Umberto Eco Uvod U Zaveru

Umberto Eco

Uvod u Zaveru

Najčudniji aspekt Protokola sionskih mudraca ne leži toliko u istoriji njegovog nastanka koliko u istoriji njegove recepcije. Da je ovo delo proizvod velikog broja tajnih službi i policije iz barem tri različite zemlje, sastavljeno iz kolaža najrazličitijih tekstova, sada je već dobro poznata činjenica - a Will Eisner je iznosi u celini, uzimajući u obzir i najnovija istraživanja.

U jednom od svojih eseja identifikovao sam i ostale izvore koje drugi naučnici nisu uzeli u obzir: na primer, „Jevrejski plan" za osvajanje sveta sledi, ponekad gotovo doslovno, plan Jezuita kako ga je prikazao Eugene Sue, najpre u knjizi Le juit errant (1844/45), a onda i u Les mysteres du people (1849-1857) - sličnosti su toliko velike da navode na zaključak da je sam Maurice Joly (francuski satiričar čiji se pamflet Dijalozi u paklu između Machiavellija i Montesquieua, objavljen 1864. godine, smatra pretečom Protokola, i koji je i sam jedan od glavnih likova u Eisnerovoj Zaveri) bio inspirisan Sueovim delima.

Ali to nije sve. Naučnici koji su istraživali Protokole već su ranije rekonstruisali priču Hermanna Goedschea koji, u svom romanu Biarritz, napisanom 1868. pod pseudonimom Sir John Retcliffe, pripoveda kako su se predstavnici dvanaest plemena Izraelovih okupili na groblju u Pragu s namerom da stvore plan kako da pokore svet. Pet godina kasnije, u ruskom pamfletu (Jevreji, gospodari sveta), Goedscheova se fikcija prihvata kao stvarnost. Godine 1881. Le contemporain ponovo donosi priču, tvrdeći da je potekla iz sasvim poverljivog izvora - pozivaju se ni na kog drugog do na britanskog diplomatu sir Johna Readcliffa. Zatim, 1896. godine, Francois Bournand uključuje argumente Velikog rabina (koji ovog puta nosi ime John Readclif) u svoju knjigu Les Juifs, nos contemporains. Međutim, ono što niko nije primetio jeste činjenica da je Goedsche samo preuzeo scenu iz knjige Joseph Balsamo (1849) francuskog romanopisca Alexandrea Dumasa. U spomenutom delu, Dumas pripoveda o susretu između Cagliostra i drugih zaverenika masona prilikom kog ovi smišljaju osnovu za „Aferu s dijamantskom ogrlicom" i, zajedno sa skandalom izazvanim aferom, utiču na stvaranje klime za početak Francuske revolucije.

Ovo krpljenje uglavnom fikcijskih tvorevina čini Protokole nedoslednim tekstom u kom se lako otkriva njegovo izmišljeno poreklo. Teško je verovati da bi, ako izuzmemo roman feuilleton ili operu, „loši momci" na tako iskren i besraman način iznosili svoje zle planove i namere, da bi objavili, kao što čine sionski mudraci, da poseduju „neograničenu ambiciju, neizmernu pohlepu, nesmanjenu želju za osvetom i strastvenu mržnju". Ako su se Protokoli u početku i smatrali ozbiljnim delom, to je stoga što su bili predstavljeni kao šokantno otkriće, istinito i potpuno pouzdano. Ali, neverovatno je kako se ovaj falsifikat dizao iz svog pepela svaki put kad bi neko dokazao da on zaista, i bez ikakve sumnje, jeste falsifikat. „Priča o Protokolima" tada zaista počinje da zvuči kao fikcija. Posle članka objavljenog 1921. godine u londonskom Timesu, u kom se otkriva da su Protokoli plagijat, isto kao i svaki put kada bi kakav pouzdani izvor potvrdio sumnjivo poreklo Protokola, javio se neko ko je dokazao njegovu autentičnost. A priča traje i do današnjih dana - nastavlja se svom žestinom na internetu. To je kao da, posle Kopernika, Galileja i Keplera, nastavite da objavljujete članke i knjige tvrdeći da se Sunce okreće oko Zemlje.

1

Kako drukčije može da se objasni otpor prema svim dokazima, i svojevrsna perverzna privlačnost koju ova knjiga i dalje ima? Odgovor možda možemo naći u delu Neste Webster, antisemitske spisateljice koja podržava priču o jevrejskoj zaveri. U knjizi Secret Societies and Subversive Movements, odaje utisak vrlo dobro obaveštene i poznata joj je čitava priča kako je Eisner pripoveda u svom delu, ali ovo je njen zaključak:

Jedino mišljenje koje sam spremna da iznesem jeste sledeće: bez obzira na to jesu li Protokoli autentični ili ne, oni predstavljaju program svetske revolucije, i oni su, u pogledu svoje proročke prirode i neverovatne sličnosti s protokolima pojedinih tajnih društava iz istorije, delo nekog takvog društva ili nekog pojedinca toliko uronjenog u učenje tajnog društva da je mogao reprodukovati njihove ideje i frazeologiju.

Njeni zaključci su bez mane: „budući da Protokoli kažu ono što ja tvrdim u svojoj priči, oni je potvrđuju", ili, „Protokoli potvrđuju priču koju sam izvukla iz njih, dakle, oni su autentični". Još i bolje: „Protokoli možda i jesu falsifikat, ali oni kažu upravo ono što Jevreji misle, i stoga ih moramo smatrati autentičnima." Drugim rečima, Protokoli kao takvi ne izazivaju antisemitizam, već je čovekova potreba da izdvoji neprijatelja ono što ga navodi da veruje u Protokole.

Uveren sam - uprkos ovoj hrabroj, ne komičnoj već tragičnoj Eisnerovoj knjizi - da je ta priča još vrlo aktuelna. Radi se o priči koju vredi ispričati, jer se moramo boriti protiv Velike laži i mržnje koju širi.

(Tekst Umberta Eka je Uvod u knjigu Vila Ejznera Zavera - tajna priča o Protokolima sionskih mudraca u izdanju Samizdat B92)

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License