Treperava Lampica Telefonskog Zvona

Vang Meng (1934)

Treperava lampica telefonskog zvona

Moje pisanje često remeti zvonjava telefona. Kada su mi tek priključili telefon, bio sam lud od sreće. Nikada više neću morati nervozno da čekam pred javnim govornicama, uz trljanje dlanova i pocup-kivanje, da bih okrenuo neki važan broj u nekom važnom mestu. Neki dosadno brbljiv momak ili devojka koketnog glasa pre mene dograbe slušalicu i svaka njihova reč naklapanja, gluposti, šale, dosadnih ponavljanja, pa njihove zamorne i bespotrebne uzre-čice i uzvici, kao kad zubar svojom bušilicom brusi zub kidaju mi živce. A kad se ja dočepam slušalice - često mi se desi da moram odjednom da obavim četiri-pet, telefonskih razgovora - vidim iza sebe ljude koji čekaju u redu. U tom trenutku osećam da nije humano moje uzastopno okretanje svih tih telefonskih brojeva. Pogotovo kad deset puta okrenete brojčanik telefona a od toga devet puta ne dobijete vezu. Još gore je kad okreneš šest brojeva a u ušima ne čuješ nikakav signal, kao da je telefonska centrala upravo bombardovana.
Zbog moje potrebe za telefoniranjem, ženi sam stvorio beskrajne muke i doneo joj neviđeno opte-rećenje. U dosadašnjem životu, moj uspeh u dono-šenju nevolja ženi daleko prevazilazi uspeh koji sam postigao na polju pisanja proze i poezije. Pre nego što ona krene na posao, dam joj jedan papir, i čim ga pogleda, ona povisi glas. I ja povisim glas - zar ne možeš tako malo da učiniš za mene, zar ni tu mrvicu lojalnosti prema meni ne pokazuješ, nisi ni blizu Sung Ćianga 6 . Ako i ove telefonske pozive ja sam moram da obavim, nije li to uludo traćenje poslednjih kapi moje poetske inspiracije?! Na papiru je pisalo: 338888, 446666, 779999… Brojevi od 0 do 9 koje su ljudi izmislili dovoljni su da nas izmaltretiraju kako u ovom tako i u svim budućim životima. Još nisam dobio honorar, narudžbenici za nameštaj već je pre devet meseci istekao rok. Zašto još nema nikakvih vesti o tome, izvinite, ne mogu da ručam s ovim Fran-cuzom, već je kupljena lekovita voda za otklanjanje neprijatnih mirisa nogu koja se proizvodi u mestu Fošan u Guandungu, on stiže u četvrtak u dvadeset tri časa i pedeset devet minuta …
Čim su mi priključili telefon, okrenuo sam broj 117. Četiri sata i pedeset dva minuta. Četiri sata, pedeset dva minuta i trideset sekundi… četiri sata i pedeset če-tiri minuta. Onda okrenem 123 … Jačina vetra dva, tri do četiri, pet stepeni, pravac duvanja vetra ka istoku, zapadu, jugu i severu. Onda okrenem 113, među-gradski poziv?! Neću. Malo je falilo da obrnem 119 i da prijavim požar kod nas! 110, da prijavim pljačku!
Da li je to pesnik Čao? Da li je to profesor Čao? Da li je to gospodin Čao? Da li je to drug Kućiu? Ne znaš ko je? E pa, jebi ga, sad si šef odeljenja, a čak ni moj glas ne možeš da prepoznaš ?! Alo, alo, alo, gde si ? Je li to fabrika za obradu žice? Ma, ti si ušećereni jam ! 7 Da li je to prodavnica Tianjuan kineske turšije i sosa? Da li je to restoran Dunglaišun? Agencija Sisi za sklapanje brakova? Restoran Čhangčheng? Kom-panija i prodavnica za klima uređaje ? Halo, halo … Čak i u zoru, pre nego što si ustao iz kreveta, uveče, kada si zaspao, u podne, tek što si sklopio oči da malo dremneš, čuje se zvonjava telefona. Nemaš mira. Poezija te je napustila. Ponašanje onoga ko je po-grešio broj je bezobraznije od onoga ko je tačno okre-nuo broj. On uopšte ne dopušta mogućnost da je to telefonski broj, on ne dozvoljava da mu kažeš “po-grešili ste”. On ne dopušta da ti nisi onaj računovođa Čang, nabavljač Li, šef odseka Vang, koje on traži, ne dopušta da si to ti - poeta.
Zbog poezije sam telefon prekrio jorganom. Štitim njenu uzvišenost i lepotu hrizanteme. Pokriveni telefon tako je ružan, kao pokrov na beživotnom telu vanbračnog deteta. Telefon je zazvonio. Taj zvuk ti se još više useca u bubne opne. Prodro je u tvoje a priori neprijateljstvo. Prošao je sve prepreke, i šalje ti ne-poznate vesti. On se ne povija pred tvojim, iskonski utemeljenim, metodama mučenja. Nevin je i ne-uprljan, nema potrebe da na kolenima kleči pred tvojom poezijom i jorganom. Udara na tvoju savest i moral. Izaziva ti radoznalost. Možda je vrlo važan? Veoma hitan? Možda ga prvi put čuješ? Možda je vrlo interesantan? Veoma koristan? Zvuk kao da mu se promenio? Možda je međugradski ili možda među-narodni sa – Južnog pola? Zar nisam upravo napisao pesmu za istraživače Južnog pola? Odjednom me obuzme osećanje da je to što je pokriveno jorganom, u stvari, jedna nagazna mina ručne izrade, čiji fitilj dogoreva uz zvuk sssssss, kao palacanje jezika zmije otrovnice…
Prošlo je mnogo vremena. Naučio sam da primam telefonske pozive, da primam one pogrešne i one najdosadnije. Naučio sam da se, uprkos želji, unutar-njom snagom oduprem njegovom pozivu, da odbijem da primim poziv koji sam najviše očekivao. Posle dobijam zamerke od rodbine i prijatelja, i sam sebe mučim kajanjem. Naučio sam da kad želim, primim, a kad ne želim ne primim, ili da zainat ne primim kad želim i primim kad ne želim. Ali na kraju, ipak sam primao sve pozive, jer pišem poeziju koja je tanana i meka kao kadifa. Srce pesnika je meko. A meko srce ne može da izdrži da uvek bude jako. Neka zamisle da nisam tu. Neka bude da nisam tu. Na primer, sada se baš nalazim - na ostrvima Siša ili u pivnici u pri-zemlju. Da li ću zbog zvonjenja telefona osetiti bol ili kajanje?
Ali ja sam, kristalno jasno, tu. I upravo kroz zvo-njavu telefona stičem svest o sopstvenom postojanju, kroz njegovo zvonjenje i telefonske žice osećam postojanje drugog i njegovu želju za komunikacijom. A ta želja za komunikacijom treba da je sveta. Iz telefonske slušalice izlazi telefonski govor a ne neu-tronska bomba. Baš dirljivo, skoro da rasplače čoveka. Ne mogu da odbijem telefonski poziv, kao što ne mogu da odbijem i ispruženu ruku čoveka. Savladao me je … Na kraju krajeva, naučio sam da živim pored telefona, da živim pored smetnji i izazova telefonskog poziva, u nadi i besu, između suza i smeha koje je telefon uneo u moj život. Uprkos tome, pišem poeziju, opisujem Južni pol, ostrva Siša, pivnicu, ljubav, i uz to i - vreme provedeno pored telefona.
Opet je prošlo mnogo vremena. Napisao sam dosta pesama za koje ljudi kažu da su uspele, a u stvari su loše. Zamenili su mi telefonski aparat. Na tom novom nalazilo se jedno dugmence koje kada pritisnete, telefon više ne zvoni, samo se vidi treperava svetlost lampice zvona.
Nisam uopšte koristio taj moderni uređaj. Pre sam se prepuštao slušanju vesti i dužnom poštovanju gospodina telefona. Modernizacija je dosta surovija od pokrivanja jorganom. Prešao sam već pedesetu, i ne mogu sebe da pretvorim u surovog čoveka. Neka posle mog života realizuju modernizaciju antitelefona i bez-telefonije. Jedan stranac (iz moderne, razvijene zemlje) rekao mi je da njegov telefon ima ugrađen multifunkcionalni kompjuter. Kada se on uključi, sam “prima” telefonske pozive. Kada se to desi, on aktivira snimljenu kasetu i kaže: gospodin X koga tražite, trenutno nije kod kuće. Molim vas ostavite vaše ime i prezime i telefon. Gospodin X će vas kasnije pozvati. Onaj sa druge strane žice se predstavi, a kompjuter snima njegov govor. Kakv sjajan kompjuter! To gospodina X dovodi u situaciju da on preuzme inicijativu, da pozove samo one koje sam odabere i za koje ceni da su pogodni za razgovor. Kada se zamori od čitanja i pisanja tekstova, kada ostane umoran i bez daha od silnog pričanja i promišljanja problema koji mu umrtve mozak, on tada pusti tonski zapis “sekretarice”. Zatim odabere one kojima treba da odgovori i one koji su interesantniji za razgovor. Odabere one kojima nije nužno i kojima ne želi da odgovori, kao i one koji mu, ako im i odgovori, nisu interesantni. Njih ostavlja bez odgovora. Zar to ne spada u domen ljudskih prava? Ko bi znao. Desi se da se i onaj s druge strane žice oslanja na “sekretaricu” u kontroli telefonskih poziva. Kad gospodin X odgovori (na primer) ljubljenoj gospođi Y, i on u slušalici čuje snimljeni tonski zapis: molim vas ostavite vaš telefon … tada ne dolazi do dirljivih i srceparajućih dijaloga među ljudima … Jedino što je preostalo, to je mono-toni i smireni “razgovor” kompjutera.
Konačno je stigao i taj dan. Živeo sam više od pola veka, toliko sam hrane svario, toliko lekova popio, toliko čarapa pocepao, a, u stvari, sve je to bilo samo zbog tog dana. Postao sam pravi pesnik. I ja, kao i poezija, kipimo od preobilja. Spreman sam da reski-ram sve, gospodo. Pišem nove epske zapise. Pišem o onome modernom, o rudarima, o kosmonautima, o ratu u kojem Žuti car pobeđuje Čhijana, o uspehu samoukog polaganja prijemnog ispita za fakultet, o mešovitom ulaganju u taićićhuan8 , o pobedi dvora belog labuda nad kubanskim odbojkašicama, o pro-fesionalnim, privatnim odgajivačima riba, o osećanju usamljenosti po dobijanju titule Doma lordova. Pišem o boingu 767 koji je uzleteo do visokog mesta zame-nika ministra, o fantomskim agencijama koje sređuju pasoše za samofinansirajuće studente u inostranstvu, o tome kako su se zbog ograničenja uvoza tekstila ljudi promenili, i sada piju napitak od polena za ulepšava-nje, o specijalitetu-kuvanoj ovčijoj glavi iz musliman-skog restorana gospodina Lija, fantastičnom realizmu, o motoru marke “ćialin”, otkrivenom novom elemen-tu, o čorbi s paradajzom i mesom kuvanoj s novelama ne treba EFC9 . Zaboravio sam na sve, veličao sam istoriju, realizam, život, prilike u zemlji i inostranstvu. Veličao sam ovaj naš haos. Pišem pod jakom zvo-njavom elektronskog zvona telefona.Verujem da se svako ono tu-tu-tu zbog mene uzbuđuje i da baš mene zove. Uključio sam onaj uređaj na telefonu i nastavio da pišem. Pisao sam o dijalektu čhanglin umešao se treći i stvorio trougao nezakonito pokrao autorska prava. Pisao sam o čudnoj klimi životnoj buci snab-devanju namirnicama kao da kolači s neba padaju. Zaboravio sam da telefon uopšte postoji. Pisao sam o pekinškoj patki u peći solo sanja romansu. O pečenom prasetu iz restorana Dasanjuan u Helsinkiju peva ariju “moja ledena ručica”. O socrealizmu i toku svesti tužnom rastanku posle beznadežne ljubavi nisu dobili rešenje za stan. O doktoru svaštaru s tezom o tome da je voda neophodna za čoveka nezaustavljivo pobeđuje suparnika u raspravi uzastopno osvaja šampionsku titulu sudije na svakoj Olimpijadi i domaćem takmi-čenju. Jednom privatniku koji na kratkim relacijama liferuje hulahopke popio supu od valjušaka Jao Venjuana.10 O sporazumu za smanjenje naoružanja kojim se propisuje da hidrogenske bombe kojima je istekao rok poklone dečacima i devojčicama koji su jedini u majke. O hlepčićima na pari koji izazivaju kancer, a hleb može da te dopisno nauči kucanje na španskom jeziku. O tome da je glavni komandant opi-jumskih ratova ljubavnica He Dunggea. O tome kako je Su San11 u sudnici igrala disko i posle suđenja po-stala manekenka. O slučaju kada je po pucanju brane poznata zvezda japanske maratonske TV serije ka-žnjena s jednom mesečnom premijom. Zovem na život!
Život zove mene! Telefon više ne zvoni, ali zeleno svetlo pozivnog signala samo treperi.I dalje, i dalje treperi. Nem je. Treperavih očiju. On je na mučnom čekanju. Ali ne, ne mogu, već sam odleteo sa svojom boginjom poezije. On nastavlja da treperi, treperi pet minuta, pa još pet minuta. Izvukao sam glas iz njega. Bespomoćan je, kao nem čovek koji bezglasno očekuje moju pažnju. Možda dolazi od starca koji je dugo godina lutao, od njegovih vidovitih očiju, u mojim bednim pesmama otkrio je nešto što ga je privuklo da komunicira sa mnom. Možda je to što on prenosi vrsta poziva, zove me da idem na zeleni trav-njak. Plašim se. Možda je to jedan protest protiv vul-garnosti, protiv sitnica, kukavičluka, razlike između imena i stvarnosti. Možda je to zov jedne usamnjene duše, jedan poziv koji je bez odgovora. Plačeš? Mo-žda je to predskazanje, možda kletva, možda špijunski izveštaj ljudske duše, možda čarobne reči “sezame, otvori se”, možda je krštenje prosvetljenja. Možda je došlo iz druge sobe, iz pakla, možda je lekar sanli 12 iz mesta Disian i države Čhu. A još je verovatnije samo pustinja, snežni brežuljak, samo ledena reka, samo usamljena pustopoljina dalekog, utešnog, dubokog osećanja. To je ta dugotrajnost koja nedostaje u mojoj poeziji i mom životu. On ima mnogo toga da mi kaže. On će mi reći pravu poeziju. Govoriće mi i o prijatelj-stvu. Već sam čuo zvuk u treperavom signalu, samo se plašim da kad podignem slušalicu neću razumeti njegov jezik. Ali već je kasno, već nema pomoći, poezija budućeg života stvar je budu-ćeg života. Ja sam dobar u osmehu, umem da budem srećan, ne pokazujem radost i bes. On još treperi, još čeka. Nisam znao da mu je strpljenje od čelika, da mu je srdačnost kao vatra. On mi donosi dubok bol. Znam da će se, ako prihvatim ovaj telefonski poziv, moja zgrada srušiti, gas će iscureti, kućna pomoćnica će dati otkaz, sve zbirke poezije izgoreće u plamenim jezičcima vatre. Nastavljam da pišem o sagorevanju života, ne samo što ima cepanica od trideset šest nogu i kratkih spojeva u kućnim aparatima, već si i ti tu. Ne znam s koliko olovaka da pišem. Ne znam ni šta sam napisao. Ne znam da li će mi stariji brat ovog puta oprostiti. Ali jasno vidim onu zelenu lampicu koja istrajno treperi. Brine se o meni. Nudi mi savet, nežnost i zahtev, otmenost i tugu. To je svetlucanje suza. Nemoj me kriviti. Mi smo osećali istu tugu. Poezija muči život a telefon poeziju. Tako lije suze kao kišu, verujem da će poezija uvek imati svoje čitaoce. Boginja poezije večno postoji, njeno srce nosi u sebi nepresušnu toplinu, iako knjižara ne želi da je otkupi.

S kineskog preveli Jin Xiaolei i Radosav Pušić

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License