Uvod U Knjigu Jevreji Za Slobodu Srbije 1912 1918

Uvod
Narodi su veliki ne toliko svojim brojem, ni svojom ekonomskom, tehničkom i vojnom silom, koliko svojim doprinosom svetskoj civilizaciji i kulturi, a pre svega razvoju etičkog osećanja ljudskog roda. U etičkom pogledu, doprinos jevrejskog naroda je ogroman: on je darovao čovečanstvu Deset Božijih zapovesti - Dekalog Mojsijev i Hristovu Besedu na Gori. Neposredno i posredno, preko hrišćanstva i muhamedanstva, na koje je izvršio jak uticaj, jevrejski narod je zadužio sve rase i sve narode sveta Jevrejski primer potvrđuje na jedinstven način u isto-riji da snaga jednognaroda nije u njegovim materijalnim dobrima već u njegovom duhu i karakteru. Bez svoje države i zemlje, čak i bez svoga jezika, rasejan po svim delovima zemaljske kugle, izložen najstrašnijim progonima, goloruk, imajući kao jedino oružje snagu duha, neizmernu vernost narodnoj tradiciji i nepokolebljivu veru i nadu u pobedu pravde nad silama zla, jevrejski narod - narod Velikog Nadanja - ostvario je taj nečuveni podvig da posle dve hiljade godina obnovi svoju nacionalnu državu.

Posebno tragičnu istoriju imaju narodi od kojih su potekle mesijanske ideje, ideje opštečovečanske misije. To univerzalno što su pružili svetu, morali su skupo plaćati patnjom, progonima i žrtvama na planu svojih užih nacionalnih interesa. To je njihova tragedija i njihova slava. U tom pogledu, izraelski narod ima posebno istaknuto mesto u svetskoj istoriji.

Pišući o mesijanstvu jevrejskog naroda, ugledni anglosaksonski teolog Dž. V. S. Vond, bivši londonski episkop, kaže da su Jevreji, želeći da budu božji narod, hteli da donesu blagoslov božji svim narodima sveta. Preko svojih najboljih predstavnika, oni su stvarali osećanje moralne odgovornosti među narodima… Time su na neki način udarili prve temelje jednoj međunarodnoj zajednici zasnovanoj na osećanju zajedničke moralne svesti.1

Tražeći moralni smisao u filozofiji istorije, hrišćansko učenje nasledilo je od jevrejske religije: nagrađivanje onih koji poštuju moralni (božji) zakon i kažnjavanje onih koji ga ne poštuju. U religijsko-moralnoj koncepciji Jevreja ogleda se takođe vanredna hrabrost moralne autokritike koja ide do nemilosrdnog preispitivanja sopstvenih dela i šibanja sopstvenih grešaka, stvarnih ili zamišljenih. Kod našeg Njegoša, to shvatanje je našlo izraza u onim stihovima: „Naši stari zakon (moralni) pogaziše / za pravilo ludost izabraše."

Pored svih razlika u uslovima istorijskog razvoja Jevreja i Srba, kao i u pogledu svetskih razmera njihove uloge i uticaja, tragičnost nacionalne sudbine jevrejskog i srpskog narada pokazuje velike sličnosti. Vekovne patnje jednih i drugih posledica su, sa jedne strane, njihovog geopolitičkog položaja, na raskršću velikih međunarodnih puteva i civilizacija, a sa druge strane, njihove duboke ljubavi prema sopstvenoj slobodi i želje da doprinesu slobodi i ravnopravnosti drugih.

„Tragedija i veličina jevrejskog naroda bila je u tome što je njegova obećana zemlja bila oduvek jedno tlo na kome su se ukrštali interesi okolnih suseda. Otuda invazije: egipatska, asirska, vavilonska, persijska, grčka i naposletku invazija Rima koji je u potpunosti uništio jevrejsku državnu samostalnost, a sam narod rasturio na četiri strane sveta."2

Jevreji su bili oko četiri i po veka u ropstvu pod Egipćanima. Srbi su takođe oko četiri i po veka bili u ropstvu pod Turcima. Jevreji su imali svoju dija h, likovi istorijskih ili mitskih junaka porasli su u njihovoj svesti do džinovskih razmera U svojoj izvrsnoj biografiji o Mojsiju, objavljenoj u Beogradu uoči Drugog svetskog rata, Aron Alkalaj veli: „U svome hiljadugodišnjem ropstvu, u svojoj osamljenosti među drugim narodima, u svojoj besprimernoj nesreći i vekovnoj potištenosti, jevrejski narod oplemenio je Mojsijev lik i sublimirao ga do savršenstva jednog ideala. Onako isto kao što su Južni Sloveni kroz svoj folklor doterali i ulepšali istorijsku ličnost Kraljevića Marka, potencirajući njegovo junaštvo do nemogućih podviga, a njegov lični izgled i fizičku snagu preuveličali do divovskih razmera, tako je i jevrejski narod živeći u galutu (rasulu, ropstvu) uresio svog velikog proroka najlepšim vrlinama duhovnim i najneobičnijim osobinama telesnim. Mojsije je tako dobio gorostasno obličje jednog legendarnog heroja oko koga se kreću ostale ličnosti njegovog doba."3

Zbog odanosti svojim nacionalnim i verskim tradicijama, zbog svoje ljubavi prema slobodi i nezavisnosti, i Srbi i Jevreji su bili izloženi povremenim progonima Seobe i progoni nizali su se i pretvarali nacionalne zemlje u pustoš: tuđinska politika kolonizacije naseljavala im je zemlju stranim elementom, pokolji su smanjivali njihov broj, tako da su se - Jevreji stalno, a Srbi povremeno - pojavljivali kao narodi bez zemlje, a njihove zemlje kao zemlje bez naroda. Bezbrojni su ti progoni i u istoriji jevrejskog i u istoriji srpskog naroda. Kod Jevreja traju preko 3 000 godina, a naročito od 70. godine nove ere, posle rušenja jerusalimskog Hrama.

Istorija Jevreja je istorija hiljadugodišnje patnje, borbe i stradanja. To je jedna beskrajna lista progona, pokolja, mučenja i raseljavanja. Kao ni jedan drugi narod, oni su bili žrtva mržnje, zavisti, pohlepe i erupcije najmračnijih nagona. Bili su žrtve mnogih zavojevača i njihove svireposti, zločina i gluposti neprosvećenih gomila i raznih predrasuda - verskih, rasnih i nacionalnih. Po veličini patnje Jevreji zauzimaju prvo mesto među narodima, ali i prvo mesto po istrajnosti i žilavosti otpora koji su pokazali prema svojim goniteljima. Ono što su doživeli u Drugom svetskom ratu, na samoj sredini XX veka, predstavlja vrhunac svih grozota, a za njihove ugnjetače jedan stepen rafinovanog kanibalizma i bestijalnosti koji prevazilze užase svih proteklih vekova.

U VIII veku pre naše ere Jevreji padaju pod vlast Asiraca, a u VI veku pod vlast Vavilonaca. Vavilonci ih raseljavaju u dva maha. Kad je Aleksandar Veliki zauzeo Judeju u IV v. pre n. e., nastalo je prvo veliko raseljavanje Jevreja. U I v. pre n. e. padaju pod rimsku vlast, dižu se nekoliko puta na ustanak i junački se bore da bi povratili državnu nezavisnost. Ustanci protiv Rimljana vode se u I i II v. pre n. e. Rimljani te ustanke ugušuju u krvi i razaraju Jerusalim 70. godine. Sledi proganjanje Jevreja za vreme Vizantije; ti progoni su sankcionisani zakonima koji su doneti u V i VI v. n. e., naročito Justinijanovim zakonikom.

Progone i pogrome nastavlja u srednjem veku Katolička crkva. Krstaški ratovi od HI-HIII veka obeleženi su pljačkanjem, nasilnim pokrštavanjem, mučenjem i ubijanjem Jevreja. Strašna zverstva nad Jevrejima izvršenasu u Rajnskoj oblasti, u Nemačkoj, u Vormsu, Kelnu, Majncu i drugim mestima za vreme Prvog krstaškog pohoda Tada je poklano na hiljade Jevreja, a njihove opštine su uništene. Jevreji tada daju herojski otpor svojim ugnjetačima; mnogi su radije ubijali svoju decu a zatim sebe samo da ne bi bili pokršteni. Kada su krstaši osvojili Jerusalim, pobili su sve Jevreje koje su zatekli u gradu. Za vreme Drugog krstaškog pohoda Jevreji u Nemačkoj i Francuskoj spasavaju se tako što tamošnjim feudalcima plaćaju velike sume novca kao nadoknadu za utočište u njihovim utvrđenim zamkovima. U Trećem krstaškom ratu, prilikom krunisanja kralja Ričarda Lavljeg Srca, u Londonu i drugim gradovima Engleske vrše se mnoga zverstva nad Jevrejima. U gradu Jorku, naprimer, živi su spaljivani u svojim domovima Mnogi Jevreji su tada izvršili samoubistvo da ne bi pali u ruke svojim progoniteljima.

Jevreji su u Engleskoj bili prisiljeni da na odelu nose naročite oznake za raspoznavanje. Mnogi su obešeni pod izmišljenom optužbom za ritualna ubistva: da tobože ubijaju hrišćansku decu pred praznik Pashe. Krajem XIII veka svi Jevreji - 16 000 lica - bili su proterani iz Engleske, a njihova imovina konfiskovana. Povratak u Englesku biće im dozvoljen tek posle četiri stotine godina.

Posle krstaških ratova Jevreji su osuđeni na prinu-dnu izolaciju: ograničavaju se mesta njihovog stanovanja i izbor zanimanja. Izričito im se zabranjuje da se bave poljoprivredom. Po naredbi pape Inokentija III u XIII veku Jevrejima se naređuje da nose posebne oznake na kaputu ili šeširu (žuti krst). U Parizu su 1242. godine javno spaljeni na trgu svi primerci Talmuda pokupljeni iz jevrejskih kuća. U toku XIV veka Jevreje spaljuju, zaplenjuju im imovinu, sprovode se masovna hapšenja, a od pojedinaca se naplaćuje otkupnina da bi bili pušteni na slobodu.

Inkvizicija donosi nov talas progona Jevreja u Španiji i Portugaliji. Pored jeretika na lomači se spaljuju i Jevreji, oduzima im se imovina, osuđuju se na robiju, nasilno se prevode u katoličku veru. U Španiji su Jevreji dotad živeli oko hiljadu godina i dali znatan doprinos kulturi te zemlje. Progoni dostižu vrhunac proterivanjem svih Jevreja sa Pirinejskog poluostrva krajem XV veka (oko 1492). Da bi izbegli ovo progonstvo, Jevreji su skupili ogromnu svotu od 30 000 zlatnika koju su ponudili španskom kralju. Kralj je bio voljan da ih po tu cenu zadrži u zemlji, ali je od toga odustao, kad mu je veliki inkvizitor Torkvemada pripretio božjom kaznom, rekavši: „Juda je prodao Hrista za 30 srebrnika, a španski kralj ga prodaje za 30 000 zlatnika." Posle izgnanstva iz Španije Jevreji su se najvećim delom nastanili u zemljama Turskog carstva, pa su tada u znatnom broju došli i u Srbiju i u druge jugoslovenske krajeve, gde je i ranije bilo jevrejskih naseobina.

Krajem XIV i početkom XV veka u Italiji, pod uticajem Katoličke crkve, otpočinju pokolji Jevreja, pljačkanje njiho-ve imovine, nasilno pokrštavanje, pretvaranje sinagoga u crkve i slično. Za vreme kuge u Nemačkoj u XIV veku Jevreji se okrivljuju da su kugu izazvali trujući bunare i izvore pitke vode. Ova optužba daje povod novim pogromima. U gradu Štrasburgu spaljeno je 2 000 Jevreja na jevrejskom groblju, a u Majncu je 6 000 Jevreja spaljeno u svojim kućama. Pogromi Jevreja u Nemačkoj nastavljaju se i u XV veku.

I u Poljskoj krajem XIV veka dolazi do teških progona Jevreja: spaljuju se prvaci jevrejskih opština pod optužbom da su „obeščastili naforu". Početkom XV veka sprovode se pogromi Jevreja u Krakovu, a krajem XV veka proteruju se iz cele Litvanije. Pod ruskim carem Ivanom Groznim (vladao 1533-1584) dolazi do strašnih pogroma. On naređuje da se svi Jevreji zajedno sa ženama i decom podave u reci Dvini. Za vreme rusko-poljskog rata zbog Ukrajine (HUP vek), ukrajinski kozački ataman Bogdan Hmeljnicki izvršio je pokolj nad hiljadama Jevreja i Po-ljaka u Ukrajini. U carskoj Rusiji odigrali su se bezbrojni pogromi Jevreja, a najpoznatiji su u Kišinjevu, Odesi, Mo-skvi, Kijevu i Jelisavetgradu. Pogromi u Rusiji sprovođeni su pod carevima Nikolajem I, Aleksandrom III i Nikolajem II. Krajem XIX veka u samoj Ukrajini bilo je oko sto pedeset pogroma

Ono što se odigralo u Drugom svetskom ratu predstavlja vrhunac zločina izvršenih nad jevrejskim narodom i ujedno najgnusnije nedelo kojim je tiranija okaljala stranice ljudske istorije. U sprovođenju monstruoznog programa genocida, hitlerovci su najgroznijom smrću umorili oko šest miliona Jevreja. Logori u Dahauu, Mauthauzenu, Buhenvaldu i drugim mestima širom porobljene Evrope ostaju za sva vremena svedoci zločina počinjenih u ime bestijalne rasističke ideologije krvi, mržnje, tzv. više rase koja je u svojoj bezumnoj oholosti prisvojila sebi pravo da izvesne narode proglasi za „niže" i da ih uništi. U tom zločinačkom uništavanju jevrejskog naroda, tragedija Varšavskog geta u proleće 1943. godine ostaje posebno značajna kao jedinstven primer herojskog otpora protiv nacističkih ubica. Ona spada u najuzbudljivije događaje Drugog svetskog rata.

U novembru 1940. u Varšavskom getu nalazilo se oko 340 000 Jevreja. Geto je bio ograđen visokim zidom, odvojen od spoljnjeg sveta i čuvan jakom stražom. Do aprila 1943. od gladi i epidemije stradalo je oko sto hiljada ljudi, žena i dece. Tada su nacisti rešili da pobiju preostale sta-novnike geta, što je bio uvod u likvidaciju svih Jevreja u Poljskoj. Jedinice 88 divizije prodrle su tenkovima u geto. Međutim naišli su na takav otpor da su se u paničnom strahu morali povući i dovesti pojačanja. Jevreji su se očajno branili i zadavali teške udarce napadačima. Ljudi i žene, naoružani malim brojem pušaka i revolvera, pretvorili su svaku kuću u uporište. Ne mogavši drukčije slomiti otpor branilaca, nacisti su rešili da ih uguše vatrom i dimom. Tada nastaje poslednja faza agonije Varšavskog geta: borci se pretvaraju u žive buktinje. Hiljade ljudi, žena i dece izgoreli su u svojim kućama, a celi geto postao je gomila ruševina. Posle zauzeća geta, nacisti su likvidirali oko 80 000 preživelih. Izvestan, manji broj boraca ipak je uspeo da se probije kroz neprijateljski obruč i da se pridruži pokretu otpora.

Otpor Jevreja u Varšavskom getu pod najstrašnijim uslovima predstavlja jedinstvenu tragediju ali i veliki herojski podvig u beskrajnom nizu tragedija i borbi u Dru-gom svetskom ratu. Goloruki stanovnici geta, ne htevši da poginu bez borbe, svojom borbom i tragedijom dali su podstrek pokretu otpora u porobljenoj Evropi i još jednom posvedočili veliku moralnu snagu jevrejskog naroda

Kod Srba, progoni traju od bitke na Kosovu 1389, a naročito od pada Srpske despotovine 1459. godine. Priklješteni između Turaka, Austrijanaca, Mađara, Venecije, Srbi su svoje pravo na život i na uglavnom kratkotrajnu toleranciju morali plaćati tako što su svoje vojničke sposobnosti stavljali u službu svojih gospodara i ugnjetača Jevreji su takođe pravo na život i na kratkotrajna zatišja, u dugim periodima progona, morali pre svega plaćati zlatom. Kad usluge Srba i Jevreja u krvi i novcu nisu više bile potrebne njihovim ugnjetačima - bilo zato što su bili potpuno opljačkani i iscrpljeni, bilo iz drugih razloga - onda su počinjali novi progoni.

U XV a naročito u XVI veku neprijateljske najezde i bojevi koji se odigravaju u srpskim krajevima pretvaraju Srbiju i Vojvodinu u pustoš. Omladina se odvodi u ropstvo, a stariji se stavljaju pod mač. Vrši se nasilna mobi-lizacija Srba da bi pod tuđom komandom vojevali za tuđe interese na raznim bojnim poljima Evrope, pa čak i Azije.

Planski se kolonizuju srpske zemlje tuđim elementom o trošku Srba da bi se razbilo etničko jedinstvo srpske teritorije. Razaraju se i pljačkaju srpski hramovi. To traje vekovima Primera ima bezbroj, a oni s kraja XVII i početka HUŠ veka nisu najmanje strašni.

Samo za vreme pokreta mađarskog plemstva pod vođstvom kneza Franje Rakocija (1703-1706) poginulo je oko 120 000 Srba Oni su najvećim delom bili poklani i nad njima su vršena strašna zverstva Sam Rakoci pretio je Srbima istrebljenjem ukoliko ne pređu na njegovu stranu („… bez ikakvog milosrđa ćemo ih klati … a ni decu nećemo štedeti."). Međutim, kad je video razmere zverstava koje je u početku podsticao, Rakoci se i sam zgrozio i žigosao ih kao „grozne zločine pred licem hrišćanskog sveta"4.

Iskorišćavajući ih vojnički, proganjajući verski, gušeći ekonomski, austrijske vlasti nisu htele Srbima u Južnoj Ugarskoj priznati nikakvu nacionalno-teritorijalnu samostalnost, nastojeći da ih što više rascepkaju i drže u šahu pomoću drugih narodnosti. Kardinal grof Kolonić, predsednik dvorske komore, jezuit, neprijatelj Srba i glavni nosilac verskog prozelitizma, piše u jednom memorandumu početkom 1706: „Pošto su i ovako rascepkani i sa drugim pomešani, neobuzdane ćudi i čuda čine, šta bi tek (Srbi) mogli uraditi … da sami za sebe žive. Sigurno da bi im taj zajednički život dao golemu snagu. Stoga je najbolje da ostanu gde su."5

Kao i u slučaju Jevreja i za Srbe je važilo da njihovi ugnjetači, u nedostatku stvarnog razloga za pravdanje vršenih progona pribegnu nekakvom izmišljenom „državnom razlogu". „Državni razlog", drugo ime za zvaničnu ideologiju, uvek je bio ogrtač kojim su tirani pokrivali svoja nasilja nad slobodom ljudskog duha i pravdali prolivanje krvi nevinih. Tako se pozivanje na „državni razlog" kojim su habsburške vlasti pravdale držanje u internaciji do smrti vođe ugarskih Srba grofa Đorđa Brankovića (od 1689. do 1711), odnosilo, u stvari, na ceo srpski živalj:

„Ništa nije zlo učinio, ali to državni razlog zahteva"

Mnogi srpski pisci, savremenici patnji i progona srpskog naroda, kao kasnije i istoričari, upoređivali su sudbinu Srba sa sudbinom Jevreja i podsećali na delove iz Starog zaveta Opisujući patnje svojih sunarodnika u periodu 1689-1699, hroničar Atanasije Daskal veli da je srpski narod stradao „kao nekad drevni Izrailj" - od kuge, od mača, od gladi. Ljudi su se hranili psećim mesom i mesom umrlih od gladi, a po svim ulicama velikog Beograda ležala su mrtva tela, danima nepogrebena 6

Gledajući nemoćno tragediju svoga naroda, srpski patrijarh Čarnojević moli u oktobru 1705. godine ruskog cara Petra Velikoga „da bude Mojsije srpskom narodu", kao što je Mojsije bio izbavitelj naroda izrailjskog u Egiptu.7

Mitropolit Mojsije Petrović žali se godine 1721. caru Petru Velikom na verski prozelitizam austrougarskih katolika („Svakom lažnom veštinom trude se da nas ulove u mrežu naše propasti.").8

Čuveni srpski istoričar, arhimandrit Ilarion Ruvarac (1832-1905), naziva srpski narod „novim Izrailjem" i kaže: „Kao god što su se stanovnici starog Izrailja rase-jali po licu zemlje, tako su i Srbi - taj novi Izrailj -rasipali se stolećima po Ugarskoj, po Rumuniji i još dalje." I nastavlja: „I koji pravi Srbin da mi zameri što čitajući proroštvo Danilovo, glavu treću, nehotice se setim braće svoje po puti, srpskog naroda, novoga Izrailja i njegovih patnja i stradanja od Kosova do Božje volje i kada se izvoli Gospodu da skrati i učini kraj patnjama i gonjenijama srpskog roda …" Ruvarac opisuje uzbuđenje koje bi ga zahvatilo uvek kad bi u crkvi čitao knjigu proroka Danila zbog sličnosti sudbine Srba i Jevreja „Toliko sam puta čitao tu parimiju i kad bi ju god čitao - rastužilo se srce u grudima, i da nisam čitao parimiju tu na svetom mestu, pustio bih srcu na volju - i ja bih jecao i plakao čitajući pomenute gore i druge reči…"9

Veliki broj Srba iselio se u Južnu Ugarsku pod patrijarhom Čarnojevićem da bi izbegao tursku odmazdu zbog srpskog učešća na strani austrijske vojske u bojevima vođenim protiv Osmanlija na srpskoj nacionalnoj teritoriji. Međutim, izbegli Srbi „dočekivani su s mržnjom, prezirom i nepoverenjem… I sa narodom, i sa sveštenstvom postupano je bezobzirno i grubo. Proganjanje je bilo tako veliko i od strane upravne vlasti, i od plemstva, i od katoličke crkve, a u prvi mah i od same vojske austrijske, da su se mnogi već u prvoj polovini 1691. vratili u Tursku."10 Da bi izbegli verske progone, Srbi se u XVIII veku u velikom broju sele iz Austrije u južnu Rusiju, gde se, zbog iste vere i srodnog jezika, utapaju u veliku rusku masu. Tragediju ovih srpskih seoba uzbudljivo je opisao književnik Miloš Crnjanski u svom čuvenom romanu Seobe.

Progoni Srba nastavljaju se na raznim stranama pod tuđinskom vlašću i kasnije u XIX i XX veku da bi doživeli vrhunac u Prvom i Drugom svetskom ratu. Uoči i za vreme Prvog svetskog rata 1914-1918, veliki pogromi protiv Srba izvršeni su u pokrajinama Austro-Ugarske, gde su živeli Srbi, naročito u Bosni i Hercegovini. Povodom tih pogroma pisala je čehoslovačka istoričarka Milada Paulova da su Srbi tada morali ispaštati za svoje srpsko ime svim onim što je čoveku najmilije: čašću, slobodom, životom, imovinom… Izvesne teritorijalne zone duž granice Srbije i Crne Gore, sa velikim brojem podignutih vešala na kojima su visili rodoljubi, ličile su, kako je zabeležio sam bečki „Neue Freie Presse", na „slike Strašnog suda". Kao i u slučaju pofoma Jevreja, ova nedela je neposredno ili posredno organizovala državna vlast. Prilikom obeležavanja 50-godišnjice Sarajevskog atentata beogradski list „Politika" od 12. jula 19(34, objavio je o ovim pogromima jedan članak Bogdana Gledovića, u kome se kaže:

„Austro-ugarski organi vlasti dobro su organizovali i naoružali rulje među kojima je bilo i oficira dali im plan i spisak srpskih kuća i ustanova koje je trebalo razoriti i uništiti… Pod parolama „Dole Srbi, dole Srbija“ pogromaške rulje su, noseći uramljenu sliku Franje Josipa, rušile i uništavale sve što je srpsko. Tada su praštale sekire po srpskim kućama, i odjekivala je piska i jauk nevinih ljudi, žena i dece."

U izveštajima koje je podneo Beču 29. i 30. juna 1914, general Poćorek veli da su „u Sarajevu… srpske radnje potpuno razorene" i da je među „pljačkaškim elementima bilo čak i dama iz boljih sarajevskih slojeva".

Posle ugušene pobune Srba u Toplici 1917. u jugoistočnoj Srbiji, neprijatelj je ne samo pobio više hiljada ljudi, žena i dece, nego je izvestan broj lica deportovao čak u Malu Aziju. Međutim, progoni Srba dostigli su vrhunac u Drugom svetskom ratu, između 1941. i 1945, u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), marionetskoj tvorevini Hitlera i Musolinija Zverstva počinjena nad Srbima u ovom periodu po grozoti i razmerama nadmašuju one iz Jrednjovekovnih verskih ratova i doba Inkvizicije. Čovek oseća odvratnost i pri samom pomenu tih užasa, kao što su : vađenje očiju, guljenje kože sa živog čoveka, sečenje na komade, testerisanje živih ljudi, bacanje u usijane peći, vađenje noževima dece iz utroba majki …

Italijanski pisac Malaparte, u svojoj knjizi Koža opisao je korpe pune izvađenih srpskih očiju koje je zločinac Pavelić dobio „na dar" od svojih vernih ustaša. Malaparte je poverovao u prvi mah da su u pitanju ostrige… Ima bezdušnosti koje nadmašuju i strahote Inkvizicije. Tako je, na primer, u srednjem veku život bio pošteđen jereticima koji su pristali da se odreknu svoje vere da bi izbegli smrt. U NDH, u Gospiću se događalo da se posle izvršenog pokolja Srba, skupi celo jedno susedno selo „radi prekrštavanja", pa da se zatim nad sakupljenima izvrši pokolj.11

Javni tužilac u Zagrebu na suđenju Lisaku, Stepincu, i drugovima, izjavio je da se Srbi „prisiljavaju nožem pod grlom da napuste svoju veru…"; „iskorišćavajući okupaciju nastojalo se da se potpuno uništi srpski narod".12

Sporazumno sa nemačkom vlašću, NDH već u početku okupacije objavljuje svoj teroristički program: trećinu Srba pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokatoličiti. Trebalo je dakle na toj teritoji istrebiti jedan narod koji je vekovima tu zemlju oplođavao svojim radom i branio svojom krvlju. Taj teroristički „program" počeo je odmah da se primenjuje, a što nije u potpunosti uspeo, zasluga je narodnog ustanka Gestapovske sluge u NDH odlučuju da izvrše jednovremeno pogrome i Srba i Jevreja - kolektivnom odmazdom protiv jednih i drugih. Već u julu 1941. odlučeno je da se iz NDH protera 300 000 Srba Nekoliko dana pre toga, Pavelić izdaje naredbu o stvaranju koncentracionih logora i za Jevreje. „Budući da židovi šire lažne vijesti, to se kolektivno smatraju za to odgovornim, i prema tome će se protiv njih postupiti i spremati ih povrh kazneno-pravne odgovornosti u zatočenička zbira-lišta pod vedrim nebom."

Za ove mere protiv Srba i Jevreja, javni tužilac je izjavio da su predstavljale „uvod u progone i klanje kakvo svijet nije dotad upamtio. Nigdje nije bilo slučaja u čitavom svijetu ovako masovnog klanja i progona"13

Prema zvaničnom izveštaju Svetog arhijerejskog sino-da, za vreme Drugog svetskog rata, već u toku 1941-1942. godine, u NDH je poubijano 800 000 Srba, proterano i izbeglo u Srbiju oko 300 000, a silom pokatoličeno oko 240 000 lica Ubijeno je 549 srpskih sveštenika, a više stotina ih je nestalo. Uništeno je 330 crkava, 49 kapela i 20 manastira, a oštećeno i opljačkano 335 crkava, 23 kapele i 17 manasti-ra Sem toga, pravoslavne crkve su obesvećivane: pretvarane u štale ili u zatvore za srpski živalj. Nekoliko desetina hiljada Srba među kojima je bilo mnogo žena i dece, zaklano je i spaljeno u crkvama: u Glini, Zborištu (Bosanska Krupa), Drakseniću, Kukunjevcu, Kusonjama Sadilovcu, Sloboštini, Livnu, Topuskom i mnogim drugim mestima

Ono što je urađeno u crkvi u Glini spada među najjezivije zločine svih vremena.

Po rečima javnog tužioca NR Hrvatske za vreme suđenja Lisaku i drugovima, tzv. Nezavisna Država Hrvatska pretvorila se u „gestapovsku klanicu" u kojoj su progoni Srba dostigli razmere istrebljenja celog jednog naroda oglašenog za verskog i političkog jeretika. Po svojoj svireposti, ti progoni ne odstupaju od najzverskijih istrebljenja jeretika u srednjem veku, a po masovnosti čak ih i nadmašuju.

Po svojoj, izvesnoj unutrašnjoj logici, tiranije su nužno integralne, totalitarne i zato nije čudo što one kad god progone tzv. jeretike, po pravilu protežu te progone na sve slobodoljubive ljude i na Jevreje. To se pokazalo i u slučaju NDH kao i u srednjovekovnim progonima. Godine 1229. Rajmond VII, grof od Tuluze, naj-moćniji feudalac južne Francuske, bio je osuđen i lišen svojih poseda pod optužbom da je štitio jeretike. Izvrgnut strašnom javnom uniženju, morao je skoro nag da uđe u crkvu sa konopcem oko vrata, da moli za oproštenje grehova, a dok je klečao pred oltarom, papin legat ga je šibao. Potpisujući ugovor o svojoj kapitulaciji, on se u Mou morao obavezati da će progoniti jeretike i ujedno „da neće više poveravati nikakvo javno zvanje Jevrejima i licima osumnjičenim za jeres."14

Po broju žrtava, po svireposti unišenja ljudskih života, po pretrpljenim patnjama i uniženjima, progoni Jevreja u Drugom svetskom ratu daleko nadmašuju sve ono što su pretrpeli drugi narodi u tom strašnom periodu. Pa ipak, pored Poljaka i Rusa, žrtve i patnje Srba, najpribližnije su onima koje su podneli Jevreji. Broj jevrejskih žrtava u Drugom svetskom ratu, kao što je rečeno, iznosi oko šest miliona ljudi, što čini znatno više od jedne trećine celokupnog jevrejskog stanovništva na svetu. Od oko 70 000 Jevreja, koliko ih je bilo u Jugoslaviji, uoči Drugog svetskog rada, ostalo je u životu samo oko 13 000. Broj srpskih žrtava iznosi preko jedan milion, ili oko jedne sedmine celokupnog srpskog stanovništva. Naročito po svireposti primenjenih metoda mučenja i ubijanja, sudbina Jevreja i Srba pokazuje najveću sličnost među svim narodima koji su bili žrtve hitlerovaca i njihovih saradnika.

U Drugom svetskom ratu hitlerovci su streljali sto Srba za jednog ubijenog Nemca. U svojim napisima i izja-vama upoređivali su oholost Srba, odnosno njihovo osećanje ljudskog dostojanstva, sa ohološću Jevreja U nekim grado-vima Vojvodine Srbima i Jevrejima bilo je zabranjeno da idu trotoarom.

Ova sličnost tragične istorijske sudbine Jevreja i Srba, obeležene groznim progonima i bolnim seobama, izazvala je spontane uzajamne simpatije između ova dva naroda. Te simpatije dovele su do plodne saradnje na obostrano zadovoljstvo i korist. Svoju solidarnost sa Srbima srbijanski Jevreji posvedočili su kroz celo vreme srpske borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Bilo je Jevreja koji su pomagali srpske ustanike već za vreme Karađorđevog ustanka 1804-1813. U vreme kneza Miloša (1815-1842. i 1858-1860), Jevrejin Hajim Davičo snabdeva oružjem kneževu vojsku. U srpsko-turskom ratu 1877-1878. istakao se veći broj beogradskih Jevreja. Osamdesetih godina prošlog veka, David Koen, jedan od najstarijih intelektualaca među srbijanskim Jevrejima, propoveda srpsko rodoljublje u svojim plamenim Besedama upućenim jevrejskoj omladini. Ovaj njegov patriotski rad biće povod neprijatelju da ga za vreme okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu odvede u internaciju i likvidira i pored njegove sta-rosti. U periodu srpskog nacionalnog preporoda 1903-1912, kada sa Srbija pojavljuje kao nosilac ne samo srpske nego i jugoslovenske nacionalne ideje, srbijanski Jevreji aktivno učestvuju u nacionalnoj akciji. Neki jevrejski om-ladinci sudeluju kao dobrovoljci u srpskoj gerilskoj akciji u Staroj Srbiji i Makedoniji i tamo ginu; Jevreji starosedeoci u ovim pokrajinama kojima vlada Turska sarađuju sa Srbima; mladi jevrejski studenti u Beogradu pišu rodoljubive članke po novinama, itd.

Za vreme aneksione krize 1908, beogradski Jevreji pružaju veoma značajnu podršku Srbiji, maloj zemlji od tri miliona stanovnika, u njenoj teškoj diplomatskoj borbi protiv velike Austro-ugarske carevine, zemlje sa preko 50 miliona stanovnika, zastupajući širom sveta srpsku nacionalnu tezu o Bosni i Hercegovini, posredstvom jevrej-ske međunarodne zajednice. Ova solidarnost našla je, međutim, svoj najviši izraz u ratovima za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Srba i ostalih Jugoslovena, najpre u balkanskim ratovima 1912-1913, a zatim u Prvom svetskom ratu 1914-1918. godine. Velika srdačnost koja je karakterisala odnose između Srba i Jevreja u periodu 1903-1918, umnogom predstavlja jedinstvenu pojavu u svetu u ono vreme. To je činjenica koju su istakli i sami srbijanski Jevreji. Oni se uopšte nisu osećali kao nacionalna manjina već kao „Srbi Mojsijeve vere". Oni su takođe istakli da valjda nigde u svetu nema slučaja sličnog onome sa beogradskom sinagogom u čije je temelje uzidana povelja sa izrazima poštovanja i dobrih želja koja nosi potpis vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve, mitropolita (ka-snijeg patrijarha) Dimitrija.

Podvizi srpskih Jevreja u balkanskim ratovima 1912-1913. godine skreću na sebe pažnju inostrane javnosti. Impresioniran junaštvom srpskih Jevreja za vreme balkan-skih ratova, nemački vojni stručnjak Rihthofen video je u tome pravo otkrovenje, smatrajući da na osnovu tog primera treba revidirati mišljenje o slabim vojničkim kvalitetima Jevreja Međutim, objašnjenje je veoma jednostavno. Čovek se žrtvuje za ono što voli, a srbijanski Jevreji su voleli svoju otadžbinu Srbiju i širokogrudost srpskog naroda čija im je demokratija pružila punu slobodu, ravno-pravnost i život dostojan čoveka.

Naročito je impresivno svedočanstvo o srpsko-jevrejskom bratstvu u govoru Šaloma Rusoa, održanom srpskim oficirima i vojnicima jevrejske veroispovesti na dan Pashe 1918. u Solunu. On je tom prilikom kazao da je Srbija za srbijanske Jevreje njihova „obećana zemlja" za koju su vezani i u sadašnjosti i u budućnosti. To je svakako najlepše priznanje koje jedna zemlja može dobiti od svojih Jevreja Ono što daje posebnu moralnu vrednost ovom priznanju jesu okolnosti pod kojima je govor održan: s jedne strane, u času kada je Srbiju pregazio neprijatelj, kada je njen narod bio u ropstvu, njena vlada i vojska u izgnanstvu, u borbi na život i smrt a ishod te borbe nepoznat i sudbina Srbije neizvesna; i sa druge strane, u času kada se novembra 1917. Jevrejima na osnovu Balfurove deklaracije ukazivala perspektiva vaskrsavanja njiho-ve nacionapne države posle devetnaest vekova izgnanstva Vredi istaći i zbog međunarodnog značaja činjenicu da je posle Engleske Srbija prva stavila svoj potpis na Balfurovu deklaraciju o priznavanju prava Jevrejima na samostalnu državu u Palestini, kao i ulogu koju su tom prilikom odigrali, i kao jevrejski i kao srpski rodoljubi, dr David Albala i nadrabin dr Alkalaj.

Ni jedan narod na svetu, pa ni jevrejski, ne sastoji se samo od svetlih uzora plemenitosti i herojstva Ali je si-gurno da broj takvih svetlih uzora među Jevrejima nije srazmerno manji nego među drugim narodima Primeri rodoljublja i požrtvovanja koje su pružili srbijanski Jevreji u ratovima za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Srba i ostalih jugoslovenskih naroda u periodu 1912-1918. godine nisu samo epizoda lokalnog značaja niti stvar prošlosti. Ovi primeri su aktuelni uvek zato što pokazuju izuzetno visok stepen najvećih ljudskih vrlina kod jevrejskog naroda uopšte.

Ti primeri su takođe sjajan demanti tvrđenja antisemita da su Jevreji u svakoj sredini virus koji razara nacionalne, verske i moralne vrednosti te sredine, dok u isto vreme krajnje ljubomorno čuvaju sopstvene tradicije. Srbijanski Jevreji su se upravo idealno uključili u srpsku nacionalnu zajednicu. U godinama najtežih ratnih iskušenja 1912-1918, oni su ispoljili najveću vernost otadžbini i dali najveći doprinos njenoj moralnoj koheziji, nasuprot svim pokušajima neprijatelja da razbije narodnu slogu.

Harold Laski, profesor političkih nauka na univerzitetu u Londonu, napisao je da stav prema Jevrejima predstavlja probni kamen demokratičnosti jedne zemlje. To svakako nije jedini probni kamen - jer demokratija podrazumeva postojanje i drugih tolerancija osim rasne, među koje spada i ideološka - ali je stav prema Jevrejima neosporno jedno od najvažnijih merila za ocenu vrednosti jedne demokratije. Sa tog gledišta demokratski režim male Srbije dobio je svojevremeno visoko priznanje i od srbijanskih Jevreja i od naprednih međunarodnih krugova Taj visoki međunarodni ugled srpske demokratije objašnjava, uostalom, i uspehe koje je Srbija postigla u borbi za jugoslovensku stvar, kao i međunarodnu podršku koju je dobila u toj borbi.

Jevrejski problem uvek je aktuelan kao poseban vid širokog i složenog problema slobode, demokratije i čovečnosti. Zato je on predmet rasprava ljudi i organizacija koje se nalaze na veoma udaljenim i često potpuno oprečnim pozicijama: od Žan-Pola Sartra,15 filozofa egzistencijalizma i jednog od vođa ateističke škole, pa do ekumenskog sabora održanogu Vatikanu tokom 1963-1965. godine. Prihvativši gledište istorijskog materijalizma Sartr smatra da će antisemitizma nestati tek onda kada se ostvari besklasno društvo, a to znači u veoma dugom roku. Na vatikanskom saboru raspravljalo se o ukidanju kolektivne odgovornosti je vrejskog naroda za Hristovu smrt i uopšte o stavu Katoličke crkve prema Jevrejima.

Na XV sastanku francuskog Udruženja protiv rasizma i antisemitizma održanom u maju 1964. godine u palati UNESKO-a u Parizu, u prisustvu predstavnika raznih ideoloških struja iz celog sveta, istaknuto je da problem rasizma ostaje „zabrinjujuća stvarnost".

Predstavnici Izraela žale se na antisemitizam i u istočnim socijalističkim zemljama, pa tako, na primer, ukazuju na činjenicu da je u najstarijoj zemlji socijalizma zatvoreno oko četiri petine sinagoga Da je rasizam - koji više nije uperen samo protiv Jevreja - veoma aktuelna i ozbiljna opasnost, potvrđuje i izjava U Tanta, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija On je na tu opasnost upozorio u svojoj izjavi iz oktobra 1964, povodom 20-godišnjice osnivanja svetske organizacije.

Hitlerizam je uništen, ali iracionalna, podsvesna stanja, strasti i predrasude iz kojih se rađaju netrpeljivost, isključivost, mržnja, histerija i teror - ostaju. To su unutarnji čovekovi neprijatelji protiv kojih se treba neprekidno boriti; ako im se da maha, oni dovode do strašnih eksplozija bestijalnosti na unutrašnjem i međunarodnom polju. Aktuelni događaji pokazuju da rasizam nije bolest samo jednog naroda ili samo jedne rase, recimo bele. To se, na primer, videlo u polemikama između Moskve i Pekinga o ulozi afro-azijskih naroda kao potencijalne rezerve svetske revolucije.

Jevrejski problem je, dakle, svetsko-istorijski problem. Jevreji su bili i ostali u centru svetske pažnje, bilo kao predmet mržnje ili kao predmet ljubavi. U jevrejskom problemu, juče kao i danas, susreću se i ukrštaju problemi opštečovečanskog značaja: problemi rasne, nacionalne, verske, ideološke tolerancije, odnosno netolerancije, problemi međusobnih ljudskih odnosa uopšte od kojih zavisi sudbina demokratije i međunarodne saradnje, a time i sudbina čovečanstva

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License