Umetnost I Jevreji

IZ ISTORIJE GRUPE AVANGARDNIH UMETNIKA JUNG JIDYSZ

Marek Švarc
UMETNOST I JEVREJI
Ljudi se navikavaju na hipoteze, od izreka stvaraju kodeks i na osnovu spoljašjnih, površinskih činjenica konstruišu teorije i zaključke.
Tako su nastali pojmovi o nemačkom smislu za organizaciju, o francuskoj dovitljivosti, o analitičkim sposobnostima Engleza itd.
Pa ipak, okruženje i pejzaž utiču na formiranje običaja, kulture, čak religije naroda, u istoj meri kao i krv.
Indija sa svojim pejzažom ispunjenim veličanstvenošću i užasom nametnula je čoveku pojam ogrom-nosti i Nirvane. Otud njena poezija tragičnog patosa, otud njeno društveno uređenje, kontrasna podela bogat-stva: beda – moć. Plemstvo i varvarsko ropstvo.
Teška je borba za život, prema tome čovek misli o prolaznosti, a moćnici ovog sveta podižu sebi neboder-ske spomenike, izgrađene od krvi miliona bića.
Tema uloge Jevreja u umetnosti primorava me da se setim nekih trenutaka istorije umetnosti.
Postoje epohe kada umetnost ne možemo da zami-slimo. Takva je najranija epoha, tada je čovek nazivao Bogom sve što nije bilo «on». Na sve pojave uvek je odgovarao «ne znam», što je zbog svoje tajanstvenosti bilo mistično «On». Drvo koje raste pored – to je «On». Reka koja teče u blizini, čak kamen pored puta, sve su to bili – bogovi. Nisu mu čak bili potrebni simboli, jer su svako drvo i svaka reka bili – istinski bog. Ali, pojavljuje se i simbol, odnosno potreba za pojavom boga apstrakcije ili neopipljivog boga. Noć, zvezde, bura…
To je već idolopoklonstvo; nastaju simboli noći, oluje i dana, prema tome u svetu već postoji umetnost. Harmo-niju i ritam čovek posmatra kroz večno ponavljajuće promene godišnjih doba, dana i noći. Tada nastaju i bogovi.
To je početak ritmičke i harmonijske forme, bez koje ne može postojati nijedna umetnost, ni poezija, ni slikarstvo, ni vajarstvo, ni arhitektura, ni muzika.
Umetnost i religija nastale su iz iste utrobe: iz potrebe za obožavanjem, izražavanjem svojih osećanja i reprodukcijom svojih likovnih vizija.
S takvom umetnošću srećemo se u Egiptu i u Grčkoj.
Bog u Grčkoj je sličan čoveku. Zbog toga su elementi egipatskog patosa realniji. Međutim, moram reći da spokojstvo grčkog primitivca, dorskog stuba i tanagre i pored svega imponuje.
Zbog toga će Fidija baš tu izgraditi Partenon. Estetika je religija, a linija je prorok…
Da li imamo prava da sledeći Hajnea ponovimo da je Mojsije bio veliki, čak najveći arhitekta? Istina nije gradio piramide, ali je od semitstkog plemena robova stvorio narod Izraela koji je dao Bibliju! Možda je time i nadvisio graditelje piramida?

Beskrajna arapska pustinja, s jedne strane, a Sredozemno More s druge, okruživali su Palestinu, otadžbinu apstraktnog monoteizma.
Jevreji su prešli u Egipat i odatle su uzeli zametak ideje o jednom bogu. Istovremeno, ne zavaravajmo se da je celokupan jevrejski narod sazreo za tu ideju. En masse ukazivano je poštovanje drevnim egipatskim bogovima: zlatnom teletu, mesinganim zmijama i sličnom. I pored zabrane ukazivanja poštovanja drugim bogovima osim Jehove, Jehovin kult nikada nije bio dominantan.
Moć tradicije u narodu je tako snažna da čak veliki sveštenik Aron sam uobličava zlatno tele.
Mojsije je naredio da se mesingane zmije razbiju (simbol pozajmljen iz egipatske mitologije). U početku postojanja jevrejske države znamo za nacionalno-narodne idole prilagođene domaćem kultu (Knjiga o sudijama). Utoliko pre što nije postojao organizovan kult ili svim plemenima nije bio dostupan u istoj meri. Prema tome, razvijani su domaći idoli. Da je nešto ostalo od njih predstavljali bi pouzdane spomenike nekog jevrejskog stila ili jevrejske umetnosti. Nažalost, tadašnja umetnost, odviše povezana s religijom, bila je potiskivana i to potiskivano paganstvo uništavalo je spomenike kulture…
Fariseji su uništavali čak i ornamente, npr. Irodove, Agripine portrete, portrete uopšte, Josif Flavije opisuje uništavanje ornamentike u palati Johanana Hirkana. Posle propasti izraelske države kralj Jozija iz Judeje uništio je sve biste idola.
Dakle, postojale su stvaralačke težnje koje su predstavnici zvanične religije potiskivali.
Izuzetke su predstavljali ljudi tipa Gamliela koji se zalagao za ukrašavanje kuća i gradova.
(Ne sećam se gde se tačno u Talmudu nalazi, ali pamtim fragment u kome rabin Gamliel brani one koji su u svoju «mikvu» postavili Veneru-Afroditu, obrazlažući to kao ulepšavanje). Međutim malo ko je cenio ta rana stanovišta i ljudi koji su jedinom lepotom smatrali život ispunjen vrlinama u ime morala su se borili protiv svih paganskih relikta u jevrejskom narodu.
Polazeći od onoga što sam rekao, vidimo da je umetnost kao likovna potreba za prikazivanjem vizija (u početku religijskih) s judaističke tačke gledišta sama po sebi bila – paganstvo. Prema tome, ako se u istoriji Jevreja susrećemo s likovnom umetnošću ona će predstavljati dokaz paganstva među Jevrejima.

***

Neka se nikome ne čini da se nekažnjeno može zaustavljati prirodna žudnja u čoveku. Na časak može se učiniti da je prividno nestala, međutim prvom prilikom izbiće poput vatre; ili će se pod zaštitom «nečeg drugog» ispoljavati s još većom brutalnošću.
Kada stojimo pred nekom slikom, skulpturom ili gra-đevinom (umetničkom), rečju, kada se nalazimo ispred umetničkog dela, prvo pitanje koje sebi postavljamo jeste pitanje zbog čega ga je umetnik stvarao.
Šta umetnika-stvaraoca čini umetnikom? U tom slučaju muzičar progovara jednim jezikom, a slikar, vajar, arhitekta drugim, itd. Vizija boje, zvuka, oblika u umetnikovoj mašti nastaje tako silovito, da ga primorava na izbacivanje iz sebe, inače bi ga ubila, kao što plod ubija majku, kad ne postoji izlaz iz njene utrobe. Dakle, postoje likovna oplođavanja. Zbog čega ćemo ponovo preći na pitanje njegove aplikacije, na istoriju Jevreja.
Nakon onoga što sam prethodno govorio imam li prava da Pesmu nad pesmama nazovem jevrejskom skulpturom?
Veliki slikari bili su i jevrejski proroci. Njihovi pejzaži katkad nas ispunjavaju užasom, a katkad uzviše-nošću.
Jevreji su imali čak vajare od krvi i mesa, poput Becalela i njegovih učenika. Legende o njima su veoma zanimljive, jer određuju stanovište tih umetnika u društvu. Becalel je svoje ideje dobio od Boga preko Mojsija. Legenda taj događaj opeva kao da je Mojsije pogrešio i preneo pogrešne oblike različitih delova kon-strukcije. Becalel oseća istinu i rukovodi se intuicijom. On je umetnik koga su izabrali Bog, Mojsije i narod. On je umetnik-sveštenik. Kada o svemu tome razmišljam dođe mi da uzviknem glasno: «Ne verujem iskopinama! Umetnost je morala postojati kod Jevreja, ako dosad ništa originalno nije pronađeno, treba dalje tražiti. Imam za to već pomenute dokaze. Ratovi koje je Judeja neprestano vodila sa svojim susedima uništavali su ostale opipljive «dokaze»…»
Međutim, što više stranica istorije Jevreja okrećem, sve ređe se susrećem s tom likovnom originalnošću.
Biblija je stvorila Jevreje. Jevreji su stvorili Talmud. Talmudisti su stvorili hrišćanstvo. Međutim stvarno ne znam šta je ranije od Biblije, da li njeno talmudističko tumačenje ili njena katolička interpretacija…! Pseudo-klasicistička renesansa, stvarajući biblijske motive, ugledala se na Grke. Mikelanđelov Mojsije bi mogao ili bi trebalo da se smatra Jupiterom-Zevsom. U renesansi nas, međutim, zanimaju elementi dvojice.
Dvojica velikih umetnika XIV veka, Čimabue i Donatelo bili su fascinirani klasičnim formama koje su sretali na starorimskim figurama, do te mere da su po-čeli i svoje kompozicije da izražavaju sličnim oblicima. Tu je karakteristična još jedna stvar! Biblija postaje priručnik. Ona je uvod u reformaciju. Postojala je i druga stvar: izražavane ideje bile su više paganske nego hriš-ćanske. Nijedan prvobitni hrišćanin nije zamišljao Madonu lepom, a Hrista nalik na Apolona. Leonardo da Vinči vidi Jovana Krstitelja kao Bahusa, Mikelanđelo – slika Hrista kao mladog Titana. Dakle, to nije religiozna umetnost, onako kako je dotle shvatana. Religija je samo tradicija i pretekst. Za našu temu je karakteristično: Sve više se oseća odvajanje umetnosti od religije.
Već sam rekao da mi je strana renesansno-katolička interpretacija Biblije, kao i svaka ideja koja ne potiče iz prve ruke – iz prirode, već iz druge ruke – iz grčke umetnosti. Zbog toga mi je drugi ilustrator Biblije, Rembrant, tako blizak, s obzirom da je crpeo nadahnuće iz života koji ga je okruživao.
Zbog toga dozvoliću sebi da Rembranta van Rijna nazovem prvim, velikim jevrejskim umetnikom.

Rembranta sam nazvao prvim «jevrejskim» umetnikom da bih ga razlikovao od umetnika «pagana», tj. idolopoklonika (s judaističke tačke gledišta). Rembrant je bio prvi koji je biblijsku temu tretirao žanrovski, realno.
Živeći u jevrejskoj četvrti u Amsterdamu Rembrant je oko sebe video Avrame, Isake i Jakove. Zbog toga njegove slike poseduju sočan humor koji svojim zlatas-tim vizijama ipak ne ništa oduzima misteriji.
Došlo je do odvajanja religije od umetnosti. Fran-cuska revolucija je odvojila religiju, odnosno crkvu od države. Time joj je oduzela naredbodavnu moć. Umetnost otad stoji na vlastitim nogama! To je odlučujuće za pojavu Jevreja-umetnika. Ako bih hteo da budem pedantan, počeo bih već u renesansi da tražim jevrejska imena. Ovde-onde pojavljuje se neki zlatar-umetnik, ovde-onde neki duborezac. U XVII, XVIII i XIX veku već srećemo jevrejska imena kao takva, odnosno već možemo govoriti o jevrejskoj umetnosti, kažem «jevrejskoj umetnosti» u smislu umetnosti Jevreja…
Tako reći istovremeno se pojavljuju: Izrael u Holandiji, Pisaro u Francuskoj, Liberman u Nemačkoj, Levitan u Rusiji. U to vreme predrasuda o Jevrejima i njihovoj «likovnoj atrofiji» promenila je oblik. Uplašili su se onih upadljivih jevrejskih imena i poprimili skromne kompromisne oblike. Pre četiri stotine godina govorilo se kako Jevreji neće imati vajare s obzirom na nemanje čula za likovnost.
Pojava imena Antokoljskog radikalno je uticala na promenu mišljenja. Kao vajar odigrao je minimalnu ulogu, ali su se posle njega neprestano pojavljivali novi. Naveo bih imena Berenštejna, Šaca, Aronsona i Glicenštejna, od kojih je poslednji posebno veliki.
Sada, kada svet postaje osetljiv na nove životne forme, među borcima ne nedostaju ni Jevreji.
I Poljska već ima svoju tradiciju. Maurici Gotlib započeo je istoriju jevrejskog slikarstva u Poljskoj, nastavio ju je Hiršenberg, a za njima koračaju sve noviji i noviji odredi.
Na sreću umetnost ne poznaje «blagotvorne nacionalizme».
Francuska umetnost jeste umetnost koja ima odgovarajuće uslove za razvoj u Francuskoj, odnosno za razvoj «francuskih umetnosti», kojih je mnogo i nemaju ničeg međusobno zajedničkog. Šta ima zajedničko gotika (koja je nastala u Francuskoj) s francuskim slikarstvom XVIII veka. Vato, David, Engr i Delakroa su veoma različite ličnosti; dodajmo još impresionizam (francuska tvorevina) i sezanizam koji se borio protiv njega (takođe francuski) i šta će od tog francuskog stila još ostati? Ne smeta nam da Holanđane Van Dongena i Van Goga smatramo francuskim slikarima. Nemac Liberman – takođe je Francuz, a i Vispjanjski je učio od Pivija de Šavana. Ako govorimo o poljskoj umetnosti, jevrejskoj ili bilo kojoj drugoj, to činimo samo u informativnom smislu, kao o umetnosti kojom su se bavili Jevreji, Poljaci itd.
Mikelanđelo je renesansni, ali nije italijanski.
Loše shvaćena «narodna umetnost», pozajmljena iz senzacionalističko-političkog rečnika, izazvala je kod nekih umetnika težnju ka «onarodnju umetnosti». To nigde nije otišlo dalje izvan granica folklornih stilizacija.
Jevreji u tom pogledu imaju umetnike tipa Lilena koji je utoliko umetnik ukoliko je cionista, jer je cionizam prisutan u svim njegovim delima. (Ide toliko daleko da Gospoda Boga slika nalik na Hercela).
Boris Šac je osnovao školu likovnih umetnosti u Jerusalimu, ali ni ona dosad ništa originalno nije stvorila. U Parizu pre rata omladinu su mučili nacionalni problemi koji su se jednom pojavljivali kao «semitski problemi», drugi put kao časopisčić «Mahmadim». Već se iz samog naziva vidi se da su se prvi, smatrajući Jevreje semitima, trudili da oponašaju istočnjačku umetnost. U Parizu u poslednje vreme u modi je pseudoasirski uticaj, odnosno prenošenje Burdelovih pogleda na drugo tlo.
«Mahmadim» je imao za cilj razvoj sinagogalno-bethamidrašovske ornamentike, diletantski izvođene, ali to nije dovoljno reći da bi se bilo kakav sud doneo o njemu. I u najnovije vreme ovde-onde nastaju grupe sličnih tendencija. To dokazuje životnost problema, premda Jevreji nisu stvorili poseban stil. Na prste se uopšte mogu izbrojati narodi koji su stvorili nekakve stilove…! Pa ipak, ne budimo mrzovolju ironičnim opaskama o nepostojanju jevrejskog stila, kao obeležja naše likovno-stvaralačke atrofije. Živimo u vremenima u kojima u celom svetu istupaju umetnici-Jevreji i to neka posluži kao dokaz.
«Homo sum, humani nihil a me alienum puto».
Tel-Aviv, 1919, nr IV, s. 185-189.

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Marek Švarc (Marek Szwarc) (1892-1958), slikar i vajar jevrejskog porekla rođen u Poljskoj, a umro u Parizu. Od 1911. do 1914. studirao je na École des Beaux-Art. Živeo i radio u La Rišu, gde je upoznao Šagala, Sutina, Kislinga i druge umetnike iz istočne Evrope. Više je vajao nego slikao i na Jesenjem salonu 1913. izlagao je svoje prve skulpture. 1914. se vratio u Poljsku gde je proveo ceo Prvi svetski rat. Slikao je uglavnom na biblijske teme. Posle Drugog svetskog rata ponovo se vratio skulpturi u drvetu. 20-ih i 30-ih godina imao je veće izložbe u Parizu, Nemačkoj, Švedskoj, Poljskoj, Švajcarskoj, Americi, Belgiji, Austriji i dr. Njegovi rado-vi s izložbi su otkupljivani i nalaze se u svim značajnijim muzejima. Bio je povezan sa avangardnom grupom Jung Jidysz koja je pored stvaralaštva pokušavala da teorijski definiše njegovu specifiku, što posvedočuje i Švarcov tekst.

LAMED, Broj 5, Maj 2010
Lamed
List za radoznale
Redakcija: Ivan Ninić i Ana [omlo
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: li.ten.noisivten|cinin#li.ten.noisivten|cinin

Novo lice http://www.književnost.org

Istraživački i dokumentacijski centar http://www.cendo.hr

Ne zaboravite da otvorite http://www.makabijada.com

Da li čitate EL MUNDO SEFARAD? http://elmundosefarad.wikidot.com
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License