U nekom dalekom gradu
Kairo, 12. septembar Kairski „Alahram" javlja jutros da su juče bila u vazduhu sto dva egipatska lovca bombardera, tipa „Suhoj 7" i „Mig 17". U vazdušnim bitkama, vođenim juče, od obala Sredozemnog mora do Sueckog zaliva i duboko nad Sinajem, oboreno je šest izraelskih „miraža" izjavili su egipatski vojni funkcioneri, navodeći da je egipatsko vazduhoplovstvo izgubilo dva aviona. Oni su, takođe izjavili da su egipatski avioni u jučerašnjim napadima onesposobili dve baze za ispitivanje raketa „hok", jednu radarsku stanicu, mornaričke i artiljerijske instalacije i zgrade vojnih komandi. Glavni napad bio je usmeren na područje severnog Sinaja, gde su bombardovani izraelski komandni centri. (Rojters)
Zvono telefona je probudi. Nije mogla da razabere koje je doba noći ili dana. U magnovenju pomisli: Kosta! Znala sam da će me jednom tako iznenada pozvati. Htela je da mu kaže da je verovala da je to on. U mraku potraži slušalicu koja se sa treskom sruši. Skočivši, Lea zakači nogom telefon i on se stropošta na pod. Veza je bila prekinuta. Pogleda na sat: sedam i tri minuta. Da li je moguće da je prespavala do jutra? Neizvesnost joj prostruji kroz svaku poru. Sada je već sumnjala da je to bio Kosta. Naslage prašine u talasima sletale su sa žutog svilenog lustera koji je Kohanova sašila od svoje balske haljine. Nije smela da ga dodirne. Svila bi se pretvorila u prah. Klatarao se pod udarcima košave. Lea se skupi u ćebe, ne paleći svetlo. Konture Isusa na crvenom plišu oštro su otkrivale svoje beline. Zabi glavu u kolena i sklupča se od zaglušujuće tišine. Vreme je za nju proticalo bez predstave o ritmu.
Vrata zatutnjaše. Neko je pesnicom lupao. Skoči izbezumljeno. Bio je to šofer Đoka Gusak. Pa dobro, majku mu, što ne otvaraš? Šta se s tobom zbiva? prekorevao je glasom kome nije nedostajala nežnost. Matori te satima zove iz redakcije. Spremi se, letiš u Sarajevo. Imamo samo pola sata vremena. Evo ti poruka.
Lea je pročita pri čkiljavoj svetlosti u hodniku. Kohanova nije dozvoljavala da stavi sijalicu jaču od četrdeset sveća, iako je Lea sama plaćala račun za struju, čak i gazdaričin utrošak. Ali, stara je bila izuzetno ponosna na svoju štedljivost. Sedela je u sumrak, čekajući osam časova, smatrajući da je štednja struje jedan od osnovnih životnih principa koji krše nesavesni građani i da zato dolazi do evropske ekonomske krize.
„Simpozijum o satiri", pročita informaciju iz teleksa i Sašin dopis: „Pošalji telefonom izveštaj sutra između 13-14 i anketu za nedeljni broj." - Poznala mu je rukopis iako je listić hartije bio bez potpisa.
- Idem u kola, a ti se spremi. Parkirao sam iza ugla.
Lea navuče farmerke, strpa pižamu u torbu, gurnu par bluza i pulover i strča niz stepenice. Kohanovoj se nije javila.
Jurili su osvetljenim gradom. Saobraćaj je bio veoma živ. Leu začudi ta iznenadna promena. Samo nekoliko trenutaka ranije izgledalo je da je ceo svet paralisan, a u stvari bila je to samo njena trenutna kontuzija i zato pomisli: zašto mi je tako bitno moje lično osećanje, da li je to egocentričnost? Ako se ceo svet kreće, ako opstojava u jednom ritmu, zašto bi moja lična egzistencija, koja se gotovo nikog ne tiče, nagrizala rđom moje bivstvovanje, do nekog fizičkog bola praznine?
Šofer joj iznese torbu do piste i steže joj ruku. - Mala imaš pare? - upita je, mašući se za novčanik. Lea klimnu glavom, mahne mu i uđe u autobus koji je za par sekundi spusti pred stepenište aviona. Uvali se u sedište. Zaboravila je knjigu. I četkicu za zube je zaboravila.
Oseti na sebi pogled uokviren četvrtastim ramom naočari i osmeh iza njega. Nije razabirala njegov glas. Avion je uzletao. Stjuardesa je davala informacije o visini leta i temperaturi. Sada je već razaznavala glas čoveka koji je sedeo kraj nje.
- Umalo - rekao je - niste zakasnili. Došli ste autobusom koji je dovodio putnike za Boing koji leti u Švajcarsku.
- Da? - upita Lea. - Nisam primetila.
- Da li ste prema svemu tako ravnodušni kao prema letu? Mrzela je te usputne razgovore. Nije mogla sebi da oprosti što je zaboravila Hermana Vouka na stočiću kraj kreveta. Čitav njen život odvijao se kao ilegala. Kradom je ustajala, kradom je legala. Navikla je da ulazi u šifonjer kada čuje staričine korake na svom pragu. Bilo joj je važno da se sada na polasku ne sretne s njom. Zakasnila bi na avion i morala bi da joj da pregršt obrazloženja koja ni sama nije znala. Iako se već unapred plašila ponovnog susreta sa gazdaricom i pri¬dike koju će joj održati o lepom ponašanju, bila je srećna što je izbegla susret s njom.
Nije se ni potrudila da sluša reči svog sagovornika. One su prolazile mimo nje u mekom padu, kao oblaci koji su se spuštali u svom penušavom sivilu pod krilima aviona.
- Živite u Beogradu? - pitao je čovek iza crnih okvira svojih naočari. - Da li ste uvek tako ćutljivi?
Lea ču svoj glas, koji se obično nekome pravdao, uvek izvinjavao, sada sa obrazloženjem da nije čula pitanje, da se zamislila, da je umorna, pospana, a u stvari bi najradije dreknula: čoveče, nosi se do đavola! No takav tok razgovora nije uspela da da. Prihvati šolju čaja koju joj ponudi stjuardesa. Blještava slatka voda razmili joj se po grlu. Za-žele da popije nešto žestoko. Najradije bi rekla: dajte mi jedan viski ili rakiju. Bilo šta. Nije znala šta da uradi sa čašom dopola ispunjene tečnosti. Njen saputnik joj reče: „Dozvolite„, uzimajući joj čaj.
- Mislim da bi bilo prikladnije popiti nešto žestoko - reče i izvadi pljosku iz džepa, nalivši u poširoki zatvarač koji je zapravo bio čaša i pruži je Lei. Ona se nasmeja:
- Ili se bavite hipnozom ili mi čitate misli.
- U pravu ste - reče crni mladić. - Samo pogrešili ste u redu reči. Čitam vam misli, pa vas onda hipnotišem da biste primili čašu od mene. Ako je ikada osetila vrelinu i čar pića, to je bilo ovog časa.
- Da li vas neko čeka na aerodromu? - upita. Kao da je već navi-kao na njeno ćutanje, predloži joj da krene s njim u grad, jer će nje-ga sačekati poslovni prijatelj.
- Ne, hvala - reče Lea, posmatrajući kako se krilo aviona spušta naglo, otkrivajući modri ambis pod sobom. Kada bi sada eksplodirao avion, pomisli, niko ne bi primetio da me nema. U Listu bi se pojavila vest: „Srušio se avion". U toj prvoj informaciji možda bi na kraju bilo dodato da je „tom prilikom poginula na službenom zadatku i naš saradnik Lea Štraser". Ništa više. Kasnije, verovatno, kada bi sve važne političke ličnosti izašle na mesto udesa i dale izjavu za štampu, u nekom uglu bila bi napisana i njena godina rođenja i smrti… Na zadnjoj strani čitulja: „naša draga koleginica" (u Listu bi vero-vatno imali popusta za svoje članove). Onda bi Žana skupljala dobrovoljni prilog za venac od veštačkog karanfila. Da li bi je primili na jevrejsko groblje? Sa strahom pomisli da se toga verovatno niko ne bi setio. A ne bi je ni primili. Nije odlazila u Jevrejsku opštinu otkada je diplomirala. Redovno su je zvali na čajanke, predavanja. Međutim, nije želela da ide. Možda bi sa nekim od tih ljudi mogla da se zbliži, ali sve skupove je mrzela i izbegavala. Prisustvovala je samo onda kada je bila prisiljena.
Avion je propadao kroz oblake i ona oseti vrtoglavicu.
- Vama je zlo? - upita je mladić, naginjući se prema njoj.
- Ne. Nije mi ništa - odvrati, uzmičući.
- Da li vam je neko rekao da imate najlepše oči na svetu? Oči košute? - njegov glas bio je topao. Lea ga pogleda. Izgovorio je to kao da joj pruža novine da pročita, kao da joj saopštava koliko ima sati.
- Ne - odgovori suvo. - Nisam ni znala da uopšte imam oči. Vi ste mi to otkrili. - I sama se začudi svom neprijatnom tonu, prepoznavajući u njegovoj oporosti odgovor: da, ako niko nikada ne žali za osobom koja je nestala u nekom vazdušnom udesu, onda je za to kriva samo nestala osoba, jer nikome nije dopustila da njeno odsustvo učini primetnim. Avion je propadao kroz nevidljive oblake, dok iznenada ne udari točkovima o pistu. Lea oseti snažan pritisak u ušima i nagon za povraćanjem. Pokuša da se iskobelja ispod kaiša kojim je bila prikovana za sedište. Sa panikom primeti da su već svi putnici izašli, dok je mladić koji je sedeo kraj nje skupljao rolne hartije i svoju putnu torbu. - Dozvolite - reče joj i jednim dodirom rastavi kaiš, oslobađajući je. Lea klimne glavom u znak zahvalnosti i pođe niz metalno stepenište.
Nad Sarajevo se spustila debela bela magla, pokrivajući ga injem. Ovde, kao da je već stigla zima. Lea mahnu mladiću iz aviona. Prilazio mu je neki čovek širokog osmeha, ali on mu samo stavi ruku na rame i potrča za Leom, nudeći joj još jednom kola, ili, bilo šta.
- Ako ste već tako ljubazni - reče mu Lea - dajte mi novine, ukoliko ste ih pročitali. Kiosci su sada već zatvoreni, a ja sam zaboravila da ponesem knjigu.
- Ako je to sve što mogu da učinim za vas… - reče, pružajući joj novine. Lea iza četvrtastog okvira njegovih naočari ugleda još jednom vedre, nasmejane oči i pokaja se što ga je odbila, ali znala je da je sada bilo kasno da promeni svoju odluku i da bi se opet slično ponašala, kada bi se ponovo sreli. Sve je teže uspostavljala kontakt s ljudima. Bila je netrpeljiva, neugodna. A, istovremeno, tako usamljena.
Ušla je u autobus. Upita šofera da li može da joj preporuči neki hotel i objasni kako će do njega stići. On joj obeća da će je upravo tamo spustiti „ko roda bebu kroz odžak".
U jednom momentu, dok su se batrgali uskim ulicama, prekrive-nim gustom maglom, putnici počeše da se bune što autobus tim krajem prolazi, pitajući šofera da mu magla nije vid zamutila. On se u početku nije obazirao na ove primedbe, a kada se umnožiše, on ispod svojih brka viknu:
- Jal' idete u grad, jal' ne idete? - Putnici nevoljno zamumlaše. -Ja, pa onda nek mi niko ne prozbori.
Lea ugleda svetleću reklamu hotela Evropa i vozač naglo zaustavi:
- Curo moja - reče - rad tebe sam mogo bit i linčovan. Viš' kaki ti je to alem?
Iskačući na vlažan asvalt Lea shvati da je šofer zbog nje menjao svoj uobičajeni put.
Portir jedva pristade da joj da sobu, jer nije imala rezervaciju. Uzimajući ključ, otvori staklena vrata hola i sudari se s mladićem iz aviona.
- Sledeći put kada se danas sretnemo, platićete mi piće - reče joj on.
- Teško da ćemo se danas još sresti - odvrati Lea, ulazeći u restoran.
Hotel Evropa ličio je na stari kontinent u doslovnom smislu. U njemu je sve bilo pohabano. Zelena plastika ljuštila se sa fotelja iz kojih je izvirao sunđer kao sneg koji kopni. Dim je bio gušći od magle koja je obavijala grad. Za stolovima gotovo nijedne žene nije bilo. Neki zdepasti čovečuljak uputi se ka Lei, pružajući joj ruku, uz dubok naklon. Ona ga zbunjeno otpozdravi, što za njegovom stolom izazva buran smeh i komentare, kao da je spodoba smislila nešto izuzetno duhovito, a Lea bila nasamarena kao prava glupača. Preplavi je bes. Zaže-le da im kaže da je posebno impresionirana što je tako lako uspela da ih razveseli, ali umesto toga prođe kroz hol i prošiša kraj portira i uspne se na treći sprat. Soba 307 nije mogla da se otključa. Brava ispod prljave mesingane kvake nije se pomerala ni levo ni desno.
- Ako treba - začu glas iza sebe - ja ću stalno biti iza vas, da vas u slučaju potrebe otključavam.
Lea se skloni i mladić iz aviona samo jednim pritiskom otvori me-mljivu sobu.
Najzad je bila sama, srećna što joj Kohanova sa vekerom neće zakucati na vrata. Baci stvari na sto i proveri slavine pod tušem. Odlično su funkcionisale. Svuče se i stane pod mlaz tople vode. Toplina joj je milela niz kičmu. Satima bi mogla da stoji, pomisli, ali utom pri-meti kako se ogromna bara prljave vode širi iz kupatila i navire u sobu. Slivnik je bio zapušen. Lepljiva plastična zavesa prijanjala joj je uz telo. Sa gađenjem uspe nekako peškirom da satera vodu, vadeći prljavu kosu i isušenu sapunicu iz otvora. Još jednom stade pod tuš. Sada nije imala peškir. Podvuče se mokra pod pokrivač. Sva sreća, posteljina je bila čista i ona se, onako vlažna, uvije u ćebe. Lampa kraj njenog kreveta nije imala sijalicu i ona skoči da upali bledo sve-tlo koje je dolazilo ispod upljuvanog lustera. Još uvek nisu ložili. Bilo joj je hladno. Jednom rukom raširi novine. „Govorna X raketa" -pročita. Potpisan Stevan Vidanović koji je pod naslovom „Protivstav" odgovarao izvesnom Crniću koji je, izgleda, pisao - o štetnosti vulgarnosti ili psovki u savremenoj literaturi.
„Čovek koji ne psuje ili je mrtav, ili izrod, ili svetac. Ili još nije naučio srpski jezik. Takav je, ako ćemo mak na konac, duboko sumnjiv. Zar na njega ne deluju zakoni međuljudskih odnosa koji odvajkada važe na Balkanu?" On je zatim stav protiv psovki nazivao opasnim čistunstvom i inkvizitorskom kritikom. Lea nije znala ko je taj Crnić, ali pomisli - možda je neki Švarc kad se meša u tuđ jezik i njegova značenja, kao onaj Štern što je svoje ime pretvorio u Zvezdanić. Međutim ni o njemu nisu govorili kao o nekome ko je odvajkada na Balkanu. Bledo svetlo i naslovi „Samoupravna zajednica i kultura", „Povećana odgovornost komunista", „Bez novih oblika i starih odnosa". nisu joj bili privlačni.
U jednom momentu, bez mnogo razmišljanja, skoči iz kreveta, ob-uče se i zakuca na susedna vrata.
- Odlučila sam da vam platim piće večeras - reče svom saputniku, koji kao da je upravo to očekivao, obučen, nasmejan, tek što nije zapitao: Zašto vam je toliko vremena bilo potrebno?
On je dobro poznavao Sarajevo. Pozva taksi i krenu nekim vijuga-vim putem do kafane ispod fenjera. Stolovi su bili zastrti crvenim stolnjacima sa kojih su štrčali beli salveti.
- Kuvano vino? - upita je i ona klimnu glavom.
Zdepasti kelner beležio je u svoj tefter porudžbinu. Uskoro se pojavi sa čašama od keramike iz kojih se pušila mirisna tečnost cimeta i karanfilića. Lea odjednom vide svoju negdašnju kuhinju u Senovu i iz crnih otvora Zefir peći pokulja topli vazduh uspomena.
- Šta je bilo, Lea? - upita je mladić, stavljajući svoju snažnu šaku preko njene. - Da se niste opekli? Vaše sam ime pročitao u spisku gostiju. - Ja sam Feđa - reče.
Lea ga pogleda.
- Rus?
- Ne, otac mi je Slovenac, a majka Srpkinja. Rodio sam se za vre-me rata u Kraljevu, kada su moji prebegli iz Slovenije. No, otac ipak nije uspeo da se izvuče.
Lea pokuša da se oslobodi Feđine ruke:
- Vi ste, dakle, mlađi od mene. U to vreme ja sam već započela samostalni život.
- Nadam se da vam ne smeta što sam mlađi. Danas to ništa ne znači. Uostalom, reći ću vam da uopšte, lično, nemam to osećanje da ste vi stariji. Naprotiv. Za mene ste devojčica koju bih stalno štitio. Eto, znao sam da ne možete da zaspite i da se nisam plašio da ćete me oterati, još davno bih sam zakucao na vaša vrata. Ali i ova-ko, znao sam da ćete doći.
- Znali ste? Kako?
- Pitate me kao da u tome ima nečeg ružnog, nečeg možda prepotentno muškog. A ja sam jednostavno želeo da budem večeras sa vama. Ne samo večeras. Znao sam da jedino mogu da sedim i čekam. Loše svetlo išlo mi je na ruku.
Kad je kasnije razmišljala o tome kako je počela da mu priča, kojim rečima mu je otkrila ono što je nosila u sebi duboko, godinama, što čak ni Kosti nije ispričala, Lea nije mogla da se priseti. Da li je to bila neka čarobna moć te mirisne tečnosti koju je prvi put okusila, ili njegova snažna ruka? Priča je, uglavnom, potekla sama sa njenih usana, kao planinska reka kada se spušta niz padinu i uz žubor nađe u dolini. Reči su navirale, noseći sobom sve godine, ljude, sve misli, nikada ne izrečene. Pominjala je Senovo, Renu. Ispričala mu je sve o Kosti. Slušao je nemo, gledajući je iza okvira svojih četvrtastih naočari. Vremenom, sve se pretvorilo u topli mirišljavi oblak koji se pretopio u maglu kada su izašli napolje. Ulice su bile puste. Nije bilo taksija i oni krenuše ka gradu. Lea je naslonila glavu na Feđino rame. Hodali su ćuteći.
Trgla se iz sna sa osećanjem mučnine. Rukom dodirnu zid. Znala je da nije u svojoj sobi u Beogradu. To nije bila ni njena hotelska soba. Pogleda sa osećanjem jeze u odškrinuta vrata kupatila, odakle je dopirao šum tuša. Kroz prozor sa ulice dopirala je beličasta svetlost, ali još uvek nije svanulo. Pokuša da, ne paleći svetlo, vidi koliko je sati. Ne pamti kada je zaspala sa satom na ruci. Bio je to već mehanički pokret koga nije bila svesna, ali sada je čvrsto stajao oko njeog zglavka. Nije mogla da nazre skazaljke. Pogleda još jednom prema kupatilu i vide obrise Feđinog tela, čak i neku melodiju ču, tiho je pevušio. Naglo ustade sa svoje postelje. Čaršav je spao i ona u panici ugleda svoje nago telo. U jednom skoku uleti u farmerke. Navuče pulover i tiho otvori vrata. Njena soba je bila otvorena. Osvrne se okolo i sjuri niz stepenice. Plati sobu i nađe se na ulici. Na obližnjoj crkvi izbijalo je sedam sati. Hodala je dugo dok ne naiđe na neku krč-mu. Uđe i poruči kafu. Zaudaralo je na neoprani veš nosača koji su se tu sjatili i već uveliko ispijali svoju jutarnju rakiju. Sinoćna magla, pomešana s dimom, kao da svež vazduh ne ulazi u ove prostorije, palila joj je nepca. Raširi novine, ali nije mogla da se skoncentriše na čitanje. Samo jedna misao kucala joj je slepoočnicama: kako je mo-gla da spava s nepoznatim čovekom? I još više od toga mučila ju je pomisao: kako je mogla sve da mu ispriča? Nisu to bile tajne. Do sa-da nije bila ni svesna da ih je skrivala. Da li se kaje? Ne. Pokušava sa-mo da odagna noć. Sinoćno veče odvijalo se kao san, kao da nije upravljala sobom, kao da nije ni pokušavala da se odupre želji da spava sa Feđom. Da li je to bila želja? Znala je da vino koje je popi-la nije bilo jako, da je bila svesna svog ponašanja, kao i sada. Ali isto tako bila je svesna toga da, kada je Feđa otključao vrata svoje sobe, nije trebalo da je nagovara da spava s njim, da je jednostavno ušla. Pokuša da zaboravi toplinu i drhtaj njegovog tela u čije naruč-je je utonula. Nije to bila strast kojom je želela Zorana, ni čežnja kojom je čekala Kostu. Bila je to, možda, žeđ koja se oseti u žarkim letnjim danima. No, da li se čovek kaje kada tu žeđ utoli? Šta je kod nje izazvalo tu mučninu pri pomisli na Feđu? Jednostavno, ona žeđ koje sada nije mogla ni da se seti, da je prepozna, rasplinula se s jutrom i ona je u njemu videla samo nepoznatog čoveka kraj koga je slučajno sela u avionu, koga je srela u hotelu i s kojim je, slučajno, bez razloga, provela noć. Dakle, mogla bi isto tako s bilo kojim muškarcem da spava, bilo s kim od svih ovih ljudi kraj kojih je jutros prošla, kraj kojih celog života prolazi. Kao da to nije ona, nego bilo koja devojka, mlada žena. Znači, ona ili bilo koja druga, činilo je osećanje da i sama nestaje, da se rasplinjuje kao noćašnja magla. Stisnu svoje vlažne dlanove, otpi gutljaj kafe, pozva kelnera i izađe na ulicu.
- Bilo koja - šaptala je - to je kao svaka. kao nijedna. Dakle, nema me. Ne postojim.
Sada je ostala bez hotela. Toliko se prepirala s portirom da joj da sobu, a sada je s torbom na ulici. Mogla je da doputuje vozom. Sve se ovo ne bi dogodilo. Ili? Ili bi se dogodilo u vozu.
- Lea, da li si to ti, Lea? - začu za sobom i pretrnu, iako je to žen-ski glas. Strepela je da ne sretne Feđu.
- Zdravo, drugarice Lea - otkud ti ovde?
Pred njom je stajala Kosana. Pokuša da se seti koliko je godina prošlo od kada su se zadnji put srele. Doduše, videla je nekoliko puta na televizijskom ekranu. Uvek je negde predsedavala, bila u nekoj komisiji, davala izjave za štampu.
- Da li si i ti došla na simpozijum o satiri? - upita Leu. Kosana se nije mnogo izmenila. Možda su joj bore oko usana bile dublje, kosa potamnela a pege pobledele. Izgubila je izraz prkosne devojčice, lice joj je postalo grublje.
- Sada već mogu da zamislim da će i ona jednog dana početi da stari - pomisli Kosana. - Crte joj se nisu izmenile, ali blistavost kojom je zračila kao da je potamnela.
Shvatile su da se osmatraju kao dva psa kad se sretnu na ulici. Samo žene mogu tako prodorno da gledaju i uočavaju promene koje donose godine.
- I vi ste ovde na simpozijumu o satiri?
- Da - reče Kosana. - Mi to i organizujemo. Biće zanimljivo. Gde si odsela?
Lea sa neskrivenim snebivanjem počne da izmišlja priču o rezervaciji, o sobi koju je imala, i sa strahom, osvrćući se da odnekud ne naiđe Feđa, priznade da je na ulici.
Kosana joj ponudi da je povede u svoju sobu, jer drugu u hotelu ionako neće dobiti. Ona sama je pokušala kad je jutros doputovala, ali je mogla da iznajmi samo privatno sobu, koja, kako reče, uostalom, nije ni loša. Lea prihvati poziv i one se uputiše zajedno do Kosane. Na vratima ih dočeka ljubazna, starija žena sa tipičnim sarajskim akcentom, gutajući vokale. Natera Leu da popije kafu i donese joj posteljinu. Kafa je bila preslatka i Lea je naglo ispi, zamolivši gazdaricu da joj pokaže gde je kupatilo.
- Još uvek masiraš sa tuširanjem? - upita je Kosana, smejući se. - A ko bog si se sinoć, pre no što si krenula, kupala. Čudo se nismo srele u vozu.
Pod mlazom vode kao da se rasprši Leina nelagodnost zbog Feđe. Pomisli, kako bi se Olga od srca smejala kada bi saznala da i ona, bez razmišljanja, ume da legne sa slučajnim poznanikom. Začudi se sebi što, do fizičkog osećanja gnušanja nad sobom, pridaje značaj tako nevažnoj stvari. Bila je gotovo vesela kad su izašle na ulicu i zaključi da joj uopšte ne bi bilo neprijatno da sretne Feđu. Čak bi i volela, iz čiste radoznalosti, da vidi kako danju izgleda, kakva mu je kosa. Da li bi se onako nasmejao, da li bi joj prišao? I onda, sa osećanjem stida, pomisli da bi samo klimnuo glavom i produžio svojim putem. Muškarci, znala je to po svojim kolegama, ne vole devojke koje lako ležu u krevet, sem ako su profesionalne prostitutke. Pa, dobro, zaključi, nek se nosi do đavola. U sali, gde se održavao simpozijum, bilo je mnoštvo sveta. Lea prepozna kolege iz drugih redakcija. Kosana je sela u radno predsedništvo. Neki čovek, njoj nepoznat, izađe za govornicu i započne uvodni govor o neophodnosti humora i satire, o dokazima slobodnog, samoupravnog društva u kome treba iskoreniti negativne pojave i to baš „što ćemo ih žigosati stvaralačkim poletom i samoupravnom svešću, iznoseći na videlo sve društvene devijacije„. U njegovom glasu bilo je nečeg pretećeg. A trajao je beskonačno dugo, varirajući temu o tradiciji, Kočiću i Domanoviću i kako društvo svoje prave satiričare tek treba da da, ukazujući na „socijalni kukolj", kako reče.
Za njim je došao govornik iz druge republike, govoreći o pojavama devijacije u tzv. satiričnoj literaturi koju pokušava smišljeno da podmetne narodni neprijatelj, vešto prikrivajući pod „ljusku smešnog„ nacionalistički element, prodajući šišarke za orahe i obećavajući da će to, kao i uvek do sada, budne snage naše kritike raskrinkati. Lei su se sklapale oči i ona tiho izađe na ulicu. Sunce, iako bledo, i prohladan vazduh pobedili su maglu. Pošla je obalom Miljacke. Mutna reka tekla je svojim uskim tokom, probijajući se kroz crvenu ilovaču. Nikada ranije nije bila u Sarajevu. Dopale su joj se uske uličice, strme i kaldrmisane, da bi u trenutku izbile na moderne arhitektonske građevine. Odjednom joj se učini da je baš ovuda prolazila, da su joj obrisi kuća sasvim prepoznatljivi. Možda je to, pomisli, sećanje na neku staru fotografiju, ali istovremeno prepozna i miris, neki davno zaboravljeni, ali blizak, nedefinisan. Lutala je bez cilja i kao da joj je to hodanje godilo, oslobađalo zamora i jutrošnje more. Izgubila je pojam o vremenu i gladi. Želela je da hoda. Uskoro se nađe ponovo na obali reke.
- Gde je ovde sinagoga? - upita jednu ženu koja je prolazila kraj nje.
- Sinagoga? Ne znam. Jel' to neka ulica?
Lea zaustavi sledećeg prolaznika koji joj objasni da je u negdašnjoj sinagogi muzej. Pođe s njom do prvog ugla i pokaza joj zgradu. Lea shvati da je tuda već prolazila, ali da je nije zapazila.
Kapija je bila zaključana i ona pozvoni. Nakon nekoliko trenutaka kroz odškrinuta vrata pojavi se zabrađena žena. Lea joj objasni da je na proputovanju i da bi želela da uđe u hram. Žena je propusti bez reči, podozrivo je posmatrajući, a onda joj pokaza put za galeriju. Svuda unaokolo visile su slike crnih, bradatih ljudi. Ispod njihovih tamnih šešira izvirao je prodoran pogled, uvek nekako jasan i prepoznatljiv. U potpisima je bilo mnogo španskih reči, ladina, imena časopisa i novina koje su još u osamnaestom veku osnivali. Poneka relikvija na ljubičastom somotu, kepele, izvezeno zlatom. Svet koji je nestao. Uspe se uz drvene stepenice da bi izbila pod sam krov. Na toj poslednjoj platformi, okačena za debeli lanac, visila je jedna teška knjiga, lelujajući se u polumraku. Lea pretpostavi da je to neko staro izdanje Biblije, možda Hagada, ispisana četvrtastim slovima, i ispunjena pastelnim minijaturama.
Rastvori je i njeni prsti zaustaviše se, a pogled ih zatim sustiže na imenima Štraser Aron, pod njim Štraser Viktor, Štraser David i Štraser Blanka. Imena njenog strica i njegovih sinova. Njihove majke. Telom joj prostruji drhtaj. Pomisli da će se zaneti i uhvati se za masivnu knjigu koja se klatila na lancu. Tek tada ugleda naslov: „Imena pobijenih Jevreja u Bosni i Hercegovini 1941-1945". Pokuša još jednom da pronađe njihova imena, ali među hiljadama drugih to joj ne pođe za rukom. Kako se dogodilo da se knjiga gotovo sama otvo-rila na njihovim imenima? Siđe polako niz stepenište i uputi se na ulicu. Ženu koja joj je otvorila vrata nije više videla.
Vratila se u plenumsku salu, gde se još uvek govorilo o satiri, toj nasušnoj potrebi naroda i prave literature, hrabrosti talenta da se uhvati ukoštac sa negativnim pojavama birokratije i antisamoupravne tendencije. Reči su vrvele oko Lee. Nije mogla da se uklopi i pra-ti tok. Pokupi šapilografisane materijale i ode u sobu za novinare. Tamo otkuca informaciju i pozva Beograd. Izdiktira sekretarici izveštaj. Ostala je još anketa koju je trebalo da pripremi za nedeljni broj. U auli srete starog teoretičara Kabilja, koji je nekada živeo u Beogradu, kada je Lea počela da se bavi novinarstvom. Tada se često s njim sretala, a onda je jednom pročitala da se vratio u Sarajevo, odakle je i bio rodom. Priđe mu i podseti ga na njihovo ranije poznanstvo i zamoli da se popodne nađu i porazgovaraju o satiri, te da joj on preporuči još nekoliko zanimljivih ljudi koji bi o toj temi mogli da kažu par reči za List.
- Draga moja devojčice - reče joj Kabiljo - nisam siguran da se sećam kojom smo se prilikom ranije sreli, ali isto mi je tako zadovoljstvo što ste vi mene upamtili i što se danas eto ponovo vidimo. Rado ću porazgovarati s vama.
Lea ubeleži adresu i krenu kući. Jedva je pronašla Kosaninu sobu. Stropošta se u krevet i zaspa dubokim snom.
Probudi se. Bilo je pet minuta do pet, a već u pet trebalo je da bude kod Kabilja. Napolju je bio mrak, sada se već rano smrkavalo. Na brzinu se obuče i tek u taksiju očešlja. Žurno se uspne uz stepenice. Kasnila je deset minuta.
Kabiljo se pojavi u puloveru sa rolkragnom, jarke crvene boje:
- Draga moja, nadam se da mi nećete zameriti što je svratio na čaj moj stari prijatelj Eli. Navikli smo da u ovo vreme ćaskamo, a ja sam smetnuo s uma da ću imati ovako šarmantnu posetu.
Eli je sedeo u dubokoj kožnoj fotelji. Imao je bujnu sedu kosu i nakostrešene obrve, ispod kojih su gledale crne prodorne oči. Kao da je sišao sa neke fotografije iz sinagoge.
- Eli, eto, to je moja prijateljica s kojom sam nekada imao interesantne razgovore u Beogradu. Sada je došla da popije s nama čaj.
- Razgovore koje ste vi zaboravili - reče Lea i već se pokaja što je to izgovorila.
No Kabilja ova primedba samo zasmeja kao da je izustila nešto veoma duhovito.
- Draga moja, kad budete u mojim i Elijevim godinama trudićete se da što više zaboravite, jer malo je toga bilo lepog, pa ako se desi da se setite nečeg prijatnog, zaboravljenog, onda ste na čistom dobitku. Kao da ste sačuvali biser za koji niste uopšte znali da ga posedujete. Samim tim što se vi naših razgovora sećate, znači da oni i postoje, a sa tako ljupkom devojkom susreti nisu mogli biti neinteresantni, zar ne, Eli? Eli još uvek nije otvorio usta. Ćutao je i klimao glavom. Kao da ga nije obradovalo Leino prisustvo.
Kabiljo izađe da donese Lei čaj. Ona osmotri ovu sobu, u kojoj nije bilo praznog mesta, gde bi se spustila šoljica čaja, od gomile knjiga koje su se svuda unaokolo slagale u nekom čudnom neredu. Ispod knjiga virili su papirići, beleške, a po uglovima sobe stajale su naslage novina. Sa ispucanih zidova spuštala su se platna čuvenih majstora. Znalo se da je Kabiljo uspeo da sačuva svoju privatnu galeriju na imanju nekog prijatelja. Te slike zračile su toplinom i neopisivom neredu davale sklad, kakav Lea nikad ranije nije videla.
Čaj koji je okusila bio je prijatne arome, kao i kolači kojima je Ka-biljo ponudi. Seti se da je zaboravila da ruča i oseti užasnu glad.
- Svi ovi kolači su za vas - reče joj domaćin, kao da je pročitao njene misli. - Nažalost Eli i ja vam ne možemo praviti društvo, jer obojica imamo dijabetes.
- No, onda, kako se vama, mala moja, čini ovaj simpozijum? Kažete da izveštavate za List?
- Pa zanimljiv je kao ideja - reče Lea, snebivajući se kao da izvaljuje preispoljnu glupost.
Zazvoni telefon i Kabiljo se uputi lakim korakom do njega.
- Alo, Enriko, ti si? Da li slušam vesti? Ne, Enriko, imam zanimljivu posetu iz Beograda. Javiću ti se kasnije. Ne, Enriko, vesti iz principa ne slušam, jer me nerviraju. Ispričaćeš mi šta je to tako važno, ali ne sada. Adios.
- To je neverovatno - reče smejući se. - Znate moj prijatelj Enriko Alkalaj… Ne znam da li ste čuli za njega. On sluša sve moguće vesti na svetu. Napravio je, čak, raspored časova - kada koja stanica emituje vesti na srpskom, španskom, nemačkom i da vas više ne gnjavim. Stalno je u napetom raspoloženju kao da će sutra ponovo izbiti neki svetski rat.
- Uvek je spakovan. Već trideset godina tako živi, jer je, kaže, jed-nom bio zatečen, pa je sve izgubio. Po njegovoj kući lete moljci. Naj-smešnije je što u ta svoja stara odela sigurno ne bi mogao ni da uđe, a deca su mu izrasla i već žive svojim životom. Deca iz drugog braka. Prvu porodicu - imao je, zaista, divnu ženu i kćerku - ubili su u Jasenovcu. No, sada ima novu porodicu. On je bio sa Elijem i sa mnom u logoru i kada se vratio nije nikog živog zatekao. Enriko je, inače, jedan od naših najboljih orijentalista. Poznaje dobro arapski jezik, aramejski, hebrejski, naravno i ladino i španski i šta ti ja znam još. Zanimljiva ličnost, ali tako, malo opsednut. No, nije ni čudo.
- Bilo bi zanimljivo da s njim napravim jedan razgovor za List. Možda biste me povezali s njim?
- Kako da ne. Vrlo rado. Samo da znate, više će on vas ispitivati no što ćete vi uspeti njega. Pre svega, o poreklu vašeg imena. To mu je opsesija, takođe, imena. i odakle ste došli, Sefardi, Aškenazi. Bićete poslastica za njega.
- Moram samo da obezbedim tekst o satiri, pa ukoliko mi ostane vremena i za Enrika, rado bih ga upoznala.
- Samo mi morate javiti na vreme, da bismo ugovorili njegov slobodan termin, inače bi vas naterao da slušate sa njim, po njegovom rasporedu, vesti, što je, verujte mi, prava muka.
- Da nastavimo o simpozijumu o satiri. Lea pokuša ponovo da zapodene razgovor. Sada se Eli prvi put uključi:
- Verujte mi, to nije predmet mog interesovanja, ali sam čitao da se takav simpozijum održava. Mislim, kao laik, koji uopšte malo zna o književnosti, mene matematika interesuje, ali da neka kulturno-prosvetna zajednica, neka komisija za kulturu, neka ne znam kakva još državna institucija, ili birokratska organizacija organizuju simpozijum o satiri? Pa to je, dozvolite mi da budem grub, što je bolje no glup, budalaština.
- Zašto mislite da se i na takvom nivou ne bi moglo razgovarati o satiri? - pokuša Lea da odobrovolji Elija, plašeći se da njegove reči ne utiču na Kabilja, pa da ne prihvati razgovor sa njom.
- Znate li na šta me to podseća? Na one besmislene televizijske reklame, kada vesele koke igraju kolo oko svoje juhe, raduju se što će se naći u loncu.
- Ali naše društvo je samoupravno, dakle i kritika predstavlja kritiku nas samih. Možemo slobodno govoriti o svemu, recimo, na jedan duhovit način, naravno ako smo za to sposobni, i.
- I? I? - nastavite, nastavite samo. Pažljivo vas slušam. - Pa gde nam je onda satira, ako je tako? Najopasnija cenzura je samocenzura. Danas svako kontroliše sebe. Nikome, draga moja, ne pada na pamet da se bavi satirom, jer baš u ovakvim uslovima, koje vi smatrate povoljnom klimom, satire se satira. Nemojte zaboraviti da je Kočić bivao više u zatvoru no na slobodi, da je Domanović stalno izbacivan iz službe. A kako je živeo naš najveći savremeni satiričar, koga ja ni ne smatram velikim, niti je u naše vreme bio toliko igran, gospodin Nušić?
- Kako mislite savremeni?
- Pa savremeni, jer nemamo boljeg. Nemamo nijednog. Onih par humorista što je pokušalo, imena sam im već zaboravio, zatro im se trag, mislim, ne njima, njihovom pisanju. Da, kako se beše zvao onaj što crtka i piše epigrame? Ili onaj drugi što pod nekim ruskim pseu¬donimom u revijama karikira svoje bivše prijatelje? No, izvinite što se mešam u oblast koja mi nije poznata. Na kraju, možda sam i mator, pa ne shvatam stvari, možda su reči danas izmenile svoje značenje, pa ih krivo razumem.
- Ne, Eli, ne shvataš ti pogrešno, ali, iako se moje mišljenje ne razlikuje mnogo od tvog, moramo pomoći mladoj koleginici. Znate, i ja sam počeo kao novinar. Zato ću vam dati savet. Kako se ono zvaste?
- Lea. Lea Štraser.
- Dakle, draga Lea, prvo ćete uzeti sve one referate koji su danas bili na dnevnom redu. Izvadićete najzanimljivije odlomke, zatim ćete se malo osvrnuti na istoriju, pomenuti ova imena koja je Eli naveo. Apropo Nušića. Ne bih se složio sa tobom, Eli, da on nije veliki pisac. Ja mislim da je on jedan od naših najboljih pisaca.
- Hvala na savetu - reče Lea suvo - ali ja sam takav tekst već napisala. Moj zadatak je da napravim razgovor sa zanimljivim ličnostima o toj temi.
- Pa da. Razume se. Onda ćete razgovarati sa mladim Milisavom Petronijevićem. On je uvek u toku. Pa Stevan Vidanović.
- Naveli ste mi dva najotužnija imena. Tipove koje ne mogu da smislim.
- A vi biste, draga moja, hteli prave satiričare, kojih nema? Pa napišite to. Napišite da se satira ne neguje, a da je za nju potrebna posebna klima. Tih vetrova ovde nema. Nemojte kriviti državu.
- Čini mi se da ste me pogrešno shvatili - umeša se ponovo Eli. - Suština je u nama samima, u našem konformizmu. Šta mislite, draga, kada biste vi napisali ono što vam ja govorim? Recimo ovako: „Ova tema o satiri - simpozijum - privukao je sem teoretičara i poštovaoce satire. Iznećemo mišljenje jednog starog Sarajlije". Ja bih vam još toga rekao i poklonio svoje ime.
- Eli, ti si pravi matematičar. Doslovan. Ne shvataš da se takav tekst uopšte ne bi mogao objaviti.
- Nije tačno - usprotivi se Eli. - Jesmo li nekada letke štampali, stavljali život na kocku za partiju, za istinu? A sada? Ovaj mladi svet je postao konformistički. Napamet ne bi palo nekome da napiše šta zaista misli. Tačno je da mu to urednik ne bi propustio, da mu u štampariji ne bi odštampali. Ali onda bar ne budimo licemerni, pa simpozijum o satiri. Uostalom možda će jednog dana u istoriji to ostati kao čist humor. Da, da, vremena su se izmenila. Ali, menjaće se i nadalje.
Lea shvati Elijeve reči i razljuti je što takav tekst ne može da napiše, ali ovaj starac, zaista, mnoge stvari ili nije znao ili nije hteo da ih zna.
- I, onda. Šta je vaše mišljenje? - usudi se da upita Kabilja.
- Ja se, draga moja, radije ne bih petljao u ovu temu. Ne zbog Elija. Moj zaključak je takav bio još pre no što ste vi došli. Još pre podne. S tom razlikom što ja znam da se takvo mišljenje, čak i kada bih ga izrekao, ne bi objavilo. Zato radije pričajmo o nečem drugom. Ima toliko zanimljivih stvari o kojima bismo mogli razgovarati. Čak i o literaturi.
- Rekli ste da ste počeli kao novinar. Onda valjda znate šta znači biti na rubrici, na zadatku. To znači doneti temu koja se od tebe traži.
- Da, da, razumem. Mi Srbi smo oduvek imali smisla za humor. Nekada je to, recimo, između dva rata, bila i satira, u našoj manje razvijenoj literaturi no danas, ali sada su to samo vicevi, kratke šale koje se ubrzo šire i zaboravljaju. Nemaju trajne vrednosti. To je neki refleks u našem narodu koji je nažalost kratkog daha.
- Rekla bih da ste i vi sada izgovorili jedan vic. Ne znam samo da li slučajno ili hotimice? - upita Lea cinično.
- Da? - sa čuđenjem ju je gledao ispod svojih papagajskih očiju. - Zaista, Eli, da li sam rekao nešto duhovito?
- Ne. Nisi. Ali ja od tebe ni ne očekujem ništa smešno. Možda, gospođica.
- Dozvolite. Rekli ste: mi Srbi. Nije li to malo neobično izgovoriti ovde, u ovoj sobi? - Lea nije želela da joj glas tako neugodno zvuči.
- Mi Srbi? To ste mislili? Zaista nisam to rekao razmišljajući. Pa, nego šta smo? Šta bismo bili Eli i ja, no Srbi? Eli, kako se ti osećaš?
- Naravno. Kao srpski socijalista. Nekada su nas smatrali Srbima Mojsijeve vere, a sada, od kada vera nije bitna ostali smo samo Srbi.
- I vi? - upita Lea Kabilja. - I to nije konformizam?
- Ne, draga moja. Ja se zaista osećam srpskim socijalistom.
- Socijalista - to je političko opredeljenje. Ne možete se kriti iza toga.
- Vi ste u zabludi, devojko - reče Eli osorno. - Šta čini čoveka? Zemlja i jezik. Rođeni smo u ovoj zemlji i srpski jezik nam je maternji. Doduše, nekada se u kući govorio ladino, ali to i nije pravi jezik. Pre, neki dijalekt španskog. Međutim, ja mislim na srpskom. Ponekad pevam na ladinu, ali to zbog melodija i pesama koje sam učio u detinjstvu.
- Eli je apsolutno u pravu. Verujte, mi nikada nismo o ovome razgovarali, ali on je tačno izrazio moje osećanje.
- Kako ne shvatate - reče Lea jetko - možete se vi ili ja, osećati i kao Kinezi i tako se deklarisati u popisu, ali vi ćete uvek za ovu sredinu, mi ćemo, zapravo, uvek biti samo Jevreji. Neću biti suviše gruba da izgovorim onu drugu reč koja nosi u sebi i nečeg pogrdnog.
- Žao mi je, devojko, da živite s takvim ubeđenjem. To je strašno - živeti u sredini koju ne smatrate svojom.
- To nisam rekla - usprotivi se Lea. - To je moja sredina, ali ja, kao jedinka, mogu biti samo to što sam za nju i nikada se ne mogu drukčije osećati.
- Vi ste kao naš prijatelj Enriko - reče Kabiljo. - On stalno ističe svoje poreklo.
- To nije samo poreklo - odgovori Lea. - Pođite u sinagogu i pogledajte onu knjigu koja visi na lancu sa svim imenima. Možda će vas to podsetiti na nešto.
- Pridajete suviše značaja tim tužnim stvarima koje treba zaboraviti iako su mnogi naši dragi tamo zabeleženi, ali bilo je i Srba, komunista, koji su stradali, Hrvata i Muslimana.
- Ne slažem se da treba zaboraviti.
Kabiljo počne da joj objašnjava kako je ta gorčina normalna, kod nje, kod svih njih, te pokuša da je ispita o njenoj prošlosti, ali Lea re-če da je umorna i da, ukoliko može nešto o satiri da smisli, neka joj to Kabiljo spremi za sutra pre podne, kada će se simpozijum završiti.
Neki južni vetar doneo je na ulice u predvečerje blagost i toplotu. Lea je sretala mlade žene koje su se s decom vraćale iz šetnje. Jedan mališan zatrči joj se u noge i zapetlja u skute. Uhvati ga za ruku i on podiže svoj plavi pogled ka njoj, uz bezazlen osmeh. Lea ga podiže i on se zakikota. Pritrči majka i uze ga od Lee. Ona odjednom oseti, svesna besmislenosti svog osećanja, gotovo fizičku prazninu i bol, potrebu da to telašce što baulja i miriše na mleko, privije uz sebe. Uhvati se u toj žudnji koju je sve češće osećala kao glad ili žeđ. Dodirnu šakom svoj stomak, slepljen uz bedra i povukavši rukom preko ravnine uspe gotovo da zamisli sebe u trudničkoj haljini. Kod kuće srete Kosanu. Pripremala se za izlazak i pozva je da pođe sa njom.
- Gde si bila celog dana, zar te nije interesovao simpozijum?
- Da - reče Lea - ali sam morala usput da obiđem neka mesta i ljude. Prvi put sam u Sarajevu.
- I? - izgovori ljubopitljivo, povlačeći ružom preko usana.
- Pa ne znam šta te interesuje, ali nisam bogzna šta uradila. Dolazim od Kabilja. Mislila sam da će mi on reći nešto zanimljivo o satiri.
- Pa?
- Pa - reče Lea, snebivajući se - čini mi se da nije baš impresioniran.
- A kako bi i bio kad se u sve petlja. Ako je film, tu je, ako je sli-karstvo, evo ga. Svugde. Zna sve i ništa.
- Možda, pre, sve?
- Pa ako zna, šta ti je rekao o satiri?
- Ništa što bi se tebi dopalo.
- Ili, ništa, uopšte?
- Ne, razgovor je bio zanimljiv, ali za njega je malo čudno da se organizuje simpozijum o ovakvoj temi.
- Zašto, pa Sarajevo je kolevka satire.
- Satira nije detence kome je potrebna kolevka.
- Reći ću ti nešto, iako znam da ćeš ti to pogrešno razumeti. Ne shvatam zašto se uvek petljaš sa nekim starim ješama. Onaj reditelj, kada smo bile na snimanju filma. sada ovaj tip. Znam da si i neke pisce njihove intervjuisala. Još kada je bio taj film, sećam se, branila sam te.
- Branila, a ko me je napadao?
- Nije reč o napadu, ali priznaćeš da je malo čudno da, od svih ovde, ti izabereš baš njega, a on baš nema razumevanja za ovaj skup? Nemam ništa protiv njih. Ja lično smatram te za našu. Kao da si zaista potpuno naša, što i jesi. Vidiš da sam te pozvala da budeš sa mnom. To je, na izvestan način, i osećanje duga, jer si me ti one noći primila. Reći ću ti otvoreno kako sve to svet prima: svi su oni povezani. Drže se.
- A Kabiljo se oseća Srbinom, zapravo srpskim socijalistom.
- Nabacuje se matori. Laka kamuflaža. Kao Srbin, ali satira - jok. Naivna si ti, draga moja, nikada ne znaš ko iza njih stoji. Bolje se ti drži onih koji svoje poreklo ne naglašavaju.
Lea se ukoči od mučnine i zažele da nestane iz Sarajeva, da pobegne od Kosane. No, ipak pođe sa njom. Ušle su u kafanu gde je sinoć bila sa onim mladićem. Nije mogla da se seti njegovog imena. Miris kafane, dim, svetlo. Zažmuri i žarko zaželi da ga vidi, da oseti toplotu njegovog tela. Kao da je čitava večnost prošla od prethodne noći. Naglo ustade od stola, gde su se skupili novinari i raspoloženje već poprimilo pravi festivalski impuls. Okrene telefon, još uvek ne mogavši da se seti njegovog imena:
- Hotel Evropa, izvolite - prepoznala je neprijatan portirov glas.
Lea upita da li ima neke poruke za nju, čudeći se i sama takvoj pretpostavci. Iznenadi se kada joj portir reče da ima pismo.
- Budite dobri - zamoli ga ona - otvorite i pročitajte mi sadržaj, ukoliko nije dug.
- To nam je zabranjeno - reče portir i spusti slušalicu. Lea neopaženo izađe, uze taksi i spusti se do hotela. Otvarajući pismo, u kolima, pretrnu. Ko zna šta će pročitati. „Zašto", pisalo je, skoro štampanim rukopisom, „nisi izgubila ni cipelicu po kojoj bih te našao?" U potpisu - „Princ" i broj telefona. Lea se glasno nasmeja i zažele odmah da pozove Beograd. Feđa je, dakle, otputovao. Nazvaće ga čim se vrati. Bilo bi besmisleno da ga sada pozove, a i nije želela da razgovara s njim. Imala je neodoljivu potrebu za blizinom njegovog tela, za mirisom njegove kože. Pred oči joj doplovi pogled mališana koji je popodne naleteo na nju. Satira joj se učini kao krajnje besmislena i nevažna tema, a društvo u koje se vratila kao zabavni komedijanti. Uklopi se u njihovo raspoloženje i zapazi da se prvi put posle toliko vremena nije setila Koste.
Osvanulo je sunčano nedeljno jutro. Sve je bilo daleko, daleko iza Lee. Nije želela da razmišlja o Kabilju ni o starom Eliju. Skupiće informacije i sklepati tekst. Nije bitno kako će delovati. Otići će na zatvaranje simpozijuma.
Kosana je sređivala jučerašnji materijal sa simpozijuma i pokuša-vala da uvede Leu u svoju ideju da od kompiliranih referata smisli knjigu koja bi pod njenim, Kosaninim imenom, bila objavljena, pa prevedena - strani časopisi, od toga putovanja - intervjui. Lea shvati da je Kosana očekivala da Lea sa njom napravi razgovor, ali njoj je ta cela ideja bila ne samo besmislena, već je osećala i izve-stan otpor prema ovoj mladoj ženi koja je uspevala da se nametne agresivnošću i ostvari sopstvenu afirmaciju. Uvek je nalazila ljude koji bi joj se našli pri ruci da ostvare njene želje. Nisam li pakosna?, pomisli.
- Zakasnićemo, Lea, požuri.
Kosana je već bila na vratima i Lea potrča za njom. Nije se dugo zadržala na zaključku simpozijuma. Izbegla je Kabilja. Nekoliko ba-nalnih rečenica pokušala je da smisli u vozu, za tekst koji će izdikti-rati u mašinu daktilografkinji.
Kosana joj je pričala o svom stanu i zavesama koje je kupila, ne-davno kada je bila u Trstu. Pokušala je da joj nacrta konture nameštaja, ne obraćajući pažnju na to što je Lea pisala tekst. Pitala je za savet: kakve boje tepih da kupi, da li zna gde su lepe stone lampe i kakav se šemizet može nabaviti.
- Kako ne shvatate da su moja razmišljanja još uvek daleko od tih tema? Nemam stan, neću ga skoro dobiti i u svoju sobu ne smem da unesem ni šoljicu za kafu, a kamoli šemizet - prekide je.
Kosana se nadala da će iduće godine, možda, već biti kandidat na listi za veći stan, jer je u ovom imala samo pedeset kvadrata.
Ulazeći u svoju sobu, još sa praga, Lea začu telefon. Nije očekivala Kostin poziv. Saznala je da nije odlazio iz Beograda od kada su se prošle jeseni sreli. Prestao je da se bavi novinarstvom. Povukao se. Možda je to bila ona gusta, crna šuma koju je pominjao, a možda samo neka knjiga o retorici, o čijoj je pripremi pročitala u izdavačkom planu. Nije znala da li u toj tmini postoji senka koju je njihov susret ostavio.
Spusti torbu i podiže slušalicu.
- Lea, danima te tražim. Rekli su mi u tvojoj redakciji da večeras stižeš. Moram odmah da te vidim.
Prepoznala je Marijin glas i, kao uvek, Marija, kada je nešto htela, nije umela da sasluša, tako da Lea nije uspela da joj kaže da je umorna, da će za sat morati na redakcijski sastanak, a da bi pre toga otkucala tekst. Marija je već bila na putu ka njoj.
Plašeći se da se ne sudari sa Kohanovom, čije batrganje je čula u kuhinji, Lea izađe na ulicu da sačeka prijateljicu. Iznenadi je njen brzi dolazak. Objasni joj da moraju da svrate u neku kafanu da ih ne bi gazdarica prekinula. Leinim ušima odzvanjao je ritam lokomotive. Smrad dima osećala je još uvek u nozdrvama. Tek kada su sele kod „Šanse" zapazi bledo Marijino lice i duboke podočnjake. Marija je imala groznicu. Svoju drhtavu, nežnu ruku stavila je preko Leine. Lea nikada nije videla u neke žene tako prefinjene duge prste.
- Ti goriš, bolesna si.
Marija odmahnu glavom. Njene bademaste oči su potamnele, svežina je, izgleda, napustila njeno lice.
- Šta se dogodilo, da li je Igor zdrav? No, reci već jednom!
Marija je jedva pokretala svoje bele usne:
- Mladen. Ona žena je pucala u njega. Pogodila ga je, negde između plućnog krila, levog, i srca. Drugim pogotkom u stomak. Živ je. Sve to ne bi bilo tako užasno da se nije odigralo pred Igorom, koji od tada ne govori. U šoku je.
Bila je to ona žena što je telefonirala i one večeri kada je Lea bila kod njih. Nastavila je i kasnije da se javlja, ali Marija njene pretnje nije ozbiljno primala. Nije pretpostavljala da je u njenoj priči bilo šta istina, a Mladen nije ništa preduzeo da je spreči. Jedne večeri je došla. Marija joj je otvorila vrata i ona je ušla, bez reči. Dok se Marija snašla, žena je već pucala. Umalo nije pogodila i Igora koji je poleteo k njoj.
- Ti ne možeš da zamisliš kako je ta žena izgledala i kako sada izgleda. To je jedna primitivna, polupismena osoba. Radi kao pakerka u samousluzi. Ima sina od dvadeset godina. I Mladen je sa tom ženom živeo dve godine.
- Kako živeo? - Bila mu je ljubavnica. On je to sam priznao. Sam priznao. -ponovila je. - Niti je bila mlada, niti lepa. Ni obrazovana.
Marija tada ispriča kako je slušala njen iskaz pred istražnim sudijama. Nije mogla da veruje da žena to nije umislila. U početku su se krili zbog njenog sina („zbog njega, te svoje bruke i okaljanog obraza poštene žene i majke to je i učinila"). Odlazili su u neku kafanicu kod „Tabora", na Kalenićevoj pijaci. Mariju je najviše zapanjilo, i zbog toga je počela da veruje da čitava priča nije izmišljena, izjava te žene da se Mladen osećao strahovito usamljenim, da nije imao to-plo porodično ognjište, da žena, čak, nije htela da mu pere marami-ce, nego je ona, Milja se zvala, otišla u prljavi klozet u kafani da mu opere maramicu. Tamo bi je sušila pored peći, savila i sela na nju da je ispegla. Kasnije joj je on donosio sve prljave maramice i ona ih je u svojoj kuhinji prala, do deset. Svoj argument - koliko je ona, Marija, bila loša žena, videla je u tome što nije ni zapazila da neko drugi pere maramice njenog muža. Jednom, kada joj je sin bio na poslu, ona je pozvala doktora kući na ručak i on je prihvatio. Toliko je bio oduševljen kako priprema pasulj, da ga je prvo pozivala samo petkom, a onda svaki dan.
- Nisi primećivala da ne ruča kod kuće?
- Govorio je da jede u kantini Doma zdravlja. Ponekad je, izgleda, i dva puta ručavao.
Ali, ono što je Mariju posebno zapanjilo, bilo je da je on nju i Igora obmanjivao da subotom radi. Nije nikada sa njima išao na vikend, već je subotu provodio kod Milje. Tu je i nastao nesporazum između Milje i njenog sina. On je smatrao da je ta veza nedostojna njegove majke i da mora da se raščisti. Bio je grub sa doktorom. Najviše mu je smetalo, kako je Milja izjavila, što kada dođe subotom u podne kući, nađe doktora, pomalo nakresanog, da drema na njegovom krevetu, pa on sam ne može da se odmori. Tako je i sam jednog dana zatražio da se Mladen izjasni - da li su njegove namere ozbiljne, ili misli samo da iskorišćava „njegovu mater", kako je u zapisnik ušlo. Mariji su dali da pročita njegovu izjavu, prilikom saslušanja. Lea se snebivala.
- Pa ti ga nisi volela. Vi ste bili dva sveta?
- Da, ali on je ipak moj muž - rekla je. - Igorov otac. Najzad, ja sam ti ispričala koliko sam se dvoumila da li da ga ostavim. A on mi je ovo učinio.
- Sada imaš prilike da ga napustiš i počneš život ispočetka. Marija nije bila spremna takav korak da učini, jer se Mladen oporavljao od rane. Plašila se da bi razvod provociorao novi šok kod Igora.
- A mladi doktor, kako je on čitavu stvar primio?
Marija joj tada poveri da se u jednom trenutku, ipak, bila odlučila da napusti Mladena. Pozvala je mladića da mu to saopšti. Bilo je to pre no što je Milja ranila Mladena. - Trebalo je da vidiš njegovo lice kada sam mu rekla da ću preći kod njega. Prestravio se. Počeo je da me podseća na to da sam majka, supruga njegovog starijeg kolege, da bi to uništilo moj mir, moju savest.
- Zašto te je onda nagovarao da sve to učiniš?
- Verovatno, jer je uvideo da ja nisam spremna na tako odlučan korak.
- A ti si, ipak, bila?
- Možda ne bih prihvatila da je on pristao. Kopkalo me je da pro-verim da li on ozbiljno namerava da se oženi sa mnom.
Mariju je najviše mučilo užasno saznanje da joj je život banalna priča, „opšte mesto".
- Užasavam se klišea, a ja sam upala u najgori moguć.
- Ti ne primećuješ da si ti, ipak, glavna ličnost melodrame. Verovatno da je i Milju kopkalo da li Mladen ima ozbiljne namere.
Marija je zamolila Leu da pokuša da spreči novinara Lista, koji će prisustvovati ročištu, da objavi u sudskoj hronici detalje sa suđenja. Užasno se stidela situacije u kojoj se našla. Po njenom mišljenju, Lea nije bila u pravu. Nije shvatala da jedna ličnost ulazi u život i obično doživljava ono što sama ne želi ali sticajem okolnosti, susreta i mogućnosti, shvata da se život odvija van njenog kormila i da je matica suviše snažna da bi joj se oduprla. - Kada bi, Lea, razmislila dobro, uvidela bi da i ti sama, iako imaš utisak da programirano živiš, da si gospodar situacije i sopstvenog života, i ti si, sticajem okolnosti, uključena u tok kojim ne upravljaš sama.
- Da - reče Lea - ličnost ne može u životu da se identifikuje ni sa sopstvenim ponašanjem, jer je ono uslovljeno sredinom u kojoj živi čovek, a posebno - žena.
Morala je da požuri na sastanak. Obeća Mariji da će joj se sutra javiti, da bi zajedno otišle na suđenje.
Napolju je duvao snažan vetar. U redakciji zatekne veoma živu at-mosferu. Reče Saši da će doći čim izdiktira tekst. Nije htela da mu kaže ništa povodom toga što joj je ponovo objavio tekst bez potpisa, najavljujući ga u uvodu kao sopstveni. Svaka rasprava bi je dekoncentrisala, a ona je sada želela samo jedno - da otkuca tekst i telefonira Feđi. Htela je da izbegne i redakcijski sastanak na koji je, inače, redovno išla. No, kako bi bilo da je tek ujutru stigla s puta? Izvadi beležnicu iz tašne i, gotovo ne gledajući u zabeleške, izdiktira tečno pet šlajfni, koliko je bilo predviđeno. Pronašla je i pravi ton, informativan, koji bi čak i Elija mogao da zadovolji, i starog Kabilja. Sve što je neko rekao o satiri tih dana, a da ima malo duha i optimizma, u očekivanju pravih vrednosti u ovom književnom žanru, Lea je pribeležila. Ispostavilo se da nije baš ni malo toga rečeno i da je bolje što se o takvim stvarima glasno progovorilo no da se čitava mudrost i misao završava u vicu kratkog daha. Bila je zadovoljna svojim tekstom. Stana joj je rekla da joj je tekst izvanredan, a ona joj je bila pravi barometar. Proviri u redakcijsku salu. Skupilo se dosta sveta. Učini joj se da godinama nije dolazila, iako je samo tri dana bila van zgrade. Govorio je Vuk Rapajić. Lea se spusti na stolicu kraj vrata. Mislila je da ostane samo nekoliko trenu-taka, da vidi o čemu je reč.
Vuk je ponavljao svoje omiljene idiome: stalna budnost, neprijatelj koji vreba, revolucija koja teče, mlade generacije koje tek treba da se dokazuju.
Mislila je na Feđu. Njegove nasmejane oči iza četvrtastog okvira naočari bilo je jedino čega je mogla da se seti, i to ne sasvim jasno. Verovala je da je on čeka, da će biti zajedno i neki spokoj ovlada njome. Kroz izmaglicu umora prepozna svoje ime, ali ne razabra zašto je Vuk pominje. I neka druga imena, razmeštaj, odlazak, poverenje.
Ustao je Saša. Govorio je kako u neke ljude čovek može da se uzda, u neke manje, o svojoj odgovornosti pred Partijom, pred kulturnom javnošću. Najzad, Slobodan Petrović ustane, snebivajući se.
Od kada je postao urednik unutrašnje rubrike umesto Duška Đurića, počeo je da nosi hozntregere i da češće no što je to potrebno vadi svoj džepni sat. Lea zapazi da su mu na vratu i licu ponovo iskočili crveni reljefni pečati kao kada su polagali prijemni ispit za ulazak u List. Za ovih sedam godina postao je snažniji i razvio se u pravog odraslog čoveka, i otac nedavno postao, pa ipak kad god bi se uznemirio podsećao je na uplašeno dete. Sada je ponavljao neke reči Vuka Rapajića, citirao ga je mada ga nije podnosio od prvog dana. Jednom mu je u tučnjavi i prst slomio, kada su se obojica bili napili, ali sada je ponavljao „kako je već drug Rapajić napomenuo."
- Što se drugarice Lee tiče - reče - lično je smatram dobrim drugom i vrednim novinarom. Međutim, ukoliko se smatra da će njen rad biti prikladniji u dokumentaciji, verujem da će se i ona sama s tim složiti. Najzad, njeno znanje jezika ovde nije dovoljno iskorišćeno.
Lei navre bes u oči. Ne čekajući da bude prozvana skoči sa svoje stolice:
- Moram vam reći da ne razumem o čemu se ovde govori. Upra-vo sam s puta, pa možda nisam u toku, ali hoću da vam kažem jedno: niko mi neće menjati profesiju. Ja sam novinar. Pošteno radim svoj posao.
- Mislim da je nedopustivo da drugarica Lea ovakvim tonom reaguje na našu odluku - prekine je Borka. - Redakcija i njene potrebe značajnije su od naših privatnih želja i ambicija.
Neko predloži da se glasa i da zbor odluči da li će Lea ostati u redakciji. Pred Leom zvecnu Žanina ruka sa narukvicama.
- Drugovi - reče ona - šokirana sam vašim postupkom. Pre svega, nije mi jasno ko i zašto hoće da ukloni Leu iz redakcije. Ona je čitav svoj život posvetila novinarstvu i smatra se veoma dobrim reporterom. Ko nam daje pravo da se mešamo u životno opredeljenje, poziv, jednog čoveka?
Žamor koji je nastao nadjača Rapajićev glas:
- Nikoga mi ne pokušavamo da šokiramo niti se mi u nečiji život mešamo. Molim drugaricu i sve istomišljenike da shvate da se nalaze u samoupravnom društvu, gde je jedini imperativ potreba tog istog društva i gde se sve povinuje našoj samoupravnoj odluci. Stavljam predlog na glasanje:
Ko je za to da mesto drugarice Štraser bude preneto - dakle ona ne ostaje bez posla, kako neki tendenciozno pokušavaju da našu reorganizaciju prikažu - u dokumentaciju, neka dignu ruke.
Lea kao na sletskim vežbama ugleda snopove ruku kako se podi-žu i spusti pogled.
- Ko je za to da Lea ostane u redakciji? - Dakle, samo šest. Nema potrebe da se broje glasovi onih uzdržanih. - Prema tome, bojazan drugarice Žane - ču Rapajićev glas - ne govori o našoj svesti i slobodi, no o nekim drugim stvarima o kojima danas nećemo… Prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda…
Lea pokuša da se sabere i ustane. Stegla je kopiju teksta u ruci. Neko je predlagao da se za potrebe redakcije kupi avion da bi ljudi bili uvek na mestu događaja. To je izazvalo buran smeh. Lea podigne pogled i sretne Olgine tamne oči. Pomisli da će briznuti u plač. Poslednji put je to gušenje osetila kada je stajala pred Kajčetovim prozorom, zastrtim heklanom belom zavesom. Sakupi snagu i izađe napolje. Na vratima je sustigoše Žana i Olga. Potrča prema stepeništu.
- Tako mi je bilo teško da podignem ruku, veruj mi, Lea - reče Olga, stavljajući joj šaku na rame. Lea trgnu mišicu i Olgina se ruka nađe u vazduhu.
- Teško? - upita je Žana cinično. - A nije ti bilo blizu pameti da se ruka ne mora podići?
- Ne, mala, nije - reče Olga. - I ne bi pomoglo. Ako je nešto rešeno na drugom nivou, onda je sve ostalo besmisleno.
Lea je koračala ulicom kao da prvi put hoda ovim gradom. Svako osećanje bilo je zamrlo u njoj. Nije znala koliko ima sati, glad i umor je zaboravila. Kovitlac prašine zaspe joj lice. Duvala je košava. Jesen je stigla ponovo u Beograd.
- Koji je pravac jugoistočni? - pomisli, kada košava uvek duva u krug?
Krenula sam uz stepenište. Pokušavala sam da se domognem širokog prostora pred liftom, zaposednutim svetom, odakle je dopirao žamor. Niko sem mene nije dolazio ovim prilazom, gde su stepenice bile viseći most, ljuljaške, zapravo daske, povezane kanapom. Da bih stigla do terase morala sam da se podignem visoko i prebacim ravnotežu na riogu koju sam stavila na stepenicu što lebdi u vazduhu. Bila je uska i duga i ja nisam mogla istovremeno da je uhvatim sa obe strane kanapa koji je držao, pa sam gubila ravnotežu i poletela u ugao, gde sam se vlažnim rukama okačila za uže, pokušavajući da se na ovoj klackalici zadržim. Ali, samim tim, drugi kraj viseće stepenice se podizao i ja sam stajala na čvoru kanapa a daska se sasvim ispravila i udarila me celom svojom dužinom. No, uspela sam neopaženo da dođem do poslednje stepenice. Već sam prepoznavala i ljude koji su se glasno smejali i razgovarali. Njihova lica bila su mi potpuno jasna, njihovi glasovi samosvesni, sigurni i veseli. Oni su, verovatno, nekim drugim stepeništem doprli do te terase i nije im padalo na pamet da se veru uz stepenište kojim sam ja stigla. Među svetom prepoznavala sam lica lepih žena koja sam viđala na raznim prijemima. Uvek plave, doterane, žene koje znaju da nose duge ogrlice i da ih ležerno prepliću svojim negovanim, vitkim prstima. Njihovi pokreti su sigurni, profesionalni, kao da čitav život provode na banketima.
Ne znam da li ih lično poznajem ili ne. Cesto ih srećem i mislim da se povremeno upoznajemo, ali kada im kažem da se već znamo odnekud, one izgovaraj'u svoja imena, spremne da priznaju sopstvenu zaboravnost, ukazujući umorno na sav taj svet oko nas, naznačujući da to nije sve i da ih je ponekad, i to češće, više no sada.
Zelim ovog puta da izbegnem te susrete, jer ih ni sama ne pamtim, a i zbog drugih razloga. Nisam nikog želela da sretnem, niti da mene iko vidi. Kada sam bila na poslednjoj' stepenici, spremna da se domognem čvrstog tla, ugledala me je sekretarica i doviknula glasno moje ime, kao da j'e posebno iznenađena i srećna što me vidi kako se verem.
Diskretno sam je upozorila da ne želim da se moje prisustvo primeti, ali nju je, izgleda, baš takvo moje raspoloženje zabavlj'alo. Glasno se smejala i podržavala moj'e pentranje kao da je na sportskom takmičenju, gde ona poznaje pravila igre, a j'a sam njen favorit. Preklinjućim pogledom i nemoćnim glasom zamolila sam je još jednom da ućuti, ali nju je moja skromnost i povučenost posebno razgaljivala, tako da su sada već mnogi pogledi bili znatiželjno upereni u mene, bar sam ih osećala na stepenici gde sam sve više gubila ravnotežu nad ponorom koji se prostirao poda mnom. Vrata do kojih sam želela da stignem bila su sada tako udaljena. Od straha i nervoze odjednom sam zaboravila zašto sam i kamo krenula i koga iza tih vrata tražim. No put natrag bio je strm i nepregledan, tako da sam morala da prikupim poslednju snagu i kročim na čvrsto tle, iako mi je taj korak sada izgledao besmislen i krajnje neizvestan.
OSTALI DELOVI KNJIGE Žuti prkos Ane šomlo
POP-ART
KOŠAVA
HIPOKSIJA
ŽUTI PRKOS (integralna digitalizacija)
IZMEĐU ŽIVOTA I PARAGRAFA
ETIKA
U NEKOM DALEKOM GRADU
