Tatjana Cvejin Rezervni Izlaz

TATJANA CVEJIN
REZERVNI IZLAZ

Onima koji vole neobične, drugačije knjige od uobičajenih, proza Tatjane Cvejin svakako će se svideti. Knjiga čije ste stranice upravo otvorili, može se nazvati romanom, sastavljenim iz niza fragmenata, poetskim romanom, porodičnim romanom, autobiografskim romanom, otvorenom poetskom formom i ko zna kako još, dakle gotovo je nemoguće žanrovski je odrediti. Kakogod da tumačite i predstavljate ovu prozu, morate
imati na umu njenu nesvodljivost na samo jednu vrstu čitanja. Kao jedan od pratećih motiva ponavlja se stih Kada smo bili mali želeli smo da porastemo/Sada nam je žao što više nismo mali. U detinjem, naivnom poimanju sveta mnogo toga se prima instinktima, iskrenom začuđenošću pred čudima sveta i verom kako je sve moguće. A onda sa godinama, sve postaje komplikovanije, od porodičnih odnosa, do društvenih odnosa, u taj do tada jednodimenzionalni svet ulaze politka, istorija, pokazuje se naličje, druga, tamna strana života u kojoj svoje mesto zauzimaju strah, mržnja, ljudske izopačenosti. Zbivanja u ovoj prozi događaju se u razlomljenom vremenu u kojem se sudaraju i mešaju prošlost, sadašnjost i budućnost u sećanjima, snovima, snoviđenjima i fantazmagoriji. Poetska dimenzija proze Tatjane Cvejin upravo je u tim međuprostorima gde se prožimaju ono što se dogodilo i ono što se moglo dogoditi, stvarno i izmaštano, dnevno i noćno. Pisana je nadahnuto, nekonvencionalno, povremeno kao obračun i mirenje sa svetom, povremeno kao obračun i mirenje sa samom sobom. Pojedina poglavlja su komentari pročitane literature, neka druga dodiruju najmračnije strane istorije, neka su ispisivanje porodičnog dnevnika ili razmišljanja o religiji.
Ovakve knjige nije moguće prepričati. A i zašto bi se prepričavale? Čitalac traži knjigu koja će mu iz ovog ili onog razloga biti zanimljiva: da bi se identifikovao sa nekim situacijama, da bi u tuđem životu otkrio deo svoga, u tuđim uspomenama i iskustvima pronašao i neka svoja. A neko, opet, čita zato da bi pobegao od uhodane stvarnosti. Iz tih, različitih razloga svaka preporuka za čitanje ostaje samo preporuka obojena ličnim stavom. Onaj ko na kraju presuđuje nije ni izdavač, ni književni kritičar, ni neki drugi pisac nego samo čitalac. A čitaoci se među sobom razlikuju kao i pisci. Ovu preporuku, dakle, daje čitalac, potpisnik ovih redova, koji je samo uzgred i pisac.
Važna stvar za svakog autora jeste da ima svoj osoben način pripovedanja po kojem se prepoznaje, razlikuje od drugih. Postići to jeste jedna od važnih ali i najtežih stvaru u pozivu pisca.
Tatjana Cvejin uspela je da zasnuje svoj sopstveni stil pripovedanja, da se razlikuje od drugih.

Filip David

Nekad I Sad Godina 1 Broj 5 Septembar/Oktobar 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License