Svedocanstvo O Burnim Vremenima

Bojana Belčević
Svedočanstvo o burnim vremenima

Svedok i istraživač političke istorije regiona Ivan Ivanji
Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine, počinje Ivan Ivanji svooe sećanje na period u istorrji poznat kao Mađarska revolucija 1956. u svoooo istoimenoo knjizi (Samizdat B92, 2007). Tokom tih burnih dana mađarske istorije, Ivanji je izveštavao za nedeljnik Mladost, te je kao novinar sa znanjem mađarskog jezika imao i kontakte među sukobljenim stranama.
Mađarska revolucija 1956, međutim, mnogo je više od memoara jednog svedoka burnih vremena. Pisana nakon tačno pola veka, sa sazrelom istorijskom svešću o dešavanjima koja su obeležila ustanak, ali i regionalnu i svetsku politiku za vreme i nakon njega, knjiga je istovremeno i osvrt na ono što je o Revoluciji pisano i govoreno. Polemičnu notu u odnosu na ostala dela objavljena na tu temu, Ivanji je potkrepio bogatom, doskora nepristupačnom dokumentacijom iz jugoslovenskih, mađarskih, sovjetskih i američkih arhiva. Knjiga je obogaćena i fotografijama poznatog austrijskog fotografa Eriha Lesinga.
Titov govor u Puli "Tito je održao govor u Puli u kome kaže da je tragedija što je došlo do ustanka, međutim, da se taj ustanak nije vodio sa sovjetskim oružjem, onda bi to bila katastrofa. I danas možemo da pole-mišemo da li su reči o tome najsrećnije odabrane, ali interesantno je da je govor održan 11. septembra, a objavljen u štampi nekoliko dana kasnije. Dakle, još se debelo kuvalo u Titovom kabinetu. Treba li te reči preneti doslovno?
Dešavalo se da Lesing i ja budemo u isto vreme na istom mestu, pa sam čak u vreme slikanja nekih od najpotresnijih događaja, bio jedan od posmatrača. Iako smo bili svedoci istih događaja, upoznali smo se tek pre desetak godina, a sada je drage volje pristao da nam ustupi neke od njegovih najčuvenijih fotorgafifa", kaže Ivanji.
■ Na koji način svojom knjigom polemišete sa ostalim autorima koji su se bavili istom temom?
- Prošle godine sam pročitao tridesetak knjiga, i one pretežno pisane na Zapadu (a ima ih stotinak) polaze od toga da su se ustanici borili za slobodu Mađarske i protiv komunističke prevlasti, i da su bili junaci bez mane i straha. To jednostavno ne odgovara stvarnosti. Buna je počela od elemenata unutar komunističke partije Mađarske koji su bili antista-Ijinistički, ali to se onda razvijalo drugačije, pod-staknuto sa raznih strana. Unutar ustanka bilo je i prozapadnih elemenata, bilo je mnogo Ijudi kojima je bilo simpatično titoističko samoupravljanje, ali vremenom je bilo sve više i više Ijudi koji su sanjali o reviziji ne samo Drugog nego i Prvog svetskog rata, dakle fašisoidnih elemenata, a bilo je konačno i bandita, kao i u svakoj gužvi. Čak su se pojavile i parole "vešajte komuniste i Jevreje". Mađarska revolucija jeste iznedrila puno legendi, ali u međuvremenu je izašlo i dovoljno podataka iz raznih izvora. Interesantno je da su Rusi u vreme Jeljcina mnogo dokumenata emitovani, tako da su objavljeni stenogrami sastanaka predsedništva, Politbiroa komunističke partije Sovjetskog saveza na tu temu. Mađari su otvorili svoje arhive potpuno posle pada Kadarovog režima. Amerikanci su nekim autorima otvorili, navodno, arhive njihove Nacio-nalne bezbednosti. Ja sam razgovarao i sa čovekom koji je iz Pariza vodio agenciju CIA u Mađarskoj, i koji tvrdi da nisu svi dokumenti otvoreni.
■ Koja je zapravo uloga SAD bila u celom događaju?
- Cela priča se svela na to da je Amerika huškala, ali ne ozbiljno. Oni su preko radija Slobodna Evropa ponekad čak i vodili ustanak, a nisu dali nikakvu materijalnu pomoć, tako da su neki mađarski ustanici tvrdili da ih je Amerika izdala. Kako to obično biva u velikoj politici, SAD su imale interesa u sueckoj krizi, koja se odvija istovremeno. Jedini slučaj u Savetu bezbednosti, kada su Amerika i Sovjetski savez glasali protiv Francuske i Engleske, bio je slučaj oko Sueckog kanala. Ja mislim da je postojao tajni dogovor između njih, ali to nije dokazano na osnovu onoga što je objavljeno. Objavljeni su samo neki razgovori predsednika Amerike, Ajzenhauera, sa njegovim ministrom inostranih poslova, gde on otvoreno kaže, onako malo vojnički: "To što su Rusi osvojili na bajonet za vreme Drugog svetskog rata, ja im to neću osporiti.
Da možemo, maršal Žukov i ja, da se nađemo uz čašicu votke i viskija, mi bismo to rešili".
■ Rekli ste da je Mađarska revolucija bila iskušenje za jugoslovensku diplomatiju. Koja je uloga tadašnje Jugoslavije u sukobima u Mađarskoj?
- Uloga je mnogostruka i nije do kraja razjašnjena, jer naše arhive nisu otvorene i mnogo toga, za šta sam siguran da postoji, još uvek ne može da se nađe. Nešto se ipak našlo. Prvo pitanje koje se u vezi sa tim nameće je da su Mađari osudili svog ministra inostranih poslova Lasla Rajka, navodno Titovog špijuna *52. To nije do kraja razzašnjeno, a ja lično u to ne verujem, jer nema dokaza, ali postoje tvrdnje. Jedan deo mađarskih ustanika simpatisao je Jugoslaviju, jer su otprilike slutili šta je to biti nesvrstan u to vreme, a drugi zato što smo sa istoka nazivani "desnim, fašističkim, zapadnim", pa su nas voleli zbog onoga što nismo bili.
Ipak, uticaj tadašnje Jugoslavije za vreme ustanka je čudan. Ja mislim da ga nije bilo, jer sam kao novinar imao bolje veze od onih koje je imala naša tadašnja Ambasada. Nerazzašnjenih detalja ima i u vezi sa izručenjem Imra Nađa (premijer u vreme Revolucije). Iako je tražio azil u našoj Ambasadi sa velikom grupom svojih sledbenika, i iz naše Ambasade bio uhapšen da bi bio odveden u Rumuniju, a posle u smrt - naš kulturni ataše je poginuo na prozoru Ambasade, a ubili su ga Rusi. Ono što je nesumnjivo u celoj priči jeste da je Jugoslavija uživala velike simpatije pre Mađarske revolucije, a izgubila ih je i sa jedne i druge strane nakon tog ustanka.
■ Da li Mađari smatraju da ih je jugoslovenska Vlada izdala?
- To je veoma diskutabilno pitanje. Na primer, u celokupnoj literaturi u Mađarskoj piše da su se Tito i Hruščov - drugog novembra na Brionima, kada je Hruščov bio u tajnoj poseti - dogovorili da se Imre Nađ namami u našu Ambasadu da bi mogao da bude izručen. Mnogi autori se pozivaju na Veljka Miću-novića, tadašnjeg ambasadora u Sovjetskom Savezu i jedinog svedoka sastanka koji, međutim, ni u knjizi koju je objavio, ni u zapisniku koji je napravio neposredno nakon sastanka, to nije pomenuo. Sastanku su inače prisustvovali Hruščov i Maljenko, sa jedne strane, a Tito, Ranković, Mićunović i Kardelj sa druge. Zapisnik nije vođen, mikrofoni nisu bili uključeni, a izveštaj Hruščova je neodređen. Dokazano je, dakle, da je to laž koja se vrti u literaturi, a koja je nanela veliku štetu Jugoslaviji. Danas

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License