, tj. muškarci i žene obučeni u tradicionalnu venecijansku nošnju. Jer, veoma malo Venecijanaca ostaje da živi u sve nepovoljnijim uslovima u istorijskom jezgru, u kome se ne mogu koristiti automobili, već samo bicikli, čamci i pre svega vaporetto, odnosno vodeni tramvaj. Izuzetno gondole, jer jedna vožnja košta od 80-120 evra. U njima je ovih dana i pored visoke cene i zimske sipeće kiše bilo najviše Kineza i Rusa. Novih turista. Dok je u vreme mog prvog boravka u Veneciji bilo najviše Japanaca koji su tada turistički osvajali Evropu. Druga novina koja pada u oči su fotoaparati i kamere. U rukama svakog turiste, mada je u crkvama i muzejima zabranjeno snimanje. Zabranjeno zbog oštećivanja fresaka i slika. Po meni se i ne isplati, s obzirom na slabu osvetljenost fresaka, mozaika i slika velikih majstora. A i zbog čega ih snimati kada turističke organizacije nude na svim jezicima tone vodiča, albuma i razglednica, daleko boljeg kvaliteta?! Ja sam ostala verna albumima sa svog prvog putovanja, albumu veduta Frančeska Gvardija, pripadnika Venecijanske slikarske škole, od kojih se jedna nalazi i u beogradskom Narodnom muzeju, Albumu portreta i Italijanskom renesansnom slikarstvu Bernarda Berensona, litvanskog Jevrejina, koji je živeo u Americi i Italiji i smatra se jednim od najvećih stručnjaka za italijansku Renesansu koji mi je otkrio jednog od najvećih portretista svih vremena, Lorenca Lota, jer je naslikao svaki kutak Venecije bolje od svakog savremenog fotoaparata a koji je, za mene ništa manje važno, ovekovečio i Varšavu XVIII veka. Premda se većina venecijanskih starina za proteklih pola veka promenila do neprepoznatljivosti ili još gore, promenile su funkciju i postale deo masovne kulture, čak kič. Pre svega u smislu prezentovanja koje danas veoma odlučuje o hijerarhiji vrednosti.
Pored činjenice da UNESKO i ceo svet u spas Venecije ulažu milione i milijarde evra, što se između ostalog vidi na izradi novih lukobrana na ulasku u lagunu, na renoviranju brojnih palata na Kanalu grande, posebno Trga svetog Marka, grad generalno propada i tone, što se spolja u toj meri ne vidi. Pre se oseća. Zbog čega se Venecijanci iseljavaju i kupuju kuće i stanove u Mestreu, Margeri i dalje. Dok kuće, čak palate, naročito duž Kanala grande, kupuju stranci. Najmanje iz romantičnih razloga. Posedovanje kuće ili dela kuće, stana u Veneciji je velika investicija, čija vrednost neprestano raste. Što saznadoh iz vesti da je na Đudeki kupio kuću Elton Džon, a takvi, koliko nam je poznato, ulažu uvek u sigurno. Takođe saznadoh da 45% od onih koji trenutno stanuju u Veneciji živi u tzv. gradskim stanovima. Do njih je prilično teško doći, jer su znatno jeftiniji od onih za klasično iznajmljivanje, pre svega strancima. Kao i svuda u Evropi prednost u dobijanju tih stanova imaju mladi parovi. Ostali, iako rade u najturističkijem gradu u Evropi svakodnevno dolaze na posao onim što im najviše odgovara, tačnije što im je najjeftinije, vozom ili brodom, čamcem, biciklom. Ogromna većina radi u turizmu i ugostiteljstvu, u šta spadaju i muzeji, crkve-muzeji, a u vreme Bijenala Arsenal i Đardini ili na Lidu u vreme Venecijanskog filmskog festivala. Sva ta ogromna industrija odvija se prvenstveno oko Kanala grande, sa njegove leve i desne strane, na oko 170 ostrva, 150 kanala, sa oko 400 mostova, 400 gondola, više linija vaporetta koji saobraćaju između pojedinih ostrva i kanalima. Povezana je i sa kopnenim zaleđem, prvenstveno s Mestrem i Margerom, a danas i sa nizom novonastalih turističkih naselja duž zaliva, iza Lida, nekadašnjih ribarskih seoca i nešto od morske obale udaljenijih sela koja se bave poljoprivredom, voćarstvom i vinogradarstvom, kao što je Lido di Jesolo u kome se nalazio Hotel Amalfi koji koristi Agencija Filip travel, sa kojom sam putovala. Iz koga smo u Veneciju prevoženi brodovima iz Punto Sabioni na Rivu delji Sklavoni (Slovenska obala), blizu Duždeve palate.
Iako je slogan našeg putovanja bio Karneval u Veneciji, dvadeset šestog februara posetili smo i Padovu i Veronu. Krajnje turistički. Doslovno trčeći. Uz srećnu okolnost da se sve najvrednije u tim gradovima nalazi u tzv. istorijskom jezgru i možete ga obići pešice, mada se pravi turisti uglavnom zadovoljavaju razgledanjem iz autobusa, neprekidno snimajući, šta im vodiči kažu da treba. Nešto slično dogodilo se putnicima aranžmana Filip travela smeštenim u dva autobusa na sprat. Zbog toga što smo na graničnim prelazima u bivšoj Jugoslaviji, posebno na granici Srbije i Hrvatske proveli oko dva i po sata, jer je radio samo jedan carinik. Tako da smo u Padovu stigli sa zakašnjenjem od pet sati. I, šta nam je drugo ostalo nego da je protrčimo, posetivši jedino monumentalnu Baziliku svetog Antuna Padovanskog, Donatelov spomenik legendarnom generalu Gatamelateu, Univerzitet i preko puta njega Anatomsko pozorište iz 1594, u kome su vršena prva seciranja u Evropi i slavni Kafe Pedrokio iz 1831. godine koji već dva veka posećuju profesori i studenti Univerziteta koji postoji od 1222. godine i nalazio se u Palati del Bo i najpre se zvao Gymnasium Patavinum, na kome su studirali ili predavali teologiju, prava, matematiku, astronomiju, medicinu, filozofiju, kabalistiku kasniji naučnici poput Galileja, Kopernika, Padovanija, Harvija, Falopija, Vesalija, Pomponacija, Ređinalda, Lucata, diplomate poput Poljaka Sobjeskog i Kičke, logičari i filozofi poput Cabarela i prve žene s doktoratom filozofije Elene Lukrecije Kornaro Piskopije, čije ime nosi trg u Veneciji blizu Rijalta, pisci poput Tasa i Bemba, zatim Trg Prato dela Vale, Trg dei Sinjori, Palatu dela Rađone oslikavanu alegorijskim freskama od 1172-1306, Trg Erbe (Zelenu pijacu), sa koga smo videli Palatu Gran Gvardja sa jednim od najstarijih satova u Italiji, ali ne videvši romansko-gotsku Crkvu svete Sofije iz X veka, s vizantijskim elementima iz XII veka, najčuveniju Kapelu dela Skrovenji s Đotovim freskama nastalim između 1303. i 1305. godine, koju sam na sreću videla jednom davnom prilikom, kojih se i danas s krajnjim ushićenjem sećam, napravivši posle toga autobusom krug oko Bazilike svete Đustine i Botaničke bašte, najstarije u Evropi i u sklopu Univerziteta, da odemo u Veronu i proletimo prostor u okviru njenih, svakako najočuvanijih srednjovekovnih zidina koje sam u Italiji videla, da obiđemo njene glavne trgovie, Trg Bra, Trg Erbe i Trg Sinjorija sa spomenikom Danteu, odatle da skoknemo do obližnje Julijine kuće, sa čuvenim balkonom, a sada u dvorištu i sa njenom bistom, kraj koje se slikaju mladi, da bi im se ostvarila ljubav koja njoj nije, a u povratku spolja videvši rimsku Arenu koja i danas služi u mnoge svrhe, između ostalih za čuvene operske svečanosti koje se održavaju već 89 put, od juna do septembra, ili da na jednoj od kapija zidina vidimo samo strelicu koja upućuje na Julijin grob u obližnjoj kapucinskoj crkvi, ne videvši ni Romeovu kuću ni grob, kao ni Katedralu, ni Baziliku San Ceno, ni Arheološki muzej, da bismo što pre stigli u hotel Amalfi u Lido di Jesolo i koliko toliko, posle dvadeset četiri sata provedenih u autobusu, odmorili se za Veneciju. Pre svega za otvaranje karnevala na Trgu svetog Marka u nedelju 28-og u dvanaest časova. Na sreću na Slovenskoj obali nas je čekala Jelena, polu Crnogorka, polu Italijanka koja vodi srpsko-hrvatske i ruske turiste. Zbog neopisive gužve na Trgu svetog Marka već u pola deset, nismo ulazili ni u Crkvu svetog Marka ni u Duždevu palatu, iako su bile predviđene u programu, već smo se uputili ka Rijaltu. Na tom kružnom putu, jer su u Veneciji svi putevi kružni, videli smo Kuću Marka Pola, jednu od najstarijih u Gradu, Goldonijev trg s njegovom bistom i na njemu njegovu kuću, u blizini Kazanovinu kuću, tačnije jednu od kuća u kojoj je živeo, i najvažnije – Trg svetog Jovana i Pavla i na njemu istoimenu crkvu. Žureći i idući jedan za drugim poput jata gusaka uskim ulicama, vratili smo se na Trg svetoga Marka da bismo videli glavno - Otvaranje karnevala, tačnije manifestaciju Let anđela ili Let Turčina. U to vreme Trg je bio do te mere ispunjen da mu se nismo mogli ni sa jedne strane približiti, te smo manifestaciju posmatrali na videobimu pri dnu Trga, ispred Muzeja Korer, a Turčina ili Anđela tek u vidu crvene mrlje kad je na nju sleteo sa Zvonika niz konopac.
Kao i svi karnevali u svetu i venecijanski pod-razumeva maskiranje i učešće u svečanosti. Kako nismo imali vremena za razgledanje prodavnica s kostimima i maskama, a i oni atraktivniji za nas su bili preskupi, kupili smo prve maske na koje smo naišli i u njima sa ostalima hodali gradom sve do večeri, kada je zbog umora i slabe osvetljenosti grada postalo opasno ići s maskama, a po običaju u to doba godine počela je da sipi i kiša koja je perje na našim maskama pokvasila i učinila ga jadnim. Mada, s obzirom da su maske od savremenog, nepromočivog materijala osušene mogle su se koristiti i sutradan. Mnogi iz grupe su oslikali lice i s tako oslikanim vratili u Beograd. Na Slovenskoj obali, oko Trga sveti Marko i na malim trgovima ili kampima nailazili smo na studente Likovne akademije, tačnije studentkinje koje su se veoma maštovito bavile oslikavanjem lica u duhu osnovna tri tipa maski. Da nije i tog dana bilo kiše i sama bih se prepustila toj egzibiciji, što bi me po svoj prilici učinilo autentičnijim učesnikom karnevala. Mada, koliko znam iz njegove istorije, ni približno nije ono što je bio do pada Mletačke republike. Premda su u Veneciju i tokom XIX veka, kada je bila pod okupacijom Francuza i Austrijanaca, negde od sredine veka pa sve do Prvog svetskog rata, u vreme karnevala dolazili poznati Evropljani, Englezi, Francuzi, Nemci, Rusi, Poljaci, Srbi i drugi: Bajron, Raskin, Dikens, Balzak, Stendal, Gete, Mickjevič, Slovacki, Norvid, Njegoš, Sima Milutinović Sarajlija, Laza Kostić, Tomas Man, Aleksandar Blok…
Ovogodišnji karneval se odvijao pod sloganom Orijent express i nudio „kostimirano putovanje Putem svile: Indija, Tajland, Kina, Japan”, odnosno puteve koje je prevaljivao Marko Polo do Kine i nazad i koji su trajali oko tri godine. Trajaće koji dan više nego prethodnih godina. Prvenstveno iz finansijskih razloga, jer je zbog magli i kiša Venecija u ovo vreme, do Uskrsa poluprazna. Organizatori karnevala predviđaju u pomenutom periodu posetu od milion i po do dva posetilaca. Od kojih većinu čine stranci. Na dan otvaranja bilo je i Italijana, najviše iz područja Veneta. Na Slovensku obalu svakih par minuta pristizao je brod, a između sedam i osam sati uveče tu su se nalazile stotine hiljada ljudi koji su napuštali Grad. Da bi oko devet i Trg svetog Marka i Slovenska obala takoreći opusteli. Što možemo posvedočiti zahvaljujući tome što smo zbog kašnjenja našeg saputnika Grka sa Tasosa duže čekali svoj brod. Kada su se na pomenutom prostoru mogli videti još samo po koji zaljubljeni par, pijanci kojima se nije vraćalo kući, domaći i turisti koji žure ka svojim hotelima, hostelima, prenoćištima u pravcu Arsenala i Lida.
Nestali su najpre oni kostimirani i maskirani. Nestali su sa Trga i ulica, ali ne otišavši kući već na razne balove, koncerte, pozorišne predstave koje priređuju gradski organizatori festivala i razna lokalna udruženja. Međutim, da je i nas neko od njih pozvao ne bismo se mogli odazvati, s obzirom na cenu učešća na takvoj svečanosti koja katkad iznosi više hiljada evra.
Učesnici karnevala, kostimirani i maskirani na Trgu svetoga Marka, Pjaceti i okolnim ulicama - do Akademije i Rijalta, po našem mišljenju delovali su veoma atraktivno. A po njihovom skromno, jer se glamur pokazivao tek uveče, u poznatim palatama, balskim i pozorišnim dvoranama, uz strogo pridržavanje pravila, iako je karneval u biti opuštanje, čak raskalašnost.
Ono što se moglo videti spolja i danju, prvenstveno s ostacima tradicije XVIII veka, bili su barokni kostimi, maske i pomenuto „ponašanje”. Na celom Trgu svetog Marka i Pjaceti, u čuvenim kafanama poput Florijana i Kvadrija, u koje se zbog gužve nije moglo ući već su kostimirani učesnici karnevala koji su unutra pili kafu ili čaj, snimani hiljadama fotoaparata i kamerama kroz prozore. Tačnije, snimana je karnevalska iluzija. Jer, nošenje maske ukida lični identitet, pol i društvenu klasu koje uskršnji post ponovo vraća, sa nizom zabrana i kazni za njihovo kršenje. Taj običaj datira iz 1268. godine. Regulisao ga je zakon koji je doneo Senat. Vremenom se sa bogaćenjem Serenisime menjao. Čas je dopuštao veće slobode u ponašanju tokom karnevala, čas ih je ograničavao zbog zloupotrebe, poput poseta muškaraca maskiranih u žene brojnim manastirima ili kockarnicama, gde je dolazilo do ozbiljnih prevara. Kazne su bile naročito oštre u XIV i XV veku. Muškarci koji su kršili zakon često su završavali plaćanjem veoma visokih novčanih kazni i zatvorima do tri godine, a žene su javno ismejavane na trgovima i ulicama između Trga svetog Marka i Rijalta. Maskiranje je bilo zabranjeno u vreme verskih praznika tokom cele godine. S propašću Mletačke republike nestao je i karneval koji je iz turističkih razloga obnovljen 1979. godine. Danas je jedan od najposećenijih u svetu. Veoma ga je popularisao film Oči širom zatvorene, u glavnim ulogama s Tomom Kruzom i Nikol Kidman. U kostimiranju i maskama i dalje se pokušava s očuvanjem tradicije. Tako da smo imali priliku da u nedelju dvadeset sedmog oko deset časova vidimo kako se na Trg svetog Marka iskrcavaju likovi iz Komedije del arte, Arlekino, lukavi lažljivac, njegova lukava devojka Kolombina, sluga Pulčinelo, kao i ribar, seljak i seljanka, pekar, mesar, lovac, lekar, astrolog i drugi likovi koje je u Teatro komiko i svojim dramama definisao nenadmašni Karlo Goldoni. Na zubatom suncu tog prepodneva, svi na gondolama, delovali su živopisno, mada skromno odeveni. Skromno, jer na njima nije bilo odeće i maski ni od kože, ni od prave svile, ni od kvalitetnog somota, već uglavnom od imitacija svega toga. To se videlo i na primeru maski koje su se prodavale na Trgu svetog Marka i Pjaceti i ostalim trgovima. Uglavnom su bile od gipsa, kartona, tkanina, katkad od gline, najčešće u tehnici papier-mâché, sa kvazizlatnim i kvazisrebrnim šljokicama, s običnim obojenim perjem, bez pravih dragulja. Mada, i dalje su ostale tri osnovne vrste maski: bauta, moretta i larva. Prva obično pokriva celo lice, obuhvatajući ceo spektar boja, sa dosta pozlate, a može pokrivati samo gornji deo lica. Iz praktičnih razloga. Druga je veoma elegantna, sastoji se od crnog somota i vela i obično je nose žene. Smatra se da je došla iz Francuske. Treća je „tipično venecijanska”, odnosno bele je boje u kombinaciji s crnom odećom i prigodnim šeširima, kapama, beretama. Muškarci uz nju obično nose crni trorogi šešir, ispod njega periku, a preko ogrtač, a žene veoma maštovite šešire u duhu baroka, recimo s ogromnim korpama s veštačkim voćem ili s kavezima s pravim pticama, haljine s krinolinama, takođe raznobojne perike i upadljivu šminku. Pored upadljive odeće, maski, i jedni i drugi upadljivo se ponašaju, privlačeći turiste da ih fotografišu, na tipičan venecijanski način lukavo poigravajući se sa njima, odnosno koketirajući. Još uvek su popularne brojne družine poznate kao „čarapa grupe” koje se odlikuju različitim bojama čarapa koje propisuju statuti družina. I danas, obnovljene, učestvuju u pripremi programa i zabava tokom karnevala.
Maske su izrađivali i izrađuju maschereri koji pripadaju cehovima slikara, svaki sa statutom koji određuje tip izrade maske, da ne bi dolazilo do sukoba interesa. Danas, iako su ti cehovi obnovljeni, čini se da svi izrađuju sve. Što zahteva i današnje vreme, odnosno milionski broj posetilaca karnevala. On je izmenio i suštinu ceremonije karnevala koji je organizovan u znak pobede Venecije nad brojnim neprijateljima i njene viševekovne dominacije na prostoru Jadrana i Sredozemnog Mora. Ta promena suštine danas je nepostojanje dužda i njegove svite na Karnevalski četvrtak koji je pridavao glamur celokupnoj svečanosti. Sećanje na nju danas se svodi na Let Turčina ili Let anđela, na predstavu koja datira od 1548. godine, kada je u okviru karnevala na Trgu svetoga Marka mladi turski akrobata izveo numeru koja je fascinirala i samog dužda. Sastojala se od njegovog penjanja uz konopac na Zvonik na Trgu i silaženja niz njega. Let anđela se odnosi na Let Turčina s krilima. Kako se Venecijanci nisu mirili sa stereotipijom bilo je pokušaja da se uz Zvonik visok 99 metara Turčin ili Anđeo popne na konju ili u čamcu, na topu, ali kada se 1759. sa tako nečim dogodila nesreća to je zabranjeno i Turčin-Anđeo sada sa Zvonika silazi niz konopac na binu na kraju Trga, bacajući na posmatrače konfete.
Starog datuma na ovom prostoru je i Marijino slavlje, odnosno blagosiljanje dvanaest najlepših mlada izabranih među najsiromašnijim u gradu. Miraz su im davali bogati. 943. godine darove na gondolama i brodovima usidrenim pored Trga opljačkali su pirati, uz to oteli mlade i odveli ih na svoje brodove. Za njima su smesta pojurili slavljenici zaključno s duždom, pronašli ih, oduzeli im ukradene darove, povratili mlade, a ove pobili. Posle duže pauze i ovo slavlje je vraćeno na repertoar karnevala. Nažalost, nije bilo u programu našeg boravka na njemu.
Pored ovih manifestacija tokom karnevala izvođene su i borbe bikova i trke dvokolicama koje su ukinute.
Najveće ludorije u prošlosti, u vidu pevanja i igranja izvođene su poslednjeg dana karnevala ili „slobode”. I to u celom gradu, osvetljavanom hiljadama baklji, na svim ostrvima, mostovima i trgovima lagune. Završetak karnevala odvijao se na središnjem delu Trga svetog Marka, između dva stuba koji i danas postoje, od kojih se jedan završava svetim Teodorom, prvim zaštitnikom Grada, a drugi Svetim Markom-Lavom, kasnijim. Tom prilikom se spaljuje figura lakrdijaša, dok prisutni viču i pevaju, a sa Crkve San Frančesko dela Vinja zvone zvona koja označavaju kraj poklada i početak uskršnjeg posta. Tako je, kažu, i danas, što takođe nećemo videti, jer smo se trećeg dana karnevala vratili.
Tokom prepodneva poslednjeg dana boravka u Veneciji posetili smo svima poznatu Santa Maria dela Salute ili Crkvu svete Marije od zdravlja koja je zbog svog oblika i veličine vidljiva sa svakog broda koji dolazi od strane Lida, kao i sa Trga svetog Marka, jer se nalazi na mestu na kome se Kanal grande stapa sa Zalivom svetog Marka. Građena je od istarskog kamena oko pedesetak godina, od početka 30-ih godina XVII veka do 1681. u znak zahvalnosti Bogorodici posle epidemije kuge koja je odnela veliki broj Venecijanaca. Zbog toga se slavi svake godine 21. novembra u vidu procesije koja pontonskim mostom ide od Trga svetog Marka do Salute. Gradio ju je arhitekta Baldasare Longen u vidu osmougaone zgrade s velikom kupolom koja podseća na vizantijske crkve. U njoj se nalaze dela velikih venecijanskih majstora, između ostalih Tintoretova Svadba u Kani Galilejskoj i Ticijanova David i Golijat, Kain i Avelj i Žrtvovanje Isaka. Nas za Salute vezuje jedna od najlepših ljubavnih pesama srpske poezije, Kostićeva Santa Maria della Salute, mada mi se ne uklapa u trenutnu karnevalsku atmosferu Venecije.
Imali smo do povratka još par sati slobodnog vremena. Posle posete Crkvi santa Maria dela Salute sa svojom saputnicom Nenom Joksimović otišla sam u Muzej Pegi Gugenhajm koji zbog interesovanja za avangardu posećujem tokom svakog boravka u Veneciji. Pegi Gugenhajm (1898-1979) je kao bratanica milijardera, rudarskog magnata Solomona Gugenhajma kupila u Veneciji nedovršenu Palatu Venier dei Leoni na Kanalu grande, stanovala je u njoj sa svojim mužem, čuvenim slikarom Maksom Ernstom i u nju smestila svoju basnoslovnu kolekciju slika avangardnih slikara, a u dvorištu skulptura. Kolekciju koja sadrži oko 250 dela svih modernih pravaca XX veka od italijanskog futurizma preko ekspresionizma, kubizma, nadrealizma, do američkog modernizma i apstrakcije druge polovine veka koja svedoče o njenoj inteligenciji, obrazovanju i nepo-grešivom ukusu. S obzirom na druženje s vrhunskoim umetnicima koji su se inspirisali afričkom, azijskom i meksičkom narodnom umetnošću u muzeju se nalaze i probrani predmeti tih kultura koje je, kako pokazuju fotografije, svakodnevno koristila.
Poželele smo da opet vidimo Akademiju, ali smo zbog neopisive gužve odustale. Desno od samog ulaza na Most Akademija posetile smo privatnu galeriju Totem – il canale. Privukli su nas predmeti iz Afrike visokog kvaliteta, skulpture, maske, nakit. Naravno, veoma skupi, kakve je mogla kupovati Pegi Gugenhajm. Međutim, ispostavilo se da galerija ima i dve sale s modernom umetnošću, u kojima su se nalazile skulpture Nade Pivete i slike Luce Delhove, čije cene su bile znatno niže od pomenutih dela afričke umetnosti, što potvrđuje prastari sud da moda i u umetnosti određuje cenu.
Idući ka Trgu svetog Marka posetile smo Muzej violina ili Vivaldijev koji se nalazi u Crkvi sveti Vidal. Jedan je od retkih za koji se ne plaćaju ulaznice i po veoma povoljnoj ceni prodaju CD. Prvenstveno italijanskih renesansnih i baroknih majstora, u sjajnom izvođenju, u čemu otkad sam se vratila kući neizmerno uživam.
Da bismo se odmorile posle razgledanja muzeja odlučile smo da napravimo krug vaporettom broj 2 koji kreće od Slovenske obale i u cik-cak liniji prolazi Kanalom Đudeka pored ostrva San Đorđo Mađore, ostrva Đudeka, skreće ka Pjacale Roma i Železničkoj stanici Santa Lučija, a odatle opet cik-cak linijom kroz ceo Kanal grande do Đardina. Najfascinantniji tokom te vožnje bili su usidreni prekookeanski brodovi veličine fudbalskih igrališta, sa po osam spratova iznad vode koji su dovezli brojne putnike sa svih kontinenata na Venecijanski karneval koji su se uveče vraćali u njih kao u poseban, za nas sa vaporetta tako reći virtuelan svet.
Prošavši Železničku stanicu prisetila sam se tzv. nove jevrejske četvrti ili novog geta koja se prostirala od Kanala di Mestre do mosta Rijalto. Stara se vezuje za ostrvo Đudeku kraj koga smo prošli na početku vožnje. Prema nekim istorijskim izvorima naziv ostrva potiče od latinske reči Judaica, kasnije italijanizovane u Đudeka. Tu je nastao prvi geto u Veneciji i u svetu. Jevreji prognani iz Španije, gde su zbog odbijanja da prime hrišćanstvo nazivani maranima ili svinjama i na kraju proterani, obreli su se u Italiji koja ih je primila. Taman kada su počeli da se uklapaju u njeno društvo Senat je 1516. doneo odluku da se sa Đudeke isele na izolovano ostrvo van grada, okruženo zidinama, čije su se kapije uveče zatvarale, a ujutru otvarale. Čuvali su ih hrišćani koje su plaćali Jevreji, da ne bi dolazilo do sukoba. Zahvaljujući toj zatvorenosti Jevreji su dugo sačuvali svoj ladino jezik, tradicionalne običaje i veru. Međutim, mletačke vlasti su zahtevale da se Jevreji i na drugi način razlikuju od hrišćana. Muškarci su, na primer, kao znak raspoznavanja morali da nose crvene kape.
Iako su bili veoma sposobni za trgovinu nisu smeli da poseduju nekretnine. Mogli su se baviti zanatima koji ne donose veću dobit i da trguju sitnom robom od koje zarada služi za preživljavanje. Odnosno, i dalje su bili tretirani kao marani. Nisu smeli da kupuju ni stanove ni kuće već su ih iznajmljivali od hrišćana. Kako su se slabo mešali sa njima nisu učestvovali na njihovim karnevalima. Jedino što su Jevreji iz geta mogli to je da hrišćanima pozajmljuju novac uz kamatu, što je dovodilo do ozbiljnih sukoba, jer ovi iz verskih razloga to nisu odobravali. Taj složeni odnos hrišćana i Jevreja je savršeno prikazan u Šekspirovom Mletačkom trgovcu napisanom 1596-98. godine. Na osnovu koga je engleski režiser i scenarista Majkl Redford napravio sjajan film, u kome Šajloka igra Al Paćino, čija premijera nije slučajno održana na Venecijanskom filmskom festivalu. Premda je Šekspir dramu napisao kao komediju, društveni odnosi u Veneciji XVI veka, kako rekoh, nisu bili veseli već pre tragični.
Takozvani novi geto se vremenom razvijao, našta ukazuje činjenica da na tom prostoru danas ima šest sinagoga. Ekonomsko-kulturna revolucija Serenisime pred sam njen kraj i u vreme okupacije doprinela je rušenju kapija geta, mogućnosti njegovog napuštanja, između ostalog da Jevreji postanu pravi trgovci, a u XIX veku, kada je Napoleon ukinuo antisemitski zakon iz 1516. počeli su ne samo da izlaze iz geta, već i da putuju po svetu, da osnivaju fabrike, banke, da se školuju i da se ističu na planu kulture i nauke. Tako da su i za vreme Drugog svetskog rata manje stradali nego u drugim zemljama Evrope. Prema statistikama danas ih u Italiji ima oko 50 000 i savršeno se uklapaju u sve italijanske sredine i prilike. O tome svedoče i brojni sačuvani jevrejski nazivi ulica i blizu Rijalta, i blizu Akademije, gde se u prošlosti vodila svetska trgovina sa Istokom, posebno - začinima, svilom, porcelanom, umetninama i drugim drago-cenostima.
Koliko je brojnih predrasuda nestalo govori i činjenica da u Veneciji sada, po svoj prilici zbog ogromnog broja turista, rade i žive ljudi sa svih kontinenata. Naročito ih ima mnogo iz Afrike. Baveći se između ostalog trgovinom na ulici. Što me je podsetilo na prodor Venecijanaca na Istok, sticanje kolonija i njihovo zadržavanje, kada su morali da zapošljavaju lokalno stanovništvo. Premda je to uvek mač sa dve oštrice.
U Beogradu, 2-4.3.2011.
