U Kandama Zloglasnog Mengelea Piroska Perinovic

У КАНЏАМА ЗЛОГЛАСНОГ МЕНГЕЛЕА
Приликом недавног формирања Друштва српско-јеврејског пријатељства у Нишу Пирошка Периновић (девојачко и јеврејско - Шенбрун) постапа је почасни члан, а њена животна прича "аргумент више" за формирање оваквог друштва и свих друштава која шире разумевање и сарадњу међу људима и народима.
Пиришка живи са кћерком Бранком у Чарнојевићевој у Нишу, испод старог гробља, на петом спрату у зради без лифта, са последицама три пута ломљене кичме у нацистичким логорима, Менгелеових експеримената и са сећањима на људе и нељуде који су јој помогли или нанели зло у рату и миру. Син Марко је формирао своју породицу и возач је у "Нишекспресу". Супруг, Пироћанац, је одавно оставио породицу, оженио се другом и сада живи у Америци.
ИЗ ПЕПЕЛА ЖИВОТ
"Имам шездесет и три године, прича нам Пирошка и чудим се како сам уопште још жива обзиром на све што сам преживела. Рођена сам у Бачком Петровцу и као Јеврејку, заједно са родитељима, Немци су ме интернирали 1941, године прво у логор у Бегеч у Мађарској. Имала сам само 13 година. У Бегечу је било доста Срба и Јевреја. Мушкарце су одвели на источни фронт, међу њима и мог оца Ласла. А нас жене одатле у логср Баја код Сегедина затим осам месеци у Аушвиц и коначно сам крај рата дочекала у логору Гросросен између Берлина и Лајпцига. Ослободиле су нас Совјетске трупе. Са српским заробљеницима и две тетке, вратила сам се у Југославију… Људи причају да су Руси опасни, али ја тврдим да су Енглези били још немилосрднији. Газили су Немце тенковима и улицама су текли потоци крви. Видела сам то у Немачкој својим очима…“
Пирошки су две сестре, мајка и брат спаљени у логору, а за оца је само знала да је негде на источном фронту у 11. дивизији. У земљу се вратила са две тетке. Једна се 1949. удала у Израелу, а друга у Прокупљу. Кућа је била опљачкана и са тешким последицама живота у логору морала је да почне живот из пепела.
"Отац се вратио пред крај рата у Војводину, али се одмах прикључио Црвеноармејцима, да би се, како је рекао, осветио Немцима и нестао је без трага. Можда је погинуо већ у великој бици на Батини код Апатина. Ја сам се 1956. године удала за једног Пироћанца Периновића, са њим добила сина и кћер, али ме он убрзо напустио, оженио се другом и отишао у Америку."
Успомене на године проведене у логору тешке и језиве. "Најопасније су биле логорске чуварке, некадашње логорашицв, међу којима је било и Јеврејки. Тукле су нас немилосрдно. Рускиње иначе то никада нису хтеле да раде. Такве Јеврејке, које су упрљале руке у логорима нису после рата никада смеле да привире у Израел.
…У Аушвицу је крематоријум за спаљивање живих људи радио нон-стоп. Иглу су могао увече да нађеш около. Болест, глад, батине, присилан рад. Радиле су и гасне коморе из којих је текла крв јер су се људи гребали док су умирали у стравичним мукама тражећи ваздух.
ЉУДСКИ ЗВЕРИЊАК
Злогласни нацистички доктор Менгеле за своје монструозне експерименте узимао је у Аушвицу људе уместо животиња. Логораше је излагао најгорим тортурама, често и под изговором да експериментише у "војне сврхе", да би на пример сазна ко колико и шта све људи могу да издрже, од температурних до хормоналних промена, или вирусних зараза.
"Била сам у Менгеоловим канџама, и добро сам га запамтила. Високог, у кожном капуту, са угланцаним чизмама, корбачем у руци и псима за собом. Убризгао ми је некакву ињекцију од које сам трнела и отицала, а из ране је стално нешто цурело. Помогла ми је једна логорашица, Јеврејка и докторица, а и два Немца капоа, који су ми као девојчици сажаљиво кришом доносили храну. Једном ме је у кругу логора пребио корбачем зато што нисам хтела да се одвојим од својих. Добила сам батине и када сам једног дана злослутно тражила сестру, мајку и брата и никада их нисам нашла. Пребили су ме и када су ми као детету дали да чувам купус, а гладни логораши ми све то покрали. Три пута ми је у логору ломљена кичма. Био је то зверињак, а не логор за људе. Тада сам схватила да је човек човеку највећи вук и непријатељ."
Живот иначе према Пирошки није био нимало нежан ни после рата. Није бирала послове, од земљорадничке задруге, до дуванског монопола, чувања деце и чишћења у богатијим кућама да би своју децу извела на пут. Здравље јој међутим, није увек дозвољавало да ради, па је због дугог боловања из нишког монопола избачена као "вишак".
Пирошкина прича је и о људима који су јој помагали о одмагали.
"Са минималном помоћи коју сам примала као жртва нацизма, тражила сам преко амбасаде да ми муж шаље нешто из Америке. И слао је 20 долара годишње. Међутим, то није сметало Луки Стаменковићу, прво директору тадашњег стамбеног предузећа у Нишу, а после некаквом активисти у МЗ "Јосип Колумбо", и некој Мири Танасијевић која је држала бифе у тој МЗ, да причају како лежим на доларима и глумим сиротињу. Лука ми је чак рекао да немам право на стан јер нисам била у партизанима, а још сам и Јеврејка. Одговорила сам му да ме подсетио да сам Јеврејка и да се тога не стидим, а да се иначе осећам као Југословенка. А тај Лука је иначе био некакав борац од 1944. године, то сам касније сазнала!?…И покојни доктор Шурдиловић ме страшно увредио када сам дошла код њега за инвалидску, показала му између осталог и логорашки број истетовиран на руци, а он ће мени - то сваки други Циганин у граду има!…Међутим, има и добрих људи. У СУБНОР-у где су ми помогли да добијем стан и само да није на петом спрату и да има лифта у згради. Пуно сам захвална и Мији Илићу из ОШ "Иво Андрић" и људима из СИЗ-а основног образовања који су помогли да се моја Бранка запосли као учитељица…"
Наша саговорница посебно истиче да њена животна судбина требг да буде велика опомена данашњим младим генерацијама да никада не призивају авети прошлости, него да се окрену љубави и дружењу. За Друштво српско-јеврејског пријатељства сматра да ће допринети још већем зближавању два народа који иначе никада нису ни били раздвојени нити окренути једни против других.
Милорад Додеровић
НАРОДНЕ НОВИНЕ • СУБОТА-НЕДЕЉА 9.-10. ЈУН 1990. ГОДИНЕ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License