Aleksandra Mančić
Uz Brunovu Kabalu
Filozofi su, na izvestan način, slikari i pesni-ci; pesnici su slikari i filozofi; slikari su filozofi i pesnici. Tako istinski pesnici, istinski slikari i istinski filozofi jedan drugoga biraju, i jedan drugome dive se.
Đordano Bruno, Explicatio triginta sigillorum
Đordano Bruno stigao je u London u aprilu 1583, i u Engleskoj ostao do kraja 1585. Nešto više od dve godine nije naročito dugo raz-doblje. Ipak, za Bruna je to vreme bilo pre-sudno. U Parizu je počeo da razvija temeljne motive svoje „nolanske filozofije“; u Londonu ih je razvio na izvanredan način, i napisao prava remek-dela evropske misli, svoje tako-zvane „italijanske dijaloge“: Večeru na pepe-ljavu sredu, O uzroku, principu i jednom, O beskonačnom, Svrgavanje pobedonosne živo-tinje, Kabalu konja pegazovskog i Herotske mahnitosti. U Engleskoj je precizno osmislio svoje novo shvatanje beskonačnog, univerzu-ma i svetova; u žestokoj polemici protiv Lutera i pedanata reformacije, razradio je svoju „ope-rativnu“ etiku, izloženu u Svrgavanju pobedo-nosne životinje. Dovršio je delo o raspadu hrišćanstva čije je osnove postavio još u domi-nikanskom manastiru u napulju, preplićući na sebi svojstven način učenja Arija i Erazma. Tih godina, kada je Brunova misao bila u punom naponu, kada je uobličio svoje ideje onakve kakve će potom duboko uticati na evropsku filozofiju, Bruno je vodio težak život. U Parizu je uspeo da postane jedan od „kraljevih predavača“, a oni su, kako kažu istoričari, bili „neka vrsta prethodnika fran-cuske Akademije“, predavanja za koja se s teškom mukom izborio na Oksfordu završila su se bolnim neuspehom, koji mu je konačno zatvorio vrata engleskih univerziteta. Uosta-lom, još i pre nego što je Bruno kročio u Englesku, kako je zabeležila Frensis Jejts u knjizi Bruno i hermetička tradicija, u London je ser Frensisu Volsingemu, kraljevskom prvom sekretaru, stiglo pismo engleskog ambasadora u Parizu Henrija Kobema, u kojem je stajalo: „U Englesku namerava da dođe Đordano Bruno, Nolanac, profesor filozofije, čiju religiju ja ne odobravam.“ Sa anglikanskog stanovišta, piše Đovani Akvilekija, jedan od najznačajnijih italijanskih brunista u XX veku, Brunove ideje nužno su morale delovati sumnjivo zato što je Bruno formalno bio katoličke, pa onda kalvi-nističke veroispovesti, „a ne treba ni spo-minjati da se pokazivao kao averoista – to jest, zastupao ideju „dve istine“ - u pitanjima odnosa između otkrivene religije i filozofije, i da su se mogli otkriti tragovi panteističkog imanentizma u njegovim delima objavljenim u Parizu, kao i, nesumnjivo, u njegovim paris-kim predavanjima“.
Po izjavama koje je dao tokom suđenja, Bruno je otišao iz Pariza „zbog nemira koji su izbili“; mada početkom te godine još nije bila izbila otvorena pobuna protiv vladajuće dinastije, već je rastao talas katoličke reakcije koji će dve godine kasnije prinuditi kralja da opozove edikte o miru s protestantima. U mar-tu 1583, svega nekoliko nedelja pre nego što je engleski ambasador poslao vest o Brunovom dolasku u London, kralj je morao da se umeša da uguši pobunu u parlamentu, koji je odbijao da potvrdi nove poreske edikte; četiri meseca kasnije, sveštenstvo se okupilo u skupštini da traži usvajanje doktrinarnih postavki Trident-skog koncila u Francuskoj. U tako složenoj političkoj situaciji, prisustvo čoveka kakav je bio Bruno, koji se bio odrekao katoličanstva i prihvatio kalvinizam u Ženevi, koji je u učenim krugovima bio poznat po svojim ne naročito pravovernim idejama, nije bilo dobrodošlo. I Bruno se našao u Londonu, s preporukama za francuskog ambasadora Mišela de Kastelnoa na engleskom dvoru. Istoričarka renesanse koja je najzaslužnija za širenje brunističkih studija u XX veku, Frensis Jejts, iznela je pretpostavku da je Bruno dobio neki tajni diplomatski zadatak, da je trebalo da u Engleskoj zastupa pomirljivu politiku francus-kog kralja, koju je Bruno lako mogao prihva-tati. Novija istraživanja istoričara pokazuju da su Brunovi kontakti u Londonu bili sasvim u skladu s idejama koje je Bruno imao o politici kakvu bi trebalo voditi u pitanjima vere.
Boravak u Londonu za Bruna je bio jedan od najplodnijih perioda. Našao se u najvišim krugovima u engleskoj kulturi i društvu, kre-tao se među ljudima kao što su ser Filip Sidni, plemić i književnik, koji se te godine oženio ćerkom prvog sekretara Volsingema, a koga je Bruno već bio ranije upoznao u Milanu, 1578; Fulk Grevil, Sidnijev školski drug i veliki prijatelj, koji je kasnije napisao Sidnijevu bio-grafiju, i sam vrlo prisutan na engleskom dvoru; u njegovoj kući organizovane su večere i sastanci moćnih ljudi i književnika; tu je i Džon Florio, sin Toskanca, rođen u Londonu, pisac priručnika za učenje italijanskog, a kasnije i prvog italijansko-engleskog rečnika (1611), koji je bio kućni učitelj ćerke fran-cuskog ambasadora Kastelnoa. O svima njima, Bruno piše u dijalogu Večera na pepe-ljavu sredu i u Herotskim mahnitostima; piše i o tome da je i klima tih godina u Engleskoj bila neobično blaga: „Pod ovim blagim nebom nad Britanskim ostrvom…“, kaže, „jeo sam grožđe iz londonskih bašti […] za koje tvrde da nikad nije takvo rodilo na engleskom tlu“.
Godine 1583. kraljica Elizabeta I ima pedeset godina, a vlada od 1558. Prema proračunima u Kembričkoj ekonomskoj isto-riji, Engleska je 1570. imala nešto više od če-tiri miliona i sto hiljada stanovnika, a London oko sto šezdeset hiljada. Podaci o Londonu razlikuju se maltene iz godine u godinu tokom celog XVI veka: početkom veka, samo leva obala imala je oko pedeset hiljada, a krajem veka dve stotine hiljada, pre svega zahva-ljujući razvoju trgovine i širenju grada. U vreme kada je Bruno tamo boravio, London je bio jedan od najvećih evropskih gradova, posle Konstantinopolja, Pariza i Napulja. Kakvo je bilo stanovništvo grada, o tome Bruno piše u Večeri na pepeljavu sredu: „Narod bez trunke obzira, neuglađen, grub, seljački, divalj i ne-vaspitan […] sluge […] propali trgovci ili zanatlije […] trgovci bez savesti i vere…“
London se bezmalo ceo širio duž leve obale Temze, muljevite, s brojnim pristaništima i nebrojenim brodovima i čamcima. Bruno priča o dva lađara koji odbijaju da produže put, zato što su stigli do svoje kuće: „ …nekakvi prostaci […] izbaciše nas tamo; i pošto smo im platili i zahvalili (jer na tom mestu ništa drugo i ne može da se učini kad vam takav šljam učini nešto nažao) […] zaglibili smo se u nekom blatnjavom gazu […] sve šljapkajući po mulju u koji su nam noge upadale do kolena…“, kako je napisao u Večeri. Grad je s desnom obalom povezivao samo jedan most, na kojoj su samo seoske kuće i njive, pivara i dve arene: velika (The Bowl) i mala, za borbe pasa i medveda.
U vreme kada je Bruno stigao u London, postojalo je već niz pozorišta, izgrađenih sedamdesetih godina, kako piše Šekspirov biograf Stiven Grinblat, pozivajući se na savremenog londonskog hroničara Stouva: Pozorište, Kulisa, Ruža, Labud, Crveni bik, Fortuna, i čuveni Glob. Sam Šekspir u Lon-donu je počeo da se proslavlja svojim drama-ma nekoliko godina kasnije, 1587. Od 1567. radi londonska Berza, osnovana po ugledu na onu u Antverpenu, oko koje se, kao i pred katedralom Svetog Pavla, nalaze, kako piše Bruno, „gomile očajnika koji su pali u nemilost kod svojih gospodara, koji su se sklonili od oluje, hodočasnici, nesposobnja-kovići i lenjivci, oni koji više nemaju priliku da nešto ukradu, oni koji su tek utekli iz zatvora, oni koji su se namerili nekoga da prevare da dođe da ih odande izvuče“.
Međutim, London je u punom zamahu, kao i celo Elizabetino kraljevstvo: godine 1581. Frensis Drejk je postao ser, posle velikih uspeha protiv Španaca na Pacifiku. Osnivane su prve trgovačke kompanije, poput Levante-ske kompanije, trgovalo se vunom i kalajem. Najveći broj kuća u Londonu bio je od drveta; na obali Temze stajao je Tauer, od sivog kamena.
Po dolasku u Englesku, Bruno je od aprila boravio u kući ambasadora Kastelnoa, a prvi put je juna meseca otišao u Oksford, u pratnji poljskog palatinskog kneza Alberta Laskija. U pratnji kneza nalazi se još jedna značajna ličnost: Džon Di, koji tada ima pedeset i šest godina, a studirao je na Kembridžu: geograf (upoznao je Merkatora u Holandiji), matema-tičar, na glasu je i kao alhemičar; kraljičin je astrolog. Zagovornik kopernikovskih ideja, a čita i sudbine iz kristalne kugle; prijateljuje s mladim Edvardom Kelijem, koji tvrdi da razgovara s duhovima pokojnika i da zna kako da dobije zlato iz prostih metala. S druge strane, oksfordski profesori, čvrsto vezani za Aristotelovu misao i za Ptolomejevu fiziku.
Džordž Abot, koji će kasnije postati Kenterberijski nadbiskup, ostavio je svedočan-stvo o toj prvoj poseti u tekstu naslovljenom Razlozi koje je izneo Doktor Hil, objavljenom 1604, četiri godine posle Brunove smrti. Tom je prilikom, tvrdi Abot, Bruno „goreo od želje da se proslavi nekim dostojnim podvigom“. Brunu, je, odista, bilo stalo da javno govori o svojim kosmološkim idejama, koje je razvijao polazeći od Kopernika, koga je, kako je tvrdio „razumeo bolje nego što je ovaj sam sebe razumeo“. Verovao je da će protestanti lakše prihvatiti takve ideje. U Oksfordu, gde je, na koledžu Hristova Crkva, nekada studirao Filip Sidni, Bruno je za vreme te junske posete vodio nekoliko rasprava sa oksfordskim teologom Džonom Anderhilom, koji je 1584. godine postao vicekancelar Univerziteta. Bruno je u Englesku stigao u najgorem trenutku. Na reči koje je o njemu napisao engleski ambasador u Parizu svakako su imali uticaja i Brunov raniji život, Brunovo neorto-doksna učenja, dela koja je objavio u Parizu. Godine kada se Bruno našao u Engleskoj bile su vreme velikih sukoba unutar crkve u toj zemlji, podeljene na anglikance i „ekstremne protestante“, „puritance“ toga perioda. Da stvar bude još komplikovanija, upravo tih godina na Oksfordu su počele da se šire ideje francuskog humaniste i logičara Pjera de la Ramea, hugenota deset godina ranije postradalog u Vartolomejskoj noći, koji je predložio veliku reformu obrazovanja: njegovo „uvođenje metoda“ u nastavu bilo je „amater-sko delo očajnika koji nije mislilac nego peda-gog erudita“. S političkim razlozima preplitali su se i lični razlozi koji su doprineli tome da akademski krugovi u Oksfordu i Kembridžu, univerzitetima koji su u to vreme bili tesno povezani, uglavnom opredeljeni za „puritan-sku“ stranu. Zato ne čudi previše doček na koji je Bruno naišao u Oksfordu, naročito posle prvih rasprava s jednim od najvećih „puritanskih“ teologa, Džonom Anderhilom. Bruno u dijalogu Večera na pepeljavu sredu govori o „tvrdoglavom pedantskom neznanju i nadmenosti pomešanim sa seljačkim nevaspi-tanjem“: „Idite u Oksford i neka vam ispričaju šta se Nolancu desilo za vreme javne rasprave s nekim doktorima teologije pred poljskim princem Laskim i raznim engleskim plemićima […] Neka vam ispričaju […] i kako se zapleo kao pile u kučine, u petnaest navrata, pred petnaest silogizama, onaj jadni doktor koga mu je njegov korifejski položaj u Akademiji dao kao protivnika u toj prilici.“ Oštre reči. Međutim, osim očiglednog teorijskog nesla-ganja, postoji još jedan razlog koji ne treba potcenjivati. Taj puritanski teolog možda i nije bio naročito jak u filozofiji, ali je zato imao veliku moć u okviru Akademije.
Druga epizoda vezana za Oksford odigrala se u avgustu iste godine. O njoj svedoče dva teksta, svaki na svoj način neobično zanimljiv. Jedno je Brunovo pismo vicekancelaru Oks-fordskog univerziteta, u kojem Bruno ne naročito laskavo govori o oksfordskim profe-sorima, i po Mikeleu Ćilibertu (jednom od tre-nutno najznačajnijih proučavalaca Bruna u Italiji), „traži nameštenje kao predavač“. U tom tekstu, svaka reč je brižljivo odmerena, a samo pismo sastavljeno iz četiri dela, u kojima su argumenti vrlo precizno razvijeni. U prvom delu, Bruno sebe predstavlja kao „doktora najbolje razrađene teologije i profesora naj-čistijeg znanja“, „ukrotiljelja neznanja“; govori o svojoj ljubavi prema svim ljudima; o svojoj ravnodušnosti prema razlikama u staležu, polu, rasi; svoju naklonost prema onima koji se u odnosima pokazuju kao uljudniji, miro-ljubiviji, odaniji; o tome da više gleda na duh i kulturu intelekta nego na spoljašnje znakove. U drugom delu razobličava i napada „zle Silene“, „pedante“, koji u ime naopako tumačenih biblijskih tekstova ludost prikazuju kao mudrost, neznanje kao znanje, lenost kao čistotu i svetost vere. U trećem delu, posredno iznosi svoje namere, ističući korisnost i vero-dostojnost, umnost i prirodnu harmoničnost svog istraživanja, odbijajući pretenzije na apsolutnu istinu: „Kad se desi da, zarad izno-šenja teorijskog razloga i praktične primene, naizgled budemo navedeni da prihvatimo učenja Pitagore, Parmenida, Anaksagore i najboljih filozofa, ili čak da iznesemo sopstve-ne ideje – ma koliko one ponekad mogle naoko biti u suprotnosti s uobičajenim pravoverjem – tu treba razumeti da takve stvari ne govorimo kao apsolutnu istinu, nego kao ono što se najbolje slaže s našim razmišljanjem i pame-ću, ili barem, kao nešto što nije toliko besmisleno koliko druga strana, njemu protiv-rečna.“ U ovom brižljivo razrađenom tekstu mešaju se fleksibilnost i čvrstina, spremnost na raspravu i preciziranje granica u kojima bi se ona imala voditi. Taj tekst po tonu je veoma različit od dijaloga Večera na pepeljavu sredu, u kojem glavna tema postaje nolanska filo-zofija. Međutim, između ta dva teksta, nešto značajno se dogodilo. Bruno je uvideo koliko neprijateljstvo može očekivati na Oksfordskom univerzitetu; s druge strane, upravo to je razdoblje kada razrađuje osnovne crte svojih kosmoloških istraživanja. Bruno je u avgustu 1583. započeo niz predavanja „o besmrtnosti duše“ i „o petostrukoj sferi“. Ubrzo je, među-tim, bio prinuđen da ih prekine, i da zauvek napusti Oksford. U taj događaj upleli su se, kako se to Brunu često dešavalo, razlozi koji su bili i dramatični, i groteskni, i patetični. Ironično i bezobzirno, o tome piše Džordž Abot, budući Kenterberijski nadbiskup, u dokumentu koji Frensis Jejts navodi u knjizi Bruno i hermetička tradicija:
„Kad je onaj italijanski petlić, što sam sebe zove Philoteus Jordanus Brunus Nolanus, magis elaborata Doctor, itd. […] imena svakako dužeg nego telo što mu je, 1583. posetio naš Univerzitet u pratnji poljskog vojvode Laskog, goreo je od želje da se u tom slavnom ateneumu proslavi nekim nezaboravnim pod-vigom. Kada se nedugo potom vratio, s mnogo više smelosti nego mudrosti zauzeo je najviše mesto u našoj najboljoj i najčuvenijoj školi, pa je zasukao rukave poput kakvog žonglera i naveliko se raspričao, te ćentrum, te ćirkulus, te ćirkumferenća (zato što se to tako u njegovoj zemlji izgovara) između mnogih drugih stvari pozabavio se i time da podupre Kopernikovo mišljenje po kojem se zemlja vrti a nebesa stoje na mestu; ali se u stvari njemu vrti u glavi, i njegov mozak ne stoji na mestu. Kad je završio prvo predavanje, neki ozbiljan čovek, i tada i sada na visokom položaju na ovom Univerzitetu, pomislio je da je negde već pročitao to što je Doktor izlagao; ali, prećutao je tu svoju sumnju dok ga nije saslušao drugi put, a onda se dosetio o čemu je reč, pa se vratio u svoju radnu sobu i našao da su i prvo i drugo predavanje, maltene od reči do reči, preuzeti iz dela Marsilija Fićina […] najpre su pomislili da saopšte učenom doktoru šta su otkrili. Međutim, onaj koji je prvi otkrio istinu mudro je predložio da ga još jednom iskušaju; a ako i treći put nastavi da ih vuče za nos, i njih i ceo audotorijum, onda će postupiti pre-ma svom nahođenju. A pošto je Jordanus nastavio kao idem Jordanus, oni su mu preko izvesne osobe stavili do znanja da su s njim već imali previše strpljenja i da im je dovoljno muka zadao; i tako je, uz veliko poštenje onog čovečuljka, stvar svršena.“
„Scena je čarobna“, zabeležila je u nastavku Frensis Jejts; „zaista je izvanredna, čak i sa teatralnog stanovišta“, nadovezao se i Mikele Ćiliberto u svojoj biografiji Đordano Bruno. Bruna izbacuju sa Oksforda zbog plagijata. Pri tom ga opisuju kao „žonglera“, opsenara, ili maga. Maga koji objavljuje Kopernikovu teo-riju u kontekstu astralne magije i obožavanja sunca iz Fićinovog De vita cœlitus compa-randa. I ozbiljan čovek koji trči u svoju biblioteku da nađe Fićina. Da li su uopšte shvatali o čemu je Bruno govorio? Verovatno i nisu. Abot je ovu epizodu naveo u raspravi protiv katolika koju je objavio četiri godine nakon što je Bruno spaljen u Rimu. Stalo mu je da naglasi da je njegov protivnik, izvesni Hil, plagijator, i navodi razne primere katolika-plagijatora. I tu uvrsti i Bruna. U Večeri na pepeljavu sredu, dijalogu koji govori i Koper-nikovoj teoriji, Bruno je pričao o svom oksford-skom iskustvu: „Pitajte kako su prekinuli njegova javna predavanja, i de immortalitate animae i de quintuplici sphaera“. Žestoko se obrušio na pedante koji su ga onako optužili. O čemu je, zapravo, reč? Bruno je, naime, u svojim predavanjima povezivao Kopernikove ideje o suncu sa Fićinovim idejama iznetim u De vita cœlitus comparanda, a napad potvr-đuje, kako smatra Frensis Jejts, da je Abot u Brunovim predavanjima video i religiozni smisao. Dijalozi napisani na italijanskom – što je bio sasvim neobičan i nov, neviđen ali dobro promišljen Brunov izbor, jer se tako svojim tekstovima obraćao drugačijoj publici, ne naučnicima, nego engleskoj aristokratiji elizabetanskog doba koju sve više zanima Italija i koja italijanski jezik prihvata s mnogo zanimanja i oduševljenja – što ih je Bruno objavio u Engleskoj, proučavaoci su obično klasifikovali kao moralne i filozofske. Frensis Jejts pokazala je da je Bruno u njima pred-lagao reformu morala i filozofije imajući u vidu hermetičku religioznu misiju, misiju u kojoj Fićinova magija dobija mesto u okviru široke obnove magijske religije zasnovane na pseudo-egipatskim hermetičkim tradicijama sačuva-nim u temeljnom tekstu Asklepija.
Odista, Bruno je imao običaj da u svoje spise ubacuje odlomke iz dela drugih pisaca; njegova veština pamćenja, kako mi se čini, usisavala ih je kao delove njegove misli, ali im je davala nov oblik, novo mesto, u svetlosti Brunovih teorija. Veliki erudita i moćan misli-lac u ovom sukobu s puritanskim teolozima upleo se u čvorište u kojem se prepliću teo-loški, naučni, pa i politički motivi. U leto 1583. Bruno na Oksfordu počinje da izlaže temeljne teme svoje ontologije i kosmologije koje će uskoro u punom zamahu izložiti u italijanskim dijalozima. I čini to, očigledno, prevazilazeći kriterijume verodostojnosti na kojima je, kako je izjavio u pismu oksfordskom vicekancelaru, hteo da se zadrži. U krajnjoj liniji, to i ne iznenađuje. Ono što je budući Kenterberijski nadbiskup pisao 1604, pisao je sa punom svešću o potpunom socijalnom neuspehu Brunovog boravka u Engleskoj, i o skandalu koji je izazvalo objavljivanje njegovih dela u Londonu. Onaj čovečuljak kome su titule bile duže nego telo, međutim, napisao je Svrgavanje pobedonosne životinje i Kabalu konja pegazovskog, i nikako nije bilo zgoreg i dalje bacati ljagu na njega. Međutim, kako bismo jasnije sagledali o čemu je zapravo Bruno držao javna predavanja na Oksfordu, nije neophodno odmah pribegavati ovim dija-lozima, kao ni dijalozima Večera na pepeljavu sredu, O uzroku, principu i jednom, sve delima koja je napisao kasnije. Pre oksfordskih pre-davanja, Bruno je objavio tekstove od suštin-ske važnosti, pisane na latinskom, jeziku nauke toga doba: To su Explicatio triginta sigillorum, Objašnjenje trideset pečata, i Sigillus sigillorum, Pečat nad pečatima, gde se uz dominantne motive gnoseološkog reda pojavljuju i teme i razmišljanja o kosmologiji i ontologiji, koja će kasnije opsežnije razvijati u italijanskim dijalozima. Pečat nad pečatima je neka vrsta izvanredne spekulativne labora-torije u kojoj Bruno razvija problem kojim se bavio već u Senci ideja, još jednom ranijem spisu na latinskom, a kasnije ga nastavlja i radikalizuje u londonskim dijalozima, naročito u Večeri na pepeljavu sredu i Uzroku, principu i jednom, odnosno pitanju forme. I to čini te-meljno analizirajući proces spoznaje, ističući njegovu jedinstvenost. Pečat nad pečatima od samog naslova vodi čitaoca u neobičnom pravcu: pošto su znakovi unutrašnje senke čulnih oblika, a čulni oblici su, opet, tragovi ideja, Pečat nad pečatima je istovremeno metafizička osnova Brunove ars memoriæ i njegove teorije znanja kao senke. Proces spoznaje je jedinstven proces koji objedinjuje različite stepene i ravni. Međutim, nije u pitanju samo to. Polazeći od ovih pretpostavki, Bruno uvodi suštinske elemente problematike kojom se potom bavio u italijanskim dija-lozima. Pečat nad pečatima je prekretnica u nolanskoj filozofiji.
Brunova misao je nezadrživa, njegova no-lanska filozofija sunula je kao eksplozija baruta, i uzdrmala temelje znanja, odjeknula jače nego što bi odjeknula Barutna zavera, da su zaverenici uspeli u svom naumu da izazovu eksploziju u engleskom parlamentu dve decenije kasnije, pet godina posle Brunove smrti. Bruno nije bio čovek koji je znao da se snalazi u banalnim situacijama, i Abotovo svedo-čanstvo upravo o tome govori. Ideja je najvažnija, ideja je zapravo jedino što je važno, i ko to nije razumeo, nije mogao razumeti Bruna, niti je Bruno mogao razumeti njega. Ovo se potom još tragičnije pokazalo pred Inkvizicijom u Rimu. Savladati Bruna bilo je jednostavno: dovoljno je bilo izvesti trik kojim bi se Bruno stavio u sasvim banalnu situaciju. Te banalne situacije su, međutim, podra-zumevale velike uloge, koje su, kako je vreme odmicalo, postajale sve veće.
Bruno je napisao šest dijaloga na italijan-skom, od kojih je četiri objavio 1584: Večeru na pepeljavu sredu, gde ruši staru ptolomejsku predstavu o univerzumu i prihvata Kopernikovu teoriju; O uzroku, principu i jednom, gde pobija temelje aristotelovske me-tafizike; O beskonačnom, univerzumu i svetovima, gde nastavlja svoje kosmološke rasprave i izlaže teoriju o mnoštvu svetova; Svrgavanje pobedonosne životinje, zaprepašćujuću satiru kojoj je tema smena vlasti u Zodijaku, usmerenu na religioznu i moralnu obnovu. Na ovaj poslednji dijalog nastavlja se Kabala konja pegazovskog, iz 1585, iste godine kada je objavio i Herotske mahnitosti, dijalog u kojem metafizika i mistika slede puteve petrar-kističkih stihova koje Bruno ispisuje uz duge, opsežne glose. Ovi veliki dijalozi napisani su na italijanskom ne bi li doprli do šire publike nego što je to ona na koju su mogli prete-ndovati spisi na latinskom jeziku, namenjeni pre svega naučnoj sredini. I sam oblik dijaloga Bruno ne upotrebljava samo u filozofskoj tradiciji dijaloga: tada već autor komedije Furundžija, italijanske dijaloge je ispisivao kao živahne, vrcave razmene, u isti mah satirične i spekulativne, iznoseći svoje nove i često skandalozne teze u brižljivo pisanim teksto-vima koji ostaju i značajne stranice u knji-ževnosti.
Kabala konja pegazovskog je sasvim izuzetno delo, od samog naslova, i od naslovne stranice, koji su zavarali mnoge komentatore: „Kabala“, tajna i otkrivanje tajne, u sebi nosi i odjek reči konj, cavallo. Osim toga, to je bilo i ime nekog egzotičnog, čudesnog stvorenja o kojem se mnogo raspravljalo u to vreme. Učenje o poklapanju suprotnosti izjednačuje tog čudesnog Kabala, koji se može porediti s Pegazom, pastuvom Muza, s Magarcem Kilen-cem, koji može biti i krilati Merkur, to jest Hermes, rođen u pećini na planini Kileni. Od pegazovskog konja iz naslova, koji je zapravo magarac, do mesta gde je knjiga štampana – navodno u Parizu, zapravo u Londonu – pa je i štampar koji je knjigu štampao, takođe je Brunov izum: Antonio Baio, čije prezime zapra-vo znači konj mrke boje, negde između dorata i vranca, „crvenkasto-mrk konj sa crnom grivom i repom“, kako kaže Garcantijev rečnik; čitalac će se dosetiti da bruno na italijanskom znači mrk, zagasito smeđ; „plahoviti vranac“, prevodi Dragiša Stanojević Ariostov stih iz Besnog Rolanda „destrier baio a scorza di castagna“. Mogli bismo naprosto reći da je u pitanju divertissement, mada je jezik ovog dijaloga, često na ivici paradoksa, za Bruna polazište veoma ozbiljnih razmišljanja. Mnogi koji su ovaj dijalog proučavali, pristupali su mu samo sa ozbiljne strane, daveći tako duh autora u rekama mastila. Sam Bruno se ponekad svojski trudio da sakrije svoju misao, da je zakopa ispod ogromnog znanja i čitanja teološke literature i biblijskih citata i zaplete svoja u još prisnija čitanja i bliskija poznan-stva sa jezikom, italijanskim i latinskim, u svim njihovim nijansama. Bilo bi, međutim, pogrešno i govoriti o Kabali samo kao o iro-ničnom, satiričnom tekstu. To je ono što kod Bruna ne samo zbunjuje – da li je pisac, ili filozof? Da li je satiričar, ili metafizičar? Mag ili naučnik? – nego i otežava zadatak svakome ko se poduhvati da o njegovim tekstovima, i o njemu govori. Važne su sve suprotstavljene i nespojive, a u njemu ipak spojene strane, i važne kao celina, koja se opire analitičkim poduhvatima. Kojim jezikom govoriti o Brunu?
Pokušajmo najpre jezikom nauke, iako znamo da bismo u Brunovim očima ispali smešni. Od prvih vekova, hrišćanstvo je imalo potrebu da obezbedi doktrinarne osnove koje će važiti za sve. Taj pokušaj bio je usmeren na sticanje političke moći, na zamenjivanje kanona paganskog društva sopstvenim, na stvaranje Crkve. Zato je bilo neophodno slediti nova pravila koja će, pošto ih je Bog predao ljudima, ukinuti ona stara. Otkrivena religija, tako, zahteva i pedagošku revoluciju, i dovodi do prevrednovanja neznanja, shvaćenog kao stanje prvobitne bezazlenosti i odricanja od racionalnog razvoja; zato se uvodi dogma, istina sadržana u religioznom otkrovenju. Od te pretpostavke polazi Bruno kada piše ono što bismo mogli definisati kao „traktat o ne-znanju“, idući tragom moralne satire koja je već prikazala ludilo u ljudskom životu u svim oblicima: od slika Hijeronimusa Boša do Erazmove Pohvale ludosti i Broda ludaka Sebastijana Branta. Đordano Bruno, među-tim, koristi dvostruki registar: s jedne strane, ironiju s kojom je on kao dečak navikao na život u prirodi pristupio proučavanju svetih spisa bez smernosti ili odricanja, već sa kritičkim, šaljivim duhom superiorne inteli-gencije; drugi registar je racionalna strana filozofa koji pred sebe stavlja problem sazna-nja, koji Bruno vešto uvodi iznova i iznova, prikazujući različite tipove ljudi koji se sa njim suočavaju voljno ili nevoljno, kao mislioci ili kao magarci. Tako Bruno stvara organsku kompoziciju, u kojoj se prva strana, ona komična, oslanja na figuru Magarca kao životinje koja postaje lik, učesnik u dijalogu, i amblem. Tema je drevna, ali je razvijena i dovedena do neviđenih posledica: Bruno izvodi paradokse, a iz paradoksa nova pitanja i nove teorije, a u isti mah i komične situacije, koje, opet, vraća na biblijske citate… Raspravlja o mogućnostima spoznaje, o neophodnosti i uzajamnom prožimanju znanja i neznanja; iznosi pretpostavku da se ne prenose samo telesne osobine nego i kulturni elementi; raspravlja o odnosi između fiziologije i uma: duša može iz magarca preći u Aristotela ili Pavla iz Tarsa, i u zavisnosti od toga kakva je sudbina snađe, koja sreća je zadesi, svaka duša spaja se sad s ovom vrstom tela, sad s nekom drugom; a pošto su udovi na tim telima različiti, duša postiže različite stepene inteli-gencije; zato ona ista duša koja je u telu pauka imala neke sposobnosti, spojena s telom ljudskog bića stiče drugačiju inteli-genciju, drugačije ponašanje. Zato, kad se bolje pogleda – kaže Bruno – nadmoć ljudske vrste nad drugim životinjskim vrstama ne dolazi od uma, nego od ruke, „organa nad organima“ i oruđa bez kojeg ljudska civilizacija nikad ne bi bila stvorena. On dalje razvija ideju da sve i svi potiču od jedne supstance: to je monizam koji će ga na sudu Inkvizicije koštati optužbe za jeres.
Glavni tumači Brunove misli danas skloni su da povlaste kritičku stranu njegovog dela i mete njegovih napada. Tragaju za izvorima Brunovih citata, pretresaju Spampanatova biografska otkrića i zablude, popisuju mesta na kojima se Bruno suprotstavlja teološkim tekstovima, počev od svetog Pavla. Možda sam, na kraju, makar nevoljno, i ja tako donekle činila u ovom tekstu. Takav postupak, zanimljiv naučnim istraživačima, zamoriće one druge čitaoce. Bolje je obuzdati se na vreme. Mnogo je učinjeno u traganju za Brunovim filozofskim izvorima, beleženi njegovi napadi, od Seksta Empirika i skeptika pa nadalje, us-postavljane veze Kabale konja pegazovskog s drugim Brunovim delima, naročito sa Svrga-vanjem pobedonosne životinje. Malo je, među-tim, ukazivano na Brunov književni i jezički postupak.
Magarac, simbol čoveka: ima onoliko vrsta magaraca koliko ima vrsta ljudi, i Bruno ih popisuje u „Obraćanju učenom, smernom i pobožnom čitaocu“, malom remek-delu humo-rističke književnosti. Pravi magarac, opet, uživljava se u uloge ljudi, „glumi“ ovakve i onakve tipove: u stalnom poigravanju i zame-njivanju uloga, Bruno s uživanjem skriva elemente magaraštva u jeziku; reč magarac koristi se u svim značenjima i nijansama zna-čenja, skrivajući se čak i iza prividno otmenih imena – tako je i Onorio, zapravo, ime koje skriva i maskira etimološko poreklo iza latin-skog Honorio – honor, a zapravo dolazi od grčkog onos, magarac. Zapravo, te Brunove slike su dobro poznate, svima poznate, samo viđene u nekom Brunovom svetlu, i time stavljene u neki drugi svet. Nedavno sam naišla i na podatak da se u Dubrovniku govo-rilo da su luteranci „oni koji drže u ormaru njeku glavu od tovara“, o čemu sve-doči dubrovački prevod Molijerovog komada, na-slovljen Žene pametne, iz XVIII veka. Ova slika dotumarala je u jeku katoličke refor-macije, odnosno protivreformacije i borbe protiv „poluveraca“ luteranaca, „šizmatika“ pravosla-vaca, „bezbožnika“ muhamedanaca. Pohvala magarcu, stalno prisutna u svetim tekstovima, može dovesti do paradoksnih zaključaka. Pored prirodnog, zemaljskog ma-garca, Bruno će izmisliti idealnog, nebeskog magarca koji, kao projekcija onog prirodnog, nalazi svoje mesto na nebu među drugim konstelacijama, stajući umesto Velikog med-veda, što je samo Brunova varijacija na temu Južnog magarca i Severnog magarca, dve zvezde u sazvežđu Raka…
O temi personifikacije Poroka i Vrlina, simbolički projektovanih u nebeska sazvežđa, široko je raspravljao u dijalogu Svrgavanje pobedonosne životinje, koji je objavio godinu dana pre Kabale konja pegazovskog. To delo, elegantan simboličko-mitološki dijalog u ko-jem Bruno često ironično koristi alegorijsku formu svojstvenu književnosti toga doba, bavi se pitanjem reformacije i zagovara moralnu obnovu čovečanstva. Tu je lik Magarca tek nagovešten. U Kabali, Magarac postaje glavna ličnost, a rasprava se vodi oko tri tipa vero-vanja: verovanja kabalista, negativnih filozofa i teologa. Dve teme, kilenski magarac i pega-zovski konj, prirodni magarac i idealni ma-garac, nekad jasno razgraničeni, nekad nerazlučivi, u Brunovoj igri vode u izvrtanje perspektive i smisla naglavce, i mi, čitaoci, nikada nismo do kraja sigurni, ko je ovde magarac?
\ordano Bruno (Nemačka, 1715)
Beleška o jeziku Brunovih italijanskih dijaloga
Konrad Svajnhajm i Arnold Panarc doneli su prvu štamparsku presu u Italiju u benediktinski manastir Subijako kod rima, godine 1465, sto godina pre nego što je Bruno stupio u dominikanski red u Napulju. Već sre-dinom sedamdesetih godina XV veka obojica su bili mrtvi, ali su za to vreme stigli da naštampaju sedamdesetak knjiga, u tiražima od oko tri stotine primeraka. Do standar-dizacije italijanskog pravopisa, međutim, došlo je tek mnogo kasnije: proces je tekao različitom brzinom i odvijao se na različite načine u različitim krajevima Apeninskog poluostrva. U tom poslu od ogromne je važnosti bio štamparski poduhvat Alda Manucija. Aldo je otvorio svoju čuvenu štampariju 1494. godine. Proučavalac antičke književnosti i filozofije, poput Pika dela Mirandole i Marsilija Fićina štićenik Medičijevih, 1507. godine osnovao je Aldinsku akademiju, posvećenu helenističkim studijama. Članovi te Akademije bili su, među mnogima drugim, i Erazmo Roterdamski, i Pjetro Bembo: Akademija je dala značajan podsticaj proučavanju klasičnih grčkih autora u Italiji i u celoj Evropi. Aldo je od 1501. počeo da objavljuje pre svega latinske i italijanske klasike: Bembo je za Aldovu štampariju priredio prvo izdanje Petrarkinih stihova na italijanskom. Ubrzo su se njegova izdanja pročula u celoj Evropi, i postala poznata kao „aldinska“. Aldova štamparija bila je mesto gde su se rodila i slova kojima su italijanske knjige štampane, i gde su počela da se uobličavaju pravila pisanja i štampanja knjiga na itali-janskom. Tokom celog XVI veka, ta pravila su se sve većom brzinom ustaljivala. Na severu su promene išle brže, na jugu, nešto sporije; sve više se prihvatalo toskansko narečje, jezik Dantea, Petrarke i Bokača kao norme za pisani italijanski; Akademija Kruska, „čuvar čistote italijanskog jezika“, osnovana je u Firenci 1582. Akademija je svoj Rečnik, u kojem je postavila određena pravopisna pra-vila objavila 1612, dvanaest godina po Bru-novoj smrti.
Mada je Bruno pisao u vreme kada pravopis još nije bio čvrsto ustanovljen, proučavaoci sintakse, gramatike, pravopisa i interpunkcije u Brunovim delima i dalje raspravljaju o njegovom stilu, koji ih izuzetno zbunjuje. Pita-ju se o Brunovim razlozima, ali ne nalaze od-govore. Kada je u pitanju Kabala konja pega-zovskog, knjige koja je u izvornom izdanju iz 1585. sačuvana u veoma malom broju primeraka, očigledno je da u njoj sve, čak i mesto izdanja (naveden je Pariz umesto Lon-dona, gde je knjiga štampana) i ime štampara (očigledno, njegovo ime je izmišljeno i skriva, ili otkriva, Brunove jezičke igrarije), treba da posluži određenoj svrsi. To, s jedne strane, a sa druge, niz nedoslednosti, u pravopisu i leksici. Zbunjujuće, ukoliko istraživač pitanju jezika i pravopisa pristupa sa strane traganja za normom onako kako se ona uobičajeno shvata, kada se govori o gramatici i pravopisu. Da li se Bruno trudio da zatrpa svoje tekstove promišljenom upotrebom mora arhaizama i latinskih reči, izraza, citata? Da li to što se nije strogo i dosledno pridržavao određenih pravila govori o nemaru, ili o izvanrednoj briž-ljivosti? Da li je prisustvo napolitanskog narečja znak nepoznavanja norme, odbijanja norme, postavljanja drugačijih normi? Da li je to što je istu reč u istom tekstu često pisao na različite načine štamparska greška, ili dru-gačije shvatanje pravopisa, odnosno pravila pisanja, ili su to možda naznake različitih izgovora učesnika u dijalogu? Da li se ova pitanja odnose samo na pravopis, ili i na interpunkciju? Mogu li se možda pronaći tanana menjanja i pretapanja značenja u tim mikroelementima Brunovog jezika, od varijacija u pisanju iste reči, do sasvim osobene upotrebe zapeta, na primer, kao što svoje značenje ima i svojevrsna, veoma brižljivo izvedena književna forma Brunovih dijaloga, koji su zapravo filozofski traktati?
Veliki priređivač Brunovih italijanskih dija-loga Đovani Đentile je, u pokušaju da objasni kako je Bruno gradio reči, pisao o „morfološkoj nedoslednosti“ kao mogućnom znaku Bruno-vog odbijanja da prihvati pedanteriju i pedantsku doslednost. Takvo shvatanje gramatike kao semantičkog polja privlačno je: kršeći i zanemarujući pravopisna i gramatička pravila, Bruno zauzima drugačije stanovište, pravi još jedan obrt u odnosu na pedanteriju svake vrste. Brunov italijanski odjek je ima-ginacije, i podrška imaginaciji, jezik koji bismo mogli čitati i kao još jedan element njegovih smelih filozofskih tvrdnji. Rečenice koje se sudaraju, međusobno bore, razbijaju u mnoš-tvo glasova ili stapaju u horsku viku učesnika u razgovorima. Bruno nije mislilac kojem će biti važna prizemno, jednostavno shvaćena sistematičnost, ali – u ludilu njegovog jezika ima metoda: obrušiti se na pedantske aristotelovce, kojima je kategorizovanje i klasifikovanje vrhunac filozofiranja, sa svih strana, pa i iz gramatike i iz interpunkcije, i slovima, i zapetama. I gramatika je jedno od mesta Brunovih zanosa. Kabala konja pegazovskog počinje dugom i zamršenom rečenicom sa slikom grnčara, gde se mnoštvo podređenih rečeničnih delova vrti kao na grnčarskom točku i polako oblikuje u scenu koja je zagonetna, zavodljiva, kao izvučena iz gline i pretvorena u mnoštvo listova hartije rasutih po sobi, ostavljenih da se u njih „uvijaju drugi spisi“: nije u pitanju samo raskošan jezik i zamršena slika, to je i najava zavojitih i isprepletanih puteva kojima će ići Brunova misao u ovom traktatu, najava kompleksnog rezonovanja koje će uslediti; lavi-rintska rečenica stoji na početku lavirintskog teksta, kao kraj niti za koji se treba uhvatiti da ne bismo zalutali dok se trudimo da pratimo Brunovu misao. Reč i misao, senka i njena ideja, neraskidivo su povezane.
Aleksandra Mančić, prevodilac i istraživač, autor je većeg broja studija i osvrta o pita-njima prevođenja. Gornji tekst je Pogovor knjige Đordana Bruna Kabala konja pega-zovskog u izdanju Službenog Glasnika iz Beograda.
