Umesto In Memoriama Tajna Marka Celebonovica

UMESTO IN MEMORIAMA

Tajna Marka Čelebonovića
INTERVJU, 1. AVGUST 1986.
Piše: Nataša Jokić
Postoji nešto zatvoreno u čoveku, neka misterija teško vidljiva, ali stvarna i nametljiva govorio je
U Sen Tropeu, 23. jula, u 84. godini umro je Marko Čelebonović, slikar čija se dela već odavno smatraju srpskom i jugoslovenskom likovnom klasikom.
Slikao je na tragu impresionizma i ekspresionizma, dosledno i možda u miru svog unutrašnjeg osećanja nadmoći. Bio je uzdržan prema „avanturi" avangarde koja se brzo akademizovala i prepustila roditcljskoj brizi establišmenta protiv koga se i pobunila.
Misterija Marka Čelebonovića počinje u Beogradu, gde je roden 1902. godine kao najstariji sin u porodici uglednog prestoničkog advokata. Posle izbijanja prvog svetskog rata, Čelebonovići napuštaju Beograd i preko Mladenovca. Vrnjačke Banje i Niša dospevaju u Solun gde Marko godinu dana ide u školu. Već kao dečak iskazuje naročito zanimanje za skulpturu. Kasnije će, u svojim sećanjima, otkriće tih svojih interesovanja uglavnom vezivati za dva dogadaja: prvi kada je u Mladenovcu 1914. ushićeno posmatrao kako grnčar na točku vrti ćupove koji se Čudesno uobličavaju u njegovim rukama i drugi kada je na atinskom Akropolju ugledao arhajsku grčku skulpturu koja ga je opčinila. Skolovanje je nastavio u Cirihu i Lozani, gde je i maturirao.
Otac Marka Čelebonovića očekivao je od sina da nastavi porodičnu advokatsku tradiciju. Sudeći po podacima iz biografskih „tablica", priloženih uz kataloge njegovih izložbi, našli su se ,,na pola puta". Marko je u Oksfordu završio dve godine političke ekonomije, a zatim 1922. godine diplomirao prava u Parizu. Nikada, medutim, nije postao advokat. Iste godine kad je diplomirao počeo je da uči slikarstvo kod Antoana Burdela u Parizu. Već 1925. godine prvi put izlaže u Salonu Tiljerija u Pariztl i preseljava se sa suprugom u Sen Trope. Od tada počinie tih ali siguran slikarski uspon Marka Celebonovića. U to vreme drugovao je i izlagab zajedno sa Milom Milunovićem, Stojanom Aralicom, Milivojem Uzelcem, Juricom Ribarom…
Za vreme rata bio je član francuskog Pokreta otpora, a 194546. jugoslovenski oficir za vezu u Ajzenhauerovom štabu u Evropi za repatrijaciju ratnih zarobljenika. Sledeće godine postje profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Profesorsku karijeru ubrzo prekida, a zatim nastavlja, radeći do 1952. kao savetnik pri jugoslovenskoj ambasadi u Parizu. Posle penzionisanja 1960. godine vraća se ponovo u Francuski stalno nastanjuje ponovo u Sen Tropeu. Ovoga puta Čelebonović odlazi iz Begrada kao priznati slikar i građanin, član Srpske akademije nauka i umetnosti. U godinama koje nailaze dobio je najviša jugoslovenska priznanja - Sedmojulsku nagradu i nagradu AVNOJ-a. Šezdesetih, sedamdesetih i osamdeset godina u Beogradu prireduje tri samostalne izložbe koje imaju dimenzije retrospektive. Poslednja njegova samostalna izložba u glavnomi gradu održana u galeriji „Petrović" u decembru 1984. kad su izloženi njegovi pasteli.
Marko Čelebonović slikao je mrtve prirode, setne i udobne građanske enterijere u kojima sede zamišljeni Ijudi. Iza njegovog mediteranskog mira krila se pritajena i nimalo bezazlena dramatika i poučno dostojanstvo. Boje koje je upotrebljavao bile su boje sadržane u mapi prirode. Na njegovim slikama nisu se mogli čak ni naslutiti agresivni, sintetički, fluoroscentni kolori. Slikao je kao da ga nikad nije potreslo nasilje zvukova na gradskim ulicama, ni zagušila industrijska zagađenost, ni zbunila i zasitila dnevna informacija. (Kako je mogao?)
Pre dvanaest godina u razgovoru sa novinarom „Politike" Dragolavom Adamovićem odgovarajući na njegovu anketu ,,Ko je na vas presudno uticao i zašto?" rekao je:
Bio sam dosta postojan u svojim opredeljenjima: jednom sam se venčao, jednom sam kupio atelje koji je i danas moj, pola veka ga nisam menjao. Žena mi je takode bila slikarka i kako je ona već bila zabavljena bebom, uzeo sa njen materijal, i tako te davne 1923. godine: svako je bio srećan u svom elementu. Tražeći mira, otišli smo u Sen trope i ostavili Pariz.
Dopalo nam se to malo, siromašno barsko selo, izgledalo je pitoreskno, kupili smo jednu kuču, uredili je i tu sam ubrzo počeo da slikam punom snagom pun oduševljenja i energije. U Sen Tropeu smo ostali do danas, u istoj kući. S vremena na vreme odlazio sam u Pariz i tamo sam svake druge-treće godine priređivao izložbe, ali mogu reći da sam bio slikar koji je ostao potpuno izvan pariskog životnog vrenja… Nisam voleo da se „obaveštavam". Nisam čeznuo da saznam šta je ove ili one sezone u slikarskoj modi. Moda me u radu apsolutno nikad nije zanimala. Svako živi u svom vremenu, ne može se živeti i stvarati izvan svog vremena, ali živeti u svom vremenu, osećati njegov duh ne znači biti poštopoto moderan, ne znači trčati po svaku cenu za onim što je moderno ili pomodno… U stvari ja u tu modu i ne verujem: medu onima koji se povode za nečim nema pravih stvaralačkih ličnosti… Bežao sam od dopadljivosti, nikad nisam nastojao da nekoga svojim slikama osvojim ili da šarmiram, to ne! Prolazio sam, prirodno, kroz mnoge faze svetlu, tamnu, zelenu itd. ali mislim da nisam imao prejakih zaleta ni preranih skretanja. Ono što je kod mene karakteristično jeste nastojanje da dodem do određene čvrstine do apsolutne vrednosti boje. Ta moja stabilnost, ako o tome može da se govori, nije u nekom mom svesnom htenju, to je mnogo više čin ljubavi, više neki nagon, način izražavanja nego logika.
Prolazeći kroz te razne faze stvaranja, konstatovao sam da svaka od njih ima nešto što je čini drugačijom od prethodne, a da sve ipak imaju nešto zajedničko, nešto što se po nekom mom osećanju n e m enja. Čini mi se da je to ono bitno. Ne bih pokušavao da to objasnim, neka to čine drugi, ali sam za sebe izvukao odredene pouke iz toga: nije važno ono što stvaralac misli da zna već ono što ne zna . Ako se dogodi da jednoga dana shvati i ono što n e zna, ako pronikne i u to, onda mirno može da ostavi štafelaj ili dleto, onda je to smrt, kraj stvaranja…
Putovao sam dosta. Đota sam posebno dobro upoznao u Kapeli delji Skrovenji u Padovi: izgledao mi je još jednostavnije i čistije nego nekad u Luvru. Obišao sam mnoge zemlje, mnoga podneblja. Najviše volim Mediteran. Živeo sam u Beogradu i bio profesor; kada sam stigao do penzije, vratio sam se na obalu u Sen Trope. Poznavao sam mnoge slikare i njihova dela. Od savremenika najviše me je impresionirao Pikaso svojom neobuzdanom maštom. Voleo sam Sutina, mislim da je on jedan od najvećih slikara, on je nešto izuzetno kao Rembrant. Voleo sam takode Markea, koji mi je uz to bio dobar prijatelj, zatim Bonara. Zanimljiv je Sera i Sinjak takođe. Istina, ne do kraja, do vremena kada je radio, sa Seraom. Sezan bi, naravno, bio na vrhu ove liste nepotpune svakako, on je taj kojije od svih modernih slikara za mene sigurno najviše značio. Među slikarima on je ono što je Bah među muzičarima. Voleo sam mnoge Špance, posebno Velaskeza, Zurbara¬na. Privlačili su me mnogi, svaki na svoj način, ali sam ranije ili kasnije imao prilike da se uverim da je kod svih koje sam voleo i koji su bilo na koji način na mene uticali osnovno bilo to kako su oni rešavali taj problem… prostora.
Mnogo puta, pogotovu u zrelim godinama kada bih razmišljao o sebi i svom putu, kada bih posmatrao svoj razvoj, video bih vrlo jasno da je ono što me jeuvek privlačilo iriialo neke neverovatne sličnosti s onim što me je privuklo prvi put. Shvatio sam da je pitanje uvek bilo o prostoru, nikad o nečemu drugom. Po tome se ja, na neki način, i odvajam malo od svog vremena: ono pokušava da zaboravi prostor, ono se najčešće kreće u dvodimenzionalnom pravcu, a ja eto, prostor ne zaboravljam. Shvatajući svu složenost problema koji obuhvata slikarstvo bilo mi je lakše da vidim sebe: kakvoća prostora to je za mene slikarstvo. Ponavljam: za mene.To mišljenje, prirodno, mnogi ne dele niti je to moguće, svako ide svojim putem i svako o slikarstvu svome i tudem razmišlja na svoj način. Ja sam do svoga stava došao posle mnogih godina rada i razmišljanja. Dugo riisam ni sam 'znao ni mogao sebi samom da objasnim šta je to što me je jednima neprestano vuklo, a što me je od drugih odbijalo. Sada znam, i to sam vam uglavnom rekao…

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License