Из дана у дан Епархија Тимочка све више и све јаче корача напред. Из дана у дан она нагло преображава свој лик. Снажне речи неуморног Архипастира Епископа Др-а Емилијана и даље роморе: У Тимоку има злата, али га треба ископати. И доиста, у задњих неколико година завладало је читаво такмичење међу многим паросима, међу разним црквеним општинама, ко ће више да уради за своју цркву, или за свој манастир натицање међу монасима. У томе светлу, поред многобројних успеха, о којима је већ било речи раније, и успеха, о којима тренутно неће бити помена, сада износимо најкрупније кораке, начињене овога лета.
МАНАСТИРИЦА
На 20 км западно од Кладова, на малом планинском потоку Шајна лежи Манастирица. Предање нам вели, да је овај манастир подигао свети Никодим, и да је он био уточиште за ћерку кнеза Лазара, која је била удата за султана Бајазита, побегавши из логора његовог победника Тимура. Данас пак од старог манастира нема ни трага. А садашња је црква подигнута 1900.године старањем архимандрита Гаврила из Букова, на бази добровољног прилог из околних села.
Више од двеју деценије чамила је Манастирица у беди, запуштена и препуштена судбини. Али година 1969. јесте догађај њезиног препорода, година њезиног васкрсења.
Пре свега је извршена смена управе. Јеромонах Максим, досадашњи старешина клонуо је, остарео и обневидео. Зато Његово Преосвештенство Епископ др. Емилијан прикључује Манастирицу Вратни, те настојитељица монахиња Нина преузима иницијативу. Пребацује овамо две сестре: монахињу Неонилу и младу искушеницу Милицу. Почиње чишћење, кречење, уређивање манастира. Али стари манастирски конаци су коначно пропали, те Управа Епархије у споразуму са настојитељицом Нином руши и чисти старе рушевине и диже сасвим нову модерну зграду. На овом је здању искусни мајстор Живојин Тошић из Зајечара показао своје квалитете. Два су зида од камена, који су потом фуговани, и два зида од опеке, то је читаво ремек дело. Затим је вешти стручњак Стошић спровео канализацију, начинивши два резервоара са троделном каптажом, спровео водовод са таквим капацитетом, који сад наводњава читавих пет хектара манастирске имовине. На средини је сазидана дивна чесма. И тако је са потпуно угашенпог огњишта, из пепела као бесмртни финикс, васкрснула нова Манатирица.
Освећење конака са свим модерним уређајима је по одобрењу Владике обавио арх. заменик прот. Добросав Миличевић. А над искукшеницом Милицом постриг је обавио игуман проф. Герасим, наденувши јој име Марта.
На оваквом препороду Манастирице посебно је помогао наш исељеник и бивши клирик игуман Симеон Гроздановић, житељ САД, који је у том смеру дао више од 500 долара. На срцу игумана Симеона пламти огњена љубав према овој светињи, где је он некада служио као млади јеромонах и одакле је пре 27 година био интерниран за Немачку…
У току су сада нове припреме за нове подухвате на овоме пољу. И тако ваљани пастири као неуморни копачи руде тимочког базена, све више нагомилавају нова блага, чији блесак озарује нови лик Епархије Тимочке, а неуморни Архипастир и даље поручује: У Тимоку има злата, које треба ископати.
О.Иван И.Петровић, протонамесник
Објављено у Гласнику СПЦ Београд 1969, бр.12, с.348.
Сачувао од заборава јереј Чедомир Н.Илић из Трновца
PUT PRINCEZE OLIVERE http://www.princezaoliverafond.org.rs/srpski_book.htm