Tomislav Osmanli, pisac iz Makedonije
Tražim mirno mesto na ovom svetu
Nikada neću saznati prezime svoje junakinje što je, možda, čini više književnim, fikcionalnijim, ali i nezaboravljenim stvarnim likom
Tomislav Osmanli
Skoplje – Na makedonskoj kulturnoj sceni dvadesetak godina unazad Tomislav Osmanli (1956), kao retko koji njegov sunarodnik, u kontinuitetu, u pristojnim razmacima podaruje književna dela (priče, romane, drame, scenarije, eseje…) kojima pomera granice umetničkog izražavanja.Ovih dana,gotovo u isto vreme (izdavač „Blesok”) objaviomu je zbirku priča „Kapriča” i roman „Dvadeset prvi”, o kojima su već izrečene laskave ocene koje se poklapaju sa međunarodnim odjekom koji je doživela njegovazbirkapriča „Svetiljka za Hanuku”, koja je predstavljena i na nedavnom Beogradskom sajmu knjiga. I upravo je „Svetiljka…”povod za razgovor sa svestranim i darovitim makedonskim piscem Tomislavom Osmanli Za „Svetiljku…”ste proletos dobili nacionalno priznanje „Prozni majstori”, knjiga je ušla u finale kandidata za nagradu „Balkanika” i, jasno je, svojevrsnije događaj i izvan makedonskog prostora.
Može biti da sam uspeo da upalim književnu hanukiju jačeg sjaja. Verujem u stvaralaštvo koje se prosejava kroz osećanje, znanje i talenat. Ova prozapočiva na širokom istraživanju, knjigama koje sam čitao na makedonskom i srpskom, ali i na ona koje sam dobijao na engleskom, grčkom, judeo-španskom, velikom broju skinutih internet stranica, otkrivanjuzapretanih slojeva hebrejskih verskih pojmova i termina. Bila je to avantura ronjenja u more starih znanja i veoma slobodne, ipak stilski suvisle fikcionalnosti i obilazak arhipelaga jevrejskogprisustva u Beogradu, na Dorćolu i Jaliji kako se u doba Hajima Daviča govorilo. Zatim –u predratnim i ratnim Bitolju, Skoplju, Štipu, pa na Zakintosu i u Solunu, u prošlosti tih mesta gde defiluju mali ljudi, ljubavnici, grešnici, izdajnici i pravednici, njihovi strahovi, stradanja, strasti…
Gde su koreni vašeg zanimanja za stradanje Davidovih potomaka na ovim balkanskim prostorima?
U osnovi – u jednoj staroj priči moga oca koju sam ispripovedao u formi novele „Slika teta Rašele” o devojci, kućnoj pomoćnici u domu mojih predaka u Bitolju. Ta devojka, iako skrivena, u noći 11. marta 1943.odlučuje da se pridruži dugim umuklim kolonama svojih sunarodnika koje je fašistička policija odvodila pred oborenim očima neusnulog grada, na zborišta bez povratka. Kao što je poznato, skoro svi makedonski Jevreji, njih sedam hiljada, bili su poslati u logor Treblinka gde su do jednog pobijeni. Dakle,i ta devojka izočeve priče koja se starala o kući i učestvovala u staranju i nad njime. Da bi ironija bila veća,nikada nisam saznao puni identitet te prilježne devojke. Imam dve njene fotografije iz zajedničkih fotosa porodice mogadede, predratnog knjižarskog trgovca i posednika „Povlašćene knjižare Dijamandija Đorđa Osmanlijevića” u centru Bitolja. Uzalud sam se dopisivao sa veteranima iz Muzeja holokausta u Vašingtonu. Tako, po svoj prilici,nikadaneću saznati prezime svoje junakinje što je, možda, čini više književnim, fikcionalnim,ali i nezaboravljenim stvarnim likom.
Šta za Vas znači informacija da su vas već svrstali među klasike „jevrejskog pitanja” kakvi su Sol Belou, Eli Vizel…?
To,jednostavno,nije tačno. Jedino što bih sa tim velikanima književnosti i teme mogao da imamjeste da je deo „Rašele” pod nadnaslovom „Holokaust priča iz Makedonije” bila objavljena u renomiranom nedeljniku „Forward” koji već stotinu godina izlazi u Njujorku i u kojem je svojuprozuobjavljivao Isak Singer, a još uvek objavljuje i drugi nobelovac Eli Vizel. Istina je da je nedavno moju knjigu „Svetiljka za Hanuku” trenutno najistaknutiji sefardski autor knjiga i izdavač Moise Rahmani uvrstio u selekciju od tri knjige po njegovom izboru i to objavio u časopisu za kulturu i umetnost „Kore”…
Pisac Venko Andonovski vaš novi roman „Dvadeset prvi”najavljuje kao elegantan, mističan, intelektualno rafiniran, raskošno strukturiran…
Reč je o pokušaju pronalaska mirnog mesta u ovom svetu u kojemse najedanput sve tako uskomešalo i izokrenulo da nigde više nema ni mira, ni spokoja, pa ni tamogde se činida je mirno. U romanu čiji se naslov, dakako, odnosi na stoleće koje je bilo najavljivano kao početak ere harmonije, a počelo je kao nagoveštaj epohe međuljudskih katastrofa, istražujem uzroke saplitanja toka vremena na samom pragu veka… Te 1999. godine i ja sam strepeo za ljude, građevine i mostove Beograda kojijako volim,i shvatio da je počela nova, strašno neizvesna etapa.
Da nije književne nagrade „Balkanika”, dela savremenih makedonskih pisaca ostala bi za domaću upotrebu. Šta treba uraditi da bi makedonski autori i njihova dela češće izlaziliu svet?
Nedostajuprevodii afirmacija. „Balkaniku” je dobio Venko Andonovski koga ste upravo pomenuli, ali Srbija ne poznaje njegov, još bolji,roman „Veštica”. Srećan sam da je na srpskom objavljen Aleksandar Prokopiev čiji je „Posmatrač” prošle godine bio makedonski kandidat za nagradu „Balkanika”, a očekujem da će srpskom čitateljstvu biti predstavljeni Goce Smilevski,doajen Blagoja Ivanov sa svojim novim,kratkim,uzbudljivim romanima i Ermis Lafazanovski čiji je roman „Nedelja” nedavno bio predstavljenna Beogradskom sajmu knjiga. Tu su i Sašo Kokalanov sa romanom „Izabela, Išmaela i ja” i roman Lidije Dimkovske „Skrivena kamera”, da nabrojim samo autore relevantnijih proznih radova koji mi se posebno dopadaju.
Mile Radenković
objavljeno: 13/12/2009 http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Trazim-mirno-mesto-na-ovom-svetu.lt.html
