Tatjana Cvejin Franci Zagoricnik Sabat

Tatjana Cvejin/Franci Zagoričnik - Šabat

Predgovor

Ovo izdanje književnog dela Šabat Francija Zagoričnika i Tatjane Cvejin pripremila je za štampu Tatjana Cvejin kao drugo definitivno izdanje Šabata iz 1993.godine. Ono je, zapravo, jednim delom, posthumno delo. I delo koje treba da podseti na nekoliko njihovih knjiga, zajedničkih književnih tekstova i manifesta.

Budući daje današnje izdanje neka vrsta in memorium Franciju Zagoričniku autorka je dodala i pesme iz zajedno pripremane zbirke Follow me koja je nakon Zagoričnikove smrti ostala nedovršena.

Knjige Tatjane Cvejin i Franci Zagoričnika {Kriterij znamenja, Sabat, Na molu San Car/o i Follow me!) rađene su dugo i uz raspravu o svim unutarstruktularnim pitanjima takvih dela koja se mogu opisati kao multilaterarna i bilingvilarna književna dela.

Na njima se radilo dugo i razložno uz potpunu književnoestetsku pripremu i raspravu. Postoji sačuvana prepiska između ovih autora koja je dosezala brojku od nekoliko stotina pisama sa jedne i druge strane. U tim pismima, koliko smo mogli razabrati iz izvoda iz ove dokumentacije na izložbi u Studentskom kulturnom centru u Beogradu (1998.godina), najviše prostora, uglavnom ukupan prostor prepiske je bio međusobna rasprava književnoestetska i lingvistička o novoprispelim delovima započetih projekata u vreme njihovog nastajanja. Svaka pesma, stih i ciklus bili su pod udarom novih ideja, predloga, promena i nadopuna. Pesme su u Sabat-u i u prethodnim knjigama ipak ostale cele kao autorski deo jednog od autora. Književna kritika o tome nije mogla da dođe do rezultata ispitivanja koja je od tih pesama od koga autora. Neke samostalno objavljene knjige Francija Zagoričnika i Tatjane Cvejin mogle bi dati ključ o tome koja je čija pesma i na kojoj strani neke od pesama Šabat-a i sada Follow me. Kada se i dođe do jednog takvog saznanja neće mnogo pomoći kasnijim analitičarima rima, stihova i pesama sve dok se ne objavi potpuna prepiska koju su autori međusobno razmenjivali. Ako se i ta prepiska objavi i ako je u celini obostrano sačuvana i onda će ostati nejasno koji delovi su u pesmi jednog pesnika ubačeni dogovorom i intervencijom od strane drugog pesnika i obrnuto.
Pored prepiske, desetinama godina međusobne komunikacije vršene su i
telefonske rasprave, obično pre i posle prispelih poštanskih materijala, koji nisu ostali zabeležene. Ovaj primer saradnje dva autora iz slovenačke i srpske literature pojaviće se kao jedini oblik saradnje gde su autori zatomljujući tragove ravnopravno potpisivali kao jedan autor više umetničkih dela.

Franci Zagoričnik je rođen u Dugoj Resi 16.novembra 1933.godine, umro u Ljubljani
18.juna 1997.godine, sahranjen u porodičnoj grobnici na Kokrici, a najveći deo svog života proveo u Kranju.

Tatjana Cvejin je rođena 19.juna 1948.godine u Novom Bečeju, živi i radi u Beogradu.
Književna saradnja između Francija Zagoričnika i Tatjane Cvejin počinje sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka, tačnije rečeno, u vreme kada je Franci Zagoričnik pripremao međunarodni projekat Westeast*, čiji se prvi broj pojavio u Ljubljani 1978.godine. Tatjana Cvejin je u prilogu Westeasta ponudila dosta vizuelnih i konkretističkih radova od kojih su neki doprli i u međunarodnu komunikaciju. Istovremeno, Cvejinova, pored saradnje u listovima i časopisima na srpskohrvatskom objavljuje isključivo poeziju i prevode sa mađarskog jezika, radi na seriji unikatnih knjiga-objekata kao jedan od pripadnika društva multimedijalne provenijencije.
Pre nego što je došlo do razmene pesničkih materijala između dva autora i radu na Sabatu, već je u okvirima stvaralačkog iskustva ova dva pesnika bila usvojena konkretističko konceptualistička kreativna metoda. Još 1968. godine Zagoričnik je bio istaknuti slovenački multimedijalni umetnik najglasniji zagovornik ove metode u Jugoslaviji. Oko sebe je imao veoma mnogo saradnika sa jugoslovenskog kulturnog prostora, ali ne tako malo ni iz drugih kulturnih centara u inostranstvu. Uz projekat Westeast podrazumevalo se izdavanje povremenih zbornika, individualnih publikacija konkretističkokonceptualističkih umetnika, organizovanje izložbi i stručnokritičkih
savetovanja kao i organizovanje intenzivne međukonceptualističke saradnje u međunarodnim razmenama. Ta vrsta vaninstitucionalnog instituta undergraunda jednim delom je pretočeno u opšte ideje ondašnje jugoslovenske avangardne umetnosti sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. U svim tim konceptualističkim projektima sa bezbroj individualnih podprojekata intenzivno je sarađivala Tatjana Cvejin koja je u to vreme baveći se književnim radom živela jedno vreme u Novom Sadu i Apatinu, a potom u Beogradu. Nisam uveren daje autorka sačuvala niz izdanja u ograničenom broju primeraka knjiga, koncepata i tadazvanih objekt-pesama i poema koje su ulazile u opštu cirkulaciju međunarodne razmene tadašnje alternativne umetnosti, niti sam siguran daje neko o tome vodio neku posebnu bibliografiju radova, pa i sama autorka. Tako je niz njenih knjiga u jednom ili dva primerka završavalo u mailartističkim razmenama, potpuno nepoznat široj umetničkoj javnosti. Odlučivši se na saradnju sa Francijem Zagoričnikom, predložak Tatjane Cvejin premda konceptualistički po svojoj umetničko orijentaciji, imao je za osnovu izrazito verbalno utočište koje je podsećalo na klasična pesnička iskustva sa primesama letrizma.

Tehnički organizovan projekat nosio je imaginaran naslov Sabat. Obzirom daje projekat obuhvatao s razlogom po formi imitaciju sadržanu u biblijskim legendama jevrejske književnosti, imitaciju stvaranja sveta, osnova je bila da se sačini šest zajedničkih tema sa po više oesama iz međusobne razmene. Sedmi deo projekta po kome knjiga nosi naslov je zamišljen kao neka vrsta zatamnjenja, u pesničkom smislu reči, gde reči iščezavaju upravo onako kako iščezava ljudski rad u verskoj jevrejskoj mitološkoj knjizi, Sabat, kao sedmi dan odmora. Ništa se ne srne raditi, ništa se ne srne činiti, smanjiti sve ljudske aktivnosti pa i samo kretanje. Rad kao vizija i predstava životnog napretka postaje predmet totalnog zaborava. Tako protumačen Sabat jeste dobio i jednu drugu dimenziju na koju se aludiralo, a potiče u narodu i narodnim pričama kao veštičiji zbor koji su autori takođe imali u vidu. To je ona druga strana Sabata, poetički gledana, koja kao inspiraciju ima mesta u legendama o Faustu i u istoimenom Geteovom pesničkom delu.

Šest godina je rađeno na ovom projektu. Šest godina se razmišljalo kako ga završiti (1986-1992). Decembra meseca 1993.godine je prva verzija u odnosu na ovu, objavljena je u Kranju sa predgovorom Svetlane Slapšak. Sedmi deo pod nazivom Sabat sačuvan je kao moto izvan tog izdanja i on se pojavljuje u ovom drugom izdanju. U daljim razradama toga koncepta autori su u međusobnoj saradnji uvek insistirali daje SABAT u celini ostao nezavršen.

Od objavljivanja Sabata pa do Zagoričnikove smrti (1997) ubrzano se radilo na novom projektu koji su autori nazvali Follow me! Da li je to trebalo da bude sedmi deo Sabata to će biti tako da nikada to pitanje neće biti rešeno ali je ovome izdanju taj deo dodat kao replika koja proishodi jednim delom iz ranije zajedničke knjige Tatjane Cvejin i Franci Zagoričnika objavljene 1983.godine u Zagrebu pod naslovom Kriterij znamenja.

O književnom značaju pojave zajedničkih dela Tatjane Cvejin i Francija Zagoričnika na prostorima jugoslovenskih literatura dvadesetog veka mogu se postaviti na različite načine pitanja budućnosti poezije, njenog postojanja i stepena njene propadljivosti. I sam sam o tome puno govorio, posebno u trenucima kada sam se zalagao da se poezija šire pokrene prema interesovanju za nove nauke kao što su teorija komunikacija, istraživanje kosmosa i neogenetički uvid o čoveku, - sve to što duboko zadire u promene stvaralaštva i novih kreativnih izazova. Ako to ne bi bio snažan udarac na klauzule postojeg morala, logike i prava, takozvano angažovanje poezije bilo bi bez ikakvog smisla. Konzervativnost, moralna, logička i pravna, spreman sam da pomislim daje konzervativna konfuznost ove tri nauke uticala na konfuzije i nemire u Jugoslaviji pri kraju dvadesetog veka.

Literarni tandem Zagoričnik/Cvejin sa punom ozbiljnošću vremena u kome su stvarali, uviđaju da se konzervativizam ideja u umetnosti ili konzervativna konfuznost nekih nauka može suzbiti samo ukoliko se umetnost organizuje kao kritika, u isto vreme koliko i poetički izraz. U doba ratova u Jugoslaviji 1991-1999. Slovenija je bila relativno mirna. Za svoju punu samostalnost bila je prinuđena da odgovori na provokaciju rata i ratovala je samo desetak dana, a sve druge jugoslovenske države ratom su bile potpuno zablokirane a time su zablokirale sve vlastite kreativne snage kao oblike komunikacije, - izuzev što se u opštem deplasmanu užurbano plasirala nacionalistička blasfemija. Pa i pod tim okolostima istorije na sve načine su se probijali nacionalistički krugovi pakla tako daje Šabat završen u tim i takvim uslovima. On je svojom koncepcijom otvorenog dela povezao jedan mali krug srpske književne inteligencije u krug Francijevog tamizdata, to jest izdavačkog projekta, i pod takvim uslovima razdruživanja, desetogodišnjeg, on će objavljivati »ratnu književnost« iz »ugrožene Srbije i napadnutog srpskog naroda«, kako je najčešće govorila srpska ratna propaganda o usudu svoje politike.

Sve što od književnika nije moglo pobeći iz Srbije, i htelo, razume se, ostalo je izolovano u granicama nebeskih fantasmagorija aktuelnih političara.

Začetak velikih ideja koje su razvili Cvejin/Zagoričnik o mogućnosti potpunog pretapanja stvaralaštva iz jednoga sektora u drugi došao je na ideju da se ostvari jedan kanal književne saradnje Slovenija/Srbija koji je morao biti ilegalan i prema jednoj i prema drugoj državi, jer su granice između njih pokidale sve niti ranije ugrađene saradnje.

Sabat je, na neki način, pokazao i budućnost poezije, kao, i, njenu kulturnu funkciju u budućnosti. Pribegavajući polivalentnosti shvatanja umetničkog dela, Zagoričnik/Cvejin su to nazivali transnacionalnim kulturnim fenomenima, može se kazati daje obeležen dolazak novoga veka relevantan za književno stvaralaštvo.

I još nešto o tragovima ovih dela. Ne može se naći skoro nijedna Zagoričnikova knjiga i knjiga Tatjane Cvejin koja je zasebno objavljena a da nije bila pozajmnica i »izdvajanje« iz njihovih zajedničkih naslova. Tako su u periodu o kome je reč nastale nekolike zasebne knjige od ovih autora sa korenima iz zajedničkih knjiga. Treba istaći naprimer »Na putu« Tatjane Cvejin, knjige koja je »objavljena« u tiražu od petstotina primeraka a faktički izdavač je autorki i tržištu isporučio samo pedesetak primeraka »zbog idiotskih ratnih uslova«.U tim uslovima Cvejinova zatim objavljuje poemu »Srbija na istoku«, jedinstvenu zbirku pesama naslovljenu po istoimenog političkog eseja Svetozara Markovića izl872. Njen »ratni« rukopis Srbija na istoku objavljenje u slovenačkom tamizdatu kao nekomercijalno izdanje i u okviru Fondova Oryja Pala. Pandan ovoj knjizi Tatjane Cvejin Franci Zagoričnik je objavio knjigu simboličkih soneta »Slovenački gambit« koja je takođe proizišla iz njihovih zajedničkih knjiga.
Sve to govori da poezija ima šansu i u najmračnijim trenucima jedne nekad perspektivne jugoslovenske istorijske situacije da se u raspadu Jugoslavije razvija na sasvim nov i poseban način. Ako ne danas i ovde a ono tamizdat, što znači nekad i negde.

Premda isuviše u svojim porukama hermetična, da ne bi bila na dohvat vulgarnostima svake vrste, Sabat je knjiga, kao stoje već u predgovoru prvom izdanju napisala ugledna intelektualka i kulturni imigrant u Sloveniji Svetlana Slapšak : Zbirka dvoje pesnika pod naslovom koji aludira na službu, liturgijsko značenje, predstavlja pesnički eksperiment i ostvarenje prvoga reda.

Slapšakova nadalje konstatuje ne odbacujući mogućno novo upisivanje značenja Sabata, dakle, predviđajući ipak novo njegovo viđenje, da kontekstualizacija ove knjige može samo škoditi dogledno izvedenoj poetici dvoje pesnika koji su slučajno na dva mesta, u burnom vremenu, slučajno žena i muškarac, slučajno u jednome jeziku. Upravo ovi elementi su važni za njihov poetični sistem, izvan mesta i vremena, uvek u drugome polu, jeziku, glasu …

Na kraju navedenih redova Slapšakova dodaje da ova poezija, vanvremenska i na skoro surov način moderna u opštoj težnji ka literarnom zaostajanju ili postmodernoj neodgovornosti, pripada jeziku i jezicima i ostaje u njihovom nedodirljivom dostojanstvu.

Ostoja KISIĆ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License