TEŠKO JE BITI SIROČE
Napisala Jasna Ćirić
Istraživačkim radom počela sam da se bavim pre 30godina, od rane mladosti me fascinirao život Jevreja u periodu pre II Svetskog rata. Priču o Jevrejima i njihovom životu nije imao često ko da ispriča i kaže. Počela sam sa da pregledavam dokumentaciju po Arhivima, Muzejima, da tražim po predratnim novinama priče o Jevrejima, da tragam za preživelima, jednostavno da probam da oživim priču na svoje sunarodnike Jevreje, koji su ubijeni tokom II Svetskog rata ali i na one koji su preživeli ratne strahote , probala sam svih ovih godina moga rada i istraživanja, da oživim neke priče o poznatim Jevrejima, ali bilo je i mnogo podataka o nekim nazovimo ih “malim ljudima” ali i te kako važnim za jevrejsku zajednicu. Danas mislim da sam uspela u tome, jer o svima njima o kojima nije imao ko da priča ili nije imao ko da ih se seti, o ubijenima i o onima koji su čudom preživeli ratne stahote, uspela sam da sačuvam i ispričam priču .Ovaj materijal koji sam priredila je priča o čoveku koji se nije mnogo isticao ali je vrlo važan za jevrejsku zajednicu i ovaj materijal je dokaz da on nije zaboravljen.
1995 godine otkupila sam od Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu Arhivu Naftalije Bate Gedalje.U tom materijalu koji sam imala, pronašla sam i njegov intervju koji je napravio davne 1975 godine sa Dr.Mošom Đerasijem. Ovo je priča o čoveku koji se kao siroče bez roditelja borio za svoj status u društvu, svoje obrazovanje, svoj posao i sve ostalo, što će se iz intervjua i videti. Sukobi sa rodbinom i bratom, navodili su ga bude upućen na samoga sebe”. I tako je bilo kroz čitav život Dr.Moše Đerasija, radio je onako kao je on mislio da je ispravno, imao je uvek čvrstu volju i ponos što je Jevrejin. U sukobu sa profesorom , koji ga je nazvao “čivutska svinjo” shvatio je šta je antisemitizam ali i shvatio tek tada da je dobar Jevrejin. Bio je aktivan član jevrejskih omladinskih organizacija u Beogradu, bio je jedan od osnivača »Gideona«. Na medicinskim studijama bio je u Beču i bio aktivan član “Esperanse “ i “Bar Giore”. Svoj posao lekara u Bitolju, prihvatio je punim srcem i ako ga u početku jevrejska zajednica u Bitolju ne prihvata najbolje, kasnije postaje dugogodišnji potpredsednik a kasnije i v.d. predsednika Jevrejske opštine u Bitolju. Po završetku rata došao je u Beograd, stavio se na raspolaganje Jevrejskoj opštini i njenom Dečjem domu za ratnu siročad. Sa porodicom se iseljava za Izrael 1948 godine, brodom “Kefalos” stiže u Haifu, a onda na svoju ruku odlazi u Jerusalim.
Kroz čitav ovaj materijal “provejava” rečenica Dr.Moše Đerasija “Teško je biti siroče” i on je vrlo često ponavlja a iz ovog materijala se i vidi zašto je to tako. A jevrejska zajednica će ga zapamtiti kao čestitog, mudrog, obrazovanog, svestranog i dobrog čoveka, velikog humanistu i još boljeg doktora.
Ovaj materijal koji sam priredila je znak da Dr.Moša Đerasi nije zaboravljen.
Neka je blagoslovena uspomena na Dr.Mošu Đerasija.
Ja sam materijal Bate Gedalje priredila u izvornom obliku , bez mnogo izmena.
Napisala sam i biografiju Bate Gedalje , čoveka koji je napisao ovaj intervju sa Dr.Mošom Đerasijem , ali ga nikada nije objavio.
Mislim da ovaj materijal ima veliku vrednost i da u njemu ima zanimljive građe za istoričare.
A još podataka o ovom izuzetnom čoveku našla sam u tekstu Luci Mevorah -Petrović koja objavljuje IN MEMORIAM u JEVREJSKOM BILTENU 1980g.o Dr.Moši Đerasiju.
U svojoj autobiografiji ga spominje i Dr.Avram Nisim i ovde su priređeni samo delovi o Dr.M.Đerasiju
Iz knjige »Plima i slom« Ženi Lebl (deo o Dr.Moši Đerasiju).
 |
| NAFTALI - BATA GEDALJA/1907-1989/ |
Rođen u Nišu, 18.09.1907 god, od oca Nahuma (Čibi-Čelebon) i majke Streje (Bukice) rođ. Mandil. Osnovnu i srednju školu završio u mestu rođenja. Kao pitomac Potpore i kao lični stipendista Benciona Bulia, direktora Bosanske a kasnije i Union banke u Beogradu, proveo je dve godine u studentskom domu Kralja Aleksandra u Beogradu, kao jedini Jevrejin. Studirao je prava, ali su materijale poteškoće sprečile njegovo dalje školovanje. U cionistički pokret ušao je veoma rano, već 1925 god. kao srednjoškolac bio je sekretar MCO, u vremenu predsednikovanja Leona Eškenazija, a radio je i vrlo aktivno u Povereništvu za KKL. Od te 1925 god., počinje i njegova saradnja sa jevrejskim listovima: Židov, Jevrejski život i Narodna židovska svijest, novinama koje su izlazile u Sarajevu.
Jeseni 1927 god. prelazi u Beograd. Od 1927 do 1930god. bio je sekretar Omladinskog udruženja, od 1930 -1934god. vršio je dužnost sekretara Mesne cionističke organizacije (MCO) u Beogradu. Pripadao je grupi Hašomer Hacaira. Jedno vreme je bio i madrich u Kenu. Do rata, 1941 god. bio je član uprave MCO, čiji će sekretar poselednji biti od 1940. Bio je i član Uprave povereništva KKL, a jedno vreme sarađivaće i u Keren Hajesodu. Često je radio i kao sekretar odbora za školska akcije. Učestvovao je u svim konferencijama i Saveznim većima Saveza cionista Jugoslavije…
U radu za Jevrejsku sefardsku opštinu u Beogradu, pripadao je tkz. grupi Bukićevaca i radiće nekoliko godina kao administrativni sekretar Potpore i Kulturnog društva Šemaja de Majo. Bio je najmlađi u grupi aktivista gde su pripadali : David A. Alkalaj, Dr.Jakov Kalderon, David Levi – Dale, Moša i Mile de Majo, kao i drugi cionistički radnici onoga vremena. U periodu 1930 -1935god. aktivo radi kao kao beogradski saradnik Jevrejskog glasa i član beogradske redakcije Židova, zajedno sa Davidom A.Alkalajem, Dr.Jakovom Kalderonom i Daletom Levijem…..
Neko vreme bio je bibliotekar novoosnovane Jevrejske čitaonice u Beogradu, koju je uredio i osposobio za rad.. Od polovine 1928god. dobija stalni posao u Savezu jevrejskih opština, gde je već privremeno radio. Na radu u Savezu ostaje do iseljenja u Izrael , početkom juna 1951 god. Bio je najbliži saradnik Generalnog sekretara Saveza Šime Špicera, u Savezu je radio preko 20 godina.
Od 1945 do 1949god, do likvidacije aktivnosti JOINTa u Jugoslaviji, radi u Savezu kao sekretar a i šef administracije ove organizacije. Bio je najbliži saradnik Davida A.Alkalaja, predsednika predsedništva JOINTa za Jugoslaviju.
Za vreme rata, od 1941 do 1945god., Gedalja je bio u Nemačkoj, u raznim zarobljeničkim logorima, kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske, u činu pešadijskog potpukovnika. bio je u logorima u Nirnbergu, Osnabriku, Strasburgu, Grosbornu i drugim prolaznim logorima. I u zarobljeništvu, zajedno sa Davidom A.Alkalajem , Gedalja ostaje veran cionističkoj ideji i bezkompromisno odan Bazelskom programu, u diskusijama koje su vođene, među cionistima, između žica, u zarobljeničkim logorima.
Kao predstavnik Saveza , bio je aktivni saradnik u Aliji B. Tokom 1938g.,1939-40g., bio je redovan pratilac transportnih brodova, koji su prolazili kroz Jugoslaviju, sa emigrantima iz Austrije, Nemačke, Češke…….Skoro godinu dana proveo je i administrativno vodio transport od preko 1000 ljudi, žena i dece, koji nisu mogli zbog nedostatka odgovarajućeg morskog broda a i usled ratne situacije da nastave svoj put za Erez Jisrael. Ovaj transport je poznat po imenima mesta dužeg boravka, kao :Transport Kladovo, ili Transport Šabac. Lična mobilizacija je spasila Gedalju od tragičnog kraja od strane SS trupa…
I posle rata, u periodu od 1945 do 1948 god. bio je jedan od organizatora Alije B, za izbeglice i logorske povratnike iz Rumunije i Mađarske, koji su tražili prolaz kroz Jugoslavijiu za Erec Jisrael.
U svojstvu sekretara Saveza bio je aktivni saradnik u organizaciji četiri alije Jevreja iz Jugoslavije u već proglašenu Državu Izrael- U ovim alijama, sa dozvolom vlasti, uz mogućnost da se ponese i sva pokretna imovina – uz dobrovoljno odricanje državljanstva, kako je tada zakon predviđao, iselilo se iz Jugoslavije oko 7500 ljudi, žena i dece. Živeo je u Jerusalimu, gde je radio u Ministarstvu trgovine i industrije, bio oženjen Ružom Weinberger (1916) iz Pančeva, imaju sina Nahuma (1948).
Umro 01.09.1989 god. i Izraelu.
Jerušalajim 15.05.1981 godine
Piše Naftali Bata Gedalja
Šaljem vam intervju sa Dr. Mošom Đerasijem koje sam zabeležio 3.marta, 5.marta i 10.marta 1975 god, kao i mala objašnjena uz ovaj tekst . Vrlo je važno, jer se radi o jednom svestranom, obrazovanom i čestitom čoveku a to je :
Moša Đerasi, lekar, dugogodišnji potpredsednik a kasnije i v.d. predsednika Jevrejske opštine u Bitolju. Kako je do ovih razgovora sa Dr.Đerasijem došlo biće vam jasnije ako predhodno pročitate sedam dodataka u drugom delu a odnosi se na prilog »Ima nečeg trulog u državi Danskoj« - »Ili, teško je biti siroče«.
Zabeleženo u Jerusalimu 13.aprila 1975 god.
 |
| Bitola |
 |
| Dr.Moša Gerassy /1892-1980/ |
Dr.Moša Đerasi, rođen je u Beogradu 17. decembra 1892 god. od oca Ašera (rođen 1842g.)i majke Marijane (r. 1857g), rođene Löwy. Otac potiče iz Turske, a majka iz »okvira« Austro-Ugarske monarhije. Nikada nije mogao doznati gde su mu rođeni roditelji. Prosto, nije bio ko da mu sve to priča, kao što će se videti iz daljeg toka razvoja događaja. Ostao je vrlo rano siroče, bez oca i majke, a braća i sestre kao i ostala rodbina ili nisu mnogo znali, ili mu nisu to pričali, jer je celog života bio nekako usamljen… i u najvećem delu života upućen na samog sebe. Sa majčine strane zna da se njen otac zvao Elkana Löwy, da je po zanimanju bio rabin, kako kaže priča rodjen negde u Bukovini, koja je bila u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Elkana Löwy rabin, nije imao duže stalno zaposlenje u jednom mestu, tako da je sa službom bio u raznim mestima, pa je tako stigao i do Trsta, tj. i do Italije koja je tada bila u sastavu dvojne monarhije. Iako je bio veoma mali, Moša Đerasi, seća se da su sestre njegove majke međusobno govorile nemački i italijanski jezik (sve to po docnijem pričanju). Ne zna kako je došlo do braka između ćerke rabina iz Austro-Ugarske monarhije i njegovog oca, koji je živeo i počeo samostalni rad kao trgovac u Šapcu. Kasnije su roditelji prešli u Beograd, gde je Moša Đerasi rođen.
 |
| Šabac, snimak centra |
 |
| Šabac, snimak centra |
Svi ovi podatci su samo po pričanju, kako kaže Moša, jer su moji roditelji , i otac i majka, umrli dok sa, ja bio vrlo mali, nepune tri godine sam imao. Posle smrti roditelja , dalju brigu o deci, kojih je ukupno bilo osmoro, preuzima baba. Prvo vreme smo proveli u Beogradu, da bi smo sa babom prešli u Šabac. U Šapcu sam završio prvi razred osnovne škole. U tome vreme je i baba umrla u Šapcu, pa su me vratili u Beograd, kod jedne od već udatih sestara. Kako je i tamo bilo sitne dece, naše sestre su smestile mog starijeg brata Eliasa i mene kod roditelja budućeg poznatog zagrebačkog glumca, Josifa Papića, uz naknadu troškova. To je tako išlo sve do završetka osnovne škole, 1902 godine.
Dalju brigu o mom školovanju preuzima moja sestra Žanina, koja je bila udata za beogradskog trgovca koji se zvao Persiadu Arueti.
Gimnazijsko školovanje završio sam 1912 godine, a maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu.
Lično po završetku mature, imao sam želju da studiram medicinu. Ne mogu danas da dam neki naročiti razlog zbog toga. Želja mi je svakako bila, da kao lekar doprinesem nešto društvu.
U gimnaziji sam voleo jezike, nemački, francuski, ruski, latinski i njima sam dobro vladao. Interesovala me jei matematik, hemija i fizika. Nisam siguran da su to bili odlučujući razlozi , ali ja sam čvrsto odlučio da budem lekar.
Ta moja želja i sukob sa bratom, kao i drugi slučajevi i neprijatnosti u školi, o čemu će još biti reči, ojačali su moju volju da sam ja već tada upućen na samog sebe, i da samo svojim radom i svojom istrajnošću, ja ću moći da ostvarim svoj životni cilj. Kao siroče, koji je jedne iste godine izgubio i oca i majku, u najboljim godinama života, otac je bio 53 godine star a majka je imala 38 godina kada je umrla. I ako vrlo mali,kada su mi roditelji umrli, samo tri godine star , priča Moša Đerasi, večite selidbe iz Šapca u Beograd, iz Beograda u Šabac, boravak i život kod stranih ljudi, sve je to svakako ostavilo traga i u mom karakteru i u mojem pogledu na svet, kao i na saznanju da su drugi odlučivali o mojoj sudbini sve do mature.
Sada, kao svršeni maturant, nisam mogao da primim predlog mog starijeg brata Elkana, koji je insistirao da studiram pravne nauke u Beču i Eksportnu akademiju, jer je kao trgovac bio mišljenja da su to zvanja od kojih ću imati i ja lično više koristi. Pošto je moj brat samo pod tim uslovom pristao da me izdržava, ja sam prvu godinu studija u Beču proveo na Pravnom fakultetu. Kako mene nije napuštala naklonost prema medicini, ja sam počeo da slušam predavanja i na Medicinskom fakultetu. Boraveći trgovačkim poslovima u Beču, ne početku druge godine, moj mi je brat ukinuo svaku materijalnu pomoć, pošto je doznao da slušam predavanja i na Medicinskom fakultetu. U čvrstoj odluci da učim i završim medicinu, sam sam se brinuo za izdržavanje, radeći razne poslove što sam uspeo tek 1921 godine.. promovisan sam u lekara tek aprila 1922godine, zbog nedostataka potrebnih materijalnih sredstava. Glavni izvori mojih prihoda bili su:
Rad u duševnoj bolnici kao bolničar, razna dežurstva po bolnicama i ambulantama, a davao sam i » časove« slabim učenicima, gotovo iz svih predmeta osnovne škole i niže gimnazije.
 |
| Beograd, snimak iz 1930 |
Bio sam srednjoškolac u Beogradu, kada smo obnovili »Gideon«* - srednjoškolsko-cionističko udruženje. Te godine (1909-1910) zauzimao sam mesto potpredsednika »Gideona« a predsednik je bio Moša Mošić –Šiki. Predsednik »Gideona«sam postao 1911 godine.
»Gideon« srednjoškolsko cionističko društvo osnovano Beogradu 1905 god, jedno od najstarijih omladinskuh društava u Beogradu.
Ranije cionističko društvo »Hatehija«*(Preporod), bilo je osnovano od strane dr.Davida Albale, ali se posle izvesnog vremena ugasilo. Tako je došlo do osnivanja »Gideona« (1909-1910) od strane Moše Mošića-Šikija,Sime Alkalaja, Leona Papa i Moše Đerasija. Sasatanci su se održavali nedeljom, u prostorijama jevrejske osnovne škole, u Solunskoj ulici na Dorćolu. Na osnovu jedne odluke uprave »Gideona«, za članove su mogli biti primljeni samo oni srednjoškolci, koji su na specijalnim prijemnim ispitima, pokazali solidna znanja o istoriji cionističkog pokreta. (Ovde je interesantno napomenuti, da je pred komisijom u kojoj su bili Sima Alkalaj i Moša Đerasi, David A.Alkalaj, polagao ispit za prijem u »Gideon«).
»Hatehija«(Preporod)-društvo za radnu vanškolsku omladinu, osnovano da neguje jevrejsku nacionalnost i kulturu, osnovano u Beogradu početkom XX veka, prekinulo sa radom oko 1920 godine.
Te godine 1911.godine., kao vrlo istaknuti članovi Uprave Jevrejske opštine bili su Dr.Jakov Čelebonović i Avram Lević. Pravili su nam već tada dosta poteškoća..
( Moša Đerasi u tom času reče u pero B. Gedalji: »Nemojte pisati o tome!«)…
Moj pristup cionističkom pokretu i »Gideonu« ima izvesnu tragičnu notu. To je bio moj prvi sukob, sa mojim profesorom latinskog jezika, i njegovim antisemitskim obraćanjima. Taj sukob, oštar i vrlo sudbonosan, koji je mogao imati i mnogo većih i težih posledica, završen je mojim premeštanjem iz jednog odeljenja u drugo, a taj sukob je mene načinio cionistom i svesnim Jevrejinom, energičnim borcem protiv antisemitizma na bečkom Univerzitetu.
Davajući mi ovaj intervju, odjednom Moša Đerasi mi reče: Brišite ovo, sve ono što sam vam pričao. To je sve prošlost, a meni je teško da se sećam svih tih stvari, kao i ono sa Dr.Ćelebonovićem i Levičem. Tih ljudi više nema i treba staviti krst, na sve te događaje. (U tim trenutcima i sa tim rečima, on, Moša Đerasi nehotice poče da crta krst na stolu, svojim prstom-prim.B.Gedalja).
Tu dolazi do jedne kratke reminiscencije , mog sagovornika, (ne treba zaboraviti imao je 83 godine kada mi je ovo u pero govorio), on se ponovo vraća na teško detinjstvo.
Naše materijalne prilike, po pričanju, braće, sestara i tetaka, bile su relativno dobre. Otac je kao mlad trgovac, bio vrlo agilan, dosta je putovao pa je tako i posle jednog poslovnog puta i umro. Majka je nastavila sa radom u radnji, ali ne za dugo vreme. Imali su dobro uređenu tekstilnu radnju u Vasinoj ulici u Beogradu. Te iste godine (1895god.), majka je umrla od zapalenja creva. Teško je biti siroče-ponovo naglašava Moša, blagim i mirnim glasom.
Dok mi sve to priča, Moša ne skida oči sa mog lica, trudi se da bude blag. Ne želi da me rastuži i izazove sažaljenje, pa veli da su to davno, prošla vremena….Za celo vreme Prvog svetskog rata ostao je u Beču. Iako još turski državljanin po ocu, biva izvesno vreme konfirniran. Tek kasnije kao svršeni lekar, po povratku u Beograd, on će se odreći turskog državljanstva, primiće jugoslovensko državljanstvo (1922 god.), i odslužiti propisani vojni rok.
Seća se Moša Đerasi i nastavlja priču:
Dok sam bio kod Papićevih kao dete, bilo mi je dobro i imam dobre uspomene, ja sam ih voleo kao svoje rođene, a gospođa Papić je za mene bila tetka.Od osmoro dece mojih roditelja, bilo nas je petoro braće i tri sestre… Za vreme rata i mog boravka u Beču, moj školski drug Alfred Albala, izdejstvovao je kod »Potpore«,* izvesnu malu mesečnu pomoć.Ranije nisam mogao dobiti tu pomoć »Potpore«, pošto je moj brat bio imućan čovek, pa su u »Potpori« mislili da je njegova dužnost da me izdržava. Ja nisam hteo da se zna o našem međusobnom nesporazumu, u pogledu mojih studija(reče Moša Đerasi skromno i mirno-prim. B.Gedalja).
Dobrotvorno društvo »Potpora« osnovano u Beogradu 1897.godine, sa ciljem da pomaže stipendiranjem, siromašnoj i slabo stojećoj jevrejskoj omladini pri izučavanju zanata, veština i drugih akademskih nauka.
U Beču sam hospitirao , kako u »Bar-Giori«, tako i u »Esperansi«. »Bar-Giora« je čisto cionističko-studentsko udruženje, imala je u svojim pravilima jednu klauzulu, po kojoj član »Bar-Giore« nije mogao biti članom drugog akademskog društva. To je bio jedan od glavnih razloga , da sam prešao u »Esperansu«, i ako sam i daje drugovao sa članovima »Bar-Giore«,kao što su bili : Ing.Oskar grof, Dr.Šternker, Dr. Moša Alkalaj, Dr.Benar, Dr.Josef Hercl i dr. I »Esperansa«je imala cionistički program, plaćali smo svi šekel, ali nije u svojim pravilima to naglasila, niti je zabranjivala da njeni članovi mogu biti i članovi drugih akademskih društava i iz drugih zemalja. Ograničenja u »Bar-Giori« nisu odgovarali mom temperamentu i mojim širim shvatanjima, jer sam želeo da delujem i kod Jevreja iz Bugarske koji su bili više levo orijentisani, ali su bili aktivni u okviru »Esperanse«, i aktivno učestvovali u svim njenim cionističkim aktivnostima. »Bar-Giora«je bila uska i ograničava svoju aktivnost samo na studente iz jugoslovenskih zemalja. Sa Dr.Josefom Herclom iz Zemuna, sam drugovao još iz mojih dana u »Gideonu«, kada smo se posećivali međusobno sa društvom »Dr.Teodor Hercl«* iz Zemuna. Tu sam upoznao između ostalih Šimu Špicera, Avrama Azriela, Jožu Eliasa i druge. Naš uzajamni program u »Gideonu« i društvu »Dr.Teodor Hercl-u« se sastojao, od literarno-cionističkog rada, kao što su bila razna predavanja, priče, pesme, prevodi lepih i značajnih dela, sve što je bilo tako tipično za srednjoškolska udruženja…Tačno je da je »Esperansa« okupila oko sebe, isključivo Sefarde, i to ne samo iz jugoslovenskih zemalja. Kao što sam već naglasio, program »Esperanse« me je ispunjavao, jer je on obuhvatio i Jevreje iz Bugarske, za koje sam pokazao i lični interes. Želeo sam da ih bliže upoznam, a mi u »Esperansi« smo to smatrali jednim od glavnih zadataka. Iz te generacije poznajem i danas dr.Moreno Mešulama lekara u Tel - Avivu, pok.Dr.Nisim Menashe-a takođe lekara. On je taj koji mi je omogućio,da sam za vreme Prvog svetskog rata, iako još nesvršeni lekar dobio mesto i počeo da prakticiram u Rotšildovoj bolnici u Beču, što mi je omogućilo nastavak studija. Tako sam upoznao u toj bolnici i Dr.Margulisa(koji sada živi u Israelu, dr. Margulis iz Bukovine) i druge lekare, kao što su G.đa dr.Sucher( koja kao i dr.Margulis živi u Jerusalimu). Svi su oni meni pomogli, da sam ratne godine proveo u Beču relativno dosta podnošljivo, jer mi je obezbeđen bio rad u bolnici, iako još nisam bio završio medicinske studije…
»Bar-Giora« je cionističko društvo Jevreja visokoškolaca sa prostora Kraljevine Jugoslavije u Beču, sa ciljem negovanja hebrejskog jezika, jevrejske istorije i književnosti kao i zbližavanju Sefarda i Aškenaza.
Cionističko društvo»Dr.Teodor Hercl«* iz Zemuna, osnovano je 1911.godine.
Po završetku studija u Beču, vratio sam se u Beograd (1921 god.). Jednogodišnji vojni rok (1922 god.), u svojstvu vojnog lekara, počeo sam u Vojnoj bolnici u Beogradu, a završio kao pukovski lekar u Štipu (1923god.)
 |
| Snimak Štipa, pre I Sv.rata |
Sve je išlo svojim normalnim tokom-nastavlja svoju priču Moša Đerasi, mirno i staloženo, kao čovek koji utvrđuje fakta, koja su zanimljiva sama po sebi. Kao da se ne radi o novom životu, samostalnom i obezbeđenom, o kojem je uvek sanjao, težio i želeo. Ostale članove porodice, braću i sestre, kojih je sigurno bilo u Beogradu on i ne spominje. Sam se borio, sam sve do sada postigao, sam želi i da nastavi. Zato nije ni čudo kada on uzima ponudu postavljenja za sreskog lekara sreza Morihovskog, sa sedištem u Bitolju.Ne znam da li mu je bilo jasno gde se to mesto nalazi, negde na dnu Makedonije, nisam ga ni pitao..Zar nije čudno da jedno beogradsko dete, posle mnogih muka i materijalnih poteškoća na studijama u Beču, kada je postigao svoj cilj i postao lekar – a to je mnogo značilo među Jevrejima, umesto da obezbedi rad u prestonici on odlazi sa »pesmom« u daleki Bitolj, sam ponovo, a da još nije na brak ni mislio. A Dr.Moša Đerasi je tada već prešao 30 godinu života. Ali njegovo mirno pričanje, zadovoljstvo u licu i pokretima, svetle oči, određuju ono zadovoljstvo, koje je sigurno vladalo u njemu i tada kada je pošao na taj daleki put, gde će on ostati cenjen i poštovan od Jevreja i ne-Jevreja, sve do aprila 1941 godine, tj. sve do početka Drugog svetskog rata, kada će i njegova delatnost prestati, da bi tada već sa porodicom rat proveo u emigraciji u Crnoj Gori i Albaniji……
Nastavlja svoju priču dalje Dr.Moša Đerasi- pored svoje lekarske dužnosti, ja sam se uključio u društveni život Bitolja, i pored hladnog prijema od strane jevrejske zajednice…Molim vas Gedalja, nemojte to zabeležiti, sve je to bilo prolazno i možda ne namerno, ali za mene kao »novajliju« bilo je iznenađujuće….I ako sreski lekar, opterećen velikim obilaskom sreza, ja sam stigao da predajem higijenu u gimnaziji, da budem zvanični lekar Bogoslovije a i da razvijem dobru privatnu praksu i to prvo kod ne – Jevreja , a zatim su i mnogi Jevreji postali moji pacijenti. Vremenom sam postao i lični lekar nekoliko Konzula, koji su bili u Bitolju. Govoriću i o akciji italijanskog Konzula, koji je spasao mene, moju porodicu pa čak i nešto mog novca.
Kao rezervni sanitetski kapetan I klase bio sam zarobljen od Nemaca1941 godine u Skoplju. Prilikom sprovoda u logor zarobljenika, koji je bio kod Vojne bolnice, uspelo mi je da se izvučem iz reda. Kao zarobljenik je u toj bolnici radio i Dr.Munck, kome je uspelo da me uvede u spisak lekara bolnice. Tako slobodan, pomoću prijatelja Makedonaca, napustio sam bolnicu i vratio sam se u Bitolj, imao sam propusnicu…
 |
| Portret jevrejske porodice iz Bitolja |
Ali da se vratimo malo natrag, 1925 godine oženio sam se u Beogradu, sa Elom kćerkom pokojnog Leona Kabiljo – menjača. Iz toga braka rodio mi se sin i dve kćeri. Sin je još kao dete preminuo.Moja porodica je ostala sa dve kćeri, koje su danas udate i žive u Israelu. Danas imamo u porodici jednu unuku i tri unuka.
Kao što sam spomenuo, zahvaljujući Generalnom italijanskom Konzulu u Bitolju, čiji sam dugogodišnji privatni lekar bio, dobio sam zvaničnu propusnicu za odlazak na Cetinje, uz obećanje Konzula da će i ostalim članovima moje porodice omogućiti odlazak iz Bitolja, ali prvo sebi da uspem da obezbedim stabilan položaj ….I tako je bilo.Konzul je održao reč do kraja, ja sam iz Cetinja prešao u Peć. Pošto sam preko prijatelja i dugogodišnjeg saradnika Leona Kamhija, uspostavio vezu sa svojom porodicom, te je moja porodica dobila odobrenje da pređe u Peć. Uz pomoć italijanskog Konzula i njegove preporuke, kasnije se cela porodica prebacila u Tiranu. On nam je spasao nešto novaca i nakita, što je bio glavni izvor za naše izdržavanje u emigraciji. Kao konfirnirani lekar, vršio sam lekarsku praksu u raznim mestima u Albaniji i to po nalozima Dr. Salčabe, koji je bio Ministar zdravlja Albanije. Za sav rad i trud nisam primao nikakvu, ni lični, ni od pacijenata ni državnu nadoknadu…..
Emigracije je prošla sa svim onim redovnim poteškoćama, koje jedna emigracija nosi sa sobom. Selili smo se, odlazili i dolazili, ali zahvaljujući spašenom novcu i nakitu, bio nam je obezbeđen onaj minimum koji nam je bio potreban..sa mojom taštom imali smo malih poteškoća u Bitolju. Italijanski Konzul je naša dokumenta označio sa rođenim imenima i podacima, ali mu se nešto nije slagalo sa mojom taštom. Bio je spreman da i njena propusnica glasi na familiju Gerassy, kao da je ona moja majka a ne tašta. Tako je moja tašta Nety Kabiljo, vođena sve vreme rata kao Nety Gerassy i tek sa našim povratkom u Beograd, po završetku Drugog svetskog rata, ona je sebi vratila staro prezime Kabiljo…(to je bilo 1945 godine).
Krajem 1944 godine, bili smo oslobođeni od strane albanskih ustanika i cela se moja porodica vratila u Tiranu, da bismo s proleća 1945 godine, svi zajedno stigli u oslobođeni Beograd.
Možda bi bilo suviše slobodno, ali se kod mene, kao sagovornika - piše Bata Gedalja, postavilo jedno vrlo interesantno pitanje, zašto se Moša vratio u Beograd a ne u oslobođeni Bitolj??Postaviti ovakvo pitanje možda bi izazvalo nepotrebne reakcije, možda i razočarenje, ali je i bez mog pitanja Moša spomenuo sledeće.
Znate, u Bitolju je bilo lepo i dobro. Imao sam mnogo prijatelja i poznanika, čak i među naprednim krugovima Makedonaca i možda sam i ja pridoneo nešto toj opštoj stvari, ali…znate, u tim teškim danima okupacije, meni je ostao samo italijanski generalni Konzul…Sve je ostalo otišlo u nepovrat. Zaboravilo se, da sam i pored svoje zauzetosti, kao lekar u Bitolju, bio vrlo aktivan u velikom broju ne-jevrejskih društava svake vrste, kao jedini jevrejski intelektualac pridoneo sam za međusobne dobre i srdačne odnose, da sam takođe bio i lekar Uprave grada Bitolja, pošto sam dao ostavku na mesto sreskog lekara, ja sam svoj rad skoncentrisao na sam Grad Bitolj, bio lekar Bogoslovije, kao što sam već spomenuo iako je bilo i drugih lekara, bio sam lekar bolesničke blagajne a da ne govorim i naglasim svoju veliki privatnu lekarsku praksu kod svih slojeva građanstva u Bitolju i okolini. Ali kao što rekoh, sve se to,na žalost, zaboravilo… Čas je bio težak i nije bilo mnogo vremena za traženje i razmišljanje…Moralo se nešto preduzeti, a ne čekati…
Pre nego što se vratimo u oslobođeni Beograd, daj da spomenemo još nekoliko reči o Jevrejskoj opštini u Bitolju.
Po odlasku predsednika Jevrejske opštine Menteša Kolonomosa iz Bitolja u Skoplje, ja sam kao dotadašnji potpredsednik nastavio da vodim zajednicu u svojstvu v.d. predsednika. Moram priznati da nisam imao mnogo slobodnog vremena, ali želim da naglasim, da smo u ono vreme, po prvi put budžetski uneli sumu za Keren Hajesod* i za Keren Kejemet Lejisrael*, što do tada nije bio slučaj. Kako u opštini tako i u MCO* je bilo više vrlo aktivnih saradnika. Jedno vreme sam bio i predsednik MCO Bitolja. Smatram za potrebno i kao svetu dužnost da naglasim, da je glavni posao u Jevrejskoj opštini i MCO vodio naš poznanik i prijatelj Leon Kamhi. To je bila jedna izvanredna ličnost, koji je svu svoju snagu posvetio jednom poslu kao i za dobro jevrejske zajednice u Bitolju. Najveći deo naših savetovanja bila su noću, u dugim šetnjama. Po danu nije bilo slobodnog vremena. Leonu Kamhiju, ne samo Bitolj nego i cela tkz. Južna Srbija duguju veliku zahvalnost i poštovanje. On je taj koji je ne samo svojim praktičnim, sitnim radom na licu mesta, nego i velikom aktivnošću u centralnim našim organizacijama, njegova saradnja u našim listovima – učinilo je da se zna da Jevreji na jugu postaju faktor o kojem treba voditi računa i da te zajednice nisu amorfne grupe koje su učaurene u konzervativizam i primitivnost…
Keren Hajesod (KH)– Jevrejski zemljišni fond, koji je bio izvršni organ Cionističke organizacije za obnovu zemlje Israela.
Keren Kejemet Lejisrael (KKL) – Jevrejski nacionalni fond.
Mesna cionistička organizacija(MCO)
Kada smo se već vratili u prošlost na prošlost, treba spomenuti i ovo , »Esperansa« je bila nezvanično cionističko društvo. Za vreme mog boravka u Beču bio sam član Uprave »Esperanse« a jedno vreme i predsednik. I ako su gotovo svi plaćali Šekel* i vršili sve druge obaveze i uskoro saradjivali sa »Bar-Giorom«, gotovo u svim javnim manifestacijama, bili smo jedinstveni i na Univerzitetima protiv antisemitskih ispada. Mi nismo hteli u »Esperansi« da naglasimo u nazivu da je to cionističko društvo, hteli smo da budemo slobodni i želeli smo da damo pristup svima onima koji nisu bili izričiti cionisti, a koji su bili poreklom i van jugoslovenskih zemalja. Ne znam koliko je njih članstvom u »Esperansi« postalo cionisti, naročito ukoliko se odnosi na studente iz Bugarske, koji su bili vrlo borbeni i svesni Jevreji. Početkom 1920 godine, bio sam predsednik »Esperanse« u Beču. Želim ponovo da naglasim, da je bila vrlo dobra i aktivna uska saradnja između »Esperanse« i »Bar–Giore«…Da spomenem još jedno vredno ime- Mandolfo (ostaloga se ne sećam!)…
Šekel-prikupljanje novca za obnovu Palestine.
Mi se približavamo kraju naše priče.
 |
| Pregled dece pred odlazak u Izrael |
Kada smo se vratili u Beograd 1945 godine, i ako je bilo proleće, za mene i moju porodicu su nastali problemi. Ali, oni su brzo našli svoje rešenje. Dobio sam službu u okviru »Leteće« komisije za gradsku higijenu. Trebalo je organizovati ovu gradsku zdravstvenu službu, tim više što se u beogradskim podrumima okotilo mnoštvo pacova. Trebalo je sve očistiti i izbaciti iz podruma, pacove uništitit…Pored toga sam imao dužnost nadzora nad reonskim lekarima. Čak i lekarska privatna praksa nije izostala. Kao lekar jevrejske opštine u Beogradu, organizovao sam ambulantu za dečije obdanište i Dom staraca i starica jevrejske opštine , a primao sam i pacijente , članove jevrejske opštine, dva puta nedeljno.
To je sve tako išlo do moje odluke za preseljenje u Israel, 1948 godine. U Haifu sam sa porodicom stigao decembra 1948 godine, sa »čuvenim« brodom »Kefalos«. Nemam nameru da se vratim na celu tu tragičnu istoriju, havariju koja je oštetila brod, putovanje od 13 dana po burnom moru, žrtvovani talasima kojima brod nije mogao dovoljno da se odupre. Bili smo u životnoj opasnosti ne samo zbog slabosti broda i njegovih uređaja, nego i zbog tehničkih poteškoća koje su nastale zbog dugog putovanja i nevremena na moru. Za sve vreme putovanja ja sam vršio dobrovoljnu funkciju lekara i sravio se naraspolaganje putnicima u svako doba. Zvanični brodski lekar sveo je svoju dužnost na jedan formalni obilazak blokova na brodu….Pošto zbog burnog mora putnici nisu mogli stići do ambulante, koja je bila na krmi broda, to sam ja na sredini broda organizovao ambulantu, u koju sam preneo izvestan broj lekova i vršio redovnu službu, a da me za taj rad niko nije molio.
Pošto smo proveli izvesno vreme u Beer-Jaakovu, prešli smo u Jerušalajim. Do kraja 1949 godine radio sam kao lekar Kupat-Holim, na periferijama Jerušalajima, kao što su Malha, Lifta, Gjora i Volođa (iza Kirjat Hajovel i Aminadiv). Posle dve – tri godine (1952/1953) dobio sam posao u prvo osnovanoj ambulanti u Mekor Haim, a kasnije u ambulanti u Talpiotu. Penzionisan sam 1961 godine, uz obavezu da nastavim rad i to 3 sata dnevno u ambulanti u Talpiotu. Docnije sam zastupao lekare na hofešu, primio sam i službu dežurnog noćnog lekara, kao i subotnju službu u Mošava Germanit i Katamanima.Samo se po sebi razume da nisam nikada napustio privatnu lekarsku praksu!…
Završio je svoju priču Dr.Moša Đerasi…
Priču sam zabeležio 3.marta, 5.marta i 10.marta 1975.godine u Jerušalajimu.
Naftali Bata Gedalja
13.aprila 1975 godine
DODATAK UZ INTERVJU SA Dr.Mošom Đerasijem
(Napisao Bata Gedalja)
MALA OBJAŠNJENJA UZ TEKST
1.Poreklo prezimena Gerassy(Đerasi)
Gerassy – Na moje pitanje da li mu je poznato poreklo prezimena , koje su mnogi pisali sa »Đ« a ne sa »G« na početku, Dr.Moša Đerasi mi je objasnio sledeće – I mene je lično interesovalo to pitanje , kao i pitanje mnogih prezimena kod sefadskih Jevreja. Dok sam u Beču studirao medicinu, nalazio sam vreme da se tim pitanjem i bavim. Pročitao sam dosta materijala, pa sam došao do zaključka , da moje prezime potiče od imena nekog malog mesta tj. provincije u Španiji, koja se zvala »De Heraso«. Pošto se slovo H čita kao G- to je vremenom to ime metamorfoziralo, pa je »De Heraso« postalo Gerassy. Da li je to naučno tačno ili ne, nemogu da tvrdim, ali su na sličan način nastala i mnoga druga sefardska prezimena. Drugih Đerasija (Gerassy-a) u Beogradu i Srbiji nije bilo…..
2.Cionistička društva »Hatehija« i »Gideon« (mala pojašnjenja)
»Hatehija« i »Gideon« - Iz reči dr.Moše Đerasija proizilazi da je »Gideon« nastao kao nastavak »Hatehije«, koju je ranije osnovao Dr.David Albala, ali se razišla posle kratkog vremena rada. Međutim David A.Alkalaj, koji će kasnije biti član »Gideona« i Avram Avramović – Busa (koji je nešto stariji od Davida a mlađi od Dr.Moše Đerasija) kažu da »Gideon« nije imao nikakve veze sa »Hatehijom«. Dok je »Gideon« bio srednjoškolsko društvo i okupljalo gimnazijalce, »Hatehija« je okupljala van-gimnazijsku omladinu. To su bili trgovački pomoćnici, nešto malo učenika zanata koji su radili kod svojih roditelja a nedeljom pre podne posećivali specijalne škole. Među njima je bilo i vrlo vrednih osoba, koji su vremenom i sa to malo škole, dostigli lepe položaje u bankarstvu i trgovini. Specijalno su neki polagali na učenje stranih jezika (francuski i nemački jezik) što im je omogućilo da se bave lepom književnošću i da koriste to znanje u okviru rada u »Hatehiji«. Nešto su i štampali…
3.»Gideon« Odnos Dr. Čelebonović – Avram Lević
Ako Moša Đerasi kaže , da su mu Dr.Čelebonović i Avram Lević, kao predsedniku »Gideona« 1911 god. u Beogradu, pravili dosta poteškoća i moli me da o tome ne pišem, ja smatram, da je to isuviše velika pažnja prema Dr.Čelebonoviću i Avram Leviću.
Znate oni više nisu u životu.Sve je to prošlo (i ponovo crta krst na stolu prstom!) i treba zaboraviti.
Poštujući ovu osetljivost, ja ipak beležim ovaj slučaj posebno. Slučaj je tekao na sledeći način. »Gideon« je svoje redovne nedeljne sastanke održavao u prostorijama jevrejske osnovne škole na Dorćolu, u Solunskoj ulici. To su bile prostorije Jevrejske sefardske opštine u Beogradu. Vremenom, pošto je jedan deo Jevreja ostavio Dorćol i preselio se gore prema gradu, ka Zereku i centru Beograda, kao predsednik »Gideona« molio sam opštinu , da nam da prostorije u okviru same opštine u ulici Cara Uroša, u okolnoj blizini nove sinagoge »Bejt-Jisrael«. Uprava opštine je bila saglasna sa našom molbom i ovlastila članove Uprave, Dr.Čelebonovića i Levića da to izvrše. Sukob je nastao oko table tj.firme, koja je stajala pred samom zgradom na Dorćolu, pa su hteli da se ta tabla prenese i na nove prostorije. Pošto su kao intelektualci imali veliki uticaj na Upravu, došla je zabrana, koju su mi preneli Dr.Čelebonović i Lević. Ja kao predsednik-naglašava Moša Đerasi-to nisam mogao da prihvatim, godinama smo imali napisanu tablu tj.«firmu« , kao i sve druge firme, gde je pisalo »Srednjoškolsko – cionističko društvo Gideon«, i sada dolazi Jevrejska opština, da preko Dr.Čelebonovića i Avram Levića, da nam taj prenos table zabrane. Pale su dosta oštre reči, na šta je Dr.Čelebonović pretio da će tablu tj.»firmu« razbiti, za slučaj da je ja postavim. I moj odgovor nije bio manje oštar, ja sam mu izjavio, da ću ja lično Moša Đerasi, njegovu advokatsku tablu razbiti, ako on to učini sa našom tablom »Gideona«. Rešenje je došlo iz krugova Jevrejske opština i to »Gideon« ostaje u Solunskoj ulici na Dorćolu…Tabla je i dalje ostala!…
Primedba (piše Bata Gedalja)
Interesantno da su 30-godina, posle više od 20 godina od ovog događaja, ta ista lica vodila kompaniju pod krilaticom »Mi smo Srbi Mojsijeve vere i protivnici cionizma«. Dr.Čelebonović se bojao kričavih glasova dece u »Gan-Jeladimu«*, za koga su sa Dr.Albalom odredili subvenciju od 12.000 dinara godišnje. Ništa se nije promenilo, sa Albalom ili bez Albale, Čelebonović je ostao Čelebonović.
»Gan-Jeladim«- (heb.dečji vrtić), osnovan u Beogardu 1932.godine sa ciljem, učenja jevrejske dece hebrejskom jeziku kroz pesmu i igru.
 |
| Snimak Beograda iz 1930.godine |
4. Antisemitski ispadi mog profesora Latinskog jezika
Ne mogu reći da nisam bio dobar Jevrejin,kaže Moša Đerasi i ako dok sam bio u nižoj gimnaziji nisam došao u dodir sa nekim antisemitskim ispadom. Kao što sam već i ranije naglasio, pored ostalog bio sam dobar iz Latinskog jezika. Ja sam bio dobar i u drugim predmetima, ali Latinski jezik i hemiju sam naročito voleo, ne znam zašto, ali to je bila činjenica tada. Još dok sam bio u nižoj gimnaziji, moj profesor Latinskog jezika me je , s vremena na vreme izazivao. Ja na to nisam obraćao pažnju i ako sam jednom bio veoma »drzak« sa njim, kako se on izrazio. Pošto sam dobro odgovorio na više postavljena pitanja, rekao mi je: E, Mošo, ako i na ovo pitanje odgovoriš, dobićeš trojku (a petica je bila najbolja ocena). To je mene lično uvredilo i rekoh mu : ja nisam trojkaš! Malo ljutito sam mu odgovorio: Gospodine profesore, čak i ako budem znao odgovor , na postavljeno pitanje ja vam neću odgovoriti…Malo čudno ali je sve u miru prošlo…taj isti profesor mi je predavao Latinski jezik i u V razredu. Da li mu je smetalo ili ne, ali kod jedne prozivke na času, učinio je vrlo neukusnu primedbu.
Od osmoro učenika Jevreja u predhodnom IV razredu, samo sam ja nastavio školovanje. Ostali su ili otišli u Trgovačku akademiju ili prešli da rade kod roditelja u radnjama ili bankama…Slučaj je tekao ovako – pošto je izvršio prozivku đaka toga dana, obratio mi se sledećim rečima- Ti si Mošo jedini ostao od Jevreja, za seme. Razume se da me je ova primedba iznenadila i uvredila. Osećao sam njenu žaoku. Bez mnogo razmišljanja odgovorio sam mu glasno: Treba da vas je stid, Vi niste dostojni da budete profesor.On je odgovorio – Sram te bilo, čivutska svinjo!!! Moj revolt je do te mere bio veliki da sam mu pljunuo u bradu(imao je dosta lepu i negovanu bradu). Razume se da je skandal u školi bio veliki. Profesorski savet je rešavao o ovom slučaju. Saznao sam od direktora, koji je osuđivao ovaj akt, ali je bio meni naklonjen, da su zajedno sa popom, pravdali moj gest uzrujanošću i neukusnom primedbom samog profesora. Ja sam kao jedini Jevrejin u razredu, slušao časove veronauke kod popa, bio sam uvek miran i pažljiv. Nisam primio predlog da se profesoru izvinim. Rešenje ovog slučaja je bilo da sam dobio premeštaj ali ne u drugu gimnaziju, već iz Va u Vb, kao takav sam kasnije otišao u »Gideon«.
5. Rotšildova bolnica u Beču - Kupat Holim u Jerušalajimu
Čudne su okolnosti u životu. Za vreme Prvog svetskog rata upoznao sam u Beču, u Rotšildovoj bolnici Dr.Margulisa, čijom pomoću, kao i pomoću G.đe Dr.Sucher (oboje danas žive u Israelu)dobio radno mesto u toj bolnici, i ako još nisam završio svoje medicinske studije. Taj rad u Bolnici mi je omogućio da mi je život u Beču bio miran i obezbeđen. Odnos njihov prema meni je bio vrlo prijateljski, iako su oni već bili završeni lekari a ja još student medicine. Vreme je učinilo svoje, mi smo se posle rata razišli, svako na svoju stranu je otišao, ja u Jugoslaviju,oni ne znam kuda…
Kada sam počeo da radim za Kupat Holim*, iako već u poodmaklim godinama, meni nije smetao ni hamsin, ni kiše, ni sneg, ni oskudan saobraćaj sa periferijskim mestima Jerušalajima u kojima sam radio, već su mi smetali česti otkazi u službi. I ako se u periodu 1949-1952 oskudevalo u lekarima, ja sam svaka 2-3 meseca bio pod pritiskom otkaza. Iako sam imao relativno dobru privatnu praksu, ja sam ipak želeo da imam stalno zaposlenje. To je bio slučaj i u Jugoslaviji, kada sam bio naimenovan za sreskog lekara sa sedištem u Bitolju. Ali i obaveze su bile velike, trebalo je plaćati dugove, odvojiti za stanarinu i izdržavanje porodice. Ja se lično nisam mogao drugačije boriti protiv ovakvog postupka nego sam primao da radim sve što su drugi izbegavali:-dežurstvo subotom i praznikom, noćna dežurstva u svim ambulantama, zamena svakog izostalog lekara, služba na periferiji vezana za fizičke napore.
Sve sam to ja podnosio hrabro i bez pogovora, ali se u meni uvek javljalo nezadovoljstvo zbog neprekidne nesigurnosti. To mnogi nisu hteli da razumeju, pa čak ni danas!.. Nemajući izlaza iz takve situacije, umesto skandala, obratio sam se za savet dr.Margulisu, koji je isto bio lekar u Kupat-Holimu. Tražio sam savet i pomoć , kao što mi je pružio i pre skoro pola veka. I pomoć je došla, Dr.Margulis koji je danas takođe penzioner, brzo je uredio ovaj moj problem sa Upravom Kupat-Holima i Dr.Abelesom, i ja više nisam dobijao otkazna pisma.
Kao što vidite, prijateljski odnos počet sa Dr.Margulisom u Beču, uspešno je završen u Jerušalajimu, na obostrano zadovoljstvo. Čudni su putevi života!
Kupat Holim-Kasa bolesnika (danas nešto kao Dom zdravlja!)
6. Hladan prijem u Bitolju
 |
| Ulice Bitolja, posle I Sv.rata |
Pošto sam po završetku kadrovskog roka bio naimenovan za lekara sreza Morihovskog, sa sedištem u Bitolju (1923/1924 god.), posle završenih uobičajnih formalnosti, smatrao sam za svoju dužnost da se predstavim predsedniku Jevrejske opštine (Moša u ovom trenu nije hteo da se ime predsednika Jevrejske opštine u Bitolju pomene-prim.B.Gedalja) i da se upišem za člana Jevrejske opštine, u kojoj sam znao da ću ostati duže vremena. Da će moj boravak u Bitolju, trajati do početka Drugog svetskog rata, o tome tada nisam mislio, niti mogao misliti. Pun oduševljenja i dobre volje, prijavio sam se tadašnjem predsedniku zajednice u Bitolju. Prijem je bio iznenađujuće hladan, čak neprijateljski. Čak me nije ni saslušao šta je cilj moje posete, a već sam dobio odgovor: - Mi vam ne možemo priuštiti nikakvu pomoć! Uzdržljivo revoltiran izjavio sam tada – Ja nisam došao kod vas da vas molim za pomoć, naprotiv, došao sam da vam se predstavim i da eventualno ja vama i vašoj opštini pružim svoju pomoć i usluge, ukoliko želite!…
 |
| Unutrašnjost jedne od Sinagoga u Bitolju |
 |
| Rabini u Bitolju |
Kasnije, kada sam već svojim radom stekao poverenje i ljubav Makedonaca i Srba, uvideli su Jevreji, da u meni mogu imati samo prijatelja, koji je spreman da pomogne Jevrejskoj opštini u Bitolju. Ne samo mnogi Jevreji, nego i sam tadašnji predsednik Jevrejske opštine su kasnije bili moji pacijenti… Među nama rečeno, možda do toga ne bi ni došlo, da se dotadašnji jedini jevrejski lekar u Bitolju, Dr.Medonza nije bojao konkurencije pa o meni napričao ko ga zna šta. Tako je moj boravak u Bitolju, počet sa nepoverenjem i nezadovoljstvom, završen aprila 1941 godine, opet napušten i zaboravljen od onih sa kojima me je vezivalo, pored ostalog i lično prijateljstvo i poštovanje…Tako je to!…
7. »Ima nečeg trulog u državi Danskoj«… »Ili teško je biti siroče«…
/Zabeleška Bate Gedalje , kako je napravio ovu priču sa Dr.Mošom Đerasijem/
Kada sam bio zamoljen od strane Jakira Eventova, da za Arhiv Hidahtuta u Israelu/HOJ/, ispunim upitnik sa ličnim podacima o Dr. Moši Đerasiju, ja sam bio u nedoumici (nastavlja pisanje Bata Gedalja).Svesti zadatak SAMO NA UPITNIK, ČINILO MI SE NEDOVOLJNO.Ali, pitao sam se u kom pravcu poći i šta sve obuhvatiti. O Dr.M.Đerasiju ja sam lično vrlo malo znao : Poznato mi je bilo da je bio jedan od osnivača »Gideona«, da je studirao medicinu u Beču, da je bio član »Esperanse« ili »Bar – Giore« (nisam bio siguran!), da je između dva svetska rata živeo u Bitolju, gde je bio aktivan u MCO i Jevrejskoj opštini, ali ga nikada nisam sreo na kongresima i skupovima u Savezu…znao sam da je posle drugog svetskog rata, u periodu 1945-1948 godina, živeo u Beogradu, gde je bio lekar Jevrejske opštine, znao sam da je došao u Israel sa porodicom. Dok smo moja porodica i ja živeli i stanovali u Buki bio je lični lekar moje tašte, ali nisam imao prilike da razgovaram sa njim, sem što smo se znali i zdravili sa Šalom.Ali svi ovi podaci su bili mali i nedovoljni…
Trebala mi je pomoć kako prići tom čoveku. Raspitao sam se kod ljudi. Mišljenja su bila podeljena, Đerasi nije prišao Hitahdutu – rekli su mi jedni, pa sam stekao utisak kao da je »protivan« našem radu. Drugi su mi rekli , Đerasi je dobar lekar i čovek , ali veliki kritičar, ništa mu se ne sviđa u našoj zemlji Israelu! Treći su pak rekli, probaj da razgovaraš sa njim, on će sa tobom popiti kafu, primiće te lepo, ali on nije govorljiv čovek, suviše je zatvoren u sebe…
Ja ne bih hteo da nastavim sve priče, mene je uvek privlačio lični kontakt, razgovor, i najviše ako mogu da proniknem u ono što ljudi kriju u sebi kada daju mišljenje o drugima. Ne bavim se psihologijom! Običan sam provincijalac, koji ceni direktni, lični razgovor, naročito kada se radi o ljudima koji se bave javnim poslovima. Sve ih pokreće na to: motiv!..
U ispunjavanju ovakvih zadataka, ne zakazujem sastanke telefonom. Napišem pismo sa ciljem susreta, objasnim zadatak i šta ću tražiti od sagovornika, tako da je on unapred upoznat i spreman za tematiku.
 |
| Glavešina HEVRE KADIŠE u Bitolju, 1913 god |
Napisao sam jedno opširnije pismo Dr.Đerasiju i molio sastanak. Ni posle skoro 6 nedelja nisam dobio odgovor, iako sam naznačio broj telefona. Kada sam odlučio da pitam da li je moje pismo on uopšte primio, javila mi se gospođa Đerasi i rekla, da je Moša bolovao više od mesec dana, da već sada, po malo izlazi i da će mi se usloro javiti. Prošlo je opet 4 - 5 nedelja, a ja nisam dobio nikakvu vest.
Početkom marta 1975 godine, javio mi se Dr.Moša Đerasi, izvinjavao se jer je prvo on a zatim i njegova gospođa bili bolesni. Sastanak je ugovoren.
Ovo što je ovde zabeleženo, rezultat je tri razgovora, koji su prosečno trajali po 1 –1/2 časa. Kada sam osećao da je već malo umoran, ja sam prekidao da bi smo se sastali opet kada mi se sam javi, onda kada želi da nastavimo razgovor. Na taj način je dokazao , da je govorljiv i da je imao dobru volju da mi da intervju. Teško mu je bilo i izbegavao je govor o tragedijama drugog Svetskog rata, svoje porodice i drugih. Uopšte svaka grozota rata ga uzbuđuje i uznemirava. To je i bio razlog što on nije dolazio na naša predavanja u Hitahdutu, da negleda tragične filmove ni u bioskopu ni na televiziji.. Čak i u porodičnom krugu izbegava ovakve razgovore, kao i razgovore , koji su u bilo kom pogledu vezani za jevrejsku katastrofu u svetu, pod Hitlerom i fašizmom…
I ako u godinama (imao je 83god.kada mi je ovo ispričao), Dr.Moša i njegova gostoljubiva gospođa Ela, primali su me izvanredno toplo i srdačno, sa punim osmehom na vedrim licima. Bio sam prijatno iznenađen. U njihovom lepo uređenom i prostranom stanu, čovek se oseća, kao da je okružen svojima. Ne osećaš se kao gost koji je došao da pije kafu i razgovara, već se osečaš kao član porodice, kao da si svakog dana sa njima bio povezan, a ne ih nisi video ni govorio decenijama…
Ja neću da ulazim u to koji su razlozi vodili dr.Mošu, da je sa toliko otvorenosti i iskrenosti sve ovo pričao, ali samo ono što je hteo i mogao da priča. Na svako moje naknadno pitanje je bio spreman da odgovori, i ako tu i tamo sa izvesnim »sentimentalnim« ograničenjima, što pokazuje njegov karakter da se nikome ne zameri, da ni koga ne uvredi. Kako kaže - Sve je to prošlost !…i crta krst prstom po stolu…
Iz svih ovih razgovora, izbija jedna prirodna skromnost, koja se manifestuje i u tome, da će Dr.Moša Đerasi sa puno ljubavi poštovanja, diskretno kao u prolazu, spomenuti privrženost njegove žene Ele, koja je sa njim delila sve dobro i sve poteškoće koje donosi život. On to povezuje i sa svojim zvanjem lekara, kako on to gleda na jedan idealističko – humanitarni poziv. Inače, kako bi se drugačije razumelo, da jedan mladi beograđanin, ne ostaje u Beogradu i »bogato« se oženi ( u to vreme su intelektualci, a naročito lekari kod Jevreja bili na »ceni« kod udavača), već odlazi u zapuštenu Južnu Srbiju, za sreskog lekara u Bitolju. A Bitolj je bio više nego kraj sveta , te 1923 godine, zbog blizine grčke granice, bez pozadine skoro, u tada zaostaloj Makedoniji i tu stiže Dr.Đerasi da stvori svoj novi dom, umesto da u Beogradu podigne palatu kao što su to mnogi lekari učinili. I ne samo to, on ne napušta Bitolj ni onda, kada je već u takvim materijalnim prilikama, mogao sebi sve obezbediti, kada se i porodica povećala. On ostaje u Bitolju u okviru jedne vrlo siromašne i neškolovane jevrejske sredine, samo sa jednim ciljem da pomogne toj jevrejskoj zajednici, ukoliko može to da učini…
Kada sam obrađivao materijal, ja sam se trudio da održim »onaj kontinuitet« kako je on to rekao.Nisam pravio stenogram, ni tonski beležio –snimao, već pisao rukom, beležio priču i misli. Ja sam to mogao bolje preraditi, skratiti mnoge stvari i sve svesti na nekoliko stranica. Ali ja bih bio neiskren i prema Dr.Moši Đerasiju i prema sebi. Zato sam ostavio tok razgovora da ide kao što je tekao. Nisam hteo ni stil mnogo da izmenim, jer je to samo materijal, a ne članak za štampu..
 |
| Grupa Jevreja iz Bitolja |
Ono što me najviše zaokupilo u našem razgovoru, da je kraj mene sedeo čovek, koji je sopstvenom voljom, jednom retkom izdržljivošću, i pored svih poteškoća, sa blagim osmehom na licu, vam priča da je postigao svoj životni cilj i kaže : Teško je biti siroče!…
Ali je to siroče savladalo sve poteškoće, kojim ga sudbina nije mimoišla. Ostati bez roditelja, vaspitavati se u tuđem domu, izdržavati se sam na dugim studijama U Beču, ostati zbog rata u tuđem svetu, doživeti antisemitske ispade već u srednjoj školi a kasnije i na Univerzitetu, preživeti hladan prijem jevrejske zajednice u Bitolju – sve to treba savladati, sve to treba izdržati i sve to treba zaboraviti, kako kaže Dr.Moša Đerasi.
Za sve vreme njegovog pričanja, nije bilo ni jedne rečenice kritike. Naprotiv, on je srećan u Izraelu, u krugu svoje porodice, svoje žene i okružen kćerima, zetovima i unučadi, koja ga ispunjavaju radošću. Pa i ako je bilo kritike sa njegove strane ( PRIM.B.Gedalja – to mislim ja danas, aprila 1975 godine) ona je bila opravdana! Nije lako primati na poslu, svaka 2 –3 meseca otkazna pisma. Pa ipak je Dr.Moša Đerasi bio dugogodišnji lekar i kao cionista iz mladosti mogao kao i svaki građanin da kaže svoje mišljenje, po čemu sumnjati i tumačiti se pogrešno….
Ja sam na kraju mojih reči ( piše na kraju B.Gedalja) svako može koristiti iz ovoga šta mu treba, možda to neće biti mnogo!!. Ali možda će neko jednog dana naći nešto više podataka o Dr.Moši Đerasiji i samim tim je moja dužnost završena.
Bata Gedalja
13 aprila 1975 godine u Jerušalajimu
DODATAK O Dr.MOŠI ĐERASIJU
JEVREJSKI PREGLED, Beograd, broj 3 – 4, Mart april 1980
IN MEMORIAM
Dr. Moša Đerasi
U Jerusalimu je 1.aprila 1980.godine umro Dr.Moša Đerasi.Daljina iz koje je ova vest stigla do Beograda nije ni malo ublažila tugu koju su snažno osetili njegovi prijatelji i poštovaoci. Bio je mudar i čestit čovek, veliki prijatelj i drug u nevolji, hrabar i odlučan u opasnosti, odličan i human lekar. Za njim će žaliti mnogi bitoljci u čije je kuće zalazio i već sa vrata ublažavao bolest.. bilo bi ih mnogo više da njegove male i velike pacijente iz jevrejske mahale u Bitolju, siromašne i one imućnije, koje je sve jednako lečio, nisu progutale krematorijumske peći Treblinke.
Dr.Moša Đerasi je rođen u Beogradu 1892.godine. Srednju školu je završio u Beogradu, gde je bio aktivan član jevrejskih omladinskih organizacija. Ni medicinske studije u Beču nisu potisnule njegovu opredeljenost za goruća pitanja jevrejstva. Bio je aktivan član Esperanse i Bar Giore.
Po završetku studija nastanio se sa svojom porodicom u Bitolju da bi tamo sjedinio svoj humani lekarski poziv i ličnu identifikaciju sa nevoljama i brigama bitoljske jevrejske sirotinje.
Drugo svetski rat je sa porodicom proveo u Albaniji gde je od 1943.godine prinudno mobilisan kao lekar u bespuće Preze, Lješa i drugih mesta. U to teško vreme fašističke brutalnosti i terora, nije prezao od toga da izloži sebe i svoju porodicu opasnosti da bi pomogao drugome.
Po završetku rata došao je u Beograd, gde se pored odgovornih dužnosti koje je imao u okviru zdravstvene službe tek oslobođenog Beograda, stavio se na raspolaganje Jevrejskoj opštini i njenom dečjem domu za ratnu siročad.
Sa svojom porodicim se iselio za Israel 1948.godine.
Smrću Dr.Moše Đerasija nestao je jedan od onih »čika doktora« koji su znali da probde noć uz postelju svojih pacijenata i svojim blagim dodirom podstaknu želju za ozdravljenjem. Nestao je jedan od onih svestranih, obrazovanih i čestitih ljudi za kojima ćemo uvek žaliti. Luci Petrović
Iz Autobiografije Dr. Avrama Nisima – (deo o Dr.Moši Đerasiju)
…Tada je počelo da se zucka kako Maršal Tito, namerava da dozvoli iseljenje u Palestinu, Jevrejima koji to žele. Razume se da sam ja bio medju prvima, koji su se odlučili za to, ali je iskrsla jedna prepreka, jer je u odluci za iseljenje izričito naglašeno da se samo lekarima starijim od šesdeset godina, dozvoljava iseljenje. Tako da su dozvolu dobili Dr.Isak Eškenazi, Dr.Munk, Dr.Schön, dok smo Moša Gerassy i ja bili odbijeni. Nas dvojica smo se obratili na razna mesta za intervenciju, ja sam dobio i preporuku političkog komesara železničke Direkcije a pisao sam i lično molbu Maršalu Titu. Najzad smo otišli, Gerassy i ja, kod Moše Pijade, pa mislim da je njegova intervencija urodila plodom, te smo septembra 1948g. dobili izveštaj od Saveza jevrejskih opština da smo i mi na spisku iseljenika.
…Najzad je došao i dan dan polaska, pa smo se 14.decembra.1948g. ukrcali u Rijeci u mizernu ladju "Kefalos". Pred nama se ukazala ladja koja je ranije prenosila ovce, pa je sada angažovana za naš prevoz u obećanu zemlju, ali smo se ipak tešili time da smo oduvek služali da se u Erec stiže tek posle muka i stradanja. Kad smo se ukrcali, mornari nas nisu baš ljubazno primili, pa je svaka porodica zauzela jedno mesto na donjem ili gornjem spratu, kao neka vrsta kabine, poredjanih duž cele ladje. ..Putovanje je išlo svojim tokom do 18.decembra., kada je nastala velika oluja, koja je pretila brodolomom, ladja se ljuljala, krckala a mi smo u strahu očekivali da ta oluja prestane.
…Najzad stigosmo na dan 28.decembra. u Haifu. Vreme je bilo kao proleće, izašli smo svi na palubu ladje kličući, pevajući "Hatikvu" (himna Izraela), radosti nije bilo kraja.
 |
| Izgled BEIT OLIMa u Hercliji , 1948.god. |
Utovarili su nas u teretne kamione i odvezli u Bet Olim (heb.prihvatilište, -stacionar za doseljenike), jednu grupu u Beer Jaakov a drugu u Abu Kabir. Mi smo bili u grupi Beer Jaakov, u kojoj je bilo većina makedonaca. Bet olim o kome smo tada prvi put čuli, sastojao se od puno baraka napuštenog logora engleske vojske, koja je u istom logorovala. Videli smo da nam ne ostaje ništa drugo nego čekanje i tada smo prvi put čuli prvu reč na ivritu - savlanut (hebrejski - strpljenje).
…Ja sam se javio lekarskoj komori zajedno sa Dr.Eškenazijem, Dr.Schönom i Dr.Gerassy-em.
Jedna komisija u kojoj je bio Dr.Šatkaj primila nas je ljubazno, pa nam objasnila da za sada nema raspoloživih mesta, pa su Dr.Eškenazija poslali u Kfar Ahoreš. Dr.Schön je otišao u Kibuc Gat kod sina, a Dr.Gerassy je na svoju ruku otišao u Jerusalim.
Iz knjige »Plima i slom« Ženi Lebl (deo o Dr.Moši Đerasiju)
Lekari i apotekari u Makedoniji
…Prvi lekari u gradovima Makedonije posle prvog svetskog rata nisu bili meštani. U Skoplju su radili Dr.Avram Nisim, rodom iz Niša, Dr.Hajim Abravanel iz Pirota i Dr.Šmuel Amodaj iz Beograda.U Bitolju su bili Dr.Moše Đerasi iz Beograda, kao i Dr.David Baruh, Dr.Eldad Medonsa iz Soluna, Dr.Helena Išar i Dr.Mirjam Popadić iz Vojvodine idr. Vremenom su stizale mlade generacije na fakultete. Lekari i apotekari nisu ni slutili da će njihova profesija spasiti njih i njihove porodice od sigurne smrti.
Pokušaji napada na Jevreje
Dvadesetih godina prošlog veka, bilo je nekoliko pokušaja napada na Jevreje. U većini slučajeva bilo je to delo provokatora, a često su neki elementi želeli da odvrate pažnju naroda od teškog stanja u gradu. To bi se obično dešavalo pred praznik Pesah: tada bi objavili da je da je neko hrišćansko dete nestalo i sigurno postalo žrtvom ritualnog ubistva, da bi Jevreji njegovom krvlju žačinili svoj praznični hleb-macot i bojus.
…Godine 1923. dobio je Leon Kamhi vrednog saradnika : te godine stigao je u Bitolu Dr.Moše Ašer Đerasi (rođen u Beogradu 1892). Rano je ostao siroče, te se njegova baka u Šapcu primila da odgaja osmoro sitne dece, ali je i ona uskoro umrla. Dečak se selio iz grada u grad, od jedne milosrdne porodice do druge, ali nije izgubio nadu da će jednoga dana moći sam da odlučuje o svojoj sudbini. Radeći razne poslove uspeo je da završi srednju školu, a beogradska »Potpora« omogućila mu je da ode na studije u Beč. Tamo je dopunjavao svoju mršavu stipendiju radeći kao bolničar u bolnici za duševne bolesti i dajući »kondicije« slabim đacima. U Beču se učlanio u cionističko udruženje »Bar – Giora«, a kasnije u »Esperansu«. Po završetku studija vratio se u Jugoslaviju, u Štipu odslužio obavezni vojni rok, a onda prihvatio ponudu za mesto sreskog lekara Morihovskog sreza, sa sedištem u Bitoli. Kao sreski lekar morao je da obilazi bolesnike po udaljenim i teško pristupačnim selima, često peške ili na leđima konja i magarca. Treba znati da je to područje, na krajnjem jugu zemlje, tada smatrano »jugoslovenskim Sibirom«. Kasnije je postavljen za gradskog lekara, a angažovan je i za nastavnika higijene u gimnaziji. Bio je zvanični lekar Bogoslovije i lični lekar nekoliko stranih konzula. Jedan od njih, italijanski konzul, omogućio je njemu i njegovoj porodici da se na vreme prebace sa bugarske teritorije u Albaniju i tako im spasao život.
…Godine 1926. u Bitoli, provokatori su nagovarali dva deteta da im posluže za njihove niske namere: doveli su ih do jedne jevrejske kuće i zatvorili ih u podrum, a onda su otišli u policiju i prijavili nestanak dece. Kada su policajci, provokatori i masa ljudi krenuli prema jevrejskoj mahali, deca su po dogovoru počela da dozivaju iz podruma. Deca su »oslobođena« a histerična masa, uz povike »Jevreji hoće našu krv!«, navalila je na nedužne stanovnike mahale. Hitno je pozvan Dr.Moše Đerasi, gradski lekar U Bitoli, koga je poštovalo celokupno stanovništvo svih vera. On je uz velike napore uspeo da razdvoji napadače od žrtava. Stojeći između dva tabora počeo je Dr.Đerasi, u prisustvu policije, mirno i pribrano da ispituje decu kako su se događaji odigrali. Deca su briznula u plač i priznala celu »igru«, pokazujući na ljude koji su ih nagovarali na nju, te su oni pozvani na saslušanje.
Ovakvi i slični slučajevi, urezani u pamćenje bitoljskih Jevreja, govorili su da antisemitski ispadi nisu dolazili »odozgo« i da su baš vlasti i sveštenstvo smirivali duhove i trudili se da održe red i mir u gradu. No takvi ispadi neodgovornih elemenata, koji su bili u stanju da zavedu mase, ubrzali su iseljavanje mnogih jevrejskih porodica iz grada.
Dr.Đerasi je tokom svoje duge službe u Bitoli bio veoma aktivan u mnogim jevrejskim i nejevrejskim društvima i mnogo doprineo dobrim susedskim odnosima između hrišćana, muslimana i Jevreja. Po odlasku predsednika Jevrejske opštine Menteša Kolonomosa u Skopje, Dr.Đerasi je izabran za v.d.predsednika.. Jedno vreme je bio i predsednik M.C.O.(Mesne cionističke organizacije u Bitoli). Pošto je za sve iseljenike bio obavezan detaljan lekarski pregled, te dužnosti se primio dobrovoljno i besplatno Dr.Đerasi i njegov potpis nalazi se na dokumentima svih iseljenika iz Bitole u Palestinu.
…Juna 1933.godine održan je u Bitolju protesni zbor protiv progona nemačkih Jevreja. Među govornicima su bili Leon Kamhi, rabin A. Moreno, Dr. Moše Đerasi i advokat Moše Beraha. Treba zabeležiti da je toga dana u ovoj siromašnoj i zabačenoj jevrejskoj zajednici na krajnjem jugu zemlje sakupljeno 13.000 dinara kao bratska pomoć fondu za pomoć Jevrejima Nemačke.