Desetogodišnjica ubistva izraelskog premijera Jichaka Rabina Uvežbavanje demokratije
Ivan Ninić
Pre nekoliko dana, 5. novembra 2005, prošlo je deset godina od ubistva izraelskog premijera i ministra odbrane Jichaka Rabina. Komemoracija će se obaviti 12. hešvana po jevrejskom kalendaru, što pada ove godine na 14. novembar. Tim povodom izraelske novine su pune napisa koje ne samo evociraju uspomenu na ubijenog državnika, diplomatu i vojnika, već se analizira aktuelna politička scena u
Komentatori se uglavnom slažu da je politička situacija danas u Izraelu sumornija nego pre deset godina. Sredinom devedesetih postojala je nada o mogućem miru sa Palestincima. U međuvremenu je većina Izraelaca shvatila da je Oslo građen na seriji iluzija o Arafatovim namerama i mogućnostima. Dok je početkom devedesetih Radnička partija Izraela, Avoda, bila vodeća stranka u Knesetu, danas je ona partner desne centrističke koalicije. Upravo održani partijski izbori su pokazali da je veteran izraelske politike Šimon Peres poražen od sindikalnog lidera Amira Pereca. To će svakako da oteža Arijelu Šaronu da za godinu dana formira novu centrističku vladu.
U januaru su palestinski izbori u kojima bi trebalo da se iskristališe pravi odnos snaga Fataha i Hamasa. Na proleće će se održati izbori u vodećoj Likud partiji, od kojih zavisi da li će opstati u starom sastavu ili će Arijel Šaron da je napusti i formira svoju partijsku grupaciju. Manje religiozne stranke nagoveštavaju ujedinjenje, kako bi ojačale desni religiozni blok. Izgubljena bitka zbog povlačenja iz Gaze izazvala je furioznost ekstremne religiozne omladine. Jedan od njih, Meir Amir, spremio je uže za vešala izraelskom premijeru, a nije u srodstvu sa Jigalom Amirom, ubicom
Jigal Amir, ubica premijera Jichaka RabinaNedavna anketa je pokazala da 20 odsto Izraelaca danas ima razumevanje za ubistvo Rabina! Za njih je ubica predstavnik radikalno-mesijanskog krila religioznog stanovništva, vođenog ekstremističkim rabinima, koji svoju interpretaciju jevrejskih zakona stavljaju iznad pravnih propisa i interesa države. Svoje umereno religiozne ili nereligiozne sunarodnike nazivaju hedonistima, helenistima, aludirajući na njihov materijalizam i skoro izdajničku aktivnost nepridržavanja rabinskog judaizma. Ta teokratija iranskog stila spremna je da žrtvuje jevrejsku državu u korist idolopoklonstva svetoj zemlji. Desnica pravda postupak Jigala Amira i podsećanjem da su vođe Hagane, Ben Gurion i Ben Cvi, još u doba jevrejskih naselja pre 1948, "Jišuva", organizovali terorističke akcije protiv svojih ideoloških protivnika. Za desne ekstremiste, prva faza cionizma je završena. Nastupa doba "Trećeg hrama", striktnog pridržavanja propisa Tore, zelotske netolerancije i otvorenih granica prema Istoku.
Ljudi se pitaju da li bi Jicak Rabin, da je ostao živ, umeo da sprovede napuštanje Gaze na efikasan način kao što je to učinio Arijel Šaron. Da li bi uspeo da se suprotstavi fundamentalističkom pritisku zdesna? Doduše, Rabin je još 1975. godine okarakterisao desni pokret, Guš Emunim, kao rak u telu izraelske demokratije. On je smatrao da članovi tog pokreta nisu pioniri u izgradnji države, već njegovi iznuđivači. U svojoj autobiografskoj knjizi "Pinkas šerut" (Priručnik) pisao je da divlja gomila obeščašćuje judaizam, uzimajući sebi mandat u ime Neba. Osećao se posramljenim što jedan učeni rabin i poznavalac Tore priželjkuje da Henri Kisindžer, tadašnji posrednik između Izraela i arapskih zemalja, doživi istu sudbinu kao grof Bernadot, tj. da bude ubijen. Dakle, Rabin je fokusirao žarište opasnosti u izraelskom društvu, ali je pitanje da li bi znao da mu se efikasno suprotstavi.
Setlerski pokret je za proteklih deset godina ojačao. Ukotvio se i u redove vojske. "Hesder ješive" kombinuju religiozne studije sa vojnom obukom u težnji da se sve više integrišu i postanu stubovi nereligioznog dela društva, da preuzmu njegove vrednosti. Religiozni cionizam treba da preraste u ultra-ortodoksni, a ovaj da postane više nacionalistički i da osvaja teritorije na istoku. Religiozna desnica koristi tekovine demokratije, slobodu govora, demonstracije, ograničenost policijskih akcija, zakonodavstvo, radi ostvarivanja svojih nedemokratskih ciljeva.
Ipak, religiozna strana izraelskog društva nije jedinstvena. U njoj postoje istinske pristalice demokratizacije kroz obrazovanje. Sociolog Šlomo Fišer, direktor religiozne demokratske obrazovne organizacije, Jesodot, pristalica je teorije o konsocijativnoj demokratiji, utemeljenoj u učenju holandskog politikologa Arenda Lijpharta. Po njoj, u duboko podeljenom društvu treba stvoriti konsenzus o tome da se definitivne odluke odlože, a da nijedna strana ne odustane od svog stava. Izbegavaju se ekstremna rešenja, a problemi se rešavaju birokratskom procedurom, nezvanično, ad hoc aranžmanima. Vremenom, stavovi će se približiti. Fišer misli da su setleri povlačenjem iz Gaze razočarano uvideli da su oni samo 16 odsto izraelskog društva, a ne njena avangarda, kako su ranije verovali. Težak ustupak Palestincima učvrstio je centristički demokratski front. Svega je 66 vojnika odbilo poslušnost u akciji povlačenja iz Gaze, od 10.000, koliko je potpisalo pismo o nameri odbijanja poslušnosti.
Danas je još prerano davati neku prognozu o tome šta će preduzeti glavna struja nacionalno-religiozne desnice i kako će buduća izraelska vlada nastaviti povlačenje sa teritorija. Rabini umerenih stavova ne izbegavaju mogućnost da njihovi studenti ješive uđu u dijalog sa nereligioznim studentima u nameri da im ukažu i na drugačiji pogled na svet.
Danas, 14.11.2005.