Todorovic Mita Kruna Zika I Rada

Na Bogojavljanje 1943. godine, bežeći od fašista, u kuću gorštaka Mite Todorovića sklonio se Jevrejin Miroslav Šomlo i od tada traje prijateljstvo dveju porodica

Štubik kod Negotina, 20. januara

Novogodišnja čestitka Ane Šomlo iz Izraela nedavno je do suza dovela Živojina Todorovića i suprugu Radmilu u negotinskom Štubiku, između Deli Jovana i Miroča. Uobičajena pažnja naše novinarke i književnice podsetila ih je na Bogojavljanje 1943. godine, kada je u njihovu izbicu, u zaselku Dubrava, prvi put ušao Miroslav Šomlo. Taman je bio utekao iz logora u okolini Zaječara, a zbog njega, Jevrejina, život je bio ugrožen i supruzi Budimki i kćerima Milani i Ani.

I tu je tada, pre više od šest decenija, počela priča o prijateljstvu dveju porodica.

• Iz logora u zbeg

O priči koja je počela na Bogojavljanje 1943. godine postoji zapis Ane Somlo, a u kuci Todorovića pokazuju Povelju i Medalju pravednika koju im je 1996. godine dodelio jevrejski narod. U ovom znamenju, dobijenom na predlog Ane Šomlo, upisana su imena Mite i Krune i njihovih naslednika Živojina, Žike, i Rade. Imena su im upisana i na zidu pravednika u Jerusalimu, a imaju u tamošnjem parku i po jedno svoje drvo.

Svi ti belezi oživljavaju vreme kada je građevinski inženjer Miroslav, rođen u Budimpešti 1899. godine /tada se zvao Imre/ sa službom u Negotinu, dospeo na crni spisak nemačkih okupatora. Tu su ga pronačli na položaju šefa Tehničkog odeljenja koje je brinulo o gradnji puteva i odmah poslali u logor u okolini Zaječara, prvi put, pa zatim i drugi put. Pre toga su njega i suprugu Budimku Smederevac, rodom iz Vršca, izbacili iz stana u Negotinu. Srpkinja, bila je profesor književnosti u negotinskoj gimnaziji i imala je sa Miroslavom kćeri Milanu /Bebu/ i Anu. Na početku rata, kada su ih ono izbacili iz stana. Beba je imala devet, a Ana šest godina.

Budimka se snalazila za smeštaj u Negotinu i tražila vezu da oslobodi supruga iz logora. Uspela je to preko jednog svog bivšeg đaka, folksdojčera. Kada je, više skelet nego čovek, Miroslav utekao iz logora, rečeno mu je da netragom nestane.

- Stigao je kod nas u ovu kuću, u kojoj smo i sada, a doveo ga je zaobilaznim putem po dubokom snegu putarski nadzornik Danilo Nikolić, rodom iz Braćevca, kod Živojina Žike Todorovića koji je tada imao 20 godina, suprugu Radmilu i sina Dragoslava. Taj nadzornik rekao je ocu Miti da mu pridošlog poverava na čuvanje dve nedelje. Potom će Šomlo preći kod komšije putara, pa zatim kod drugog i trećeg putara u komšiluku, i tako ukrug.

Ali, nije ispalo kako je dogovoreno. Znalo se da Nemci nisu imali milosti prema onima koji skrivaju Jevreje. Znao je to i Mita Todorović, ali poznavao je inženjera Šomla kao čestitog čoveka i nije ga mogao ostaviti na cedilu. Nije to ni priličilo jednom soluncu, a ni tradiciji njegovih predaka koji su ovde 1807. godine u bitkama na Štubiku i Malajnici ratovali protiv Turaka.

- Kada su komšije rekle da se plaše Nemaca i gost skrušeno prozborio da nema kuda, otac nam je rekao da ga moramo sami sačuvati - seća se Žika. - Rizik je bio veliki, ali otac je verovao u komšije, da nas niko neće izdati. Verovali smo i u sreću.

Svi su svakodnevno bili na oprezu. Žika i žena mu Rada pokazuju nam prozor pored koga je svakodnevno dežurao Miroslav Šomlo. Gledao je na put kuda su često prolazile kolone nemačkih kamiona. Patroliranje je učestalo, posebno kada su četnici Brzopalanačkog odreda pripucali na kolonu. Bio je dogovoren i način sakrivanja. Svi su kroz otvor na ogradi, sa druge strane kuće, odlazili sa decom u potok. Krili su Todorovići u tom potoku inženjera Miroslava, svoje bebe, braću Dragoslava i Čedomira, a povremeno, kada su praznicima tajno dolazili u posetu iz Negotina, i devojčice Šomlovih Bebu i Anu i njihovu majku Budimku.

- Što smo jeli mi, jeli su i gosti. U početku nešto izdašnije, a kasnije šta se našlo, najčesće nešto proje, kačamaka i povrća - kaže Rada, tada mlada nevesta.

• Dolaze Beba i Ana

A kada su u septembru 1944. godine počele završne borbe za oslobođenje Negotinske krajine moralo se i dublje i dalje u šumu. Stigli su Šomlovi i Todorovići i do pećina u kanjonu reke Zamne u ataru sela Malajnica. Sve do oslobođenja.

Čestitim Štubičanima inženjer Miroslav Šomlo odužio se i tako što je mnoge od njih spasao mobilizacije, angažujući ih na putnim gradilištima. Neke je kasnije vodio sa sobom i na gradilišta u Vojvodinu, gde se bolje plaćalo. Ostalo je u sećanju kako je inženjer Šomlo probio novu trasu puta od Štubika preko Plavi do Klončevca i dalje prema Donjem Milanovcu i Majdanpeku. A dobrotvora Mitu pamte po tome što je selu sagradio spomen-česmu i spomenik povodom godišnjice bitke na Štubiku.

U najlonskoj kesi Rada Todorović čuva i danas čestitke i pisma svojih dobrih devojcica.

Mita Todorović umro je u jesen 1972. godine. Kada se vratio iz posete Krfu, baš one godine kada se njegovom unuku Čedomiru rodio drugi sin Dejan. Mitina Kruna umrla je 1976. godine, Miroslav Šomlo 1981, a njegova Budimka pet godina kasnije. Beba ima sina, a Ana kćerku, sina i unučad.

A u Štubiku od penzije i mesečne pomoći od sto evra, koja im je pripala uz povelju i medalju, žive još kuražni Žika i Rada Todorović. Kada na leto ovamo stignu Ana i Beba, dočekaće ih u istoj onoj kući kao pre 60 godina. Radovali bi se da im dođu svi potomci Šomlovih i da dolazak upriliče u vreme kada Štubicani u leto budu proslavljali vojevanje svojih predaka u Prvom srpskom ustanku.

Stojan Todorović

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License