Turbani Koji Govore

Pjer Burdije

Turbani koji govore

Frankfurter Rundschau: Šta je zadatak intelektualca u kriznim situacijama, kao što je ova danas?
Pjer Burdije: Sociologijom sam počeo da se bavim iz razloga koji bi se mogli nazvati političkim, kada sam pozvan u Alžir na vojnu službu. Želeo sam da Francuzima na neki način pružim realističnu predstavu tamošnje situacije. Već tada sam shvatio da stvari o kojima se raspravlja u području politike ne smeju da budu naprosto predmet ličnih stavova. Zadatak intelektualca nije da jednostavno izrazi svoje mišljenje, makar ono bilo plemenito i progresivno, već da ponudi što autentičniju sliku stvarnosti – a time i raisons d'agir, razloge za delovanje. Dakle, počeo sam sa naučnim radom koji nije samome sebi svrha, već treba da ispuni politički vakuum, ili, preciznije rečeno, vakuum političke pedagogije. To je nešto sasvim različito od toga kada gotovom političkom programu dajete naučnu legitimaciju.
Zbog toga već duže vreme tražim da se oformi nešto kao skup intelektualaca koji služe kolektivu, odnosno organizacija koja bi okupljala ekonomiste, sociologe, etnologe i istoričare, stručnjake koji su odlučni da se udruže i svoju kompetentnost stave na raspolaganje, kako bi građanima pružili naučne instrumente pomoću kojih bi aktuelni problemi – bilo to u Avganistanu, Izraelu, ili u Iraku – mogli da budu shvaćeni u svoj njihovoj složenosti.
Da se vratimo na tekuće probleme – da li vi u verskom fundamentalizmu vidite oblik otpora globalizaciji?
Burdije: Islamski fundamentalizam je ekstremna, ali razumljiva reakcija na položaj arapskih i islamskih država i naroda. Takvom razvoju stvari doprinela je logika koja danas upravlja ekonomskim i političkim sferama – logika double standard, merenja dvostrukim aršinom. Mislim da različiti politički potezi, odluke i reči svakodnevno povređuju i ponižavaju svakoga ko na bilo koji način, direktno ili indirektno, ima udela u arapskom životu ili islamu. Izraelskopalestinski problem leži u srcu te skandalozne nepravde, upravo zato što je u njemu ta logika, pored svih prividnih rešenja, predstavljena u koncentrovanoj i kondenzovanoj formi.
Šta se može učiniti protiv toga – i kakav je zadatak intelektualaca u takvoj situaciji?
Burdije: Alžirski, sirijski, egipatski, iranski i libanski intelektualci stalno traže podršku takozvanih demokratskih zemalja i njihovih intelektualaca. Oni vide da je borba protiv masovnog zaglupljivanja, koju oni vode u svojim zemljama, osuđena na propast ako se nastavi sa politikom dvostrukih standarda – politikom praćenom ravnodušnošću zapadnih intelektualaca koji takvom razvoju događaja doprinose time što ne čine ništa, ili gotovo ništa da mu se suprotstave.
Kako objašnjavate porast fundamentalizma?
Burdije: Otpor protiv ekonomskog i kulturnog imperijalizma zapadnih zemalja, a naročito SAD, dobio je formu verskog fundamentalizma verovatno zbog toga što zemlje pogođene tim imperijalizmom ne raspolažu nijednim drugim resursom koji bi putem kulture mogao da se mobiliše. Za žaljenje je – i mnogi Arapi i muslimani zaista žale zbog toga – što otpor imperijalizmu nije našao drugo sredstvo izražavanja osim sredstava koje nudi religiozna tradicija, obično u svom strogom, arhaičnom liku. Ali ne sme se zaboraviti da ekonomske i društvene strukture, koje je kolonijalna i neokolonijalna vlast donela sa sobom, nisu podsticale modernizaciju religije, kao ni to da su zapadne zemlje i njihove tajne službe, i tada i sada, pokušavale da u začetku uguše sve progresivne političke i kulturne pokrete. Drama prokletih na ovom svetu – Južnoamerikanaca, Afrikanaca i Azijata – leži u tragičnoj ironiji istorije. Da bi branili svoju stvar, oni se danas mogu osloniti samo na pojedince i narode koji su sada instrumenti u rukama vlasti, i to vlasti koja se – radi svog (ne samo religioznog) konzervativizma – bori protiv onih koji su nekada imali monopol na odbranu interesa boraca za slobodu. Savez Buša i Putina u pogledu Avganistanaca i Čečena simbolizuje to na tragičan način.
Kako vidite buduću ulogu SAD, naročito s obzirom na eksplozivnu svetskopolitičku situaciju?
Burdije: Mislim da ne smemo pristati da SAD budu neka vrsta svetskog policajca, tome se moramo suprotstaviti tako što ćemo stvoriti i učvrstiti međunarodnu instituciju koja bi se bavila socijalnim konfliktima svuda u svetu, vodeći računa o njihovoj međuzavisnosti – koja bi se, dakle, bavila Avganistanom, ali i problemom krivice u Trećem svetu, zatim Palestinom, ali takođe i padom obima trgovine, Irakom, ali i cenom nafte, i tako dalje. Da li je slepilo koje prati dugačku tradiciju hegemonije zaista toliko nesavladivo da Amerikanci ne mogu da shvate, na osnovu svog vlastitog interesa, da se iz ravnoteže straha – čija dejstva su sada i oni osetili – može izaći samo ako oni sami sebe shvate kao jednu naciju među drugim nacijama, pa makar i kao prima inter pares? Kada bi bili u toj poziciji, oni bi mogli da prihvate da o njima sudi međunarodna zajednica.
Ne postoji poseban slučaj Amerike. SAD mogu da očekuju mir, i u svetu i u njima samima, tek kada budu spremne da više sebe ne vidi kao sudiju koji donosi presude, niti kao policajca koji presudu sprovodi, već da budu kao i svi ostali, odnosno, istovremeno i sudija i jedna od strana. U tom slučaju bi SAD uvek imale pravo da traže da drugi polože račun, ali bi istovremeno bile obavezne da i same polože račun – naročito u pitanjima spoljne politike.
Šta bi SAD moglo da navede da se dobrovoljno odreknu svoje pozicije moći?
Burdije: Ja od Amerikanaca ne tražim, kao što su to drugi činili, da se odreknu dela svoje moći. Naivno je kod takvih tema i sa takvim sagovornicima apelovati na osećanja, čak i kada se radi o osećanju pravičnosti u odnosima između osoba i država. Dovoljno je samo podsetiti da logika kraljevske samovolje, quia nominor leo ("zato što se zovem lav"), ne može da važi na ovom svetu u kojem su oni najslabiji dovedeni do ruba egzistencije i potpunog očajanja, a istovremeno imaju neograničen pristup mnogim vrstama oružja. Njihov nadmoćni protivnik, koji sam ne priznaje nikakve granice, nalazi se u jednoj teško razumljivoj poziciji da od najslabijih traži da ograniče svoju inače malu moć.
Možete li da budete optimista kada posmatrate aktuelne svetskopolitičke događaje?
Burdije: Mislim da nam sociologija omogućava da izuzetne događaje razumemo barem u njihovoj unutrašnjoj logici – kao, recimo, atentate u Njujorku, čiji jak simbolički naboj nikome nije promakao. Treba primetiti da mediji, koji su do sada hteli da se bave samo najluđim militarističkim utopijama tipa Star Wars i koji su razmišljali samo o krstarećim projektilima, raketama i atomskim ratovima, sada zbog događaja u Avganistanu odjednom shvataju da ukoliko želite da razumete događaje koji se više ne mogu objasniti racionalnom logikom maksimalizacije cena i profita, onda pitanja morate postavljati i geografima, lingvistima, etnolozima, istoričarima, pa čak i sociolozima.
Istovremeno se čini da su "prokleti ovoga sveta", Avganistanci ili Pakistanci, na naslovnim stranicama svih novina, i svuda čitamo i čujemo često pametne i iznijansirane izjave tih muslimana sa turbanima, koji su do sada bili samo predmet podsmeha i prezira. Rado bih svima onima koji se obično pouzdaju samo u ekonomiju rekao da je jedna od pozitivnih strana ove krize u tome što nas je podsetila na ograničenja ekonomskog načina mišljenja i njegovog matematičkog modela i istovremeno ponovo oživela interes za socijalne nauke i njene modele objašnjenja. Ti modeli nisu ni formalizovani, niti se mogu formalizovati, ali zato nisu ništa manje precizni ili korisni, štaviše, oni su nužni za racionalno delanje.
Pjer Burdije (Pierre Bourdieu), antropolog i sociolog, radio je u Alžiru pre nego što je postao profesoor sociologije na College de France. Između ostalog objavio The Algerians, The Political Ontology of Martin Heidegger i The Logic of Practice.
Prevela Aleksandra Kostić .

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License