Tejvje Putuje U Svetu Zemlju

TEJVJE PUTUJE U SVETU ZEMLJU
ŠOLEM ALEJHEM (1859 — 1916)

Ispričao Tejvje mlekadžija za vreme putovanja, u vozu

Gospode, koga to vidim! Kako ste, reb Šolem Alejhem? Kakav susret! Ni sanjao ne bih! Pa neka je šolem alejhem, što će reći mir s vama. A ja sve nešto mislim: šta bi to moglo da bude da ga toliko vremena nema, ni u Bojberiku, ni u Jehupecu? Ko zna, možda je ostavio ono nešto zlatnika pa se preselio onamo gde se ne jede hren sa maslom? A onda opet mislim ja tako u sebi: zar je to moguće da vi uradite takvu glupost? Vi ste čovek učevan! Nu, hvala gospodu Bogu, vidimo se u zdravlju baš kao što to stoji tamo u svetim knjigama zapisano: Brdo s brdom114 - čovek s čovekom… Vi me, pane, gledate baš kao da me ne možete prepoznati? To sam ja, vaš stari dobri prijatelj Tejvje. Ne gledaj u bure - ne gledajte na to što imam novi kaput. Isti sam onaj šlimazl Tejvje koji sam i bio, za dlaku se nisam promenio. Tako vam je to kada se čovek obuče u praznično odelo, odmah izgleda malčice ovdašnji, kao bogatun neki, jer kada čovek pođe na put među ljude, ne može drukčije, a naročito kada pođe na tako daleki put, u Erec Jisroel115, u Svetu zemlju to će reći, malenkost li je to? Vi me gledate i mislite u sebi kako mu to dođe da jedan tako mali čovek, kao što je to Tejvje, koji je celoga života radio s mlečnom robom, uopšte i pomisli na tako šta, kad to sebi može da dozvoli pod starost u najmanju ruku jedan Brocki? Verujte mi, pane Šolem Alejhem, da je svijet zagonetan -• i ovo što piše u svetim knjigama je tačno od prvog do poslednjeg slova. Pomaknite samo malo, ne bilo vam zapoveđeno, vaš koferčić, sešću preko puta vas i ispričati priču, da čujete šta Bog ume

Ukratko, prvo i pre svega vam moram reći da sam ostao, daleko od vas bilo, udovac, umrla je moja Golde, počivala u miru. Bila je to Jevrejka prosta, bez mudrolija i preklapanja, ali zato velika pravednica. Neka ona tamo zastupa svoju decu, dosta se zbog njih napatila, a možda je zbog njih i pošla sa ovoga sveta, nije mogla da podnese što su se razmilele jedna u gaj a druga u onaj kraj. „Vragu rečeno bilo, kaže ona, kakav mi je ovaj život, kaže, kada sam ostala bez deteta, bez teleta? I krava žali, razlika bila, za teletom, kaže, kada se ono odvoji od nje" … Tako mi ona govori, Golde to će reći, lijući gorke suze. I ja vidim kako se moja Jevrejka gasi iz dana u dan, kao sveća, mada sam joj iz samilosti srce svoje izložio i govorio ovako, kažem ja njoj:

- Ima u nas, Golde serdce, jedan odeljak, - kažem - ili djecom ili slugama - s decom ti je kao i bez dece - kažem. - Imamo mi - kažem - Boga jednog velikog, Boga dobroga, Boga snažnoga - kažem - ali pored svega toga - kažem - želim toliko blagoslova na svoju glavu koliko je puta ribojnoj šel ajlom, stvoritelj sveta to će reći, meni učinio takve stvarčice koje bih mojim neprijateljima poželeo. - Ali ona je, s oproštenjem, ipak jedna n' keve, žena to će reći, pa mi kaže:

- Ti grešiš, Tejvje, a grešiti se ne sme - kaže.

- Eto ti ga na, - kažem - zar ja govorim nešto - kažem - loše? Zar se ja, ne daj Bože, - kažem - suprotstavljam božjoj volji? Jer ako je on - kažem - tako lepo stvorio taj svoj svetić, - kažem - da deca nisu deca, - kažem - a tate - mame su niko i ništa, - kažem - onda mora da je znao šta čini. - Ona ne shvata šta ja govorim pa mi odgovara, što se kaže, ja u klin ona u ploču:

- Ja umirem, - kaže - Tejvje, ko će ti ku¬vati večeru? - Kaže mi tako tiho i gleda me takvim pogledom koji bi i kamen dirnuo. Ali Tejvje ipak nije Jevrejka, žena to će reći, te joj odgovaram jednom reč'com, jednim odeljkom, jednom poukom, pa još jednom poukom iz svetih knjiga:

- Golde, - kažem - bila si mi - kažem - toliko godina verna, nećeš me pod starost - kažem - namagarčiti -kažem i pogledam na moju Golde - izdiše! - Šta je s tobom, - kažem -Golde?

- Ništa - kaže mi, jedva, jedva govoreći. E! Vidim ja da se tu nije igrati s đavolom, dohvatim i zapregnem kljusence, te se odvezem do grada i dovedem lekara, i to najboljeg. Pošto sam stigao kući jaoj i lele! Moja Golde već leži na zemlji sa svećicom uz glavu, a izgleda kao da su humčicu zemlje skupili i pokrili crninom, a ja - stojim i mislim u sebi: ,,Je li to sve što ostade od čoveka? I to mu je kraj? Ah, ti, ribojnoj šel ajlom, šta sve ne činiš s tvojim Tejvjeom! Šta ću sada na ovom svetu, smrklo mi se pod starost? I tako se ja sručih na zemlju … I sada bi trebalo da vičem: Gospod je živ i vječit! Čujete li šta bih ja vama rekao? Ako čovek vidi pred sobom smrt, treba da bude bezvernik, pa da stane razmišljati šta smo mi a šta je život naš, sve u svemu šta je svet s točkovima njegovim što se okreću, s vozovima koji ludački jure, sa svom tom tarapanom svuda naokolo, pa čak i Brocki sa svojim milionima - sve je taština, sve ništa pa s ničim!

Ukratko, upriličio sam joj jedan kadmš116, Goldi, počivala u miru, unajmio i isplatio za celu godinu unapred. Drugog izlaza nisam imao, kada me je Bog kaznio, nije mi dao muškog potomstva već sve same n' keves, sve same kćeri i kćeri, od svakog dobrog Jevrejina daleko bile! Ne znam da li su svi Jevreji tako stradali sa svojim kćerima ili sam samo ja takav šlimazl zlosrećni pa nisam sa njima ni malo sreće imao? To jest protiv njih samih nemam ja ništa - a sreća je od Boga. Da je meni samo polovina od onoga što one meni žele. Naprotiv, one su mi i previše odane, a ono što je previše - to je odista suvišno. Eto, uzmite, na primer, mezimicu moju najmlađu, Bejlke se zove. Šta vi znate kakvo je to dete? Vi me, hvala Bogu, znate već godinicu i ponešto, kako to vi kažete, i znate da ja nisam od onih očeva koji ne prestaju da se hvališu svojom decom letnji dan do podne. Ali ako je reč o mojoj Bejlke, treba da vam kažem ne više od dve reči: od kada se Bog bavi Bejlkama, takvu još Bejlku stvorio nije. Razume se, sada nije reč o lepoti. Znate i sami da su Tejvjeove kćeri u svetu na glasu kao najlepše krasavices. Ali ona će ih, Bejlke to će reći, sve za pojas zadenuti. Nema tu zašto da se govori o lepoticama! O mojoj se Bejlki mora govoriti rečima koje se govore o vrsnoj ženi - ljupkost je prijevarna i ljepota tašta - ne govorim ja o lepoti, o karakteru govorim. Zlato, suvo zlato, kažem vam ja! Za nju sam ja uvek bio skorup sa mleka, ali od kada je moja Golde, počivala u miru, prepustivši nedoživljene godine njoj, umrla, tate je za nju postao zenica iz oka! Nije dozvoljavala zrno prašine na mene da padne. Već sam rekao sebi: ribojnoj šel ajlom, baš kao što to govorimo u molitvi: šalje prije svog bijesa milosrđe svoje, šalje melem pre rane. Mada je teško znati šta je gore, melem ili rana? Idi te budi prorok i pogodi da će se Bejlke radi mene prodati za novac i poslati oca pod starost u Svetu zemlju - Erec Jisroel! Pretpostavite, to se tako samo kaže. Ona je za sve to toliko kriva tačno koliko i vi. Za sve je to kriv on, taj njen izabranik, neću da ga ureknem, kasarna mu na glavu pala vojnička! A možda, ako bismo dobro razmislili, malo dublje zagrebli, možda sam ja od svih više kriv, jer u svetoj knjigi Gemore jasno stoji zapisano: čovjek je kriv … Lepo li je to sada, ja vama da pričam šta u Gemore stoji zapisano!

Ukratko, neću dugo da vas zadržavam. Prošla je godina, pa još jedna, moja je Bejlke izrasla, postala je, ne budi uroka, devojkom, a Tejvje vodi svoj posao, vozi ono malčice mlečnoga, kao i uvek, kolima i konjićem leti u Bojberik, zimi u Jehupec, potop ga sa zemljom sravnio baš kao Sodomu! Ne mogu ni da pogledam taj grad, ali ne toliko sam grad koliko ljude, i ne toliko sve ljude koliko jednog čoveka - Efrojima provodadžiju, zao duh u tatinog mu tatu! Čujte samo šta je u stanju da učini Jevrejin jedan, provodadžija to će reći.

I bi dan, vozim se ja tako oko sredine meseca Elula za Jehupec sa ono malčice moje robe. Pogledam: i dođe Haman118 - ide Efrojim šadhen, provodadžija to će reći! Jednom sam vam već pričao o njemu. Iako je Efrojim čovek nepodnošljiv, čovek mora da zastane čim ga ugleda - takva se sila krije u tom čoveku … „Čuj me samo, mudrijašu moj, kažem mom kljusencetu, stani za časak daću ti nešto da zoblješ." I zaustavim ja Efrojima šadhena, pozdravim ga i počnem s njim razgovor onako sa strane:

- Šta je novo, kako parnose? - On lepo uzdahne i kaže: - Teško!

Kažem ja: - A zašto to?

Kaže on: - Nema šta da se radi.

Kažem ja: - Uopšte?

Kaže on: - Uopšte!

Kažem ja: - A šta je posredi?

Kaže on: - Posredi je to da se brakovi više ne sklapaju kod kuće.

Kažem ja: - A gde se to brakovi sada sklapaju?

Kaže on: - Tamo negde, u inostranstvu. Kažem ja: - A šta da čini Jevrejin kao što sam ja, na primer, kome ni dedina baba nikada tamo nije bila?

Kaže mi on i zatraži da šmrkne malčice burmuta: - Imam ja za vas, reb Tejvje, komadić robe ovde na licu mesta.

Kažem ja: - I to?

Kaže on: - Jedna udovica, bez dece, sa sto i pedeset rubljića miraza, bila je kuvarica po svim najboljim kućama. - Pogledam ga i kažem mu:

- Reb Efrojim, na koga ste to mislili kada smo govorili o braku?

Kaže on: - A na koga bih mislio? Na vas.

Kažem ja: - Svi najgori divlji snovi neka padnu na glave mojih neprijatelja! - te bocnem svog konjića i hoću da se povezem dalje. Na to će Efrojim meni:

- Ne zamerite mi, reb Tejvje, možda sam vas nehotice uvredio. Recite mi radije na koga ste vi mislili?

Kažem mu ja: - Na koga da mislim ako ne na moju mezimicu? - On podskoči, udari se po čelu:

- Ćut'! Dobro ste mi to napomenuli, dugo poživeli, reb Tejvje!

Kažem ja: - Omen, neka tako bude i sa vama takođe, poživeli dok sam Mešijah ne dođe. Ali zašto sad odjednom ta velika radost?

Kaže on: - To je dobro, reb Tejvje, to je vrlo dobro, bolje ne može da bude na celome svetu!

Kažem ja: - Ipak, u čemu je ta dobrota?

Kaže on: - Imam za vašu mezimicu nešto podobno, jedan glavni zgoditak, jednog bogataša, jednog milionera; on vam je Brocki jedan, preduzimač i dobavljač, a što se imena tiče zove se Pedocur!

Kažem ja: - Pedocur? Poznato ime iz Petoknjižja.

Kaže on: - Šta je meni Petoknjižje? Šta Petoknjižje meni? On je preduzimač, naime taj Pedocur gradi kuće, zidine, mostove, bio za vreme rata u Japanu, doneo sa sobom gomilu zlata, vozi se fijakerima u koje su upregnuti atovi - vatra živa, s lakejima na vratima, sa kupatilom sopstvenim u svojoj kući, s nameštajem iz Pariza, s brilijantskim prstenom na ruci, još uopšte nije star čovek, momak je pravi, neženja, prima roba! A što se toga tiče, traži sebi lepu devojku, može biti ko joj drago, gola, bosa, samo neka je lepa!

- Stani, stoj! - kažem mu ja. - Ako vi budete tako leteli - kažem - bez zadrške, mi ćemo, reb Efrojim, obojica da stignemo u Nedođiju. Ako ne grešim, - kažem - vi mi bejaste jednom govorili o ovoj istoj prilici za moju stariju kćer, za Hold - kažem. - Čuvši te reči od mene, on se uhvati za bokove, Efrojim to će reći, i stade da se smeje, pomislio sam: ovaj će Jevrejin dobiti „poplekciju".

- Oho, - kaže - vi ste se setili priče iz vremena kada je moja baba ležala u babinama sa svojim prvim detetom! Taj je propao još pre rata i pobegao za Ameriku!

- Blagoslovena uspomena na pravednika, - kažem - efšer će i ovaj onamo za njim? - Na to će on, provodadžija to će reći, sasvim van sebe:

- Šta to govorite, reb Tejvje? Onaj je bio - kaže - vetrogonja, šarlatan, varalica, a ovaj je preduzimač, - kaže - još iz rata, sa svojim poslovima, sa svojom kancelarijom, sa svojim ljudima, sa… sa … sa … - Šta da vam kažem, taj se šadhen, provodadžija to će reći, toliko zagrejao da me je zgrabio, skinuo sa kola, i stao toliko drmati za okovratnik da nam je na kraju prišao policijski pozornik i hteo da nas obojicu privede u zatvor. Još je sva sreća da sam se setio odeljka: podmaži stranca11'J - treba znati kako i na koji način da se ophodiš s policijom …

Ukratko, zašto da vam toliko dužim? Tako postade Pedocur verenikom moje mezimice, Bejlketo će reći, i ne protegoše se dani - hoću reći malčice je ipak potrajalo dok smo održali svadbu. Zašto ja kažem da je malčice potrajalo? Jer je ona, Bejlke to će reći, htela da se za njega uda, baš kao što se želi smrt. Što je Pedocur više navaljivao s poklonima i zlatnim satićima i brilijantskim prstenčićima, to joj je postajao odurniji. Meni ne treba dva puta objašnjavati. S lica sam joj sasvim dobro čitao, i iz njenih očiju i iz njenog plača, a plakala je bez glasa. Zamislio sam se jednom i obratio joj se, onako uzgred:

- Čuješ li me ti, Bejlke, -• kažem - plašim se da je - kažem - tvoj Pedocur tebi isto toliko drag - kažem - i toliko mio koliko i meni? - Njeno lice obli rumenilo kao vatra te će ona meni:

- Ko ti je to rekao?

Kažem ja: - A zašto onda onaj plač cele noći?

Kaže ona: - Zar ja plačem?

Kažem ja: - Ne, ti ne plačeš, ti ridaš. Misliš li ti, - kažem - ako skriješ glavu u jastuk, da ćeš tako da sakriješ od mene - kažem - svoje suze? Misliš li ti - kažem - da je tvoj tate momčić, - kažem - ili da mu je mozak presušio te on ne razume - kažem - da ti sve to činiš za ljubav svog starog tate? Ti bi htela da mu osiguraš dobru starost, - kažem - da bi imao gde da savije glavu, da se on ne bi morao, holile, potucati od kuće do kuće s prosjačkim štapom? Ako tako misliš, ti si - kažem - jedna velika budalica - kažem. - Imamo mi jednog velikog Boga, - kažem - a Tejvje ne spada među one dangube, - kažem - koji će da dopuste da živi - kažem - na tuđem hlebu, a novac je - kažem - koješta, baš kako to stoji u svetim knjigama zapisano. Uzmi samo za primer - kažem - svoju sestru Hodl, sirota, gola kao prst, pa ipak vidi - kažem - šta piše sa onog kraja sveta, i kako ona sebe smatra srećnom - kažem - sa svojim šlimazlom Feferlom!

Nu, budite mudrac pa procenite šta će mi ona, Bejlke to će reći, na to da odgovori?

- Ne poredi me - kaže - sa Hodl. Hodl je bila u vreme kada se sav svet potresao, zamalo da se - kaže - ne prevrne, tada se brinula - kaže
- briga za svet, a na sebe se zaboravljalo. A sada
- kaže - kada je svet ponovo postao svet, - kaže
- svako brine svoju brigu a na svet se zaboravilo.
- Eto tako mi ona odgovara, Bejlke to će reći, te sada idite i shvatite šta ona misli!

Nu? Jeste li nešto shvatili Tejvjeove kćeri? Trebalo je da je vidite pod svadbenim nebom! Princeza joj nije bila ravna! Samo sam stajao i gledao u nju i mislio u sebi: „Zar je to Bejlke, kći Tejvjeova? Gde je to izučila tako da stoji, tako da hoda, i tako da drži glavu, i tako da se odene, da sve na njoj bude kao saliveno?" .. . Ono, dugo mi nisu dali da gledam u nju, jer istog dana posle venčanja, oko pola šest predveče, ovo se dvoje diglo i pođe Majše Mordehaj - odoše brzim vozom u tamo neke rodne godine, u neku „Nataliju"120, kako je to već u modi kod velikaša, a vratiše se tek negde oko blagdana Hanuke, i odmah poslaše po mene da ja za ime boga sada odmah dođem u Jehupec. To mi je odmah upalo u oči: gde im je duša, da su hteli da ja dođem tek onako, javili bi mi da dođem i - gotovo. Šta će im ono „za ime boga" i još k tome ono „sada odmah"? Mora da ima tu nešto? I u mojoj se glavi stadoše vrzmati svakojake misli i primisli, dobre i loše: možda se ovo dvoje tamo već pozavadilo, kao mačke, i već su pred rastavom? Ali odmah posle toga odbacih tu misao: Baš si ti, Tejvje, lud. Zašto odmah da pomisliš na najgore? Odkuda znaš zašto ge zovu? Možda su te poželeli i hoće da te vide? Ili možda Bejlke želi da njen tate bude blizu nje? Ili možda čak Pedocur hoće da te namesti, da te uzme u svoje poslove i da te postavi za nadzornika nad svojim službenicima? Sad, ovako ili onako, putovati se mora. I tako ja sednem i pođe u Haran - otputujem u Jehupec. Putujući tako mašta mi nešto stade raditi i meni se pričini kao da sam odbacio selo, prodao kravice, sa sve konjem i kolicima, sa svim što je u svemu, i preselio se u grad i postao kod mog Pedocura prvo nadzornik, zatim blagajnik, zatim sve i svja nad svim njegovim preduzećima, a zatim ortak ravan njemu u svim poslovima, polaapola, i izvozim se baš kao i on, i moja kola vuku par vatrenih atova, jedan riđan a drugi mrkov, a ja se sam sebi čudim: šta je to i zašto sve to - otkuda to jedan tako skroman čovek kao što je Tejvje dospeva do tako velikih poslova? Šta će meni sva ta gungula sa satmovima, sa halabukom, danju i noću, kako to vi kažete: da ga posadi s velikašima - da se ja mešam sa milionerima? Pustite me, hoću da imam mirnu starost, da s vremena na vreme pogledam u neku svetu knjigu, da izgovorim poneki odeljak Psalama, treba već jednom pomisliti i na onaj svet, zar ne? Kako to kaže car Šlojme: čovek je pravo pravcato goveče, on zaboravlja da na kraju ovog života ipak treba jednom i umreti… I sa takvim sam mislima srećno stigao u Jehupec, pravo do mog Pedocura. Šta da vam kažem, da se ja tu sada hvališem, da vam pričam o bogatstvu i veličini njegovoj, o stanu i o prilikama njegovim, nisam u stanju. Još nikada nisam imao tu čast da budem u kući kod Brockog, ali onako po svom umu pretpostavljam da lepše nego što je kod Pedocura ne može biti! Kakav je to kraljevski dvor možete da shvatite već i po tome što me stražar na vratima, klipan neki sa srebrnim dugmetima, nije hteo pustiti ni po koju cenu unutra, pa da mu daš ne znam šta. U čemu je stvar? Vrata su staklena, vidim kako stoji, taj klipan, ime mu se i spomen zatrli, i čisti odela. Mahnem mu, govorim mu jezikom gluvonemih i objašnjavam rukama da me pusti unutra, pošto mi žena domaćina dolazi kao rođena kćerka… Ali on ništa ne razume od svega, već mi i on pokazuje rukama, takođe jezikom gluvonemih, da ja idem do đavola - to će reći da idem odavde. Eto vam sad takav jedan šlimazl! Za pristup do svoje sopstvene kćeri čoveku su izgleda potrebne zasluge pravednih predaka! „Jaoj i lele tvojoj sedoj glavi, Tejvje, šta si ti doživeo!" - Tako mislim ja u sebi i pogledam kroz staklena vrata kad vidim vrti se neko devojče unaokolo. „Ono mora da im je sobarica", mislim ja jer su joj oči kao u lopova. Sve sobarice imaju lopovske oči. Ulazim stalno u bogataške kuće te tako poznajem sve sobarice… Mahnem joj ja:

- Otvori, mačkice! Ona me posluša, otvori vrata i kaže mi - i to na jidišu:

- Koga tražite?

Kažem ja: - Stanuje li ovde Pedocur?

Na to će ona meni glasnije: - Koga tražite?

A ja ću na to njoj još glasnije: - Ako te pitaju onda odgovaraj prvo na pitanje; stanuje li ovde Pedot"go?

Kaže ona: - Da.

- Ako je tako, - kažem - onda si moj čovek - kažem. - Idi kaži tvojoj madam Pedocur - kažem - da ima gosta, - kažem - došao je njen tate, Tejvje - kažem - u goste i stoji već lepih nekoliko časaka napolju, - kažem - kao siromah pred vratima, jer nije bio dostojan da se dopadne i dobije milost ovog Esova sa srebrenim dugmetima, koji nije ni za tvoj mali prst, ne bilo ga! - Saslušavši moje reči, to devojče je uz osmeh jedne pokrštene zalupilo vrata pred mojim nosom, otrčalo gore, strčalo dole, pustilo me unutra i Jčzelo me u neku vrstu palate, kakvu ni očevi mojih očeva nisu čak ni u snu videli.
Svila i somot i zlato i kristal, a kada hodate ne osećate svoje korake, jer koračate svojim grešnim nogama po najskupocenijim ćilimima koji su meki kao sneg. A satova, koliko ih je! Na zidovima satovi, na stolovima satovi, gomila satova bez broja i reda! „Stvoritelju, Bogo! Imaš li takvih mnogo? Šta će jednom čoveku toliko satova?" Tako razmišljam i s rukama na leđima krenem malčice dalje; pogledam - a ono nekoliko Tejvjea u jedan mah ide prema meni sa svih strana, jedan Tejvje ide ovamo, drugi Tejvje ide onamo, jedan k meni, jedan od mene - tfu te bilo! Ogledala na sve četiri strane! To samo takva ptica, kao što je ovaj preduzimač, može sebi da priušti toliko satova, sa toliko ogledala! … I zamišljam tako tog Pedocura, debelog, zdepastog, potpuno ćelavog, kako govori glasno i smijulji se sitno, i setim se kako je prvi put došao k meni u selo sa svojim vatrenim atovima, smestio se kod mene kao kod svog oca u vinogradu, upoznao se s mojom Bejlkom, pozvao me u stranu i rekao mi jednu tajnu na uvo, ali tako glasno da se moglo čuti s one strane Jehupeca. A šta je bila ta tajna? Ta tajna je bila da se moja kći njemu mnogo dopala i da bude je'ndvatri venčanje. Razume se, moja mu se kćer dopala - to se razumom može i shvatiti, ali taj je'ndvatri mi se zabio kao dvosjekli mač - kao tupi nož u srce. Šta to treba da znači: je'ndvatri pa venčanje? A gde sam ja? A gde je Bejlke? Aj, prohtelo mi se da mu bacim u lice nekoliko odeljaka s poukom, da me pamti i upamti! Ali onda sam opet počeo da razmišljam: „Šta tu imaš da se mešaš, Tejvje, tdeđu decu? Mnogo si postigao kada si hteo da daš svoj sud o udajama svojih starijih kćeri? Napričao si se kao ne znam ko, istresao svu svoju učevnost i znanje tvoga Nauka, a ko je ostao budala? - Tejvje!"

Ukratko, da odbacimo, kako to vi kažete u tim vašim knjižicama, carevića i da se latimo careve kćeri. Dakle, učinio sam im po volji i došao k njima u Jehupec, i počeo je pir: Šolem alejhem! Alejhem šolem! Kako je? Koje dobro? Sedite! Hvala mogu i da stojim! - Sa svim tim i takvim ceremonijama kako je već red i običaj. Da budem ja prvi na otvoru, da ih upitam: Po čemu se ovaj dan razlikuje od svih dana, čemu poziv, što ste me zvali? - ne dolikuje mi. Tejvje nije Jevrejka, on ima vremena. Uto priđe jedna „peršojna" s velikim belim rukavicama i kaže da je jelo već na stolu i mi se podigosmo sve troje i uđosmo u jednu sobu koja je sva od hrastovine: sto od hrastovine, stoličice od hrastovine, zidovi od hrastovine, tavanica od hrastovine, i sve je rezbareno i bojeno i molovano i napirlitano, a na stolu carska raskoš: čaj sa kafom i čokoladom, i s puterpecivom, i s dobrim konjakom, i najbolje slano pecivo i jestiva takve vrste, voće i plodovi, stid me je izreći, ali se bojim da ih moja Bejlke na stolu kod svog tate čak ni videla nikada nije. I natoče mi jednu čašu i još jednu čašu, a ja napijam Lehajim, „živeli" to će reći, i gledam u nju, u Bejlke to će reći, i mislim u sebi: „Shvataš li ti, kćeri Tejvjea mlekadžije, kako ono stoji u Psalmima zapisano: Koji iz praha podiže ubogoga - naime ako hoće Bog da mu pomogne, iz kala uzvišuje ništega, ni majka ga rođena neće kaljavog prepoznati. Čini se Bejlke je to - pa ipak nije Bejlke. I mislim nešto na onu staru Bejlke, upoređujem je sa ovom sadašnjom, a srce mi se nešto stegne pa bude ovolicno, kao da sam napravio neki loš posao, koji se više ne može popraviti, kao nešto slično i na prime^. da sam pokušao zameniti ono moje valjano kljusence za neko ždrebe o kojem se ne zna hoće li od njega biti konj ili cepanica? „Oh, Bejlke, Bejlke, mislim ja u sebi, šta je od tebe postalo! Sećaš li se jednom, kako bi sedela kod lampe koja se dimila, šila bi nešto, pevušila nešto, ili kako bi umela za tren oka pomusti one dve kravice, ili čak da zasučeš rukave da bi mi skuvala jedan običan mlečni boršč, ili pitice s pasuljem ili pampuške sa sirom ili bejgele s makom pa kada mi kažeš: ,Tate, idi peri ruke!' - bejaše to ipak za mene lepše od najlepše pesme!" A sada, eto, sedi ovde kao neka careva kći sa svojim Pedocurom, za stolom služe dvojica, lupaju tanjirima, a Bejlke? Bar reč da izusti! Ali on, vidite, naime Pedocur to će reći, govori za njih oboje, usta mu se ne zatvaraju! Od kada živim nisam video čoveka koji tako voli da preklapa i nagvažda kao on, crna će ga godina znati šta, uza sve to stalno se kikoće nekim sitnim smehom. To se u nas zove: sam smislio mudrost, sam joj se i smeje .. . Osim nas za stolom je još jedan čovek, crven u licu, ne znam ko je i šta je, ali da žderikaša nije mali, kako izgleda, to je sigurno, jer je sve vreme, dok je Pedocur govorio i smejao se, trpao u sebe - kako to stoji u Mudrim izrekama otaca zapisano: trojica jedoše - jeo je za trojicu … Ovaj je jeo a onaj govorio, ali sve neke puste stvari koje ja nikako da shvatim: dobavke, gubernijska uprava, odeljenje carskih poseda, blagajna, Japan … Od svega me je zanimao jedino taj Japan, jer Japanu dođem i ja nekako rod i pomoz' bog. U vreme rata, kako znate, konji su uživali velju važnost, tražili su ih svećom po zemlji i tako upadoše i kod mene i uzeše i moje kljusence pod svoje, meriše ga aršicom, muvahu ga ovamo onamo, pa mu na kraju dadoše jedan beli listić. Ja sam im rekao ovako: „Znao sam to ranije, kažem, da vam je trud uzaludan, jer kako to piše u svetim knjigama: poznaje pravednik dušu marve svoje, - što znači: Tejvjeov konj neće u rat" .. . Ali, ne zamerite mi, pane Šolem Alejhem, ja vam tu mešam jedno s drugim, pa tako mogu i da skrenem s puta, ne daj Bože.
Kako to vi kažete: da se vratimo našem poslu - radije da krenemo u srž stvari.

Ukratko, mi smo, znači, sasvim lepo jeli i pili, kako je to Bog zapovedio i, kada smo ustali od stola, uzme me on, Pedocur to će reći, pod ruku i povede me u jednu posebnu odaju nakićenu onako po carski - s puškama i sabljama na zidovima i topovima na stolu, posadi me na neku vrstu divana, mekog kao maslac, uze iz jedne zlatne kutije dve debele mirišljave cigare, jednu sebi, drugu meni, pripalismo, sede nasuprot meni, ispruži noge i reče mi ovako:

- Znate li zašto sam poslao po vas?

„Aha! - mislim u sebi - sada sigurno po
činje veliki dogovor." Ipak se ja napravih lud i obratih mu se ovako:

- Zar sam ja čuvar brata svojega - otkuda ja to da znam?

Kaže on meni: - Hteo sam da govorim o vama, baš o vama.

„Služba" - mislim ja u sebi i dobacim ovako:

- Samo nek' je nešto dobro, što se mene tiče, neka se čuje. - On izvadi cigaru iz zuba, Pedocur to će reći, i poče jednu celu propoved:

- Vi niste glup čovek, i nećete mi zameriti ako s vama govorim otvoreno. Treba da znate - kaže - da ja vodim velike poslove, a kada se vode tako veliki poslovi, kakve ja vodim… - „Da, - tako ja u sebi - on misli na mene." - I prekinem ga usred reči i obratim mu se: - Onako kako se subotom posle podne u Izrekama otaca navodi iz Gemore: veći imetak veće i brige … Znate li kako se ovaj navod iz Gemore tumači?

On će mi na to sasvim otvoreno: - Reći ću vam čistu istinu, - kaže - ja nikakve - kaže
- Gemore nisam nikada učio, a ne znam - kaže
- čak ni kako ona izgleda. - Tako mi on kaže,
Pedocur to će reći, i poče se smejati svojim sitnim smehom. Razumete li vi sada ovo? Meni se čini ako te je već Bog kaznio pa si neznalica onda gledaj pa sakrij to, a ne da se još i dičiš time? Tako razmišljam i kažem ja njemu:

- Tako sam vas baš i cenio, - kažem - da vi s tim stvarima veze nemate, nego da čujemo - kažem - šta je dalje?

Kaže on meni: - Dalje sam hteo - kaže - da vam kažem da je s mojim poslovima s mojim imenom, - kaže - s mojim „položenijem" nespojivo - kaže - to što vas zovu Tejvje mlekadžija. Vi treba da znate - kaže - da sam ja lično poznat i sa samim gubernatorom - kaže - i da kod mene u kuću - kaže - može ponekad nabasati i jedan Brocki, jedan Paljakov121, pa čak i jedan Rotšild takođe, vrag će ga znati šta sve može da se desi! - Tako on meni, Pedocur to će reći, a ja sedim i gledam u njegovu sjajnu ćelu i mislim u sebi: „Može lako da bude da se lično poznaješ s gubernatorom a i da će ti Rotšild jednom navratiti u kuću, ali što se tvog govora tiče, govoriš kao najgore pseto" .. . I ja mu se obratim već pomalo besan: - A šta da se radi, - kažem - ako vam ipak - kažem - jednom stvarno - kažem - navrati Rotšild? - Šta mislite, je li on shvatio kuda smeram? Ni beza ni veza, dotaklo ga se nije!

- Hteo sam - kaže - da vi odbacite to mlekarstvo i da se bavite - kaže - nečim drugim.

- Tako reći - kažem - čim?

- Čime god - kaže - vi hoćete, zar je malo poslova - kaže - na ovom svetu? Pomoći ću vas - kaže - novcem, koliko god bude trebalo, samo da ne budete - kaže - više Tejvje mlekadžija. Ili, znate li šta? - kaže - Možda biste hteli, onako je'ndvatri, pa da otputujete U Ameriku? Ha? - Tako on meni, gurne cigaru među zube i pogleda me pravo u oči, a ćela mu sija. .. Nu? Šta da se odgovori ovakvom mladom prostaku? Prvo sam pomislio: „Šta sediš, Tejvje, kao kip? Digni se, poljubi mezuze1'1 na dovratku, zalupi vrata i pašol bez ,zdravi bili'!" To me je tako ujelo za jetru!… „Bezočnog li preduzimača! Šta to ima da znači, ti me pozivaš da odbacim svoje časno i pošteno zanimanje i da putujem za Ameriku? Zato što bi jednom k tebi mogao da navrati Rotšild, Tejvje mlekadžija treba da pođe u beli svet?!" I srce u mene ključa kao neki kazan, a već sam od ranije bio malčice poduprt; bio sam ljut na nju, da, baš na moju Bejlke: „Zašto sada sediš tamo, kao neka careva kći, među stotinama satova i hiljadama ogledala, a u to vreme tvog oca gone kroz stroj po užarenom uglju? Da je meni onoliko blagoslova, mislim ja u sebi, koliko se puta tvoja sestra Hodl bolje ponela od tebe! Ono, što je istina, istina je, ona nema ovakvu kuću s toliko đinđuva i andramolja kao ti, ali zato ima jedno Biberče za muža, a on je čovek koji na sebe misli ko na lanjski sneg, za njega je najvažniji svet, tuđe dobro… Uz to ima na ramenu glavu - koja nije lonac s rezancima i sjajnom ćelom umesto poklopca, a usta što ih Feferl, Biberče to će reći, ima - zlato sa zlatom ! Ako njemu navedete neku izreku, navod iz svetih knjiga, odvaliće vam on odmah tri zauzvrat! Čekaj samo, preduzimaču moj, zabiću ja tebi sada jednu mudru izreku da će ti biti crno pred očima!" Pomislim ja tako i obratim mu se ovim rečima:

- To što je za vas - kažem - mudra knjiga Gemore tajna, to može da bude, i ja vam to i praštam; jer ako jedan Jevrejin stanuje u Jehupecu, zove se Pedocur a po zanimanju je preduzimač, može, kažem Gemore da leži mirno na tavanu. Ali jedan će običan navod - kažem - već i jedan nejevrejin sa sela razumeti - kažem. - Ta vi, zasigurno znate - kažem - šta je u Targum Onkelosu123 rečeno za Labana Aramejca: od reposo di svinjoso ne krojiso šubaroso?" - Pogleda me on kao tele u šarena vrata, i rekne mi:

- Šta to treba da znači?

- To treba da znači - kažem - da se od svinjskog repa šubara ne kroji!

- A zbog čega vi to meni govorite?

- A zbog toga - kažem - što vi mene pozivate da otputujem za Ameriku. - Na to se on sitno nasmeja i reče:

- Pa, sad, ako nećete u Ameriku, možda biste hteli u Svetu zemlju? Svi stari Jevreji puTUJU U Svetu zemlju. - Netom on to izgovori a meni sve nešto kao svrdlo u mozak: „ĆutM Efšer ovo nije ni toliko glupo, Tejvje, koliko ti se čini? Efšer je to dobra zamisao. Jer kad čovek ima takva zadovoljstva od svoje dece, kao što ti imaš, onda je efšer bolje otići u Svetu zemlju, Erec Jisroel to će reći? Kakvu radnju ovde zatvaraš i koga ovde imaš? Tvoja Golde, počivala u miru, leži već odavno u zemlji a zar i ti sam, daleko bilo, ne ležiš već devet hvati duboko u zemlji? Dokle je tvoj red da bazaš po belom svetu?" A uzgred, onako, treba da znate, pane Šolem Alejhem, da mene već odavno vuče nešto onamo, u Erec Jisroel; želeo sam da stanem pored Zida plača, pored pećine Mahpele u kojoj je grob naše pramajke Rohele, da svojim očima pogledam reku Jordan, Sinajsku goru, Crveno more, gradove Pitom i Ramses,124 kako izgledaju i tome slične takve stvari. I moje me misli nose onamo. U blagoslovenu zemlju Kanaan, kako to vi kažete zemlju u kojoj teče med i mlijeko. On me prekide. Pedocur to će reći, baš usred mojih misli i kaže mi ovako:

- Nu? Šta tu ima toliko - kaže - da se misli? Je'ndvatri . ..

- Kod vas ide - kažem - sve hvala bogu je'n-dva-tri, kao što to u Gemore stoji: eto čovjeka nuto gužve … ali meni ste - kažem zadali težak odeljak na proučavanje, jer za dizanje sidra - kažem - i put do Svete zemlje. treba, rekao bih, imati s čim. - On se nasmeja svojim sitnim kikotom, ustade, priđe stolu, otvori jedan pregradak, izvadi iz njega jedan novčanik i odbroji mu jedno po jedno, možete misliti, lepu svotu a ja ne budi lenj te skupim ono malčice hartija - moć novca - i spustim ga duboko u džep, i još hoću da mu kažem bar neki odeljak i neke pouke iz svetih knjiga koje bi odgovarale otprilike uz ovu priliku, a on me i ne sluša već mi kaže:

- Eto, to će vam biti dovoljno do tamo, - kaže - preko glave, a kada stignete - kaže - i bude vam trebalo novaca, napišite nam jedno pismo, - kaže - pa ćemo vam mi je'ndvatri odmah poslati novac. A da vas opominjem još jednom da treba da putujete, to ću sebi prištedeti, - kaže - jer ste vi ipak - kaže - Jevrejin jedan častan i „sovjestan".

Eto tako mi on govori, Pedocur to će reći, i sitno mi se nasmeja kikotom koji prodire pravo u želudac. I u glavi mi se rodi pomisao: „Možda bi trebalo da mu baciš ovaj novac natrag u lice i da mu kažeš onaj odeljak koji veli da se Tejvje ne može kupiti za novac i da se s Tejvjeom ne govori o časti i „sovjesti"? … Ali još nisam stigao ni da otvorim usta, on pozvoni i pozove Bejlke govoreći joj:

- Dušenjka, znaš li šta je novo? Tvoj će nas otac napustiti, prodaje sve što ima i je'ndvatri, putuje u Svetu zemlju …

„San sam usnio - ne snio mi se!" … mislim ja tako i gledam moju Bejlke. Mislite li da je okom trepnula. Stoji kao drvo, bez kapi krvi u licu, gleda njega, pa mene, mene pa njega, i ni reči! Ja ćutim takođe, gledam u nju, ćutimo, znači, oboje baš kao što u Psalmima stoji zapisano: neka prione jezik moj - zavezao nam se jezik. U glavi mi se vrti, a damari mi biju kao po nakovnju. Šta mi je? - Mislim ja u sebi. - To je sigurno od one lepe cigare koju mi je dao da pušim? Ali, i on puši, Pedocur to će reći! Puši i govori, usta mu se ne zatvaraju, mada mu se one sitne okice zatvaraju, reklo bi se, rado bi pridremao.

- Odavde treba da otputujete - kaže mi on
- za Odesu, - kaže - brzim vozom, a iz Odese morem do Jafe, a za put po moru - kaže - sada je najbolje vreme, jer kasnije počinju vetrovi i vejavice, bure, i tako to, i tome slično … - Tako mi on govori, a jezikom zapliće, vidi mu se, spavao bi ali ne prestaje i dalje da lapara: - Pa kada budete - kaže - spremni za put javite nam,
- kaže - da bismo oboje izišli - kaže - na stanicu, da bismo se od vas oprostili, jer ko zna kada ćemo se opet videti? - I na to, oprostite za izraz, zevnu koliko su mu usta velika, ustade i reče njoj, Bejlki to će reći: - Dušenjka, sedi ovde malo, - kaže - a ja ću - kaže - neko vreme da prilegnem.

„Od kada si postao, pametnije nisi rekao, ne bio koji sam! Sada ću bar imati kome svoju gorčinu da izjadam." Mislim ja tako i spremam se da očitam mojoj Bejlke, da joj sve reknem što se od jutros nakupilo u meni, - tek mi je tada ona pala oko vrata, Bejlke to će reći, i poče da plače, i to kako da plače, šta mislite? Moje kćeri, daleko od njih bilo, imaju sve ovakvu prirodu: prvo se muškarče, pa sokole, ali kad dođe do stanipani - tu se plače da sve pljušti. Eto, uzmite moju stariju kćer, Hodl to će reći, zar se nije rasplakala kao niko njen u poslednjem minutu, tik uoči odlaska u izgnanstvo sa svojim Feferlom u tamo one hladne zemlje? Ali šta tu ja, i to mi je poređenje! Ona bi mogla doći učiti kod ove!

Reći ću vam čistu istinu: ja nisam, kao štome već malčice i poznajete, čovek koji je lak na suzama. Što se plakanja tiče, dobro sam se isplakao samo jednom, kada je moja Golde, počivala u miru, ležala na zemlji, i još jednom sam se sasvim lepo isplakao kada je Hodl otputovala k njenom Feferlu, a ja sam ostao kao neka velika budala sam samcit sa svojim konjićem na stanici, i još nekoliko puta se desilo, da sam se, kako to vi kažete, rascmizdrio, ali se dalje nešto ne sećam da mi je u prirodi plakanje. Ali Bejlke me je sa svojim suzama tako zgrabila za dušu da nisam mogao da se uzdržim, nisam čak ni srca imao da joj reknem jednu krivu reč. Meni ne treba mnogo govoriti. Zovem se Tejvje. Namah sam razumeo njene suze. Nije to bilo tek onako, suze. To bejahu, razumete li me, suze od Sagriješih grijehom što ne slušah oca svojega . .. I umesto da je počastim onako kako to zaslužuje, i izlijem sav svoj bes na njenog Pedocura, stao sam da je tešim pričama i primerima, ovakvim i onakvim, kako to već Tejvje ume. Ona me sasluša, Bejlke to će reći, i rekne mi:

- Ne, tate, ne plačem ja zbog toga - kaže. - Nemam ja - kaže - nikome ništa da prebacim, ali eto to - kaže - što ti moraš radi mene - kaže - otputovati a ja ne mogu - kaže - ništa tu da pomognem - kaže - eto to me peče.

- Vidi ti nje - kažem - govoriš kao dete! Zaboravila si - kažem - da mi još imamo Boga velikoga - kažem - i da je kod tvog tate sve na broju. Igra li neku ulogu - kažem - kod tvog tate da se malčice - kažem - provoza do Svete zemlje i da se vrati, baš kako to u odeljku
- kažem - stoji zapisano: I kretoše i stadoše
- tamo i natrag. - Tako joj govorim iz srca a u sebi mislim: „Tejvje, ti lažeš! Ako otputuješ u Erec Jisroel, Svetu zemlju to će reći, biće to ,počivao u miru' - nema više Tejvjea!" I baš kao da je htela misli da mi pogodi, reče mi ovako:

- Nemoj, - kaže - tate, tako se teši malo dete; daje mu se - kaže - lutka, igračkica u rukice i pričaju - kaže - lepe priče o belom jaretu… Ako - kaže - već treba pričati priču, onda ću - kaže - radije ja tebi da pričam a ne ti meni. Samo će ta priča, koju ću ja ispričati, tate, biti tužnija nego lepa.

Eto tako mi ona govori, Bejlke to će reći; Tejvjeove kćeri ne govore jednostavno. I ona mi počne sve u nekim zagonetkama, svitak celi iliti bolje rečeno priču iz Hiljadu i jedne noći, kako je njen Pedocur od maloga postao veliki, izrastao iz najnižeg sloja, svojom pameću se probijao i izborio do najviše stepenice, pa sada bi hteo da postigne to da mu u kuću dođe Brocki, rasipa milostinju, razbacuje se hiljadarkama. Ali za to novac nije dovoljan, treba imati još i ugledno poreklo, te on, Pedocur to će reći, ulaže sve napore ovoga sveta da dokaže kako ni on nije makar ko, da potiče od velikih Pedocurovih, da je i njegov otac bio isto tako čuveni preduzimač.

- Mada, - kaže - on zna sasvim dobro da ja znam da je bio sasvim običan svirač. Sad - kaže - on svima priča kako je tate njegove žene bio milioner.

- Na koga - kažem - on to misli? Na mene? Eh, pa sad, ako je meni - kažem - i bilo suđeno jednom da imam milione, - kažem - s tim sam već odavno raščistio.

- Ne možeš ni da zamisliš, tate, izgoreše mi obrazi - kaže mi ona - dok, predstavljajući me svojim poznanicima, priča o mom ocu, mojim stričevima i o mojoj celoj porodici kule i graDove, ali takve koje ni građene ni rušene nisu a sve to treba da slušam - kaže - bez reči, jer ]e on u tim stvarima vrlo mušičav.

- Kod tebe se - kažem - to zove mušičav, a kod nas se - kažem - to prosto naziva „padavičar", napasnik to će reći ili zamlata bezobrazna.

- Ne, - kaže - tate, ti ga ne poznaješ, on uopšte nije toliko loš koliko ti misliš, on je prosto - kaže - čovek koji je čas ovakav a čas onakav. Ima on - kaže - i dobro srce i široku ruku. Ako se pred njim - kaže - pojaviš tužna lica pa još ako se pogodi u njegov dobar čas, daće ti dušu svoju! A što se mene tiče, - kaže - za mene će zvezde sa neba da skine! Misliš, - kaže - nemam više nikakvog uticaja na njega? Eto, baš nedavno sam ga nagovarala da izbavi Hodl i njenog muža iz tamo onih dalekih gubernija. Zakleo mi se - kaže ona - da će to i učiniti, mada će ga to stajati teških hiljada, samo pod jednim uslovom: da se oni odande isele pravo u Japan.

- Zašto baš u Japan? Zašto - kažem - ne u Indiju ili, na primer, u Padan Aram kod kraljice od Sabe?

- Jer u Japanu - kaže - ima poslovnih veza. Ima on po celom svetu - kaže - poslova; ono što njega dnevno staju - kaže - telegrami, nama bi svojevremeno - kaže - svima bilo dovoljno za život za pola godine. Ali, šta to meni vredi, - kaže - kada ja nisam ja?

- To mu dođe nekako, kako mi to kažemo - kažem - u Izrekama otaca: Ako meću ja sebi, da ko će mi - ja nisam ja, ti nisi ti. - Eto tako govorim ja njoj, navodim joj svete navode i odeljke, a srce mi se cepa na komadiće gledajući kako se moje dete jadno muči u ovom, kako to vi kažete, „blagostanju i časti" … - Tvoja sestra Hodl - kažem - tako ne bi uradila. - Ona me preseče, Bejlke to će reći, i reče ovako:
- Ta ja sam ti rekla - kaže - da me sa Hodl ne porediš. Hodl je živela - kaže - u Hodlino vreme, a Bejlke - kaže - živi u Bejlkino vreme … Od Hodlinih vremena - kaže - do Bejlkinog vremena je toliko daleko, - kaže - kao odavde do Japana. - Razumete li vi sada
ovaj sanovnik, protumačen ovakvim čudnim jezikom?

Ukratko, vidim da vam se žuri, pane; još dva minuta i gotova je priča. Pošto sam se zasitio jadima i nevoljama svoje srećne mezimice izišao sam odande žalostan i pokrivene glave - slomljen, utučen, pa sam tako tresnuo onu cigaru, od koje mi je pozlilo, o zemlju, i rekao joj, cigari to će reći: „Da ideš ti u bestraga, neka ti zao duh uđe u očevu zemljicu."

- Kome vi to, reb Tejvje? - čujem ja to neki glas s leđa. Okrenem glavu, pogledam: to je on, Efrojim šadhen, provodadžija što će reći, dusi ga odneli!

- Dobro došli, Jevrejine, šta vi ovde tražite?

- A šta - kaže - tražite vi ovde?

- Bio sam - kažem - u gostima kod svoje dece.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License