U svetu
U vazduhu
Od Pavića sam se oprostio u vazduhu. Verujem da bi mu se dopala ta rečenica i prizor koji ona priziva: nas dvojica se grlimo kao dvojica trapavih astronauta, a on onda odlazi nagore, u svoje novo prebivalište, dok se ja spuštam na zemlju, u sneg i led. Doista se naše opraštanje odigralo u vazduhu. Naime, prvog decembra sam rano ujutru seo u avion koji je iz Frankfurta leteo za Kalgari. Kada se avion našao na dovoljnoj visini, na ekranima su emitovane jutarnje vesti i iznenada se ukazala slika Milorada Pavića, potom druga, praćena fotografijama naslovnih strana „Hazarskog rečnika" i drugih njegovih knjiga, ali pre nego što sam uspeo da uključim slušalice vest se završila i na ekranima su se pojavili fudbaleri ili neki drugi sportisti. I tako, iako nisam čuo samu vest, mogao sam, na osnovu strukture vizuelnih komponenti, da naslutim njen sadržaj: Milorad Pavić je preminuo i svet se opraštao od njega.
U Pavićevom slučaju to je bilo od posebne važnosti, jer je, desetak godina ranije, taj isti svet pokušao da mu po svaku cenu oduzme status značajnog pisca i da ga prikaže kao zadrtog nacionalistu, koji nije bio vredan ni pola lule duvana. Sada su mu, nakon smrti, pokazali dužno poštovanje koje će, verujem, biti propraćeno i obnovljenim interesova-njem za njegovo delo.
Otuda mi se ta vest, koju sam video u avionu koji se podizao u nebo iznad Frankfurta, učinila izuzetno značajnom, jer sam je video kao simboličnu potvrdu promenjenog stava sveta, posebno Evrope, prema Srbiji. Ponovno uvažavanje Pavića označava, uveren sam, i obnovu interesovanja za visoke domete srpske književnosti i umetnosti uopšte. Stoga najavljeno ukidanje viza i otvaranje granica ne treba shvatiti samo kao poziv na šoping već i kao mogućnost da naša književnost dospe do još većeg broja čitalaca. U stvari, ona je poslednjih godina sve prisutnija, pogotovo u Francuskoj i ove jeseni su se u izlozima mnogih pariskih knjižara mogle videti knjige Vladana Matijevića, Vladimira Tasića, Svetislava Basare, Gorana Petrovića i drugih naših pisaca. Uostalom, na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu izdavačka kuća ,,Stubovi kulture" zasnovala je svoj program na paroli: „Vi čitate u originalu ono što svet prevodi". U tom smislu, „Hazarski rečnik" jedan je od najboljih ambasadora naše kulture i verovatno najprevođeniji savremeni srpski roman. To je knjiga koja je predstavljala trijumf postmodernizma, najavljujući njegov kraj i, u isto vreme, početak nekih sasvim novih pristupa književnosti, umetničkom delu i samom stvaranju. Jedna od onih knjiga koje, po prirodi stvari, na kraju postaju teret, nekad čak i prevelik, za svoje autore, tako da pod tim teretom posrću.
Pavić, sasvim sigurno, nije posrtao pod tim teretom, već ga je nosio sa lakoćom, ne prestajući da nas iznenađuje dubinom svojih uvida i na izgled neiscrpnim uzletima mašte. U tom pogledu, on je svakako dobar učitelj i ne treba da nas čudi što je uticao na brojne srpske pisce raznih generacija. A taj uticaj, sasvim sigurno, osećaće se i nadalje, u delima autora koji tek dolaze.
Zahvalan sam mu što me je početkom osamdesetih godina podsticao da priredim dvotomnu antologiju savremene svetske priče. Pokazalo se tada da je bio dobar poznavalac zbivanja u svetskoj prozi, te izuzetan urednik, pomalo strog ali spreman da sasluša i, ako treba, promeni svoje ocene. Doista ostajemo bez velikog pisca, pomislio sam posle našeg oproštajnog zagrljaja, gotovo zgrčen od osećanja gubitka, ali onda sam pogledao nagore i ugledao nasmešenog Milorada Pavića koji je pućkao lulu dok je znatiželjno razgledao svoj novi prostor i shvatio sam šta bi on rekao da je mogao da govori. „Ovo nije kraj", rekao bi Pavić, „ovo je samo novi početak".
I to me je smirilo. Kao mnogo puta do sada, Pavić je bio u pravu. Ne suočavamo se sa krajem nego sa novim početkom, odnosno kako bi rekao jedan moj prijatelj: „Nismo se promenili mi - promenili su se oni".
Na kraju krajeva, najmanje je važno ko se, kako i koliko promenio. Važno je da pazimo da ne upropastimo novi početak. A kada on prođe, sve ostalo biće mnogo lakše.
DavidAlbahari, Politika
U Jefimiji
Najprevođeniji srpski pisac doputovao iz Kalgarija u Trstenik na 26. književne susrete pisaca pod nazivom „Savremena srpska proza"
Književni portret Davida Albaharija bio je glavna tema 26. susreta pisaca u Trsteniku, pod nazivom „Savremena srpska proza", tradicionalne kulturne manifestacije, koja je održana od 12. do 14. novembra u Narodnoj biblioteci „Jefimija". Susretima pisaca prisustvovao je i Albahari koji od 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi, a piše na srpskom jeziku.
