Tatjana Debeljački
Nekad i sad
Ti si jedina zvezda koja je pala na zemlju
I istopila se. Sa ovim rastankom umirem
Prvi put
Samoća, izdvojenost u stvarnosti i mašti na prvi pogled nedostižan, na drugi mračna sila, na treći ljubavnik i učitelj.
Kome je dao divan glas, usne, ruke? Koga je Bog ranio tamo gde boli? Moj uništitelj odlazi. Dolazi iz grada prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kad smo mogli da se vidimo, nismo. Kad smo se vidjali na brzinu, nalazila sam nežne reči da bih ga zadržala. U pojima svih tih vremena jauci iz naših duša traže spas.
Srešćemo se u večnosti i neko od nas će biti legenda prošlog vremena, možda nekome budemo junaci priče. Svako od nas nosi jednu, dve ili više sudbina. Mislili smo da su nam sile ljubavi u slikama drugih boja, da slažemo kockice drugačije od drugih, radovali se iz sve snage, istinski i svaka radost bila je jača i veća od od jučerašnje. Verujte, taj moj čovek ima dušu i zna zaplakati! Bezbroj razloga je, ali!!! Priznaj da nisi za mene, da ne zaslužuješ ni trenutak požude, da si bio ljubomoran zadržao bi me za sebe. Da si me voleo ne bi me pustio da odem!
Tražila sam samo da mi ne rušiš snove i da ostaneš onakav kakvog sam te poznavala, u kome sam uživala, divila mu se. Dok priznajem, želim da sve nestane. Svugde je miris tvoga tela, prisutan si dok nisi tu. Nije dobra ljubav pretvorena u moru.
I do kada je tako volimo se, a i naš odnos nije potpun, bez razloga nismo isti. Ti ne bi bio ti, ja ne bih bila ja da nema samoće.
Dok govoriš čuješ moj glas. Dok se ogledam vidim tvoj lik. Biće moje, zašto si me dao samoći? Odmaraj se i sanjaj, nema ljubavi bez bola i tuge – osuđenik mi kaže. Zanosila sam se kako sam manje važna, značilo bi mi kad bi odgovorio jednim signalom telefonskim. Bio je to jako simpatičan odgovor u smislu da mislimo jedno na drugo. Bez pretvaranja u meni bi sve uzdrhtalo.
Želela sam da traje, bilo mi je stalo. Nisi mogao biti u dva gnezda, onda sam pristala na sve. Iz ljubavi, jeste i jesam tu! Ne zaslužuješ, ne zaslužujem ni ja. Božja kazna, a tvoja je veća. Zagrli ono što će doći, tako tu i ovde. Ćutanje je više od ćutanja. Ćuti, zakuni se u sebi. Kaži, kaži sve što ne možeš mojoj pesmi. Iz gomile knjiga sa drugim junacima romana gubim se, snalazim, uklapam, brzo se tražim, onda se upletem ako te negde nađem, prepoznam. A mi ćemo se prepoznati po upornom ćutanju.
Kad dođem sebi, šta ću tebi???
Tatjana Debeljački je rođena 1967. u Užicu. Član je UKS od 2004. i Haiku društava Srbije, Crne Gore i Hrvatske.
Objavila je tri zbirke pesama: Kuća sagrađena od stakla, Vulkano i AhEhEehOhOoh.
